ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA DRUŠTVENE NAUKE 120

Transcription

1 ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA DRUŠTVENE NAUKE ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA DRUŠTVENE NAUKE NOVI SAD 2006 YU ISSN UDK 3(05)

2

3 MATICA SRPSKA ODEQEWE ZA DRUŠTVENE NAUKE ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA DRUŠTVENE NAUKE MATICA SRPSKA DEPARTMENT OF SOCIAL SCIENCES PROCEEDINGS FOR SOCIAL SCIENCES Pokrenut godine Do 10. sveske (1955) pod nazivom Nauåni zbornik, serija društvenih nauka, od 11. sveske (1956) Zbornik za društvene nauke, a od 76. sveske (1984) pod današwim nazivom GLAVNI UREDNICI Dr Miloš Jovanoviã (1950), Ÿivojin Boškov ( ), Rajko Nikoliã ( ), akademik Slavko Gavriloviã ( ), dr Aleksandar Magaraševiã ( ), dr Mladen Stojanov ( ) dr Milovan Mitroviã ( ), dr Åaslav Ociã (2005 ) 120 Uredništvo Dr SAWA ÐAJIÃ Dr BRANISLAV S. ÐURÐEV Dr MILOŠ MARJANOVIÃ Dr BOŸO MILOŠEVIÃ Dr MILOVAN MITROVIÃ Dr DRAGO WEGOVAN Dr ÅASLAV OCIÃ Dr MILIJAN POPOVIÃ Dr ALEKSANDRA PRAŠÅEVIÃ Dr VOJISLAV STANOVÅIÃ, dopisni ålan SANU Glavni i odgovorni urednik Dr ÅASLAV OCIÃ, dopisni ålan SANU

4 YU ISSN / UDK 3(05) ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA DRUŠTVENE NAUKE 120 NOVI SAD 2006

5 SADRŸAJ CONTENTS ÅLANCI I RASPRAVE ARTICLES AND TREATISES V l a s t i m i r Ð o k i ã, Trajan Stojanoviã ( ) Trajan Stojanoviã ( ) Spiros Vrionis Mlaði, Trajan Stojanoviã pionir istorije balkanskih naroda Trajan Stojanoviã, a Pioneer of the History of Balkan Nations D o n a l d T. R o d e n, Seãawe na Trajana Stojanoviãa Remembering Trajan Stojanoviã T r a j a n S t o j a n o v i ã, Strukturne osnove milenarizma kod Juÿnih Slovena u H i H veku Structural Bases of Millenarism among the South Slavs in the 17 th and 18 th Century V l a s t i m i r Ð o k i ã, Bibliografija Trajana Stojanoviãa (Profesora Drÿavnog univerziteta Ratgers u Wu Branzviku, Wu Xerzi, SAD) Bibliography of Trajan Stojanoviã (Professor of the Rutgers State University in New Brunswick, New Jersey, USA) M a s a j u k i I v a t a, Istorijski znaåaj partijskog socijalizma i logika sloma planske privrede Historical Meaning of Party Socialism and the Logic of Failure in Planned Economy S l o b o d a n V u k o v i ã, Stereotipi o Srbima i razbijawe Jugoslavije Stereotypes about the Serbs and the Break-up of Yugoslavia M i l o v a n M i t r o v i ã, Aktuelni društveni sukobi i kriminalitet u Srbiji Current Social Conflicts and Criminality in Serbia M i š a Ð u r k o v i ã, Xon Stjuart Mil, radniåko pitawe i problem socijalizma John Stuart Mill, Labour Issue and the Problem of Socialism 129 D r a g a n P r o l e, Povesnost: Hajdegerovo odbacivawe svetske povesti Historicity: Heidegger's Rejection of World History K r s t a n M a l e š e v i ã, O (post)modernoj ekonomiji i (ne)slobodi On (Post)Modern Economy and (Non)Freedom M a g d o l n a S i å, Praviåna cena (pretium iustum) i wena primena tokom istorije Just Price (pretium iustum) and its Application through History E v a M a k s i m o v i ã, Pravna etika u legislacionom procesu Legal Ethics in a Legislative Process S a š a M a r k o v i ã, Nacionalni identitet Srba u H H veku i poåetkom HH veka National Identity of the Serbs in the 19 th Century and at the Beginning of the 20 th Century J o v a n I l i ã, Srbi u Hrvatskoj pre i posle raspada Jugoslavije The Serbs in Croatia before and after the Break-up of Yugoslavia M i r o q u b J e v t i ã, Islamsko-osmansko drÿavno pravo u Srbiji Islam-Osmanli State Law in Serbia D r a g a n N o v a k o v i ã, Školovawe studenata islamske zajednice iz SFRJ u inostranstvu Education of Students of Islamic Community from The Socialist Federal Republic of Yugoslavia Abroad S o f i j a A x i ã, Regionalna strategija razvoja visokih tehnologija sluåaj Vojvodine Regional Development Strategy of High-Tech Industry the Case of Vojvodina

6 Z o r a n M i l o š e v i ã, Rusija i integracija na postsovjetskom prostranstvu Russia and Integrations in Post-Soviet Area PROJEKTI PROJECTS Å a s l a v O c i ã, Kosovo and Metohia Issue. Research Proposal OSVRTI I PRIKAZI COMMENTS AND REVIEWS Z o r a n V i d o j e v i ã, Liåno svedoåanstvo i kritiåka misao B o ÿ o M i l o š e v i ã, Sociološki prilozi balkanistici: uspešna operacionalizacija teorije društvenog razvoja R a j k o B u k v i ã, Kako rasprodati nacionalno blago Garage Sale" na ruski naåin Z o r a n V i d o j e v i ã, O istini dveju epoha B i q a n a R a t k o v i ã - W e g o v a n, Mediji sindrom ili kvintesencija našeg doba IN MEMORIAM P a v l e P e t r o v i ã, Vodeãi srpski ekonomski teoretiåar Ðorðe Šuvakoviã BIBLIOGRAFIJA BIBLIOGRAPHY D r a g o W e g o v a n, Pregled sadrÿaja Zbornika Matice srpske za društvene nauke (sveske ) Sadrÿaj po strukama Sadrÿaj po autorima Uputstvo za autore Instructions for Contributors

7 ÅLANCI I RASPRAVE UDC 93/94:929 Stojanoviã T. Vlastimir Ðokiã TRAJAN STOJANOVIÃ ( ) U gradiãu Griniåu u drÿavi Konektikat (SAD), 21. decembra prošle godine, posle kratke bolesti, preminuo je istaknuti svetski istoriåar našeg porekla Trajan Stojanoviã, koji je u svojim istraÿivawima zaorao najdubqu brazdu u prouåavawima istorije balkanskih naroda i kultura. Trajan Stojanoviã roðen je godine u selu Graješnica, u Bitoqskom okrugu. Kao sedmogodišwi deåak, zahvaqujuãi okolnosti da mu se otac odluåio na peåalbu, presaðen je na tlo Sjediwenih Ameriåkih Drÿava, gde je dobio osnovno i sredwe obrazovawe i studirao i diplomirao na Univerzitetu Roåester (1942). Magistrirao je godine na Wujorškom univerzitetu s tezom iz privredne istorije revolucionarne Francuske (The Role of Land Confiscation and Sale in the Contest between Agrarian Collectivism and Individualism in Revolution France), a od do godine usavršavao se u Nacionalnom centru za nauåna istraÿivawa u Parizu i doktorirao na Pariskom univerzitetu s tezom Privreda Balkana u H i H veku, poglavito na osnovu francuskih konzularnih arhiva (L'Economie balkanique aux XVIIe et XVIIIe siècles, principalement d'après les archives consulaires françaises, 1952). Staÿirao je u Nacionalnom cetru za nauåna istraÿivawa u Parizu ( ) i kratko predavao na Wujorškom univerzitetu ( ), a zatim je dobio mesto na jednom od najstarijih ameriåkih univerziteta, Ratgersu (The Rutgers State University), u Wu Branzviku (New Brunswick), na kojem je prošao sva akademska zvawa poåev od docenta ( ), zatim vanrednog profesora ( ), redovnog profesora ( ) i profesora u penziji. Na matiånom univerzitetu Stojanoviã je tokom tri i po decenije predavao generacijama studenata evropsku i svetsku istoriju modernog doba, a povremeno je po pozivu predavao i na univerzitetima u Wujorku, Kaliforniji (Berkli), Univerzitetu Stenford, Univerzitetu Ser Xorx Vilijams u Montrealu i u Maison des Sciences de l'homme u Parizu, uvek se vraãajuãi svojoj matiånoj kuãi.

8 8 U vlastitim istraÿivawima, snaÿno obeleÿenim izrazitom originalnošãu, Stojanoviã se posvetio prouåavawima istorijskih iskustava naroda Balkana i Sredozemqa, društva, privrede i kulture u predrevolucionarnoj i revolucionarnoj Francuskoj i problemima savremene istoriografije. Odliåan uvod u istorijsku misao i vodiå kroz znaåajan doprinos Trajana Stojanoviãa našem shvatawu istorije balkanskih naroda, predstavqa bogata zbirka wegovih studija pod naslovom Izmeðu Istoka i Zapada: Balkanski i sredozemni svetovi (Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, 4 kwige, New Rochelle, N.Y., ), 1 koja ãe se skoro pojaviti i na našem jeziku. Proto- 1 Videti na stranicama koje slede tekst Uvodne reåi (Foreword) za taj izbor Stojanoviãevih studija koju je napisao Spiros Vrionis Mlaði (Speros Vryonis Jr.).

9 sintezu svojih istraÿivawa Balkana dao je u Studiji o balkanskoj civilizaciji (A Study in Balkan Civilization, New York, 1967), a sintezu u kwizi Balkanski svetovi: Prva i posledwa Evropa (Balkan Worlds: The First and Last Europe, New York, 1994), koja je prevedena na naš jezik. Wegovo posledwe delo nosi naslov: Svetska istorija jedne evropske regije: Jezik, Prostor i Vreme (A World-History of a European Region: Language, Space and Time) i tek treba da bude objavqeno. Kao duhovnom pripadniku prve poratne generacije veoma uticajne istorijske škole nazvane po åasopisu Anali (Annales d'histoire economique et sociale, kasnije Annales d'histoire sociale, Mélanges d'histoire sociale, i najzad Annales: Economies, Sociétés, Civilisations) Stojanoviãu je palo u deo i da analitiåki osvetli istorijsku misao te škole u veoma cewenoj kwizi Francuski istorijski metod: Paradigma Anala (French Historical Method: The Annales Paradigm, Ithaca and London, 1976) Videti Uvodnu reå (Foreword) koju je za tu Stojanoviãevu kwigu napisao Fernan Brodel (Fernand Braudel), str

10

11 UDC 93/94:929 Stojanoviã T. Spiros Vrionis Mlaði* TRAJAN STOJANOVIÃ PIONIR ISTORIJE BALKANSKIH NARODA 1 Napisati nekoliko reåi kao uvod za kwigu Izmeðu Istoka i Zapada: Balkanski i sredozemni svetovi, koja iznosi pred nauånu javnost obimno delo profesora Trajana Stojanoviãa, predstavqa i zadovoqstvo i veliki izazov. Mada ovih dvadeset pet studija ne predstavqaju celokupna objavqena dela profesora Stojanoviãa, moÿe se reãi da su one odliåan uvod u wegovu istorijsku misao i vodiå kroz wegov znaåajan doprinos našem shvatawu istorije i politike balkanskih naroda. Objavqivawe ove bogate zbirke dolazi u pravi åas s obzirom na vrlo znaåajan niz politiåkih zbivawa, da ne kaÿemo eksplozija, koje su potresale Balkan, istoåno Sredozemqe i istoånu Evropu, delimiåno i kao posledica decentralizacije sovjetskog carstva i poåetka glasnosti". Ti dogaðaji su imali odjeka na Balkanu, prvenstveno u socijalistiåkim zemqama Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji. U wima je popuštawe sovjetskih stega dovelo do provale nasiqa, ÿestokog nacionalizma i etniåkih mrÿwi. Kremqolozima (što je, razume se, zastareo izraz ako se ima u vidu da se ovaj uvod piše onog istog dana kada je potvrðen neuspeh drÿavnog udara u Moskvi 22. avgusta 1991) to bi se moglo åiniti kao jednostrana posledica jedne negativne" istorijske åiwenice: urušavawa sovjetske vlasti i nedostatka voqe kod Sovjeta da svoju politiku nametnu istoånoj i jugoistoånoj Evropi. Nesumwivo, neoåekivanost i eksplozivnost zbivawa na Balkanu treba delimiåno objasniti tom negativnom" silom. To što su Slovenci, Hrvati i slovenski Makedonci iz Skopja odluåili da se otcepe od višenacionalne i komunistiåke drÿave Jugoslavije ne moÿe se, meðutim, objasniti samo propašãu sovjetske drÿave. To na prvom mestu ne bi objasnilo zašto ti delovi Jugoslavije ÿele * Direktor Centra za helenske studije Aleksandar S. Onazis", Univerzitet u Wujorku. 1 Ovaj tekst izvorno je objavqen kao Uvodna reå (Foreword) za kwigu Trajana Stojanoviãa, Between East and West: The Balkan and Mediterranean Worlds, Vols. I IV, New Rochelle, N.Y.: Aristide D. Caratzas, Publisher, Prim. Ured.

12 12 da imaju vlastite drÿave i vode nezavisan ÿivot. Åiwenica je da balkanski narodi imaju vrlo dugu istoriju. Oni su veãinom imali vlastite nezavisne drÿave u dalekoj prošlosti i usled toga imaju duboko oseãawe etniåke posebnosti. Radovi profesora Stojanoviãa pomaÿu nam da shvatimo upravo tu vaÿnu istorijsku okolnost. Wegov nauåni pristup je sloÿen i mnogostran, bogat i prodoran. Åitajuãi wegove spise neprekidno smo u prisustvu jednog uma koji rekonstruiše åiwenice i situacije, koji analizira i sintetizuje, i koji uzima u obzir kako svet izvan Balkana tako i tekuãe ãudqive mode" i teorije istorijske nauke. Tako se svi oni koji su pratili misao i spise Trajana Stojanoviãa i svi koji se tek u to upuštaju, uvode u širi tok istorijske svesti i privode se potpunijem razumevawu istorijskih ritmova i pulsirawa tog drevnog dela Evrope i istoånog Sredozemqa. Širina wegove vizije postaje oåigledna åak i ako se samo proåitaju naslovi wegovih studija. On istorijsko i kulturno iskustvo stanovnika Balkana i istoånog Sredozemqa najpre ispituje u okviru unutrašwe dinamike kulture i politike. Drugim reåima, on je suveren znalac unutrašweg razvoja Grka, Turaka, Albanaca, Rumuna, Srba, Hrvata, Bugara, Vlaha, i dobro razume politiåke, društvene, privredne i druge strukture koje su uobliåile unutrašwu dinamiku razvoja tog bogatog etniåkog skupa. Istovremeno, on prati i odmerava i spoqašwu dinamiku koja je uticala na unutrašwe åinioce u formirawu tih naroda, nacija i drÿava: velike carske tvorevine koje su na Balkan unele elemente prinudnog jedinstva: Filipa i Aleksandra, Rimsko i Vizantijsko carstvo, osmansku muslimansku drÿavu, Rusiju i Zapadnu Evropu. Istoriåarska kiåica kojom Stojanoviã slika balkansku scenu je i široka i istanåana, pa tako dobijamo obrise krupnih politiåkih kretawa ali i prikaze sitnih, gotovo neprimetnih kulturnih i društvenih reagovawa na spoqašwe politiåke snage. To postignuãe biãe oåigledno svima koji pokušavaju da shvate i podrobno prouåe istoriju ovog dela sveta. To podruåje Evrope postavqa pred nauånike teškoãe koje su toliko mnogobrojne i takve prirode da veãina i ne uspeva da doðe do punog istorijskog saznawa o wemu. To je razlog zbog kojeg je istorija Balkana i malo poznata i sasvim nedovoqno shvaãena. To je razumqivo kada su u pitawu nestruåwaci koji imaju samo opšte obrazovawe, ali je neoprostivo kada su u pitawu qudi koji kao eksperti" savetuju drÿavna nadleštva o tome kakva treba da bude ameriåka politika u tim delovima sveta. Koje su to posebne teškoãe koje ometaju jasnu viziju i razumevawe prilika na ovom podruåju? To što su istorija i kulture balkanskih naroda tako malo poznate u Zapadnoj Evropi i Sjediwenim Drÿavama posledica je udruÿenog delovawa istorijskih i kulturnih åinilaca. Prvi i glavni razlog je taj što je donedavno evropska istoriografija bila veoma evrocentriåna, a pošto Balkan i istoåno Sredozemqe nisu bili smatrani delom te Evrope, malo su i prouåavani. Moderna istoriografija je u suštini tvorevina politiåkih i kulturnih interesa moderne Evrope (što znaåi, Zapadne Evrope), i odraÿava te interese. Dve izrazite karakteri-

13 stike te istoriografske tradicije su kolonijalizam i rasizam, koji su u raznim razdobqima postajali dominantne crte zapadne istoriografije. Uticaj dela grofa de Gobinoa Inégalité des races humaines, i wegovog biološkog rasizma, primetan je tokom celog H H veka i velikog dela HH stoleãa u radovima zapadnih Evropqana koji se bave Balkanom. Geschichte der Halbinsel Moreas während des Mittelalter (1830) Jakoba Falmerajera i Rumänische Studien (1871) Roberta Reslera odredili su ton zapadnog shvatawa" Balkana, shvatawa" koje je nastojalo da kulturu i politiku Grka i Rumuna analizira na rasnoj i kolonijalnoj osnovi. Kolonijalizam je bio isto toliko široko rasprostrawen i isto toliko štetan kao i rasizam. Spise pokojnog Romilija Xenkinsa o vizantijskom Kipru i o åuvenim ubistvima u Dilesiji u Atici napisao je åovek iscrpqen politiåkim nesreãama ogromnog Britanskog carstva, koje se raspadalo u godinama posle svetskog rata. Kasniju istorijsku branu celovitom razumevawu balkanske istorije predstavqala je marksistiåka istoriografija, koja jeste obogatila neke vidove ekonomske i socijalne istorije, ali je bila kruta i autoritarna, tako da je gotovo svim istorijskim analizama nametala rutinsku, unapred odreðenu metodologiju. Dodatni åinilac koji je unosio sloÿenost i ometao šire i boqe poznavawe Balkana bila je sama velika starost mnogih wegovih naroda. Grci, Albanci i Rumuni imaju dugu istoriju na Balkanu. Grci veã 2800 godina ostavqaju svesne tragove svoga postojawa. Sloveni su se pojavili pri kraju antiåkog doba, dok su se najnovije pridošlice, Turci, pojavili na Balkanu u H, a u Maloj Aziji u H veku. Ali i oni su u ranijim stoleãima imali sloÿen razvoj. Pokušaj da se ovlada istorijskim podacima svih tih podruåja, naroda i razdobqa predstavqa izvanredno teÿak i dugotrajan zadatak. Osim toga, balkanska istorija je u izvesnom smislu višekonfesionalna. Åovek se mora upoznati s religijama antiåkog perioda: paganskih Grka, Ilira, Daåana, Traåana i Rimqana; s istorijom pripadnika tri monoteistiåke religije: hrišãana, muslimana i Jevreja; s istorijom pripadnika raznih struja unutar svake od tih monoteistiåkih religija, kao što su: katolici, pravoslavci, protestanti, bogumili, suniti, šiiti, sufije, karaiti i sefardi. Razlika u odnosu na Zapadnu Evropu u pogledu religije je uglavnom u tome što nema protestanata i što pravoslavci predstavqaju ogromnu veãinu. Osim toga, to je u moderna vremena bio deo Evrope u kome je došlo do uspona politiåki i vojno nadmoãnog islama, što je dovelo do preveravawa velikog broja qudi u izvesnim oblastima: Maloj Aziji, istoånoj Trakiji, delovima Makedonije, Albaniji, na Kritu, u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini. To su verska iskustva koja se uoåqivo razlikuju od onih u najveãem delu zapadne Evrope u moderno vreme. Postoji zatim i jednostavna i gotovo nepremostiva jeziåka prepreka. U H H veku i tokom najveãeg dela HH veka istoriåari su åesto pisali istorije naroda, nacija i kultura i ne poznavajuãi odgovarajuãe jezike. Danas se to smatra velikim istoriografskim grehom. Istraÿivawe se mora zasnivati na izvorima, a ti izvori za Balkan su u suštini na 13

14 14 jednom ili više balkanskih jezika: gråkom, turskom, bugarskom, rumunskom, srpskom i albanskom. Dok åovek nauåi da koristi sve te jezike, u svim wihovim sloÿenim oblicima, ÿivot se primakao kraju. Danas taj deo sveta ne moÿe prouåavati niko ko ne moÿe da åita bar na jednom od balkanskih jezika. Dokumenti i nauåni radovi na lokalnim jezicima sadrÿe zastrašujuãe mnoštvo podataka, koji se moraju na neki naåin konsultovati. Kao što je Ranke rekao još u H H veku, tri su stvari potrebne da bi åovek postao istoriåar: inteligencija, poznavawe prava i poznavawe jezika. U sluåaju Balkana, jeziåka raznolikost je velika, a velika je i koliåina graðe. Posloviåno bogati arhivi Osmanskog carstva sadrÿe nebrojene milione dokumenata; klasiåni, sredwovekovni i moderni gråki beleÿi kulturu gråkog naroda od Homera i još starijih vremena do naših dana. Na juÿnoslovenskim jezicima zabeleÿene su rane kulturne manifestacije najveãe pojedinaåne jeziåke grupe na Balkanu. Jasno je, stoga, da jeziåka raznolikost Balkana predstavqa jednu od najozbiqnijih prepreka temeqnom razumevawu balkanskih kultura. Trajan Stojanoviã je uspeo da savlada sve te prepreke i da tako stekne duboko razumevawe istorijskih i kulturnih struktura balkanskih naroda. S obzirom na to da je i sam roðen u jednoj balkanskoj zemqi (Srbiji), da je obrazovan na Zapadu i da je profesor na Odseku za istoriju Univerziteta Ratgers preko tri i po decenije, on je idealno osposobqen, kako okolnostima roðewa i odgoja, tako i izborom studija i struke, da ostvari ravnoteÿu Istoka i Zapada, iskustvenog i saznajnog. Do tanåina upoznat, zahvaqujuãi svom poreklu i obrazovawu, s kulturama, društvima i politikom jugoistoåne i zapadne Evrope, on je uspeo da savlada jeziåke prepreke i oslobodi se istoriografskih slabosti zapadnog rasizma-kolonijalizma. Radeãi na Zapadu, on je izbegao unutrašwu izolovanost velikog dela balkanske istoriografije. On je jedan od malobrojnih pionira koji su istoriju i istoriografiju Balkana izveli iz moåvare uskogrudog balkanskog provincijalizma i nacionalizma i uzdigao ih iznad evrocentriåne istoriografije izvitoperene kolonijalistiåkim i rasistiåkim tendencijama. Drugim reåima, Stojanoviã je doprineo tome da se istorija balkanskih naroda vrati na svoje pravo mesto u istorijskim studijama i dao joj je dostojanstvo koje joj pripada. Autorov nauåni rad, kako je odraÿen u wegovim spisima, ujedno je intenzivan i ekstenzivan ekstenzivan po raznovrsnosti wegovih interesovawa, koja obuhvataju temeqne probleme strukturnog konzervatizma i inercije, kulturne difuzije i dinamiåkih promena; a intenzivan u tragawu za odgovorima koji objašwavaju otpornost institucionalnih oblika i kulturna strujawa koja su, kao sile prenosnici, u svom širewu i uzajamnom delovawu s tim stabilnim institucijama stvorila balkanske kulture i društva modernih vremena. Podjednako intenzivna je bila snaga, da ne kaÿem silovitost, s kojom je Stojanoviã postavio mnoštvo temeqnih istorijskih pitawa i našao odgovarajuãe analitiåke obrasce kao odgovore na wih.

15 On namerno nije ove studije podelio po redosledu objavqivawa (neke od wih su još iz 1951), nego ih je svrstao u dve šire kategorije po sadrÿini i temama. Naslov i toma je Privrede i društva". Materijalna kultura i mentaliteti" je naslov i toma. Prvi tom Privreda i društava" ima podnaslov Zemqa, zemqoposednici, drÿave i posrednici", a tom ima podnaslov Trgovci, gradovi i domaãinstva". Unutar tog široko omeðenog predmeta Stojanoviã analizira stabilizujuãe i dinamiåke strukture i sile koje su odredile veliki deo društava, privreda i kultura balkanskih naroda u periodu društveno-ekonomske i politiåke stagnacije koja je bila karakteristiåna za H i H stoleãe, kao i u periodu izmeðu i 1880, kada je stagnacija ustupila mesto dinamiånim promenama (modernizaciji). On se bavi analitiåkim opisima tradicionalnih poqoprivrednih i trgovaåkih odnosa (timar, bazar) koji su bili karakteristiåni za klasiåno razdobqe Osmanskog carstva i wegove društvene pretpostavke. Zatim on u svoje analitiåko razmatrawe ukquåuje ukrštawe bazarske i konkurentske privrede. Dinamiåki element tog ukrštawa dva tipa privrede prikazan je i ispitan u åuvenoj, veã klasiånoj studiji našeg autora Pobedniåki balkanski pravoslavni trgovac" (The Conquering Balkan Orthodox Merchant). Naåini korišãewa zemqe, porodica, demografija i gradska sredina ispituju se u okviru dubokih promena koje su u tradicionalnim ili stabilizujuãim strukturama izazvali razvoj i dinamika otvorenije" privrede i dinamiåne trgovaåke klase, kao i preobraÿaj zemqišnih odnosa do kojeg je dovela ekonomija preraspodele. Drugu široku kategoriju ovih sabranih studija, pod naslovom Materijalna kultura i mentaliteti", åini tom Materijalna kultura i mentaliteti: vlast i ideologija", i tom, Materijalna kultura i mentaliteti: kopno i more". Interesovawa autora su u wima više specifiåna i konkretna i åesto su usredsreðena na ono što se na prvi pogled moÿe uåiniti kao materijalan predmet od sekundarnog znaåaja: nedostatak štamparije u vrlo malom gradu Dubrovniku, pijewe kafe u kafanama, gajewe indijskog ÿita" (kukuruza) na malim seqaåkim parcelama. Etimološka analiza imena koja se na Balkanu koriste za oznaåavawe kukuruza moÿe se åitaocu uåiniti kao neobiåna i zanimqiva digresija koja ima malo veze sa Stojanoviãevim širim interesovawima, odnosno, s wegovim interesovawima za moãne i prodorne sile koje su poåele da mewaju ta društva u drugoj polovini H veka. U wegovim veštim rukama, meðutim, etimološka analiza naziva za kukuruz baca svetlost i na period stagnacije i na dinamiånu promenu u balkanskim poqoprivrednim odnosima, u trgovini i u gastronomskom ukusu. Tako studije u ovoj drugoj kategoriji koje se bave problemima materijalne kulture imaju funkciju alternativnog pristupa analizi i razumevawu opštijih oblika balkanskih struktura. U svemu tome oåigledno je da se Stojanoviã kreãe ka jednoj teoriji materijalne kulture u kojoj sami materijalni predmeti i wima odgovarajuãi teorijski pojmovi deluju jedni na druge na naåin koji doprinosi boqem razumevawu i jednih i drugih. 15

16 16 Radovi u i tomu nas dovode do kraja razvoja koji Stojanoviã prati u i tomu. Stojanoviã tako vodi našu paÿwu od statiånih društveno-ekonomskih struktura osmanskog razdobqa ka eri kulturne difuzije koja je korenito izmenila smer ÿivotnih struktura balkanskih naroda. U svojim posledwim studijama Stojanoviã ispituje konaåne rezultate dinamiånog procesa institucionalnih promena i kulturnog prilagoðavawa u kontekstu modernih i politiåki nezavisnih balkanskih drÿava. Nesumwivo je da ove kwige s izabranim spisima pokazuju da je Trajan Stojanoviã jedan od pionira istorije balkanskih naroda. Niko ne moÿe priãi prouåavawu duge, bogate i sloÿene istorije ove oblasti a da se najpre ne upozna s ovim podsticajnim studijama koje ãe mu izoštriti svest o woj. A ja naglašavam izraz izoštriti svest, jer u prirodi je pristupa svakog istoriåara da bude svestan sila koje deluju u svakoj istorijskoj situaciji i da reaguje na wih, a Stojanoviã je usredsredio paÿwu na neke od tih sila koje su najsnaÿnije delovale na oblikovawe kulture balkanskih naroda. U tom smislu, ove kwige bi trebalo da budu, zajedno s drugim temeqnim delima o tom predmetu, u biblioteci svakoga ko ÿeli da shvati današwi i predmoderni Balkan. Wima je mesto pored dela Georga Štatmilera, Leftena Stavrijanosa, Pitera Šugera, Omera Lutfi Barkana, Halila Inalxika, Nikole Jorge i drugih. Sada, u vreme kada dela prouåavalaca Balkana naglo izbijaju u prve redove, imamo obimna sintetiåka i analitiåka dela iz pera struåwaka koji su nam pruÿili kolektivne istorije Grka, Bugara, Srba i Rumuna. Više nije moguãno da jedna osoba napiše celokupnu istoriju bilo kojeg od tih balkanskih naroda. Pa ipak, Stojanoviã je na svoj posebni i briqantni naåin skoro postigao nemoguãe. Preveo sa engleskog dr Veselin Kostiã

17 UDC 93/94:929 Stojanoviã T. Donald T. Roden 1 SEÃAWE NA TRAJANA STOJANOVIÃA 2 Ÿeleo bih da podelim s vama neke uspomene na predavawa na teåaju Oblici civilizacije, koja sam drÿao zajedno s Trajanom tokom dvanaestogodišweg razdobqa od do godine. Teåaj Oblici civilizacije zamislio je Rudi Bel (Rudy Bell) u okviru napora koje je poåetkom osamdesetih godina prošlog veka naš Odsek åinio da proširi nastavu iz oblasti opšte istorije. Ali osim unapreðivawa nastavnog plana, Rudi je, pretpostavqam, imao u vidu i priliku da taj uvodni teåaj bude forum koji ãe veliki broj naših studenata dovesti u kontakt s najoriginalnijim i najpodsticajnijim umom našeg Univerziteta. A to je upravo ono što se dogodilo. I svi mi dugujemo zahvalnost Rudiju za taj neuobiåajeni åin kolegijalne velikodušnosti. Tokom tih godina znatan broj nastavnika dao je svoj doprinos tom kursu: najpre Vorin Sasmen (Warren Susman), a kasnije Stiv Rejnhart (Steve Reinhart) i Met Macuda (Matt Matsuda). Tih prvih godina Trajan je posveãivao mnogo vremena i energije tom nastavnom projektu, pa je åak i prevodio neoplatonske pesnike ako ne bi bio zadovoqan postojeãim prevodima. Taj kurs mu je pruÿao priliku da govori o veoma velikom broju naroda i mesta i da pri tom obuhvati znatan vremenski raspon. Trajan je bio duboko uveren da predavawa posveãena qubavi i smrti treba da se drÿe svake godine u sukcesivnim semestrima, što mi više ne radimo; a bar u dva maha morao je da drÿi kurs potpuno sam. Do poåetka devedesetih godina broj studenata upisanih na taj kurs se toliko poveãao da su se predavawa morala premestiti u slušaonicu Skot 135", gde je Profesor", kako su ga studenti zvali, govorio pred auditorijem od trista, pa i više studenata. Nije jasno da li je to što su Trajana zvali Profesor" znaåilo da su studenti na nas ostale gledali kao na obmawivaåe, što verovatno i jesmo bili. Samo je Trajan mogao govoriti s onom nespornom verodo- 1 Odsek za istoriju Univerziteta Ratgers. 2 Govor na komemoraciji Trajanu Stojanoviãu, odrÿanoj na Univerzitetu Ratgers krajem aprila Prim. Ured.

18 18 stojnošãu, onim potpunim odsustvom razmetqivosti, onim neutaÿivim oduševqewem za daleke narode, vremena i mesta. Drugi su se mogli pozivati na Gizoa (Guizot) ili Mišlea (Michelet), ili Vika (Vico), ali samo je Profesor", kako mi je rekao jedan student, delovao i govorio tako kao da dobro poznaje te pisce, kao da je wihov univerzum u stvari deo wegovog. A moÿda je i bilo tako. Trajan je postojano odbijao da bilo koji tekst vulgarizuje kako bi ga studenti lakše shvatili. On se nikada nije trudio da popustqivošãu stekne naklonost studenata koji ga slušaju i bio je potpuno ubeðen da svaki student Univerziteta Ratgers treba da proåita ceo Roman o ruÿi i da bude nadahnut svakom reåju u wemu. Ne mogu da tvrdim da su svi studenti bili oåarani svakom reåju Romana o ruÿi, ali na wih je ostavqao dubok utisak åovek koji je bio u stawu da do promuklosti objašwava odeqke iz teksta koji mu je toliko drag. Odnos izmeðu profesora i wegovih studenata na predavawima iz Oblika civilizacije" bio je ponekad zaista dirqiv. Profesore", javio se jedan student mašuãi rukom kao da ÿeli da skrene Trajanovu paÿwu na nešto vaÿno. Daaa", odgovorio je Trajan na onaj svoj naåin koji se ne da podraÿavati. Profesore, geografska karta na Vašem projektoru je okrenuta naopako." Oh, stvarno", odgovorio je Trajan, ne zbunivši se ni za trenutak, a zatim je nastavio otprilike ovako: Da vidimo. Znate, ponekad moÿemo više nauåiti ako geografsku kartu ne gledamo s prave strane nego naopako". Naopak pogled na svet govori nam mnogo o Trajanu Stojanoviãu, koji je, kako je Rudi primetio u svom nekrologu objavqenom u Ameriåkoj istorijskoj reviji (AHR), dekonstruisao pre dekonstruktivizma. Jedna druga zabavna epizoda desila se jednog proleãnog jutra u slušaonici Skot" kada smo Trajan i ja zajedno drÿali taj kurs. Ja sam došao oko 9,30, a Trajan je do tog vremena veã skoro bio ispunio tablu u toj ogromnoj sali za predavawe svim moguãim engleskim sloÿenicama s prefiksom self [samo-]. Mislim da sam izbrojao åetiristo ili petsto reåi. Te sloÿenice razvrstao je po stoleãima u kojima su nastale, tako da je bilo priliåno malo sloÿenica sa self za H vek, ali mnogo više za kasnija stoleãa. U ÿeqi da ispiše što više reåi, Trajan se popeo na stolicu kako bi mogao da iskoristi svaki komadiã raspoloÿivog prostora. To je, u doba pre pojave kompjuterske i digitalne prezentacije, zahtevalo ogroman utrošak energije i vremena, a sve to da bi se studenti boqe poduåili. Studenti su ulazili u prostoriju i ostajali bez reåi posmatrajuãi kako se Trajan nosi s tablom. Znali su da se dešava nešto što nisu videli nikada ranije. A onda se Trajan upustio u razmatrawe pitawa zašto su odreðene sloÿenice nastale u odreðenim vekovima zašto je samouverenost" nastala u H veku, samoupravqawe" u H, samopouzdawe" u H H, samoposluga" u HH, itd. Kako je predavawe odmicalo, Trajan je sa sve veãim ÿarom govorio o nijansama etimologije, dok su studenti zaåuðeno posmatrali. Neãu da tvrdim da su oni išta boqe od mene shvatili sve što je na tom predavawu reåeno, ali kada su toga dana izašli iz te prostorije, oni su znali da se nešto vrlo vaÿno desilo pred wihovim

19 19 oåima; znali su da reåi koje upotrebqavamo imaju znaåaja i da engleska reå self ima veliki znaåaj u našem razumevawu moderne istorije. Meðu mnogim kwiÿevnim remek-delima korišãenim na teåaju Oblici civilizacije, Trajan je naroåito voleo delo Jasunarija Kavabate Zvuci planine, koje govori o jednom starijem åoveku, po imenu Šingo Ogata, koji posledwe godine svog ÿivota posveãuje borbi protiv onoga što naziva suÿeni zdrav razum". Na donekle sliåan naåin, Trajan je podsticao naše studente, a i nas ostale, da tragamo za znaåewem koje nije svedeno na ono što je obiåno, oåigledno ili pomodno: on nas je podsticao da nalazimo qudsku istinu i lepotu na neoåekivanim mestima. A postupajuãi tako, Trajan Stojanoviã, Profesor, oplemenio je sve nas. Preveo sa engleskog dr Veselin Kostiã

20

21 UDC 94(=163) 16/17" (=163 16/17" Trajan Stojanoviã STRUKTURNE OSNOVE MILENARIZMA KOD JUŸNIH SLOVENA U H I H VEKU 1 Istoriåar se jamaåno izlaÿe opasnosti da naškodi stvarnosti ako omalovaÿava bitnu ulogu koju u razbijawu starih društvenih struktura i nastajawu novih stawa imaju odmetnici i druÿine hrabrih momaka" (Männerverbände). Pa ipak, u borbama naroda drevne civilizacije protiv dekulturacije, koje se neprestano produÿavaju, i jedan istorijski fenomen još znaåajniji od delovawa odmetnutih pravdoqubaca je, ako ne u pogledu dogaðaja koji su ga obeleÿavali a ono bar kao izraz društvene krize dugog, veoma dugog trajawa, ostao nezapaÿen od veãine balkanologa. Aludiram na milenarizam, koji je dobro poznat istoriåarima sredweg veka na Zapadu i struåwacima za podvlašãena društva u nekadašwim evropskim kolonijama, ali rðavo tumaåen ili slabo poznat meðu specijalistima za istoriju Balkana. Prvi zadatak koji se nameãe, jeste da se odrede strukturne osnove na kojima deluje milenarizam i da se taj pokret postavi u wegov istorijski okvir, jer on se ne javqa u svim vremenima i ne nastaje sluåajno. Izvor mu je, po svoj prilici, u obredima i podvizima junaka u drevnim religijama, u proslavqawu obnove ÿivota u prirodi, ponavqanom na mawe-više isti naåin svake godine, pod åijim uticajem se ustaqene uloge preokreãu, društvena pravila ublaÿavaju, zabrane sekularizuju, stari kraq se odriåe svojih prava, a novi gospodar zauzima wegovo mesto, te starost prepušta svoja prava mladosti kao što prinuda ustupa svoja prava slobodi. 1 Rad je napisan godine i proåitan kao referat na Prvom meðunarodnom kongresu studija o Balkanu i Jugoistoku Evrope u Sofiji Objavqen je pod naslovom: Les structures millénaristes sud-slaves aux XVIIe et XVIIIe siècles, u: Association Internationale d'études du Sud-est Européen, Actes du Premier Congrès International ded Études Balkaniques et Sud-est Européennes. III. Histoire (Ve-XVe ss., XVe-XVIIIe ss.) (Sofia: Éditions de l'académie Bulgare des Sciences, 1969), str Neznatno dopuwen (tekst u uglastim zagradama predstavqa dopune iz 1992) i ilustrovan preštampan je u autorovoj kwizi Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4 (New Rochelle, N. Y.: Aristide D. Caratzas, 1995), str Prim. prev.

22 22 Pre nego što taåno odredimo po åemu se milenarizam razlikuje od oblika prikazivawa cikliånog obnavqawa, ukaÿimo na obiqe posledwih kod svih balkanskih naroda, ali se zadrÿimo, posebno, na vršewu kod Srba i Bugara u Podunavqu, sve do Prvog svetskog rata, jednog drevnog obreda prelaza zvanog druÿiåalo. Praznovano svakog prvog ponedeonika posle Uskrsa, druÿiåalo se podudara sa praznikom dies rosationis kod starih Rimqana, druÿbadønice kod Åeha, druzbowanie kod Poqaka i Drouÿkensonntag kod Šlezana, veselim prigodama kada su obavqani obredi inicijacije i prelaza tokom kojih su pravila gerontokratije vrlo stvarne åak i kad su stari" po našim merilima bili åesto vrlo mladi prestajala da vaÿe, pa su momci i devojke birali sebi po svojoj voqi pobratime i druge. Dodajmo fiktivnom ili privremenom oslobaðawu od autoriteta u dane druÿiåawa" ritualno buntovništvo mnogobrojnih druÿina momaka. Ne pristajuãi da se potåine zanimawu ratara ili pastira, posvadivši se sa starijima ili s predstavnicima gradova ili carstava, ili pak muåeni glaðu, mnogi mladi qudi pridruÿuju se odmetnicima, lakomi na ÿivot od lova i pqaåke. Kao i poznati keltski fijane, iklefti i hajduci s Balkana svake godine se na izvesno vreme, ali redovno, ponovno ukquåuju u ÿivot plemena, sela ili gradova kao što to ukazuje jedan stih iz srpskog folklora: Mitrov-danak, hajduåki rastanak, Ðurðev-danak, hajduåki sastanak. Kako jedna, tako i druga, ova bekstva iz svakidašwice imaju za ciq osloboðewe åije je trajawe ograniåeno ili koje obuhvata uÿi krug qudi: traju jedan dan, više nedeqa ili šest meseci, ili se, pak, nude kao moguãnost samo jednoj starosnoj grupi, napose mladima. Milenarizam naprotiv, drugi naåin beÿawa od stvarnosti, obeãava da ãe spasiti na ovome svetu åitavo jedno mnoštvo qudi ako ne i naciju, i majstorski propagira okonåawe tegobnog istorijskog doba. Mnogostruk u naåinima ispoqavawa, i zavisan, u pojedinostima, od posebnih iskustava i uspomena svake zajednice, milenarizam se uvek ukazuje kao pokret neprihvatawa odreðene kulture. Prema tome, on se neposredno nadovezuje na bolno oseãawe nepokolebqivog neslagawa izmeðu sistema dostignuãa jednog naroda, tj. Grundvolk-a ili tzv. autohtonog naroda ili starosedelaca, i åudesno zraåeãe ali neverovatno krhke kulture gospodara, koji su uvek u pogledu obreda, nacionalne pripadnosti, društvene klase, zemqe ili duha tuðinci. Surovo ugroÿavani, obuzeti strahom od tuðina i nekom uÿasnom strepwom u duši, nastalom iz bojazni da ãe izgubiti kulturnu samostalnost, milenaristiåki narodi se ne ograniåavaju na zahteve da se pojedini elementi kulture prosto zamene drugima; oni priÿeqkuju i zamišqaju moguãnim preobraÿaj struktura. Ambivalencije, napetosti u odnosima i lokalne surevwivosti se na taj naåin pretvaraju u solidarnost u zajednici, a na mit o godišwem ili cikliåkom vraãawu Velikog Pretka u naroda

23 drevne civilizacije kalemi se novi mit mit re-volucije, tj. mit o povratku zlatnog doba, onog koje je Ðanbatista Viko nazivao boÿanskim. Uloga mita o godišwem vraãawu Velikog Pretka i ritualnog beÿawa iz svakidašwice, kao i privremenog buntovništva, sastoji se, u biti, u oåišãewu i åudotvorstvu. Dotle dok pribegavawe takvim naåinima osloboðewa zadovoqava u dovoqnoj meri jedan narod, potreba za re-volucijom ne ulazi u kadar istorije. Ali kada zadovoqstvo podlegne pred društvenim nezadovoqstvom, poåiwu se stvarati, pored praznika privremenog beÿawa, i pokreti trajnog beÿawa od ustaqenog naåina ÿivota, maltene biološkog. Po svemu sudeãi, milenaristiåki pokreti se kod balkanskih naroda javqaju još od antiåkog doba, ali se tek od H veka mogu mawe ili više dobro pratiti wihovi raspleti, a najznaåajnije hilijastiåko razdobqe proteÿe se naroåito od kraja H veka pa do poåetka H H. Ovi pokreti nisu iskquåiva odlika nijedne etniåke grupe ili veroispovesti, s obzirom na to da ih sreãemo, u razliåitim epohama, i kod Bugara i kod Vlaha, i kod Grka i kod Srba, i kod Jevreja i kod Turaka, a isto tako i Albanaca. Meðutim, kod svakog naroda poprimaju posebno obliåje, koje ima lokalne boje, pa hilijazam jednih ponekad ide na štetu hilijazma drugih. U jednoj neobjavqenoj studiji napravio sam pregled balkanskih milenarizama kroz vekove (åiju skicu prvi put prikazujem u zakquånom delu ove kwige 2 ). Ovde me, pak, zahtevi programa Kongresa kome je ovo saopštewe nameweno (Prvi meðunarodni kongres studija o Balkanu i Jugoistoku Evrope, Sofija 1966) primoravaju da budem skromniji. Odabrao sam stoga kao temu problem milenarizma kod Juÿnih Slovena u zapadnim i središwim balkanskim oblastima u H i H veku. Nastaweni na Balkanu kao osvajaåi veã više od dva stoleãa, Turci su za vreme Mustafe (vladao i ) iz dana u dan oåekivali da i sami budu poraÿeni, pa su pojavu komete za vladavine Osmana ( ) tumaåili kao siguran predznak svoje propasti. Zbacivawe Turaka, od åega su Turci strahovali, a što su ostali balkanski narodi ÿarko ÿeleli, propovedali su naroåito Sloveni u zapadnim oblastima. Podstaknut Osloboðenim Jerusalimom Torkvata Tasa ( ), na primer, dubrovaåki pesnik Ivan Gunduliã je napisao, godine, spev Osman u kome prikazuje bolne strepwe Turaka i åvrstu veru i nadawa srpskih i hrvatskih krajeva. tko bi gori eto je doli, a tko doli, gori ustaje. Sad vrh sabqe kruna visi, sad vrh sabqe kruna pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi, rob je sada Videti rezime te studije: Les structures millénaristes des civilisations balkaniques u: Association Internationale d'etudes du Sud-est Européen, Premier Congrès International des Études Balkaniques et Sud-est Européennes, Sofia, 26 aout-1er septembre 1996, Résumés des Communications: Histoire (XVe XIe s.) (Sofia, 1966), str Prim. prev.

24 24 Nesreãni Osman, koji je pao kao ÿrtva jarosti raspojasanih vojniåina, ÿali se, s goråinom i jedom, na poremeãenost zakonitog poretka: Jaoh, a sada sve je inako, i vojvode i vojnici, sve je otišlo naopako, nevjerni su svikolici! Nekoliko desetina godina kasnije, javqa se kod Srba u Podunavqu jedan uzurpator laÿni prorok, Ðorðe Brankoviã, koji za sebe tvrdi da je potomak vladajuãe porodice u Srbiji s kraja sredweg veka. Kao erdeqski diplomata, ovaj laÿni Brankoviã ( ) podnosi caru Leopoldu godine, u toku rata Austrije protiv Turaka od jedan memorandum bez ikakve veze sa stvarnošãu, u kome mu predlaÿe stvarawe ilirskog kraqevstva ili carstva koje bi obuhvatilo pokrajine Srem, Slavoniju, Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Bugarsku i Trakiju, kao i sve ostale krajeve koje nastawuju Bugari, Srbi ili Albanci. Godine 1663, na praznik svetog arhanðela Mihaila, podvlaåi on uz to, peãki patrijarh Maksim tajno ga je miropomazao za despota u jednoj crkvi u Jedrenu. Odmah zatim, patrijarh Arsenije Crnojeviã priznao ga je za zakonitog naslednika sredwovekovnih Brankoviãa. Krajem H H i poåetkom HH veka, više srpskih istoriåara, naroåito Ilarion Ruvarac i Jovan Radoniã, htelo je da dokaÿe, na osnovu obilne dokumentacije i visprenog rasuðivawa, da pomenuto miropomazawe nije nikada obavqeno. Imajmo na umu, meðutim, da je taj laÿni Brankoviã u svojoj mladosti moÿda upoznao uzavrelost, kako u Carigradu tako i u pograniånim gradovima Ugarske i Bosne u puritanskom narodnom pokretu endogamne sekte Kadezadelija (ili Kazizadelija), åije su pristalice prezirale muziku i veseqe a rado åitale, naroåito tokom tridesetih i åetrdesetih godina H veka, ne samo Koran, veã i Jevanðeqe, ovo posledwe u prevodu na jezik Juÿnih Slovena koji su istarski protestanti prepisali na ãiriliånom pismu. Jamaåno je znao i za nadaleko åuvene pokrete Staroveraca u Rusiji i Sabateja Sevija (Sabataja Sevija, Šabetaja Zevija, Šabetaja Cvija) meðu Jevrejima u Osmanskoj carevini, jer je u tim dvema zemqama boravio kao diplomata u vreme kada su doÿivqavale najjaåe milenaristiåke potrese. Ako ga je patrijarh Maksim zaista miropomazao za despota, uåinio je to moÿda zato što je uvideo da srpski prvaci predoseãaju skori kraj osmanske carevine. U svakom sluåaju, zapamtimo odrednicu godine, 1663, period burne milenaristiåke uskomešanosti i kod Rusa i kod Jevreja, kao datum toboÿweg ili stvarnog miropomazawa. Primetimo i to da Brankoviã nije samo tvrdio da je izabranik boÿjeg predstavnika na zemqi nego i da je javno izlagao svoj slavoqubivi san da stvori zemaqski raj, ili boqe reãi da obnovi neki zemaqski raj koji nikad nije postojao ilirsko carstvo.

25 Veã i zbog svog poziva odveã daleko od naroda, Brankoviã previše dugo åeka da se izjasni o svojim namerama. Rat od do godine bio je uspešan za Austrijance sve do kraja Meðutim, s obzirom na to da su godine svoje trupe odaslali predaleko na jug, sve do Üsküb-a (Skopqe, Skopje), i da im je pretila kuga i druge epidemije, morali su da se povuku prema severu, a za wima su krenuli i pravoslavni Srbi i Makedonci pa i Albanci i Bugari katolici. Masovno povlaåewe je u jeku. Laÿni Brankoviã, pri svem tom, åeka do 12. juna da izda nareðewe za ustanak narodima severne Ilirije, Mezije i Trakije". Svesna da narod lako podleÿe buntovniåkoj propagandi vatrenih i slavoqubivih uzurpatora, carska vlada se napreåac odluåuje da Brankoviãa uhapsi (i drÿaãe ga u zatoåeništvu sve do smrti, godine). Narod se, pak, ne diÿe na ustanak, opredequjujuãi se za jedan drugi naåin spasewa bekstvo u zemqu koja se smatrala bezbednom, iseqewe u Ugarsku, zemqu u kojoj su Srbi i Vlasi traÿili pribeÿište poåev od H i H veka. U isto doba kada su se ispoqili Sabatejev hilijazam i Brankoviãev uåeni milenarizam, po svoj prilici negde oko sredine H veka, jedan starac" iz plemena Vasojeviãa i bratstva Šãekiãa, koje je nekada pripadalo plemenu Piperi, poåeo je da predskazuje dolazak srpskog Mesije: Javiãe se jedan crni åovjek ozdo od ùtoka Lima u Dunav. Taj åovjek ãe se zvati car u opancima. On ãe mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka Dotle ãe mnogo nesreãa biti Oni koje oslobodi ÿivjeãe lijepo Doãi ãe Crnokapa i Crnogaãa k nama Turci ãe se sve više i više gubiti s lica zemqe " Ovo proroåanstvo starca" Stawa postavqa brojne probleme. Napomenimo, pre svega, da je ime Staw zacelo varijanta muškog imena Stanko, Stanoje, Stanimir ili Stojan, ili pak ÿenskih imena Stana, Stanija, Stamena ili Stojna; magijsko ili profilaktiåko ime koje se davalo muškom detetu u porodici u kojoj se deca nisu drÿala, ili ÿenskom detetu u porodici obdarenoj s mnogo devojåica a lišenoj deåaka. Prema obaveštewima etnografa Milana Miliãeviãa, Staw je umro kao devedesetogodišwak, pre 220 godina", prema tome, oko ili 1670, ako se ima u vidu i razdobqe tokom koga je Miliãeviã mora biti prikupqao svoja obaveštewa. Ako su wegovi podaci taåni, starac" je bio savremenik Ivana Gunduliãa i morao je znati za Sabatejeva predskazawa. Proroåanstvo pripisivano Stawu izriåito govori o dolasku åoveka crnpurastog ili mrkog lica, crnog åovjeka koga prate Crnokapa(e) i Crnogaãa(e), ili koji ãe sam izgledati kao Crnokape i Crnogaãe. Samo, kako protumaåiti te zagonetne reåi? Bukvalno znaåewe je Crna kapa" (ili Crna kapuqaåa") i Crne åakšire". Meðutim, poåetkom H H veka Crnokapama su nazivani stanovnici oblasti Braniåeva, tj. podunavske istoåne Srbije. S druge strane, stanovnici Starog Vlaha ili Starovlaha, brdovite oblasti koja razdvaja Hercegovinu i Crnu Goru od Srbije, poznati su po licima mrke boje 25

26 26 ogrubelim od vetra i sunca i potamnelim od dima åamovine koji se diÿe iz wihovih slabo provetravanih kuãa. Qudi u Starom Vlahu obiåno su, u H H veku, nosili široke crne åakšire zvane pelengiri. Da li je Crnokapa åovek iz Braniåeva, a Crnogaãa iz Starog Vlaha? Moguãe je to. Etimološki gledano, meðutim, a i u nesvesnom kolektivnom pamãewu srpskog naroda, Crnokapa je po svoj prilici Veliki hton, 3 koji na glavi nosi Tarnkappe 4 ili Tarnhut, 5 ono keåe od magle kakvo su u mitologiji Tevtonaca nosili åudnovati junaci nestalnog obliåja, kao iz muånih snova, i vile. S tim keåetom na glavi, ta mitska biãa postajala su nevidqiva i poprimala uz to snagu dvanaestorice qudi. To keåe ima sliånosti i s kapom od pasje koÿe, ovojem od tame koji je po predawu nosio oko glave drevni gråki bog mrtvih. S tim u vezi, pomenimo da je kosovska ravnica, kojom åesto prolaze qudi iz Starog Vlaha, ponekad prekrivena gustom maglom. U jednoj tipiåno starovlaškoj pesmi iz te magle iskrsava neki neznanac na belom tronogom kowu. Neznanac izgleda posustao kao i ÿivinåe koje jaše, ali lako odnosi pobedu nad jednim od najåuvenijih vitezova na Balkanu Banoviã Sekulom. Pobednik je Jovan sa Kosova, viteški borac za pravdu. U stvari, to je Jovan, sprovodnik duša umrlih, feudalna verzija tevtonskih junaka i gråkog boga mrtvih. Kao Crnokapa, i reå Crnogaãa proistiåe prvim delom iz korena crn (ili åarn), tj. mrk, zemqane boje, magiåan, åarobwaåki. Nasuprot tome, koren drugog dela ove potowe reåi predstavqa po mom mišqewu posrbqen oblik reåi Gautr koja je kod Gota oznaåavala åoveka" ili junaka", ali koja je upotrebqavana i da oznaåi åuvenog boga obiåno poštovanog pod imenom Wuotan, Wodan, Wotan ili Odinn (Vid ili Svetovid paganskih Slovena). Ako Crnokapa znaåi keåe od magle", ili kapa od tame", Crnogaãa oznaåava verovatno crnog åoveka ili junaka (åarobwaka), tj. podzemnog boga ili vrhovnog starosedeoca, mitskog braniteqa domorodaåke kulture. Ne zaboravimo da su Sloveni vekovima ÿiveli uz Gote, ne samo u Poqskoj i u stepama jugoistoåne Evrope nego i na Balkanu, naroåito u Podunavqu, u Hrvatskoj, Hercegovini, u Crnoj Gori i severoistoånoj Albaniji. Na pola puta izmeðu Dubrovnika i Foåe, otkrivamo tako Gacko Poqe, po svemu sudeãi Gotsko poqe. Vrlo je moguãe i to da je srpskohrvatska reå gatari, koja u naše dane oznaåava vraåare" ili tumaåe znamewa", nekad oznaåavala vraåare i Gote", struåwake za vraåawe. Nije, prema tome, nikakvo åudo što se Juÿni Sloveni sluÿe reåju gotskog prizvuka da oznaåe pretka predaka, vrhovnog starosedeoca. Crni åovjek, Crnokapa, Crnogaãa, ili Jovan s Kosova, to je uvek crni åovek od magle i tmine. Podjednako poštovan kod gotovo svih balkanskih naroda je i junak Marko Kral(q) ili Kraqeviã, åije ime, u stvari, nije ništa drugo do neznatno izmeweno ime Mrk[oje] ili Mrk[owa]. Opet je to crni åovek, åovek od tame ili jednostavno: mrak. 3 Vrhovni bog doweg sveta Prim. prev. 4 Volšebna kapa Prim. prev. 5 Volšebni šešir Prim. prev.

27 U predawu, koje je u dobroj meri balkansko, mada mu je središte u Srbiji, Makedoniji i u zapadnoj Bugarskoj, Marko zastupa jedan arhetip oko kog je narod stvorio mitove koji neobiåno podseãaju na priåe o drugom dolasku kraqa Artura, Karla Velikog (Carolus redivivus), grofa Boduena (skraãen naziv za latinskog cara u Carigradu), Fridriha Barbarose, vrlog cara pred smak sveta, a ne treba zanemariti ni bajke o neznanom kraqu" kod Iraca. Mitovi ispleteni oko Markovog imena imaju veoma malo veze s istoimenim istorijskim kraqeviãem, turskim vazalom s kraja H veka. Legendarni lik umnogome podseãa, naprotiv, na Digenisa Akritu, vizantijskog junaka iz predela na granici Anadolije, i na traåko-friÿanskog Sabazija ili Dionisa. Ono što je bitno, jeste to da narodi Balkana, a na prvom mestu Juÿni Sloveni, vekovima išåekuju povratak Marka Kraqeviãa kao spasiteqa i zaåetnika novog zlatnog doba. Ove legende poznate su nam pre svega u oblicima koje su dobile poåev od kraja H veka, ali sve navodi na misao da potiåu iz veoma davnih vremena. U wima se priåa kako se Marko privremeno povukao iz sveta, i da je zadremao u nekoj tajnoj peãini, simbolu Majke Zemqe, nadomak svoje makedonske tvrðave u Prilepu ili na nekom nepoznatom ostrvu. Ali kad kucne åas izbavqewa, preporoda i oproštaja za srpski narod, Marko ãe se probuditi iz svoga sna i povesti Srbe i druge potlaåene narode Balkana protiv Turaka, koje ãe oterati preko siweg mora" odakle su i došli. Sliåno legendi o kraqu Arturu, u jednoj varijanti se tvrdi da ãe se junak probuditi kada se wegov maå najzad istrgne iz stene (ili iz grede) u koju ga je on zario pre no što je pao u svoj dugi san. Marko ãe se vratiti kad kucne åas" osloboðewa, tj. u trenutku koji je kod Juÿnih Slovena predodredila sudbina, kod Grka heimarmene. Gotovo nezamislivo vaÿan, naroåito u H veku, sredwovekovni pojam sudbina, shvatan u smislu uredovawa jednog boga koji sudi po pravdi, caruje sve do sredine H H veka, pa i kasnije. U narodnim verovawima, ono što odluåuje o sreãi i o nesreãi nije sluåaj veã, pre sudbina. Ali, zar i sâm Volter ne izjavquje godine da je princip sudbine (ili zakona") jaåi od svega, da sluåaj ne postoji? U volterovskoj misli, meðutim, Bog deluje samo na osnovu zakona koje je ona zamislila. To je, dakle, kao da više ne postoji. Otklawajuãi Boga, Volter, meðutim, nije iskquåivao sudbinu. Poåev od tridesetih godina H H veka, iz razloga koje ãemo izloÿiti u daqem tekstu, tradicionalni oblici ili oblici milenarizma iz predindustrijskog doba poåeãe da se razgraðuju. U jednoj priåi iz godine, koja nosi naslov Kraqeviã Marko po drugi put meðu Srbima", Radoje Domanoviã ( ) ismevaãe Marka kao otelovqewe preÿivelih navika i obiåaja. Markov åuveni kow, na primer, ne moÿe da stigne biciklistu, a sam Marko biva uhapšen zbog skitniåewa jer je bez zanimawa", jer ne uvaÿava etiku redovnog i na propisima zasnova Autor misli na prvo izdawe Volterovog Dictionnaire philosophique (Genève, 1764). Prim. prev.

28 28 nog rada. Sledstveno tome, on stiÿe i u ludnicu, da bi se, naposletku, ponovo vinuo put neba. Ali uzmicawe starovremskog milenerizma je, pre svega, svojstveno gradovima. Po selima, drevna verovawa su ÿilavija. U novembru 1912, na primer, za vreme Prvog balkanskog rata srpski vojnici, seqaci i pastiri u uniformama, osvojili su visove koji su smatrani neosvojivim, podstaknuti kolektivnom vizijom Marka na kowu koji ih je bodrio da odluåno stupaju napred. I za vreme Prvog svetskog rata, milenaristiåka predskazawa jaåaju u srpskim okupiranim krajevima. U posleratnim godinama pripovedaå Nikola Pejåinoski iz sela Brodec, iz kraja naseqenog Mijacima, ovåarima iz zapadne Makedonije, ponovo potvrðuje kolektivno verovawe u onostrano osloboðewe. Marko ãe se probuditi, obeãava mu nimfa ili legendarna vila, kad ga bude prekrilo sedam stotina sedamdeset sedam slojeva lišãa". Magiåni broj sedam, triput ponovqen, 777, je drugi naåin da se kaÿe: kad kucne åas". Uostalom, milenaristiåke vizije, omiqene izmeðu H i H H veka kod Srba i wihovih najbliÿih suseda, obuhvataju više drevnih elemenata nego mesijanizmi i milenarizmi jevrejske i gråke civilizacije, koji su kwiÿevnijeg karaktera. Ti drevni elementi uklopqeni su na veoma precizan naåin. Nacionalni spasiteq i junak na poqu kulture kod Srba, kao i uopšte kod Juÿnih Slovena, objediwuje tako veliki deo sledeãih svojstava: 1) hrom je ili jaše hromog kowa; 2) kowanik je, a kow mu je obiåno belac ili šarac, ali je ponekad i neke druge boje; 3) lice mu je mrko ili izgleda kao da je od magle; 4) nosi crnu ili magliåastu odeãu koja ga åuva od nedaãa, a na glavi mu je crna kapa; 5) na nogama ima opanke, sandale ili kratke åizme, kao Hermes ili Merkur; 6) nazivaju ga kraqeviãem, kraqem ili carem; 7) neprekidno putuje; 8) isceliteq je; 9) uobiåajeno ime mu je Crni, Marko (Crni ili Mraåni), Kara (Crni), Sava (Sabazije), Ivan, Jovan (Jupiter) ili Stefan (osveštano ime srpskih kraqeva u sredwem veku). Hramawe, crno ili mrko lice, odeãa i kapa crne boje (ili od magle i åudotvorni) i beo kow obiåno su svojstva starog srpskog boga Daboga; on je bog zemqe, noãi i vatre, rudnog blaga i bogatstva, plodnosti i izobiqa, deus dator, 7 vrhovni bog doweg sveta. Uz sve to, nošewe opanaka ili sandala obeleÿje je i svetog Save (ili Sabazija) i ðavola, tog drugog naslednika Sabazija. Uostalom, Srbi nazivaju ðavola imenom Daba, što je oblik koji se u obiånom govoru upotrebqava za Daboga (deus dator) ili Daba Romi, Hromi Daba. 7 Davalac dobara Prim. prev.

29 Baš kao i u sredwovekovnoj Evropi, u kojoj ipak veã postoji dvojnost u stavovima, i kod balkanskih naroda, sve do prošlog veka odrÿava se takvo verovawe u predstavi da najubogiji lutalica ili skitnica, putnik u opancima i drowcima, ãopavko i prosjak, moÿe zaista da bude prerušen bog, svetiteq ili demon antiåkog tipa, sanctus pauper 8 koji deli nagrade i kazne, i kome treba svesrdno ukazati gostoprimstvo. U gnosticizmu, Spasiteq je åesto nazivan Strancem, tj. putnikom koji dolazi izdaleka, pa åak i iz nekog drugog sveta. Još u Homerovo doba, Grci su prosjaka i lutalicu smatrali demijurzima, slugama zajednice, koji vrše oåišãewa" ili sluÿe kao ÿrtveni jarci, åas obasipani poklonima a åas poniÿavani batinawem; bili su neophodni na gozbama, na kojima su podnosili uvrede i bivali ugošãavani presvetom" hranom. U mitologiji velikog dela åoveåanstva, hramawe je obeleÿje bogova iz doweg sveta, o åemu svedoåe Vulkan, hromi bog vatre i kovaåa i zanatlija kod Rimqana, kao i bogovi s okrvavqenom nogom" ili s rawenom nogom" kod Puebla, posrãuãi i hromi htoni kod Kvakiutla, hromi ðavo sa crnim licem kod Sarakaåana, ovåara na juÿnom Balkanu. S obzirom na to da dolaze iz zemqine utrobe i u ruskoj mitologiji istinito carstvo, grad Kitec, nalazi se na dnu jezera kako bi mogli i da hodaju bez muke? Što se tiåe simbolike kowa i herosa na kowu, treba se najpre podsetiti da je u mitologiji starih Grka suprug ili druÿbenik Demetre krilati kow Posejdon Hipios, bog špiqa, bezdana, izvora, bujica i peãina, kao i mora, koji ãe se, kasnije, pridruÿiti åoveku na nebu. U indoevropskoj mitologiji beli ili crveni kow simbolizuje, naime, sredstvo za povezivawe, sponu, izmeðu zemqe i vatre, ili zemqe i sunca. Najzad, traåko-friÿanski heros na kowu, åija slika prekriva balkanske nadgrobne spomenike, vodi poreklo od Dionisa. Dionis je bio dugo prikazivan u vidu zmije, ili divqeg vepra, da bi, naposletku, bio povezivan s Mitrom koji je prinosio na ÿrtvu bika (svog alter ega), s troglavim kowanikom kod Traåana, s Triglavom, troglavim bogom-kowem kod stanovnika Pomeranije, s Dabogom, Marsom i Vidom; pa posle sa svetim Dimitrijem, svetim Teodorom i svetim Ðorðem. Kasnije ãe biti mešan i s Kraqeviãem Markom, åija je porodiåna slava upravo heros na kowu, Sveti Ðorðe. Bog-kow, ili heros na kowu, nije niko drugi do drevni bog iz doweg sveta koji je dobio ulogu posrednika izmeðu åoveka i zemqe, a u isti mah i åoveka i neba. Proistekla iz obrednih praksi i verovawa u traåko-friÿanskoj, gråkoj, ilirskoj i slovensko-iransko-gotskoj civilizaciji, a i iz obiåaja sredwovekovnog hrišãanstva, bogata milenaristiåka tradicija slovenskih naroda u Turskoj carevini omoguãavala im je da prizivaju u pomoã veliki broj spasiteqa. Ako se, uostalom, najåuveniji spasiteqi ogluše o duÿnost i ne pojave se na poziv, uvek je bilo moguãe obratiti se nekom novom spasitequ. 8 Neporoåan, sveti siromah, siromah-svetiteq Prim. prev. 29

30 30 Upravo se to i dogodilo kod Crnogoraca i wihovih dalmatinskih i hercegovaåkih suseda, kada je, šezdesetih godina H veka, na mletaåku teritoriju Kotora, nedaleko od Budve, stigao neki putujuãi isceliteq od tridesetak godina, vešt u korišãewu lekovitih biqaka, za koga se još ne zna ko je u stvari bio. [Po Alfonsu Rabu, bio je to gråki monah iz reda Svetog Vasilija, ili obiåan gråki kaluðer", tajni izaslanik Papazoglua iz Tesalije, koji je i sam bio tajni izaslanik Katarine sa zadatkom da Peloponez digne na ustanak]. Predstavqajuãi se kao da je poreklom iz Jawine, on, ipak, iako je nosio gråku kaluðersku rizu, nije, izgleda, znao gråki jezik. (Nije li to bio neki Vlah, ali zašto onda nije znao gråki?) Ponekad se pretpostavqa da je to bio izvesni Stepan Raiåeviã iz Dalmacije, koga, meðutim, ne treba mešati sa onim Raiåeviãem iz Dubrovnika. Ugled ovog stranca brzo raste, pa se tokom leta godine po nomokratskoj konfederaciji crnogorskih plemena pronosi glas da je on u stvari Petar, zakoniti car Rusije, koga je, godine, ubila hunta verna wegovoj supruzi, Katarini. Ako budu prestali sa svojim krvnim osvetama i pokazali se privrÿeni svojoj pravoslavnoj veri, Crnogorci ãe kako im je obeãavao isceliteq moãi s pravom da se nadaju velikom dobru. Dve skupštine crnogorskih ratnika zakliwu se da ãe stalno meðu sobom ÿiveti u miru, odlaze na poklowewe Stevanu u wegovo utoåište u Kotoru, lišavaju nemoãnog kneza-vladiku Savu Petroviãa svetovne vlasti i prihvataju vladavinu Stevana (ili Šãepana), što je osveštano ime tradicionalno davano (u obliku Stefan) srpskim sredwovekovnim kraqevima. Novi monarh je sam sebe nazivao Mali, najmawi na zemqi", ili Šãepan, mali s malima, opak s opakima, a dobar s dobrima", i uvek je nosio crnu kapu (legendarnu Tarnkappe?) postavqenu krznom, koju ni pred kim nije skidao. Prema Pjeru Kokelu (Pierre Coquelle), godine štampano je u Mangaloru, na obali Malabara, 9 jedno delce pod naslovom Stiefan Mali, ou Etienne le Petit, le pseudo Pierre III, Empereur de Russie (Stefan Mali, ili Šãepan Mali, laÿni Petar, car Rusije), åiji se nepoznati autor hvalio da je bio general" u Šãepanovoj vojsci. Po autoru tog delca, åiji primerak nisam uspeo da pronaðem, isceliteq je, u septembru 1767, uputio stanovništvu Crne Gore sledeãi proglas: Šãepan Mali, koji ãe uskoro postati veliki, saopštava da jabuke nijesu još zrele, ali åim zrenu, otvoriãe se i unutra ãe se naãi rubina, dijamanata, safira, smaragda, i svaki koji u mene bude vjerovao imaãe ih koliko ga god bude voqa. Mir i pozdrav onima koji ãe me slušati; oni koji mi ne budu vjerni i odani odmah ãe od maåa poginuti i biti baåeni u more, koje samo åeka moje naredbe da ih prihvati i proguta. [Ali, sawati bisere ili drago kamewe, åitamo u kwizi o znaåewima snova Xafara ibn Mohameda al Balkija, odnosi se najåešãe", prema predawu Indusa, na boÿanska proroåanstva, na spoznaju Boga i na 9 Oblast u zapadnoj Indiji Prim. prev.

31 boÿansku mudrost".] Po svemu sudeãi, indijska odnosno istoåwaåka ulepšavawa stvarnosti obogatila su tako, kod porobqenih naroda Balkana, verovawa u neko lepo zlatno doba. Crnogorci mogu da se pouzdaju u proroåanstvo zvano proroåanstvo Šãepana Malog, jer mu je izvor u boÿjoj premudrosti". U boÿjoj premudrosti! Ono što, ipak, nije dovoqno zapaÿeno, jeste da taj Stevan, Stefano Piccolo, Šãepan Mali ili laÿni Petar, igra u mašti naroda ulogu boga mora. Ovo samo åeka wegova nareðewa, najavquje on, pa da nevernike i verolomnike ÿive proguta. Hitwa Crnogoraca da priznaju za vladara jednog uzurpatora, uznemirila je Katarinu koja je u to vreme bila ozbiqno zabrinuta zbog bune Jemeqana Pugaåova i zbog ruskog milenarizma, koji ãe uskoro stvoriti legendu o zlatnom atamanu". Ona, dakle, šaqe u Crnu Goru godine kneza Jurija Vladimiroviåa Dolgorukog da Šãepana javno raskrinka kao varalicu. Ne našavši nikoga ko bi imao dovoqno autoriteta da zameni opåiniteqa, Dolgoruki se morao pomiriti s tim da mu oprosti, proizvede ga u ruskog oficira i preda mu povequ kojom se Crna Gora stavqa pod wegovu upravu. Godinu dana kasnije, usled eksplozije jedne mine koju je postavqao, opåiniteq ostaje sakat i gubi jedno oko. Veã i inaåe crnoput, brkat i upalih oåiju, a sada još i poluslep i hrom, on postaje jedan pravi podzemni bog, koga od sada, kao nekog rimskog diktatora, nose u stolici, poklonu susedne Republike svetog Vlaha (Raguse), nabavqenoj u Veneciji za šezdeset zlatnih dukata. U septembru 1773, meðutim, Šãepana ubija wegov sluga, sviraå na liri, potkupqen od skadarskog paše, koji se nadao da ãe Crnu Goru pripojiti svojim teritorijama. Gotovost Juÿnih Slovena da svesrdno prihvataju takve apostole preporoda objašwava se okolnostima koje su u isti mah objektivne i subjektivne, naroåito wihovim iskustvima s tuðinskom vlašãu. Oni su, dakle, vrlo briÿqivo saåuvali drevni mit o povratku pretka oslobodioca, mit o zaspalom caru", koji je u zapadnoj Aziji poznat kao mit o skrivenom emiru". Posredi je, u stvari, fenomen prekomerno oseãajnih naroda, spremnih, a i po prirodi sposobnih da prelaze iz jednog prejakog oseãawa u drugo, iz oåajawa u bezgraniåno nadawe. Åitav vek posle stupawa na vlast Šãepana Malog, doktor G. Frilej (Frilley), koji je nasledio doktora Bulowa (Boulogne) na dvoru crnogorskog kneza Nikole, ovako je opisao psihologiju Crnogoraca u doba svoga boravka meðu wima (1870. do 1880): Izgleda da u patologiji Crnogoraca preovlaðuju neuroze: neuroze uma veoma su brojne za jednu tako malu populaciju; neuroze oseãajnih organa, naroåito glave, [kao što je] migrena [i] najrazliåitije neuralgije; dodajmo tome deåju paralizu, histeriju, od koje pati bar treãina ÿena, oboqewa nervnog sistema kod mnogih muškaraca [i] nervozne otkucaje aorte od kojih pate gotovo svi pripadnici oba pola." Ovaj opis moÿe verovatno da obuhvati i susedne narode i ranije epohe. Ako ostali autori na ovo skoro i ne ukazuju, razlog je u tome što tamo nisu boravili kao lekari, ili pak u tome što posmatraåi po pra- 31

32 32 vilu nisu bili u stawu da uoåe jedno stawe uzbuðenosti, koje je sve do kraja H veka, a åesto i do H H veka bilo zaista odveã rasprostraweno i u zapadnoj Evropi. S obzirom na to da je bilo odveã rasprostraweno, takvo stawe duha moglo je ostati nezapaÿeno. Dodajmo ostalim milenaristiåkim vizijama kod Srba i nebeske prilike", koje je narod obiåno tumaåio kao predznake rata, epidemija i buna, nakon kojih bi, najzad, moglo doãi do osloboðewa i preporoda. Verovalo se, na primer, da su komete vesnici i poruka nade i velikih nesreãa, preporoda koji ãe doãi kroz patwu i smrt. Balada o Poåetku bune protiv dahija" slepog pesnika Filipa Višwiãa, predoåava, tako, jedno apokaliptiåko prikazawe poåetaka srpskog ustanka iz godine. Prema Nenadu Jankoviãu, prvi predznak na koji pesma ukazuje jeste sunåevo pomraåewe 30. januara (prema pesmi, dogodilo se to uoåi Trifundana, 31. januara) odnosno meseåevo pomraåewe 14. januara Drugi predznak, nasuprot tome, znak u vidu krvavih barjaka", odnosi se po svoj prilici na komete iz 1781, ili 1807, koje su se bez sumwe mogle videti i golim okom. Treãi znak je grmqavina od 14. januara 1801 (uoåi Svetoga Save). Åetvrti se, najzad, vezuje s veã pomenutim pomraåewima, ili za pomraåewa uopšte bez obzira na to koje su se godine dogodila. Mnogi izrazi u pesmi dobijaju oblik formule: od Tripuna do Svetoga Ðurða", od Ðurðeva do Dmitrova dana". Pesma isto tako otkriva milenaristiåko poimawe vremena. Hronološki sled dogaðaja, na primer, nema neki veãi znaåaj. Ako bismo se oslonili na pesmu, na primer, redosled dogaðaja odgovarao bi sledeãim godinama: 1) 1804, 2) 1781, ili 1807, 3) i 4) 1804, ili pak bilo kojoj godini u kojoj je viðen neki od predznaka. U tom redosledu je, meðutim, i jedna istina koju dogaðajna istorija, koja sva zbivawa sistematski svrstava u hronološki redosled, nije uopšte zapazila. Višwiãeva pesma, spevana u vreme dogaðaja o kojima govori, dopušta nam da uoåimo izvesnu milenaristiåku konfiguraciju da poåetke srpske revolucije kad su u pitawu weni milenaristiåki aspekti, datujemo kako u godinu tako i u godinu ili Na taj naåin dospevamo do revolucije, u Srbiji, ne tragom svetlosnih pojava na nebu, veã zahvaqujuãi milenarizmu. Voðe tzv. Prvog ( ) i Drugog srpskog ustanka (1815), Karaðorðe (Crni Ðorðe) Petroviã i Miloš Obrenoviã, bili su gotovo isto toliko milenaristiåke voðe koliko i ratnici. Jedan Srbin iz Vojvodine, koji je dvadesetih godina H H veka obilazio Srbiju, prikazuje Miloša kao vernog boÿjeg izaslanika", poslatog da oslobodi Srbe od Turaka, kao što je Mojsije izbavio jevrejski narod od faraona. Ali, smerajuãi da postane tradicionalni starešina, ili legitimni vladar, Miloš odustaje od zamisli da ostane åisto harizmatski voða åija moã uvek zavisi od nepokolebqive vere sledbenika u wegovo poslawe. Godine 1830, na zasedawu Velike narodne skupštine, on vešto predlaÿe da se povuåe s vlasti, ne bi li uãutkao nezadovoqne starešine i odbacio ÿalbe da po-

33 stupa kao tiranin. Tada se zaåuše povici odanosti: Oåe! Spasioåe oteåestva! Oslobodioåe! Boÿji izabraniåe!" Zatim ga skupština proglasi za naslednog kneza. Obeshrabrujuãi delovawe šamana i proroka još od dvadesetih godina H H veka, Miloš se, posle godine sve jaåe suprotstavqao narodnim pokretima. Uviðao je da se narod moÿe otuðiti od aktuelnih starešina u korist novih harizmatskih kolovoða, ako qudi budu i daqe slobodno širili predskazawa brojnih šamana. Vraåari, predskazivaåi, gatare, gatari, proroci, skitnice, ipak, verno odraÿavaju srpsku kulturu tog razdobqa. U julu 1836, na primer, proroåanstvo nekog kaluðera i åoveka skitnice i budale" navelo je mnoge qude da beÿe iz seqaåke prestonice Kragujevca zbog straha da ãe zemqa progutati grad. Milošev Sovjet pribegava tada vojnoj sili kako bi izbegle prinudno vratio u Kragujevac. Problem vraåara i proroka stvara neprilike drÿavi i tokom narednih godina, ali više nema osim retko nekadašwu veoma znaåajnu ulogu. Roÿe Bastid (Roger Bastide) tvrdi, naprotiv, da mesijanizam obuhvata i aspekte koji pogoduju i aspekte koji ne pogoduju moguãem razvoju nerazvijenih zemaqa. On moÿe, ako wime spoqa manipulišu vispreni predvodnici koji ga pretvore, na primer, u politiåku stranku, biti privikavawe mase na nove naåine mišqewa i delovawa; ali, on moÿe, isto tako, ako mu se dopusti da se slobodno razvija, ili ako se progawa, i da doprinese jaåawu razmišqawa o moãi magije i odustajawu od napora u korist sawarija. Drugim reåima, pokret moÿe da se pretvori u sektu, u raskid s ostalim svetom", pa tako iz revolucionarnosti preãi u konzervativnost i stagnirawe, kao što je to bilo u nerazvijenoj Srbiji posle godine. Ali kako poverovati u prvu pretpostavku Roÿea Bastida? Ne postoji li, naprotiv, gotovo nepremostiv jaz izmeðu potrebe da se organizuje ili objektivizuje novo društvo, da se ono postavi na jasno odreðene osnove, i potreba milenaristiåkih grupa da se vrate na jedan oblik društva za koji se pretpostavqa da je ranije postojao? Balkanski sluåaj, zapravo, navodi na pomisao da milenarizam ima malo izgleda na uspeh u jednom istinski politiåkom ili politizovanom društvu, da su milenarizam i zanesewaštvo, u principu, suprotnost politike. 33 Beleške Duboko sam zahvalan Savetu za istraÿivawa pri Univerzitetu Ratgers (Rutgers Research Council) na podršci pruÿanoj mojim istraÿivawima. Namera mi je da ove stranice posveãene milenarizmu kod Juÿnih Slovena u H i H veku uðu, kasnije, u sastav jedne duÿe studije o strukturnim osnovama milenarizma koje su prethodile industrijskom periodu u balkanskim civilizacijama (videti posledwe poglavqe ove

34 34 kwige 10 ). Delovi tekstova koje ovde navodim i objašwavam ili preispitujem potiåu iz sledeãih dela: dva reda o ÿivotu hajduka preuzeo sam iz kwige M[ilana] Ð. Miliãeviãa, Ÿivot Srba seqaka (drugo popr. i proš. izdawe, Beograd: Srpska kraqevska akademija, 1894), str. 144, i Edmunda Šnevajsa (Edmund Schneeweis), Serbokroatische Volkskunde. I. Volksglaube und Volksbrauch (Berlin: Walter de Gruyter, 1961), str Stihovi iz Gunduliãevog speva Osman su iz kwige Ivan Gunduliã: Odabrane strane, str i 160, koju je priredio Dragoqub Pavloviã a objavio Geca Kon (Beograd 1939). Stawevo proroåanstvo je preuzeto iz Ÿivota Srba seqaka od Milana Ð. Miliãeviãa, str , i iz dela Veselina Åajkanoviãa O srpskom vrhovnom bogu (Beograd: Srpska kraqevska akademija, 1941), str Proglas pripisan Šãepanu Malom potiåe iz kwige Pjera Kokela (Pierre Coquelle), Histoire du Monténégro et de la Bosnie depuis les origines (Paris: Ernest Leroux, 1895), str [O znaåewu snova, videti: Apomazar (Djafar ibn Mohammed [Abou Mashar], al Balkhi), Des significations et événemens des songes, selon la doctrine des Indiens, Perses, & Egyptiens, pris de la bibliothèque de Sambucus, pvis tovrne dv grec en latin, par lean Leunclaius [Johann Löwenklau, dit Leunclavius], et mis de nouueau en françoys par Denys-du-Val (Paris, chez Denys-du-Val, 1581), str Za ostale pojedinosti o Šãepanu Malom, videti: (Alphonse Rabbe), Introduction: Esquisse des révolutions de la Grèce depuis l'établissment de la domination romaine jusqu'à la chute du Bas-Empire; et Tableau de l'état de la nation grecque sous les Turcs, u:maxime Reybaud, Mémoires sur la Grèce pour servir à l'histoire de la guerre de l'indépendance, 2 kwige (Paris: Tournachon-Molin, ),, (1 184), kao i Michael Boro Petrovich, Catherine II and a false Peter III in Montenegro, American Slavic and East European Review, XIV (1955), ] Zasnovan na opservacijama iz sedamdesetih godina H H veka, prikaz psihologije Crnogoraca delo je lekara Gabriela Frileja (Frilley), oficira Legije åasti, i Jovana Vlahoviãa (Wlahovitj), kapetana crnogorskog porekla u sluÿbi Srbije, Le Monténégro contemporain (Paris: Plon, 1876), str Najzad, Roÿe Bastid (Roger Bastide) izlaÿe ukratko svoje poglede u ålanku Messianisme et développement économique et social, Cahiers internationaux de sociologie, XXXI (1961), str U vezi s nekim drugim pojedinostima kad je reå o narodnim verovawima, videti moj ålanak Kukuruz na Balkanu". 11 Prevela sa francuskog Zorica Haxi Vidojkoviã 10 Between East and West: The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, str (Prospective: Third and Fourth Levels of History) Prim. prev. 11 Le Maïs dans les Balkans, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations. XXI, 5 (septembre-octobre 1966), [preštampano u: Traian Stoianovich, Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, New Rochelle, N.Y., 1995, str ]. Prim. prev.

35 UDC 012 Stojanoviã T. Vlastimir Ðokiã BIBLIOGRAPHY OF TRAIAN STOIANOVICH Professor of the Rutgers State University, New Brunswick, New Jersey, USA BIBLIOGRAFIJA TRAJANA STOJANOVIÃA Profesora Drÿavnog univerziteta Ratgers u Wu Branzviku, Wu Xerzi, SAD THESES TEZE The Role of Land Confiscation and Sale in the Contest between Agrarian Collectivism and Individualism in Revolutionary France, M. A. thesis, New York University, 1949, unpublished. L'Économie balkanique aux XVIIe et XVIIIe siècles (principalement d'après les archives consulaires françaises), doctorat de l'université, Faculté des Lettres, Université de Paris, 1952, pp. 406, unpublished. BOOKS KWIGE 1. L'Agriculture dans les Balkans au XVIIIe siècle (Paris, 1954). 2. A Study in Balkan Civilization (New York: Alfred A. Knopf, 1967), pp. xi, 215, vi. Translated into Serbian as Balkanska civilizacija, trans. by Ivana Ðorðeviã (Beograd: Centar za geopoetiku, 1995), pp French Historical Method: The 'Annales' Paradigm (Ithaca, N. Y.: Cornell University Press, 1976), pp Foreword by Fernand Braudel. Translated into Italian as La Scuola Storica Francese: Il Paradigma delle 'Annales', trans. by Michelangelo Notarianni (Milano: ISEDI, 1978), pp Between East and West: The Balkan and Mediterranean Worlds, Speros Basil Vryonis Center for the Study of Hellenism, Studia Balcanica, Islamica et Turcica", Vols. 1, 2, 5, and 6 (New Rochelle, N. Y.: Aristide D. Caratzas, Publisher, ). Foreword by Speros Vryonis, Jr.

36 36 Vol. 1. Economies and Societies. Lands, Lords, States and Middlemen, pp. xviii, 138. Illustrated. Vol. 2. Economies and Societies. Traders, Towns, and Households, pp. xiv, 191. Illustrated. Vol. 3. Material Culture and Mentalités. Power and Ideology, pp. xii, 164. Illustrated. Vol. 4. Material Culture and Mentalités. Land, Sea and Destiny, pp. xii, 138. Illustrated. 5. Balkan Worlds: The First and Last Europe (Armonk, N. Y.: M. E. Sharpe Inc., 1994), pp Translated into Serbian as Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, trans. by Ivana Ðorðeviã (Beograd: Equilibrium, 1997), pp Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga (Beograd: Equilibrium, copyright 1999), pp. 95, including an essay translated by Vlastimir Ðokiã as Civilizovane energije za civilizujuãe svrhe" from the unpublished English original entitled Civilized Energies for Civilizing Purposes". BOOK CHAPTERS POGLAVQA U KOLEKTIVNIM DELIMA 7. ESWTERIKO KAI EQWTERIKO EMPORIO: KENTRA, DIKT A, PHGES", [chapter in the book:] ELLHNIKH OIKONOMIKH ISTORIA IE'-IU' AIWNAS [Greek Economic History, 15 th 19 th Centuries], TÃmoj pr%toj [Vol. I], Epim. Sp. I. /AsdraxÀj [ed. by Spyros I. Asdrachas], Au0ya [Athens], 2003, pp , Greek translation of an unpublished study written in English in 1996: Commerce Internal and External: Centers, Circuits, Resources, pp ARTICLES, ESSAYS, AND COMMENTS ÅLANCI, OGLEDI I DISKUSIJE 8. Mots et choses: Sur quelques noms orientaux des cafés, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations, VI, 2 (janvier mars 1951), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Le Maïs, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations, VI, 2 (avril juin 1951), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Land Tenure and Related Sectors of the Balkan Economy, , Journal of Economic History, XIII, 4 (Fall 1953), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 1, 1992, pp Prouåavanje raznih oblasti svijeta i Velika Krajina" u SAD, Pregled: åasopis za društvena pitanja (Sarajevo), I, No. 10 (October 1954), pp The Pattern of Serbian Intellectual Evolution, (A sequel to Edward Shils, The Intellectuals and the Powers, CSSH. I, 1: 5 22), Comparative Studies in Society and History, I, 3 (March 1959), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, pp Slovenia, Collier's Encyclopedia, 23 rd Printing, (1960), XVII, pp ; revised and enlarged edition, 1966.

37 Yugoslavia, Collier's Encyclopedia, 23 rd Printing, (1960), XIX, pp ; revised and enlarged edition, The Conquering Balkan Orthodox Merchant, Journal of Economic History, XX, 2 (June 1960), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 2, 1992, pp Bosnia-Hercegovina, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), IV, pp ; revised and enlarged edition, Croatia, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), VII, pp ; revised and enlarged edition, Dalmatia, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), VII, pp ; revised and enlarged edition, Macedonia, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), XV, pp ; revised and enlarged edition, Montenegro, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), XVI, pp ; revised and enlarged edition, Serbia, Collier's Encyclopedia, 24 th Printing, (1961), XX, pp ; revised and enlarged edition, Le Maïs arrive dans les Balkans: A. Dans les pays dinariques, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations, XVII, 1 (janvier-février 1962), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Factors in the Decline of Ottoman Society in the Balkans, Slavic Review, XXI, 4 (December 1962), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp The Social Foundations of Balkan Politics, , in Barbara and Charles Jelavich, eds., The Balkans in Transition: Essays on the Development of Balkan Life and Politics since the Eighteenth Century (Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1963), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Meeting of the American Association for the Advancement of Slavic Studies, 1964, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, XIII, 3 (1964), pp [From] Medieval" [to] Reconstruction and Modernization", in the article on Greece" in Collier's Encyclopedia, XI (1965), pp Les structures millénaristes des civilisations balkaniques, in Association Internationale d'études du Sud-est Européen, Premier Corigrès International des Études Balkaniques et Sud-est Européennes, Sofia, 26 août-1er septembre Résumés des Communications: Histoire (XVe XIXe s.) (Sofia, 1966), pp Le Maïs dans les Balkans, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations, XXI, 5 (septembre-octobre 1966), pp Reprinted in No. 36, and also in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Comments at the sessions on Acculturation" and Paysages et peuplement rural", in Comité International des Sciences Historiques, XIIe Congrès International des Sciences Historiques, V. Actes (Horn/Wien: Verlag Ferdinand Berger & Söhne, 1968), pp ,

38 Les structures millénaristes sud-slaves aux XVIIe et XVIIIe siècles, in Association Internationale d'études du Sud-est Européen, Actes du Premier Congrès International des Études Balkaniques et Sud-est Européennes, III. Histoire (Ve XVe ss., XVe XVIIIe ss.) (Sofia: Éditions de l'académie Bulgare des Sciences, 1969), pp , and comments on the South Slavic vas, land tenure in the Balkans, and Balkan popular movements, pp. 288, , Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, pp Résumé of comments on the relationship between history and the area approach to European and Atlantic affairs, Eastern Regional Conference in European and Atlantic Studies, Airlie House, Warrenton, Virginia, May 5 6, 1967 (Washington, D. C.: European Community Information Service, 1969), p Theoretical Implications of Braudel's Civilisation matérielle, Journal of Modern History, XLI, 1 (March 1969), Yugoslavia: The National Question, in Paul Horecky, ed., Southeastern Europe: A Guide to Basic Publications (Chicago: University of Chicago Press, 1969), pp Yugoslavia: The Agrarian Question (Historical, Political, Social Aspects), in Paul Horecky, ed., Southeastern Europe: A Guide to Basic Publications (Chicago: University of Chicago Press, 1969), pp Le Maïs dans les Balkans, in Jean Meuvret, éd., Troisième Conférence Internationale d'histoire Économique, Third International Conference of Economic History, Munich, 1965, II. Production et productivité agricoles (Paris, The Hague: Mouton, 1969), pp Le Maïs dans les Balkans, in Jean-Jacques Hémardinquer, éd., Pour une histoire de l'alimentation, Cahiers des Annales, 28 (Paris: Armand Colin, 1970), pp Reprint of article No Model and Mirror of the Premodern Balkan City, Studia Balcanica, No. 3 (Sofia: Éditions de l'académie Bulgare des Sciences, 1970), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 2, 1992, pp Material Foundations of Preindustrial Civilization in the Balkans, Journal of Social History, IV, 3 (Spring 1971), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp Notes sur l'évolution du commerce méditerranéen depuis le XVIe siècle, in Université de Nice (U.E.R. Civilisations), Cahiers de la Méditerranée, 2 (Nice: Centre de la Méditerranée Moderne et Contemporaine, 1971), pp Synopsis of February 1971 lecture at the Université de Nice 40. Recent Studies in Balkan History, Southeastern Europe, I, 1 (1974), pp Russian Domination in the Balkans, in Taras Hunczak, ed., Russian Imperialism from Ivan the Great to the Revolution (New Brunswick, N. J.: Rutgers University Press, 1974), pp , Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, pp The Balkan Domestic Family: Geography, Commerce, Demography, in Troisième Congrès International d'études du Sud-est Européen: Résumés des communications, I. Histoire (Bucharest: L'Office d'information et de Documentation dans les Sciences Sociales et Politiques, 1974), p. 315.

39 The Rationalization" of a Small-Space Economy: Serbia and the Great Powers, , in Académie Serbe des Sciences et des Arts, Section des Sciences Historiques, Assises scientifiques internationales: Les Grandes Puissances et la Serbie à la veille de la Première Guerre Mondiale en 1914: Résumés des communications, 13, 14 et 15 septembre 1974 (Belgrade, 1974), one unnumbered page. 44. Pour un modèle du commerce du Levant: économie concurrentielle et économie de bazaar , in Association Internationale d'études du Sud-est Européen, Bulletin, XII, 2 (Bucharest, 1974), pp Reprinted in No. 49, and also in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 1, 1992, pp Venice: Two Models of Culture, Reviews in European History, I, 4 (March 1975), pp Raguse société sans imprimerie, in Association Internationale d'études du Sud- -est Européen, Structure sociale et développement culturel des villes sud-est européennes et adriatiques aux XVIIe XVIIIe siècles: Actes du Colloque interdisciplinaire organisé par la Commission d'histoire des idées dans le sud-est européen sous les auspices de la Fondation Giorgio Cini de Venise et du Comité italien de l'aiesee, tenu à Venise, mai 1971 (Bucharest: AIESEE, 1975), pp , and comments, pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 3, 1995, pp The Balkan Domestic Family: Geography, Commerce, Demography, Revue des études sud-est européennes, XIV, 3 (juillet septembre 1976), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 2, 1992, pp The Rationalization" of a Small-Space Economy: Serbia and the Great Powers, , in Vasa Åubriloviã, éd., Les Grandes Puissances et la Serbie à la veille de la Première Guerre Mondiale (Belgrade: Académie Serbe des Sciences et des Arts, 1976), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, pp Pour un modèle du commerce du Levant: économie concurrentielle et économie de bazaar , in Association Internationale d'études du Sud-est Européen, Istanbul à la jonction des cultures balkaniques, méditerranéennes, slaves et orientales aux XVIe XIXe siècles: Actes du Colloque international organisé par l'aie- SEE, en collaboration avec les commissions internationales d'histoire maritime et des études sur la Méditerranée et les comités internationaux de l'asie Centrale et des Etudes Slaves, Istanbul, octobre 1973, avec le concours moral et financier de l'unesco (Bucharest: AIESEE, 1977), pp See No Balkan Peasants and Landlords and the Ottoman State: Familial Economy, Market Economy, and Modernization, in Nikolay Todorov, Alexander Valtchev et Maria Todorova, éds., La révolution industrielle dans le sud-est européen: rapports présentés au Colloque international de la Commission de l'aiesee sur l'histoire sociale et économique, Hambourg, mars 1976 (Sofia: Institut d'études Balkaniques, Musée National Polytechnique, [1977]), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 1, 1992, pp Social History: Perspective of the Annales Paradigm, Review: A Journal of the Fernand Braudel Center for the Study of Economies, Historical Systems, and Civilizations, I, 3/4 (Winter/Spring 1978), pp

40 Comments on The Impact of the Annales School in the Social Sciences", in Review: A Journal of the Fernand Braudel Center for the Study of Economies, Historical Systems, and Civilizations, I, 3/4 (Winter/Spring 1978), pp , 206, Ho kataktetes orthodoxes Balkanios emporos, in He oikonomike dome ton Balkanik n kh r n sta chronia tes othomanikes kyriarkhias, ed. by Spyros I. Asdrachas (Athens: Melissa", 1979), pp Translation of No Family and Household in the Western Balkans, , in Mémorial Ömer Lûtfi Barkan, Biblothèque de l'institut français d'études Anatoliennes d'istanbul", XXVIII (Paris: Librairie d'amérique et d'orient Adrien Maisonneuve, 1980), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 2, 1992, pp Mind, Matter, and Measure: For, In, and Out the Annales, Paradigm, in Harvey Graff and Paul Monaco, eds., Quantification and Psychology: Toward a 'New History' (Washington, D.C.: University Press of America, copyright 1980), pp The revised version of a paper presented at a conference on quantitative history and psychohistory, University of Texas at Dallas, Richardson, April 22 23, Agrotes kai gaioktemones ton Balkani n kai othomaniko kratos: oikogeneiake oikonomia, oikonomia agoras kai eksygkhronismos, trans. by Khristina Agriantone, in Basiles Panagiotopoulos, ed., Eksygkhronismos kai biomekhanike epanastase sta Balkania (Athens: Themelio, copyright 1980, distribution 1983), pp Translation of No Gender and Family: Myths, Models, and Ideologies, The History Teacher, 15, 1 (November 1981), pp Grain, Livestock, and Fuel Markets in Revolutionary France: Mentalities Old and New (Abstract), in John F. Sweets, ed., Proceedings of the Ninth Annual Meeting of the Western Society for French History, October 1981, Greeley, Colorado (Lawrence, Kansas: University of Kansas, 1982), p. 161 (with comments on the paper by Jack Censer, pp ). 59. Mode de production maghrébin de commandement ponctuel, in José Gentil Da Silva, éd., Actes du Colloque franco-polonais d'histoire: Les Relations économiques et culturelles entre l'occident et l'orient, Nice-Antibes, 6 9 novembre 1980, III. Les temps modernes. Époque d'expansion européenne et de domination économique, politique et spirituelle de l'occident: conquêtes, partages du monde, le rôle de l'homme occidental, XVème XVIIIème siècles (Nice: Laboratoire d'histoire quantitative, Université de Nice; Antibes: Musée d'archéologie et d'histoire d'antibes, 1981 [distributed in 1983], pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 1, 1992, pp Commerce et industrie ottomans et maghrébins: pôles de diffusion, aires d'expansion, in Jean-Louis Bacqué-Grammont et Paul Dumont, éds., Collection Turcica, III. Contributions à l'histoire économique et sociale de l'empire ottoman (Istanbul: Institut Français d'études Anatoliennes d'istanbul; Paris: Association pour le développement des Études turques; Louvain: Éditions Peeters, 1983), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 1, 1992, pp

41 L'Espace maritime segmentaire de l'empire ottoman, in Centre de Recherches Néohelléniques, Fondation Nationale de la Recherche Scientifique, Actes du IIème Colloque International d'histoire. Athènes, sept Économies méditerranéennes: Équilibres et intercommunications, XIIIème XIXème siècles, I. Liaisons commerciales et mouvement de navires entre la Méditerranée orientale et occidentale, XVème XIXème siècles (Athènes, 1985), pp Reprinted in Between East and West. The Balkan and Mediterranean Worlds, Vol. 4, 1995, pp Comment on Liaisons commerciales", in Actes du IIème Colloque International d'histoire, Athènes, sept Économies méditerranéennes: Équilibres et intercommunications, XIIIe XIXe siècles, I. Liaisons commerciales et mouvement de navires entre la Méditerranée orientale et occidentale, XVe XIXe siècles (Athènes, 1985), pp Annales School, in Dictionary of Historians, ed. John Cannon (Oxford, [U. K.]: Basil Blackwell, 1988), pp Aries, Philippe, in Dictionary of Historians, ed. John Cannon (Oxford, [U. K.]: Basil Blackwell, 1988), pp Wallerstein, Immanuel Maurice, in Dictionary of Historians, ed. John Cannon (Oxford, [U. K.]: Basil Blackwell, 1988), p The Segmentary State and La Grande Nation, ingeographic Perspectives in History, edited by Eugene D. Genovese and Leonard Hochberg (Oxford, [U. K.]: Basil Blackwell, 1989), pp Before and After 1789: A Cantonal Markets Economy, History of European Ideas, XV, 1 3 (August 1992), pp Arithmetic and Ethnography of Balkan Foods, in To Hellenikon: Studies in Honor of Speros Vryonis, Jr. Vol. II. Byzantinoslavica, Armeniaca, Islamica, the Balkans and Modern Greece, edited by Jelisaveta Stanojevich Allen, Christos P. Ioannides, John S. Langdon, Stephen W. Reinert, honorary editor-in-chief Milton V. Anastos (New Rochelle, N. Y.: Aristide D. Caratzas, [1993]), pp Cities, Capital Accumulation, and the Ottoman Balkan Command Economy, , in Charles Tilly and Wim P. Blockmans, eds., Cities and the Rise of States in Europe, A. D to 1800 (Boulder, Colo.: Westview Press, 1994), pp Annales School, in Peter N. Stearns, ed., Encyclopedia of Social History (New York and London: Garland Publishing, Inc., 1994), pp Longue Durée, in Peter N. Stearns, ed., Encyclopedia of Social History (New York and London: Garland Publishing, Inc., 1994), pp Europe and the Balkans: An Asymmetry of Economies, , in The European Community and the Balkans / La Communauté européenne et les Balkans: Proceedings of the Conference (Corfu, 2 5 July 1993) / Actes du Colloque (Corfou, du 2 au 5 juillet 1993) (Athens: Hellenic Centre for European Studies / Centre Hellénique d'études européennes; Ant. N. Sakkoulas Publishers / Éditions Ant. N. Sakkoulas, 1995), pp Also in: A Route Type: The Via Egnatia under Ottoman Rule, in Foundation for Research and Technology Hellas and Institute for Mediterranean Studies, The Via Egnatia under Ottoman Rule ( ), Halcyon Days in Crete II, a Symposium Held in Rethymnon, January 1994, edited by Elizabeth Zachariadou (Rethymnon: Crete University Press, 1996), pp

42 Vreme i prostor, in Danica. Srpski narodni ilustrovani kalendar za godinu (Beograd: Vukova zaduÿbina, 1996), pp Reprinted from Balkanska civilizacija, a Serbian translation of A Study in Balkan Civilization. 75. Kosovski mit i mediji, in Danas (Belgrade), March 9, 1998, pp. II III. Reprinted from Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, a Serbian translation of Balkan Worlds: The First and Last Europe. 76. Balkanski svetovi, velika kriza i otvoreno društvo, in Danas (Belgrade), May 6 7, 2000, pp Communication in Serbian at Kolaråev narodni univerzitet in Belgrade in February 23, Read on the Third Program of Radio Belgrade in July 26, 1998, and also published in Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga, Beograd: Equilibrium, 1999, pp Communication et isolement: fonctions contradictoires des routes Europe Asie, in Association Internationale d'études du Sud-est européen, Bulletin, No , numéro spécial ( ): Actes de la Conférence Le Sud-est européen, carrefour de civilisations" (siège de l'unesco, Paris, 9 et 10 février 1998), pp Society and the Reason of Language, Balkan Studies, Vol. 40, No. 1 (1999), pp (distribution of the publication in 2002). A part of a longer manuscript. See No Opšta evropska gramatika, in Nin (Belgrade), December 30, 1999, special New Year Y2K issue, copyright 2000 NIN, pp ; Translated by Vlastimir Ðokiã from the unpublished English original A Common European Grammar". 80. Comparative Constitutional Evolution in Serbia and Yugoslavia: Desires, Judgments, and Signs, in Diethnes Epistemoniko Synedrio, 150 Chronia ellenikou koinovouleutikou viou , Diorganisi: Voulë ton Ellenôn, Athena, martiou 1995 (Athens: Dikaio & Oikonomia P. N. Sakkoulas, copyright 2000), pp Paper presented at a Conference held at the University of Athens, Faculty of Philosophy, March 15 17, A Dialogic Introduction by Traian Stoianovich (1999) to L[eften] S. Stavrianos, The Balkans since 1453 (London: Hurst, 2000; without the introduction first published in 1958 by Holt, Rinehart, and Winston), pp. xxi xxxii. Translated into Serbian by Veselin Kostiã as Dijaloški uvod Trajana Stojanoviãa (1999)" in Leften Stavrijanos, Balkan posle 1453 (Beograd: Equilibrium, 2005), pp. xi xxiii. 82. Territoriality A comment on Charles S. Maier's essay on territoriality. See No Tursko poreklo naziva"; Emocionalna stanja"; Etniåke revizije"; Razvoj gradova"; Balkansko pitanje ostaje nerešeno", in Knjiÿevni glasnik (Belgrade) No. 2 (March-April 2001), pp. 66 7; 73; 74 5; 78; 82 3 Reprinted from Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, the Serbian translation of Balkan Worlds: The First and Last Europe. 84. Stati dell'est, Stati dell'ovest, in Fondazione Centro di Studi sulla Civiltà del Tardo Medioevo, San Miniato, Lo Stato Territoriale Fiorentino (Secoli XIV XV): Ricerche, Linguaggi, Confronti, a cura di Andrea Zorzi e William J. Connell ([Pisa]: Pacini Editore, 2002; copyright 2001 by Fondazione Centro di Studi sulla Civiltà del Tardo Medioevo, S. Miniato [Pisa]), pp

43 43 Translation of an unpublished study in English comparing the society of Ali Pasha of Janina (Ioannina) during the French Revolutionary and Napoleonic era with that of the Florentine territorial state of Trans. Laura De Angelis. 85. The first and second functions redefined: A Balkan 1789", in TIMH STON RHGA BELESTINLH / Homage to Rhigas Velestinlis, Au0ya/Athens, 2002, pp (Summary in Greek, p. 42). Paper presented at a conference on Rhigas Velestinlis, University of Athens, Faculty of Philosophy, September 21 22, Résumé of a longer study. (See No. 218). 86. Makrodruštvo: Staleške drÿave; Re-volucija i revolucija, in Sociologija i istorija (Hrestomatija radova iz istorijske sociologije), ed. Ljubiša Mitroviã and Dragan Todoroviã, Niš: Filozofski fakultet, Prosveta, Reprinted from Balkanska civilizacija, the Serbian translation of A Study in Balkan Civilization. BOOK REVIEWS PRIKAZI 87. Arthur Louis Dunham, La Révolution industrielle en France ( ), Journal of Political Economy, LXII, 5 (October 1954), pp Bernard Vonderlage, Die handelspolitischen Beziehungen Hamburgs und Griechenlands von 1832 bis 1867, Journal of Economic History, XV, 3 (September 1955), p Bickham Sweet-Escott, Greece: A Political and Economic Survey, , Journal of Economic History, XV, 3 (September 1955), pp Jozo Tomasevich, Peasants, Politics, and Economic Change in Yugoslavia, Journal of Economic History, XVI, 2 (June 1956), pp S. D. Zagoroff, Jenö Végh, and Alexander D. Bilimovich, The Agricultural Economy of the Danubian Countries, Journal of Economic History, XVI, 2 (June 1956), pp Hans Halm, Habsburgischer Osthandel im 18. Jahrhundert, Österreich und Neurussland (II): Donauhandel und -Schiffahrt , Journal of Central European Affairs, XVI, 2 (July 1956), pp Gaston Roupnel, La ville et la campagne au XVIIe siècle: Étude sur les populations du pays dijonnais, Journal of Economic History, XVI, 3 (September 1956), pp Jan Marczewski, Planification et croissance économique des démocraties populaires, 2 vols., American Economic Review, XLVI, 5 (December 1956), pp Nicolas G. Svoronos, Le commerce de Salonique au XVIIIe siècle, Journal of Economic History, XVII, 2 (June 1957), pp Francis R. Preveden, A History of the Croatian People, Vol. I, Journal of Economic History, XVII, 2 (June 1957), pp Joseph A. Mikus, La Slovaquie dans le drame de l'europe (Histoire politique de 1918 à 1950), American Historical Review, LXII, 4 (July 1957), p Gabriel Debien, Études antillaises, XVIIIe siècle, Journal of Modern History, XXIX, 3 (September 1957), pp Dimitrije Ðorðeviã, Izlazak Srbije na Jadransko more i Konferencija ambasadora u Londonu 1912, American Historical Review, LXIII, 1 (October 1957), p. 212.

44 Vasyl Markus, L'Incorporation de l'ukraine subcarpathique à l'ukraine soviétique, , American Slavic and East European Review, XVII (April 1958), pp Milovan Ðilas, The New Class: An Analysis of the Communist System, Kyklos: Internationale Zeitschrift für Sozialwissenschaften, Revue internationale des sciences sociales, International Review for Social Sciences, XI, 2 (1958), pp Ante Smith Paveliã, Dr. Ante Trumbiã: Problemi hrvatsko-srpskih odnosa, American Slavic and East European Review, XIX, 3 (October 1960), pp Pavlo Shandruk, Arms of Valor, American Slavic and East European Review, XIX, 4 (December 1960), pp Stevan K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia, : The Mission of Colonel Hodges, Annales: Économies, Sociétés, Civilisations, XVIII, 3 (mai-juin 1963), pp Stanford J. Shaw, The Financial and Administrative Organization and Development of Ottoman Egypt, , Journal of Economic History, XXIII, 3 (September 1963), pp Diamond Jenness, The Economics of Cyprus: A Survey to 1914, American Historical Review, LXIX, 1 (October 1963), pp Paisii Khilendarski i negovata epokha ( ): Sbornik ot izsledovaniia po sluchai 200-godoshninata ot istoriia slavianobálgarska, American Historical Review, LXIX, 3 (April 1964), p Richard and Eva Blum, assisted by Anna Amera and Sophie Kallifatidou, Health and Healing in Rural Greece: A Study of Three Communities, Balkan Studies, VI, 1 (1965), pp Woodford D. McClellan, Svetozar Markoviã and the Origins of Balkan Socialism, American Historical Review, LXX, 4 (July 1965), p Stanko Guldescu, History of Medieval Croatia, Speculum, XLI, 3 (July 1966), pp Maurice Aymard, Venise, Raguse et le commerce du blé pendant la seconde moitié du XVIe siècle, American Historical Review, LXXII, 1 (October 1966), pp J. K. Campbell, Honour, Family, and Patronage: A Study of Institutions and Moral Values in a Greek Mountain Community, Balkan Studies, VII, 2 (1966), pp George D. Jackson, Jr., Comintern and Peasant in East Europe, , Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1967, pp H. C. Darby et al., A Short History of Yugoslavia: From Early Times to 1966, American Historical Review, LXXII, 3 (April 1967), pp Stavro Skendi, The Albanian National Awakening, , American Historical Review, LXXIII, 2 (December 1967), pp Barbara Jelavich, Russia and the Greek Revolution of 1843, Canadian Slavic Studies / Revue canadienne d'études slaves, II, 1 (Spring 1968), pp Georges Castellan, La vie quotidienne en Serbie au seuil de l'indépendance, , American Historical Review, LXXIII, 5 (June 1968), pp

45 Yvonne Castellan, La culture serbe au seuil de l'indépendance ( ): essai d'analyse psychologique d'une culture à distance temporelle, American Historical Review, LXXIII, 5 (June 1968), p Letter to the Editor in reply to Stavro Skendi's letter concerning Stoianovich's review of Skendi's book (see above), American Historical Review, LXXIV, 1 (October 1968), p George B. Kavadias, Pasteurs nomades méditerranéens: les Saracatsans de Grèce, Balkan Studies, IX, 2 (1968), pp Eugene A. Hammel, Alternative Social Structures and Ritual Relations in the Balkans, Slavic Review, XXVIII, 3 (September 1969), pp Harry J. Psomiades, The Eastern Question The Last Phase: A Study of Greek- -Turkish Diplomacy, Canadian Slavic Studies / Revue canadienne d'études slaves, III, 4 (Winter 1969), p Emil Georgiev, Dimiter Angelov, Kiril Krustev, and Zhivka Todorova, Bulgaria's Share in Human Culture, Slavic Review, XXIX, 2 (June 1970), pp Bogoslovlje (publication of the Theological Faculty of Belgrade), Year IX (XXIV), No. 1 2; Year X (XXV), No. 1 2 (1966), Greek Theological Review, XV, 2 (Fall 1970), pp Stefan Kieniewicz, The Emancipation of the Polish Peasantry, Annals of the American Academy of Political and Social Science, November 1970, pp Lovett F. Edwards, ed. and trans., The Memoirs of Prota Matija Nenadoviã, American Historical Review, LXXVI, 3 (June 1971), pp Nikolaj Todorov, éd., La ville balkanique, XVe XIXe ss., American Historical Review, LXXVI, 4 (October 1971), pp Harriet Bjelovuåiã, The Ragusan Republic: Victim of Napoleon and Its Own Conservatism, Slavic Review, XXXI, 1 (March 1972), pp Ivan Erceg, Trst i bivše habsburške zemlje u meðunarodnom prometu, Slavic Review, XXXI, 2 (1972), pp Strashimir N. Lishev, Bálgarskiiat srednovekoven grad, Slavic Review, XXXI, 2 (1972), p Marie-Paule Canapa, Réforme économique et socialisme en Yougoslavie, East European Quarterly, VI, 2 (1972), pp Nikola V. Mikhov, Contribution à l'histoire du commerce de la Turquie et de la Bulgarie, Slavic Review, XXXI, 4 (1972), pp Henri Mendras, The Vanishing Peasant, Journal of Social History, VI, 2 (Winter ), pp Stephen Fischer-Galati, ed., Man, State, and Society in East European History, Canadian-American Slavic Studies/Revue canadienne d'études slaves, VII, 2 (Summer 1973), pp Bistra Tsvetkova, Khaidutstvoto v bálgarskite zemi prez 15/18 vek, Vol. I, Slavic Review, XXXII, 4 (December 1973), pp Robert R. King, Minorities under Communism: Nationalities as a Source of Tension among Balkan Communist States, Political Science Quarterly, LXXXIX, 2 (June 1974), pp K. A. Poglubko, Ocherki istorii bolgaro-rossiiskikh revoliutsionnykh sviazei (60 70-e gody XIX veka), American Historical Review, LXXIX, 5 (December 1974), p

46 V. Curticºpeanu, Le mouvement culturel pour le parachèvement de l'état national roumain, American Historical Review, LXXX, 3 (June 1975), p Kemal Karpat, An Inquiry into the Social Foundations of Nationalism in the Ottoman State: From Social Estates to Classes, from Millets to Nations, Southeastern Europe, II, 2 (1975), pp Walter R. Roberts, Tito, Mihailoviã, and the Allies, , Canadian-American Slavic Studies / Revue canadienne d'études slaves, IX, 3 (Fall 1975), pp Richard Tilden Rapp, Industry and Economic Decline in Seventeenth-Century Venice, Annals of the American Academy of Political and Social Science, September 1976, p Robert Auty and Dimitri Obolensky, with the editorial assistance of Anthony Kingsford, An Introduction to Russian History, The Historian, XXXIX, 4 (August 1977), p Wayne S. Vucinich, A Study in Social Survival: The Katun in Bileãa Rudine, Slavic Review, XXVI, 3 (September 1977), pp Albert O. Hirschman, The Passions and the Interests: Political Arguments for Capitalism before Its Triumph, Journal of Economic History, XXXVII, 4 (December 1977), pp Alexander Gerschenkron, An Economic Spurt That Failed: Four Lectures in Austrian History, Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1978, pp David P. Barash, Sociobiology and Behavior, Journal of Social History, XI, 3 (1978), pp Gale Stokes, Legitimacy through Liberalism: Vladimir Jovanoviã and the Transformation of Serbian Politics, Journal of Modern History, L, 2 (June 1978), pp Peter F. Sugar, Southeastern Europe under Ottoman Rule, , The History Teacher, XI, 4 (August 1978), pp Jerome Blum, The End of the Old Order in Rural Europe, The History Teacher, XII, 4 (August 1979), pp Alex N. Dragnich, The Development of Parliamentary Government in Serbia, Canadian Slavonic Papers, XXI, 3 (September 1979), pp Philippe Ariès, L'Homme devant la mort, Histoire sociale / Social History, XII, 24 (November 1979), pp Toussaint Hoåevar, Slovenski druÿbeni razvoj. Izbrane razprave, Journal of Economic History, XL, 2 (June 1980), p William H. McNeill, The Metamorphosis of Greece since World War II, Slavic Review, XXXIX, 2 (June 1980), pp Henri H. Stahl, Traditional Romanian Village Communities: The Transition from the Communal to the Capitalist Mode of Production in the Danube Region, Southeastern Europe, VII (1980), pp Jürgen Schneider (ed.), Wirtschaftskräfte und Wirtschaftswege: Festschrift für Hermann Kellenbenz, 4 vols., Journal of Economic History, XLI (December 1981), pp Richard Clogg (ed.), Balkan Society in the Age of Greek Independence, American Historical Review, LXXXVII, 1 (February 1982), pp

47 Zsuzsa Ferge, A Society in the Making: Hungarian Social and Societal Policy, , Annals of the American Academy of Political and Social Science, March 1982, pp Kenneth Bock, Human Nature and History: A Response to Sociobiology, Journal of Social History, XVI, 1 (1982), pp Dimitrije Ðorðeviã and Stephen Fischer Galati, The Balkan Revolutionary Tradition, Journal of Modern History, LIV, 3 (September 1982), pp Johannes Faensen, Die albanische Nationalbewegung, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, XXX (1982), p Robert J. Donia, Islam under the Double Eagle: The Muslims of Bosnia and Hercegovina, Canadian-American Slavic Studies / Revue canadienne-américaine d'études slaves, XVI, 3 4 (Fall-Winter 1982), pp Werner G. Hahn, Postwar Soviet Politics: The Fall of Zhdanov and the Defeat of Moderation, , Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1983, pp John R. Lampe and Marvin R. Jackson, Balkan Economic History, : From Imperial Borderlands to Developing Nations, American Historical Review, LXXXVIII, 1 (February 1983), pp W. W. Rostow, The Division of Europe after World War II: 1946, Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1984, pp John A. Armstrong, Nations before Nationalism, Journal of Modern History, LVII (March 1985), pp Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Canadian-American Slavic Studies / Revue canadienne d'études slaves, XIX (1985), pp Emmanuel Todd, La Troisième planète: structures familiales et systèmes idéologiques, Journal of Modern History, LVII (September 1985), pp Barbara Jelavich, History of the Balkans, 2 vols., The Historian, XLVIII, 4 (August 1986), pp Eviatar Zerubavel, The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week, Journal of Social History, XX, 3 (1987), pp William M. Reddy, Money and Liberty in Modern Europe: A Critique of Historical Understanding, Journal of Social History, XXII, 1 (Fall 1988), pp T. J. Winnifrith, The Vlachs: The History of a Balkan People, American Historical Review, XCIII (December 1988), Norman J. G. Pounds, Hearth and Home: A History of Material Culture, Journal of Social History, XXIV, 2 (Winter ), pp Ernest Gellner, Plough, Sword and Book: The Structure of Human History, Journal of Social History, XXIV, 2 (Winter ), pp Aron J. Katsenelinboigen, The Soviet Union: Empire, Nation, and System, and Walter Laqueur, Soviet Realities: Culture and Politics from Stalin to Gorbachev, Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1992, pp Peter Burke, The French Historical Revolution: The Annales School, , American Historical Review, XCVII, 3 (June 1992), pp

48 Catherine Wendy Bracewell, The Uskoks of Senj: Piracy, Banditry, and Holy War in the Sixteenth Century Adriatic", American Historical Review, XCVIII, 3 (June 1993), pp John Van Oudenaren, Détente in Europe: The Soviet Union and the West since 1953, Annals of the American Academy of Political and Social Science, January 1994, pp Tony Judt, Past Imperfect: French Intellectuals, , Society, Vol. XXXI, No. 3 (March/April 1994), pp , Marie-Janine Calic, Sozialgeschichte Serbiens : Der aufhaltsame Fortschritt während der Industrialisierung, American Historical Review, CI, 3 (June 1996), pp Halil Inalcik, with Donald Quataert, eds., An Economic and Social History of the Ottoman Empire, , The Historian, LIX, 1 (Fall 1996), pp Martin Mayer, Elementarbildung in Jugoslawien ( ): Ein Beitrag zur gesellschaftlichen Modernisierung?, American Historical Review, CII, 4 (October 1997), pp Susan W. Friedman, Marc Bloch, Sociology, and Geography: Encountering Changing Disciplines, American Historical Review, CIII, 1 (February 1998), pp Michael Palairet, The Balkan Economies c : Evolution without Development, American Historical Review, CIV, 1 (February 1999), pp Stevan K. Pavlowitch, A History of the Balkans, , Journal of Southern Europe and the Balkans, II, 1 (May 2000), pp Larry Wolff, Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment, American Historical Review, CVIII, 1 (December 2002), pp Dennis P. Hupchick, The Balkans: From Constantinople to Communism, Slavic Review, 62, 1 (Spring 2003), pp UNPUBLISHED MANUSCRIPTS* NEOBJAVQENI RUKOPISI 187. Balkan Merchants, Officeholders and Burgeoisies: Prehistory of the Wars of National Independence (1956) Lost Villages, Recolonization, and Peasant Servitude: A Balkan Example (1957) The Dynamics of Balkan Classes (1960). Report for the Conference at Berkeley on the Transformation of the Balkans since the Ottoman Era (1960). Partly published in No Civilisations balkaniques: structures millénaristes pre-industrielles (1966), pp Section of the study was presented at the First International Congress for Balkan and Southeast European Studies under the title Les structures millénaristes sud-slaves aux XVIIe et XVIIIe siècles" and was published in the Congress materials (See No. 30.) Résumé of the whole study was published in No Balkan Urban Development Under Ottoman Rule (n.d.) Europe's Municipal Autonomies and Town Origins (n.d.) Notes sur l'evolution du commerce méditerranéen depuis le XVI siècle (1971). A lecture at the Université de Nice in February (See No. 39.) * The list is not complete.

49 Industrial Revolution (n.d.), pp The Commercial Revolution (1971), pp New Model Balkan City, (1972), pp. 19. Paper presented at a session on Italian, Balkan, and Black Sea Cities at the annual meeting of the American Historical Association, New Orleans, December Karageorge's Serbia and Napoleon's France (1974). Paper presented at a symposium on The First Serbian Uprising ", organized by the Center for Russian and East European Studies of Stanford University, California, in May 17 18, A Study of French Demography (n.d.), pp With and Without the Accidents (1974). Comment at the session The Mediterranean in Economic History: Braudel's Synthesis Twenty-Five Years Later, 89 th annual meeting of the American Historical Association, Chicago, dec. 29, System of Territorial Hierarchies (n.d.), pp Social, Psychic, and Physical Mobility (n.d.), pp Script and Postscript: Total Social Facts of Family and Territory (n.d.), pp French Identity: Invention of the Hexagon" (n.d.), pp Time and Space: History and Theory (n.d.), pp From Markets Centripetal to Market Centrifugal (1991). Center for Historical Analysis, Department of History, Rutgers University, New Brunswick, N.J., October 8, 1991; copyright Paper was a part of an envisioned book on French society, economy, and rural technology, The Western Enlightenment and Nationalism among the Balkan Peoples (1993), pp. 34. Paper presented at a conference on Byzantium and the Balkans: Background to Understanding", held in November 19 21, 1993 at The Alexander S. Onassis Center for Hellenic Studies, New York University A Balkan Popular Culture and the Enlightenment: Healers, Traders, and Travelers (1995), pp. 71. An expanded version of a paper presented at a conference on Greek Traditional Culture: Past, Present, and Future", held in November 18 19, 1994 at The Alexander S. Onassis Center for Hellenic Studies, New York University Comment at a session on Merchants and the Transition (1994), pp. 6. Communication at a conference on The Business of Change: Merchants and the Fall of Constantinople", Princeton University and Shelby Cullom Center for Historical Studies, November 11 12, The Historical Roots of the Balkan Crisis (1995), pp Between Turkey and Germany: In Search of Identity (1995), pp. 21. Paper presented at a conference on the Bosnian Crisis and the Islamic World, organized by Middle East Institute of the School of International and Public Affairs, Columbia University, New York, N.Y., March 10 11, Comment comparing the society of Ali Pasha of Janina (Ioannina) during the French Revolutionary and Napoleonic era with that of the Florentine territorial state of (1996). Published in Italian in No Between Two Easts and Two Wests (1996).

50 Civilized Energies for Civilizing Purposes (1996), pp. 48. Published in Serbian in No Balkan Participation in an Incipient New Axial Age: New Imaginaries, Great Expectations (1996), pp Section of a study entitled Travel Eastward, Travel Westward: A Common European Home" was presented at the conference on Enlightenment and Post-Enlightenment: State, Society, and Individual in the Balkans, Greece and Turkey," held in organization of Speros Basil Vryonis Center for the Study of Hellenism with cooperation of the Humanities Department of California State University, Sacramento, January 11 12, Section of a study entitled Society and the Reason of Language" was published in No Commerce Internal and External: Centers, Circuits, Resources (1996), pp Published in Greek in No Christendom, Europe and the Balkans: Ambivalence (1997), pp. 70. Paper discussed at a session of the Rutgers History Department (1997) Communication and Isolation: Contradictory Functions of the Europe-Asia Routes (1998), pp. 75. In an earlier form study was the basis of a paper entitled Communication et isolement: fonctions contradictoires des routes Europe-Asie," which the author presented at a session on Routes de la foi, routes du négoce," at the conference of the Association Internationale d'études du Sud-Est Européen (A.I.E.S.E.E.) on Le sud-est européen, carrefour de civilisations," held in Paris, France, February 9 and 10, 1998, under UNESCO auspices. (See No. 77) The first and second functions redefined: A Balkan '1789' (1998). Paper presented at a conference on Rhigas Velestinlis, University of Athens, Faculty of Philosophy, September 21 22, Published in abridged form in No A Common European Grammar (1999), pp. 22. Published in Serbian in No Territory (2000), pp. 7 Comment on the AHR Forum Essay on the Century as a Historical Period by Charles S. Maier, Consigning the Twentieth Century to History: Alternative Narratives for the Modern Era," American Historical Review, CV, 3 (June 2000), pp Broader version of the article No Absent: History in a Posthistoric Age (n.d.), pp. 48, with 1 map L'Archéocivilisation des Balkans: structures d'alimentation et structures socials (n.d.) Foreword: A Balkan 'Archaeology' and the Crisis of Modernity (2003), pp. 45. Paper submitted in January 2003 for publication by Hurst of London Globalism, Localism, Nationalism (2003), pp. 17. Presentation at the Exchange Club, Metuchen, NJ, May 27, The Biosocial Regimes of Balkan Childhood (2003), pp. 8. Article submitted for publication of Macmillan in Encyclopedia of Childhood A World-History of a European Region: Language, Space, and Time (2005). Book manuscript.

51 UDC 323(497.1) (497.1) Originalan nauåni rad Slobodan Vukoviã STEREOTIPI O SRBIMA I RAZBIJAWE JUGOSLAVIJE 1 SAŸETAK: U ålanku se raspravqa o uticaju zapadne štampe, pre svega, nemaåke, austrijske i ameriåke, na razbijawe/raspad druge Jugoslavije. Kada je reå o nemaåko-austrijskoj štampi to je samo obnavqawe starih i stvarawe novih stereotipa o Srbima i Srbiji u predveåerje i u toku samog razbijawa/raspada druge Jugoslavije. Uporednom analizom moÿe se videti da je reå o strukturama koje dugo traju, odnosno da je to pisawe u skladu s wihovom dugom tradicijom. I na kraju na tom poslu (razbijawa Jugoslavije) postignut je konsenzus izmeðu nemaåke i austrijske politiåke elite. Na drugoj strani, kad je reå o ameriåkim medijima, wihovo stanovište o jugoslovenskoj krizi mewalo se kako se mewao stav ameriåke administracije. Ameriåki mediji spoqa nastupaju jedinstveno i zastupaju proklamovane interese svoje vlade. To znaåi da je vlada Sjediwenih Drÿava preko svojih kontrolisanih medija poåela da priprema svoje javno mwewe na svoje buduãe poteze, odnosno da bi pred svojom javnošãu opravdala priznawe otcepqenih republika. KQUÅNE REÅI: Jugoslavija, Srbija, Srbi, kriza, razbijawe/raspad, mediji, propaganda, stereotipi. Jedno od kquånih pitawa koje se postavqa kada je reå o istraÿivawu uzroka razbijawa/raspada druge Jugoslavije jeste koliku su ulogu u tome imale vlade najmoãnijih drÿava Zapada, koje same sebe nazivaju meðunarodna zajednica". 2 U kojoj su meri one, prvo, ohrabrivale a zatim i pomogle diplomatskom i finansijskom a na kraju i vojnom poqu otcepqewu prvo Slovenije i Hrvatske a zatim i Bosne i Hercegovine i Makedonije od Jugoslavije. A kako je o tome bilo reåi na drugom mestu, 3 1 Rad na projektu D koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite ÿivotne sredine Republike Srbije. 2 V u k o v i ã, S. (2000). Komunizam, bratstvo-jedinstvo i razbijawe Jugoslavije, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 108, str V u k o v i ã, S. (2000). Sjediwene Ameriåke Drÿave i razbijawe Jugoslavije, Sociološki pregled, god. 34. br. 3 4, str Takoðe: V u k o v i ã, S. (2001), Nemaåka, Austrija i razbijawe Jugoslavije, Sociološki pregled, god. 35, br. 3 4, str V u -

52 76 ovom prilikom biãe reåi kolika je u svemu tome bila uloga medija, koji su kao što je poznato postali globalni, i åiji je uticaj tokom jugoslovenske krize sve više dobijao na znaåaju. Na samom poåetku, kada su se u velikoj meri smirile strasti moÿemo konstatovati da su mediji imali znaåajnu ulogu u razbijawu/raspadu druge Jugoslavije. Poznati novinar Peter Brok (Peter Brock) ide korak daqe kada kaÿe da su mediji u balkanskom sukobu zatajili i postali pokret, jedna od zaraãenih strana koja se više nije prikazivala kao neutralna i nepristrasna". 4 Sizvesnim zakašwewem (kada se stvari više ne mogu vratiti na preðašwe stawe) to priznaje i beåki Profil: Ovo je vreme zloåinaca s perom, koji ni åetiri godine posle izbijawa jugoslovenskog graðanskog rata ne ÿele da shvate da su oni ti koji su pre svega u Nemaåkoj i Austriji svojom politikom priznavawa jugoslovenskih republika i izveštavawem medija, doprineli da sukob eskalira." 5 Naravno, slika koju su predstavili i u svet poslali evro-ameriåki mediji bila je nepovoqna po Srbe. Ovde je neophodno postaviti pitawe zbog åega? Svi su izgledi da su zapadne vlade prvo preko svojih kontrolisanih medija poåele da pripremaju svoje javno mwewe na svoje buduãe korake. Zato uporedo s diplomatskim potezima u razgradwi Jugoslavije intenziviraju antisrpsku propagandu. A ta propaganda, odnosno medijska manipulacija bila je samo jedan od vidova buduãe politiåke manipulacije. Pre svega da bi pred svojom javnošãu opravdali priznawe zapadnih jugoslovenskih republika, koje je prouzrokovalo rat, s jedne, i da bi im obezbedili neophodnu vojnu i politiåku podršku, s druge strane. Da bi slika o Srbima bila što upeåatqivija, na televizijskim ekranima smewuju åas laÿne priåe, åas scene hrvatskih i muslimanskih patwi, proisteklih iz bosansko-hercegovaåkog rata, kojih je neosporno bilo, jer nema rata u kojem nema stradawa civilnog stanovništva. Istovremeno srpske patwe se minimizuju ili preãutkuju. Istorija dosadašwih ratnih sukoba nedvosmisleno upuãuje na åiwenicu da su u verskim i graðanskim ratovima, kada govorimo o novijem vremenu, poåev od pokoqa hugenota u Francuskoj pa sve do današwih dana, posebno velika stradawa i to, pre svega, civilnog stanovništva. Ta su se stradawa ne samo na ovim prostorima nego i šire po pravilu uveãavala s inostranim mešawem. Preãutkivawe srpskih ÿrtava bio je dobro razraðen scenario i uvod kako bi se lakše za oba ova, preteÿno graðansko-verska rata, optuÿio Beograd. To je raðeno u dva pravca. S jedne strane, zvaniåni Beograd se optuÿuje za razbijawe druge Jugoslavije, a s druge, ispredaju se istinite, poluistinite a najåešãe laÿne priåe na osnovu kojih se aktuelizuju ranije formirani stereotipi o Srbima. Poznato je da ukoli- k o v i ã, S. (2004). Uloga Vatikana u razbijawu Jugoslavije, Sociološki pregled, god. 38. br. 3. str Die Weltwoche, Takoðe: B r o k, Peter (1995). Huškaško novinarstvo, u:srbija mora umreti, Beograd: Filip Višnjiã, str Profil, Juni 23/1995. Nav. prema: Ÿivkoviã, N. (2003), Kako nas drugi vide, Novi Sad: Prometej, str. 72.

53 ko su stereotipi jaåi duÿe traju i lako se ponovo oÿivqavaju. Nabijeni su jakim emocijama i lako se prihvataju. Zato je proizvodwa stereotipa, u okviru satanizacije Srba, poprimila takve razmere da se za wu ne moÿe naãi adekvatno poreðewe u novijoj istoriji. U ovom poslu, kao po diktatu, aktivno uåestvuju i najviši predstavnici zapadnih vlada. Wihove izjave su, nesumwivo, uticale na formirawe novih ili produbqivawe starih stereotipa o Srbima, a kreatore i voðe javnog mwewa oslobodile svake odgovornosti za izgovorenu reå kad su Srbi u pitawu. (Po istoj šemi kasnije ãe biti osloboðeni svake odgovornosti wihovi piloti i naredbodavci za bombardovawe Srbije.) U toj satanizaciji poåiwe se od drÿave, da bi se ubrzo prešlo na narod. * * * Poånimo redom. Helmut Kol (Helmut Kohl), dok je bio kancelar Nemaåke, zalagao se, misleãi na Srbiju, za uništewe posledwe oaze komunizma" u Evropi. 6 Dok je Klaus Kinkel (Klaus Kinkel), ministar inostranih poslova Nemaåke od samog poåetka zagovarao kaÿwavawe Srbije kada je govorio: Srbiju treba baciti na kolena". 7 Zatim, za vreme NATO agresije na Jugoslaviju ova paleta epiteta, optuÿbi i pretwi se proširuje. Predsednik Sjediwenih Drÿava Bil Klinton (Bill Clinton) izjavquje: Srbija je srce evropskog mraka, region bombardovanih xamija, ubijenih muškaraca i dece, silovanih devojaka". 8 Pretwe koje svetski moãnici upuãuju podseãaju na one upuãene Srbiji pred Prvi i Jugoslaviji pred Drugi svetski rat. Tako ãe Bil Klinton izjaviti: Srbi ãe ovo skupo platiti"; Sekretar Sjediwenih Drÿava Madlen Olbrajt (Madelein Albright): Srbi ãe kleåati na kolenima i moliti za milost"; komandant NATO-a za Evropu Vesli Klark (Wesley Clark) Srbiju pretvoriti u prah i pepeo". 9 Da bi se potkrepilo svoje stanovište, u propagandnom ratu, ne preza se ni od iznošewa ordinarnih neistina. Tako ãe Havijer Solana (Javier Solana), u toku bombardovawa za VVS reãi, da se na Kosovu više ne mogu videti muškarci od 30 do 60 godina". 10 U širewu stereotipa o narodu otišlo se korak daqe. Tako primera radi: tada, ili nešto kasnije, za ameriåkog predsednika Bila Klintona Srbi sprovode teror i siluju albansku decu"; za Madlen Olbrajt, Srbi su odvratni"; za Ÿaka Širaka (Jacques Schirac), predsednika Francuske, Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista"; za Riåarda Holbruka (Richard Holbrooke), ameriåkog 6 R a n k o v i ã, M. (1994). Raspad socijalistiåkih društvenih sistema u Evropi, Sociološki pregled, god. 28. br. 2. str Süddeutsche Zeitung, Takoðe: P e t r o v i ã Piroãanac, Z. (1999). Izbrisati srpski virus. Mala enciklopedija rasizma i šovinizma na kraju milenijuma, Beograd: Jugoistok, str The New York Times, Preneto u: Srbija i NATO (1999). Posebno izdawe, Nova srpska politiåka misao, Beograd, str Metoda: rasturi, opustoši, uništi, Politika, Vreme,

54 78 diplomatu, Srbi su zloåinaåki dupeglavci". Nemaåki kancelar Helmut Kol izjavquje: Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu"; a ameriåki kongresmen Dejvid Obi (David Obey): Srbi su sviwe". 11 Loran Fabijis (Laurent Fabius), predsednik Narodne skupštine Francuske izjavquje: Srbi su ðubre". 12 Voren Kristofer (Warren Christopher), bivši sekretar inostranih poslova Sjediwenih Drÿava, Srbe je nazvao nemoralnom rasom", a ameriåki senator Xozef Bajden (Joseph Biden) je rekao da su Srbi ubice beba". 13 Ovakvih ili sliånih epiteta izreåenih na raåun Srba moÿe se još naãi. Naruÿiti Srbe, odnosno izgovoriti koju ruÿnu reå o wima, meðu evro-ameriåkim zvaniånicima bila je stvar prestiÿa. Zato je posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra meðu prvim vestima bila vest da su to uåinili Srbi, ili, pak, posle teroristiåkog napada od 7. jula godine u Londonu, da eksploziv potiåe iz Beograda. Zato su kreatori zapadnog javnog mwewa, ovim neverovatnim epitetima, nastojali, ako ne da prevaziðu, ono bar da ne zaostanu za svojim politiåarima u osudama i izmišqotinama o Srbima. Jedna od takvih laÿnih priåa je, åak, nagraðena Pulicerovom nagradom za novinarstvo. U drugom sluåaju pokušaj demantija jedne laÿne priåe bio je osuðen na neuspeh. Odnosno, londonski åasopis LM osuðen je da plati milion funti odštete zbog objavqenog ålanka novinara Tomasa Dajhmana (Thomas Deichmann), u kojem je on dokazao kako je ekipa engleske televizije ITN u leto god. u Bosni prikazala" sliku koncentracionog logora", koja je bila iskonstruisana tako što je tv-ekipa ušla u ograðen prazan prostor i iza bodqikave ÿice snimila qude van ÿice kao da se nalaze u logoru. Novinarima ITN-a je priznato da su pretrpeli klevetu zato što je Dajhman tvrdio da su oni to namerno uradili. U istinitost Dajhmanovog iskaza sud nije ulazio. Posledica presude bila je da ni jedan medij u Engleskoj tu Dajhmanovu priåu nije smeo da prenese. 14 Sticao se utisak da su se mnogi, ne samo zapadni zvaniånici nego i novinari, utrkivali ko ãe više ocrniti Srbe. Tako je, prema mišqewu direktora izraelskog Instituta za odbranu u Jerusalimu, postupano sa Åesima 1937/38. da bi se opravdala politika Åemberlena (Arthur Neville Chamberlain, ) i otcepqewe sudetskih oblasti. On naglašava da ciq politike Zapada prema Jugoslaviji nije prevashodno bilo stvarawe novih drÿava na etniåki primewenom principu samoopredeqewa [ ] nego razarawe Srbije i likvidacija wenog uticaja na Balkanskom poluostrvu." D o r i c h, William, A Pompous Academic Ass, American Srbobran, May 17, 1999 ( 12 P e t r o v i ã P i r o ã a n a c (1999), str K o n, M. (2000). Ne-humanitarna oruÿana intervencija Sjedinjenih Drÿava i NATO-a kao prekršaj meðunarodnog prava, Filozofski godišnjak 13, str Vidi: B e h a m, M. (2004). Govor mrÿwe u politici i medijima, u: Etika javne reåi, prir. V a c i ã, Z. Beograd: CLDS, str R a m a t i Yohanan: Who killed Yugoslavia?, Midstream, VXXXVIII, No. 9/1992. r. 4.

55 Zapadni mediji, koji u potpunosti podrÿavaju politiku svojih vlada u spoqnoj politici pripremili su, kao po diktatu, a što ãemo kasnije detaqnije videti, ovu optuÿbu protiv Srba. To je u moderno vreme isprobano za vreme rata za Malvine, kada je Margaret Taåer (Margaret Thatcher) birala reportere koje ãe da ukrca na brodove i odluåivati kuda ãe da ih vode i šta da im se pokaÿe. Tom prilikom je izmeðu vlade i poslenika javne reåi uspostavqen pakt ãutawa ili neka vrsta patriotske" autocenzure. 16 Sliåno je nastavqeno tokom Pustiwske oluje", a zatim i u drugim sluåajevima. Novinarima nije bio slobodan pristup dešavawima na terenu. Oni su objavqivali ono što im je servirala ameriåka komanda. Unapred je bilo odreðeno ko je krivac a ko nevina ÿrtva. Tokom rata u Bosni i Hercegovini sve se ponavqa, odnosno zapadni mediji su sistematski sprovodili politiku svojih vlada i oznaåavali ubijene kao Hrvate ili muslimane iz Bosne i Hercegovine". U veãini sluåajeva porodice tih nesreãnika su ih identifikovale: bili su to Srbi koje su pobili Hrvati i ponekad muslimani." 17 Veãina zapadnih televizija odbijala je informacije i slike iz Beograda. Kao primer iskrivqenog informisawa navešãemo jedan sluåaj na samom poåetku zbivawa u Bosni i Hercegovini. Italijanski list Il Manifesto piše da su od Associated Press-a dobili hrpu fotografija s terena. Meðu wima je bila i jedna: ÿena s detetom u naruåju koje drÿi pištoq-igraåku. Ispod fotografije pisao je tekst: Bijeqina, Bosna i Hercegovina, 21. maj. Izbeglice. Srpsko dete, Marko Ðuriã, koji je utoåište našao u selu Crno Blato, igra se sa svojim pištoqem u bakinom naruåju." Fotografiju smo objavili na prvoj strani s istim propratnim tekstom ispod we. Istu fotografiju je objavila i La Stampa s propratnim tekstom: Deåji pištoq-igraåka za malog hrvatskog izbeglicu". A komunistiåki list L'Unita fotografiju je objavio uz vest da je srpska milicija zaustavila konvoj s izbeglicama iz Bosne". 18 Sliåno postupa i CNN kada Kristijan Amanpur (Christiane Amanpour) izveštava sa sahrane dve bebe, a one su po woj muslimanske koje su ubili srpski snajperisti dok je istina bila suprotna, reå je o srpskim bebama koje su ubili muslimanski snajperisti. 19 Ista novinarka sliåno ãe postupiti i kad je izveštavala o situaciji na Kosmetu. Drugaåije reåeno, zapadni mediji slede ili zastupaju interes svojih vlada, odnosno svoje nacionalne i patriotske interese. A wihove vlade ãe im se kasnije za tu pomoã, kada se ukaÿe prilika, u velikoj meri oduÿiti. To plastiåno pokazuje sledeãi primer: Vest da je RTS (22. aprila godine) uãutkana (kada je ubijeno šesnaest novinara i tehniåara) bombama, koju na jednoj novinarskoj proslavi objavquje Riåard Remondino, E. (2002). Televizija ide u rat, Beograd: Clio, str Defence & Foreign Affairs Strategic Policy, 1992, Vol. XX, no. 12. p Il Manifesto, u: Medijski rat protiv Srba, 1995, Izbor tekstova Ÿ. Ivanoviã, Beograd. Tanjug, str G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacija genocida, NIN, (preneto iz Jewish World Review).

56 80 Holbruk, podrÿano je gromkim aplauzom bez i malo stida i zazora od strane tri stotine zvezda ameriåkog novinarstva. Holbruk ãe ih tom prilikom, takoðe, pohvaliti za spektakularno medijsko pokrivawe Kosova", uz uveravawe da oni u Vašingtonu to imaju u vidu". 20 Tu se moÿe traÿiti uzrok uniformnog u informisawu zapadnih medija o sopstvenoj drÿavnoj spoqnoj politici, odnosno o politici svojih vlada. Ako to ne uspe mogu se ukoriti 21 ili, pak, im se zapretiti (uskraãivawe informacija, odstrawivawe s konferencija za štampu i sliåno, a da ne govorimo o moguãoj optuÿbi da ne štite ameriåke nacionalne interese). Mediji prema spoqa nastupaju jedinstveno, i bez pogovora, zastupaju proklamovane interese, åak i u situaciji kada ti interesi mogu biti u koliziji s interesima drÿave kao celine, a u saglasnosti s posebnim interesima pojedinih društvenih grupa ili graðana dotiånih drÿava. Prepoznavawe interesa vladajuãe društvene grupe, kod poslenika sedme sile, donosi politiåke poene. To najboqe ilustruje sledeãi primer. Dan Rater (Dan Rather), novinar CMS-a, u govoru odrÿanom u Nacionalnom pres klubu u Vašingtonu, o napadima na jugoslovenske vodovodne i elektrodistributivne sisteme godine, govorio je kao o našim" napadima. Na prigovor prisutnih novinara da li je prikladno da se navodno nezavisan novinar priklawa jednoj strani u sukobu Rater je odgovorio: Ja sam ameriåki izveštaå. Da, ja sam izveštaå i hoãu da budem pouzdan. Hoãu da budem praviåan. Ali ja sam Amerikanac I zato kada piloti Sjediwenih Drÿava u avionima Sjediwenih Drÿava iskquåe struju za mene smo to uåinili 'mi' Ja ãu se boriti za našu pobedu (aplauz)." 22 Da li se tom prilikom krši meðunarodno pravo i da li se u tim napadima ubijaju deca i nemoãni starci to ih, kada su ameriåki nacionalni" interesi u pitawu, ni najmawe neãe zanimati. Ponekad ti interesi, pogotovo kada je reå o pojedinim drÿavama u Evropi, mogu biti nametnuti wihovim meðunarodnim obavezama, i na osnovu tih obaveza oni, svima ostalima, nameãu sopstveno viðewe politike. O tome najboqe svedoåi ålanstvo u NATO-u. Posle usaglašenih stavova, åesto i nametnutih od strane Sjediwenih Drÿava, sve drÿave se pridrÿavaju postignutog dogovora. Da se toj politici javno mwewe ne bi suprotstavilo ono se sistematski priprema i obraðuje. Za tu svrhu se angaÿuju razne agencije za odnose s javnošãu i propagandu. Za potkrepqewe propagandne retorike ne preza se ni od montaÿe scena u studiju, ili, pak, uÿivo, što je uverqivije (ulica Vase Miskina, Markale, Raåak, itd.). Tada se ide korak daqe, pa se politiåkom interesu daje drugo znaåewe. Svoj politiåki interes se proglašava za opšti i 20 Vidi: Smrt zalivena šampawcem, NIN, god., br. 26. str Xefri Najs je javno ukorio izveštaåe sa haškog suðewa što kritikuju nastup i tanke dokaze tuÿilaštva. G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacija genocida, NIN, (preneto iz Jewish World Review). 22 H e j d e n, M. R. (2000). Pristrasna pravda": ljudski pravizam i Meðunarodni kriviåni sud za bivšu Jugoslaviju, Filozofski godišnjak, 13, str

57 univerzalan, odnosno interpretira se kao moralno dobro, odakle se nameãe i svoja koncepcija pravde. Zato se svi kasniji potezi wihovih vlada mogu opravdati" ako su u skladu s tom propagiranom i nametnutom koncepcijom pravde". 23 Zbog toga u izjavama wihovih politiåara, da bi se kamuflirao goli politiåki interes, ima mnogo moralisawa i zato se politiåkim i vojnim potezima daje sasvim drugaåije znaåewe. Ovakav naåin izveštavawa u Zapadnoj Evropi, a posebno u Velikoj Britaniji ima dugu tradiciju. On je odatle prenet u Sjediwene Drÿave, i postajao sve aktuelniji kako su one sve više postojale vojna i politiåka sila. Još u prvoj polovini devetnaestog veka, kada je Velika Britanija postala vodeãa industrijska i trgovinska nacija na planeti" i kada je wena spoqna politika bila usmerena na podrÿavawe i usmeravawe 'Pax Britannica'", odomaãilo se stanovište da su putopisne reportaÿe [ ] bile pod velikim uticajem politiåkih pogleda wihovih autora i obiåno su sadrÿavale oficijelnu vladinu politiku". 24 Koliko uticaj vlade i sopstveni interesi odreðuju naåin izveštavawa govori i sledeãi primer: Jedan list u Britaniji koji je o Srbiji pisao kao o nemoralnoj rasi nitkova", na poåetku rata godine, kada je to odgovaralo wihovim interesima, pisao je kao o hrabroj i plemenitoj maloj rasi, nadahnutom braniocu slobode u Evropi". 25 Pre svega, zato što je Srbija bila saveznik i zato što je vezala znaåajne austrijske i nemaåke vojne efektive i tako smawivala nemaåko-austrijski vojni pritisak na zapadnom frontu. Sliåno je bilo i pisawe britanske štampe i posle 27-martovskog puåa i demonstracija u Beogradu. Pod uticajem svoje kolonijalne svesti na druga podruåja se, pa samim tim i na Balkan, gleda s visine što posebno dolazi do izraÿaja za vreme balkanskih ratova godine, da bi se sve to ponovilo godine. Do detaqa se opisuju meðusobni zloåini balkanskih naroda. 26 S tim da su ovi posledwi ( ) bili rezervisani samo za jednu stranu srpsku. Istovremeno se s visine dele politiåki i moralizujuãi saveti kao da tim zloåinima oni sami nisu kumovali ili ih, pak, sami nisu proizvodili. Kada doðu na red wihova zverstva poåiwena u Koreji, Vijetnamu, na Foklandima, u Severnoj Irskoj, u Sredwoj i Juÿnoj Americi ili u Golfskom zalivu (Irak), zatim o onim najnovijim poåiwenim u Somaliji, Republici Srpskoj ili u Srbiji, Avganistanu i ponovo Iraku, tome se pridaje drugaåiji znaåaj. Isti je sluåaj kada je reå o wihovim saveznicima (sluåaj Kurda u Turskoj), 27 ili kada je reå o wihovim šti- 23 Poistoveãivawe pravde s interesom ima dugu tradiciju postoji još kod starih Grka. T u k i d i d (1957). Povijest peloponeskog rata, Zagreb: Matica hrvatska, III , III , III. 44, III Todorova, M. (1999). Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, str Herbert Adam G i bbons, Ph. D., The New Map of Europe , London, Dec. 1914, str Nav. prema: E k m e å i ã, M. (1973). Ratni ciqevi Srbije 1914, Beograd: SKZ, str Todorova, 1999, str Za vreme najÿešãih represija Turske protiv Kurda god. portparol Stejt Departmenta je izjavio: SAD neãe obustaviti pomoã Turskoj. One nemaju ništa protiv 81

58 82 ãenicima (Pinoåe u Åileu i Suharto u Indoneziji). Wihova vojna akcija, odnosno agresija, prvo se po pravilu imenuje neutralnim terminom (na primer, kampawa"), zatim se proglašava, kao humanitarno bombardovawe", 28 odnosno kao akcija u interesu opšteg dobra, koja štiti ugroÿena qudska prava, itd. U novije vreme kada su wihovi zloåini u pitawu, ili wihovih saveznika, nema televizijskih snimka a, takoðe, nema ni jedne fotografije o tim zloåinima. (Sliåno je i kad je reå o teroristiåkom napadu na wihovu teritoriju. Zato nema slika raskomadanih ili mrtvih tela u Svetskom trgovinskom centru.) Suprotno ovom, kada je reå o drugima objavquju se fotografije i televizijski snimci zloåina. Nije redak sluåaj da se wihovi zloåini ili zloåini wihovih saveznika pripišu zvaniånom neprijatequ. (Sliåna je situacija i kad je reå o terorizmu sve zapadne televizijske stanice prikazale su masakr na Baliju i u Beslanu, a ni jednu ÿrtvu u Londonu.) Ubrzo ãe oni sami priåu o opravdawu zloåina, humanitarnih intervencija", kampawa" i sliåno, u velikoj meri, za novac prepustiti svojim propagatorima u poraÿenoj ili okupiranoj zemqi. 29 Civilne ÿrtve nastale tom akcijom nazvaãe se kolateralnom štetom" ili nekim sliånim imenom. Nemilosrdno danonoãno bombardovawe civilnih objekata, vodovodnih i energetskih postrojewa (svi objekti proglašeni su za vojne) slobodno se moÿe nazvati i Milosrdni anðeo"! Po istom principu, klasiåna agresija ãe se nazvati, vidi paradoksa, humanitarna intervencija". Istovremeno, sopstveni zloåini ili zloåini svojih saveznika se preãutkuju ili zataškavaju. Putopisne reportaÿe u vreme engleske imperijalne moãi, kao i elektronski mediji i štampa sada, bili su (u oba sluåaja) u sluÿbi formirawa javnog mwewa, prema ÿeqama i kratkoroånim ili dugoroånim interesima wihovih vlada. Disonantni tonovi, kojih je tada svakako bilo, 30 a ima ih i danas, rezultat su kritiåki orijentisanih pojedinaca, kojih u tim društvima svakako ima. Ova pojedinaåna i åesto izolovana mišqewa koja se ne uklapaju u vladajuãu matricu sluÿe, pre svega, da se pokaÿe ostalom svetu da je kod wih zagarantovana sloboda izraÿavawa, odnosno sloboda štampe. 31 Ali ti disonantni tonovi neãe imati gotovo nikakvog utica- da neka savezniåka i prijateqska zemqa koristi ameriåko oruÿje da bi uspostavila unutrašwi red ili odgovorila na napade koji ugroÿavaju wen teritorijalni integritet." Nav. prema: V l a j k i, E. (2001). Demonizacija Srba, Beograd: Nikola Pašiã, str Izraz humanitarno bombardovawe" skovao je Vaclav Havel (Vaclaw Havel). Vidi: Le Mond, Nav. prema: Novosti, str To se åini indikrektno preko raznih nevladinih (plaãenih) organizacija, ili direktno, na primer, svedoåewe Ratomira Taniãa protiv Miloševiãa u Hagu platila je britanska obaveštajna sluÿba. Vidi: G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacija genocida, NIN, (preneto iz Jewish World Review). 30 Jedan od prvih pozitivnih prikaza Balkana je kwiga Rebeke Vest. Prvo izdawe ove kwige pojavilo se u Wujorku godine. V e s t, R. (1989). Crno jagwe i sivi soko, Beograd: BIGZ (skraãeno izdawe): i V e s t, R. (2004). Crno jagwe i sivi soko, Beograd: Mono & Mañana (integralno izdawe). 31 Zato Stejt Department povodom nagrade u Kanu ameriåkom reÿiseru Majklu Muru za film Farenhajt 9/11 izjavquje da je to dokaz ameriåke slobode (umetniåkog) izraÿavawa! Film pre toga nije bio prikazan u Americi.

59 ja na politiåke odluke ili javno mwewe. Oni se mogu proåitati u mawe tiraÿnim novinama, odnosno, åuti na mawe slušanim radio i TV stanicama, ili se, pak, stavqaju na mawe upadqiva mesta tiraÿnih listova. Konaåno, posle obavqenog posla, kada akteri odu s istorijske scene i kada je stvari teško ili nemoguãe vratiti na preðašwe stawe, odnosno kada to postane daleka istorija, dozvoqeno je iznošewe stvarnih åiwenica. Ali i tada, mawe-više, ako je reå o strateškom pitawu ili interesu, odnosno ako te åiwenice mogu uticati na aktuelna ili neka buduãa zbivawa, u ograniåenom obimu. Drugaåije mišqewe moÿe imati nekog uticaja samo ako je to u interesu neke društvene grupe koja poseduje odreðenu politiåku moã, ili, pak, ako je lobi grupa, koja ga zastupa, posebno zainteresovana ili je za taj posao dobro plaãena. Imajuãi u vidu reåeno, interes zapadnih vlada, po svemu sudeãi, bio je da se za balkansku tragediju, koju su u dobroj meri sami izazvali, optuÿi drugi. Posledica te optuÿbe, posebno insceniranih masovnih ubistava u Sarajevu u ulici Vase Miskina 27. maja 1992, 32 na pijaci Markale 5. februara i 27. avgusta godine 33 od strane muslimanske vlade, a uz saglasnost zapadnih vlada i pomoã wihovih obaveštajnih sluÿbi, jeste i nametawe ekonomskih, kulturnih, nauånih, sportskih i politiåkih sankcija od strane meðunarodne zajednice" SR Jugoslaviji a time i celom narodu. U ostvarivawu svojih ciqeva nisu uspevali ni demanti, odnosno kada je londonski Sanday Times u naslovu objavio: Srbi nisu krivi za masakr, eksperti UN upozoravaju da je granata bila bošwaåka". 34 Svetski moãnici ãe za to imati pomoã neutralnih" meðunarodnih posmatraåa ili mirotvoraca. Jednom ãe to biti preãutkivawe ili zataškavawe stvarnih poåinilaca zloåina (Markale, ulica Vase Miskina), a drugi put i wihovo sauåesništvo (Vilijem Voker /William Walker/ Raåak). * * * Uloga Nemaåke i Austrije u razbijawu/raspadu druge Jugoslavije bila je više nego znaåajna. Wu nije moguãe sagledati bez analize pisawa wihove štampe i elektronskih medija s obzirom na to da ono odraÿava wihove, javne ili prikrivene, teÿwe i interese. Raspoloÿive åiwenice, koje ãe kasnije biti detaqnije izloÿene, govore nam da su, pored nemaåke i austrijske diplomatije, i wihovi mas-mediji, kao reprezent javnosti ili vlada, u tome poslu odigrali veoma znaåajnu ulogu. To govori da je u Austriji i Nemaåkoj, shodno vekovnom istorijskom iskustvu, postojala široka saglasnost kako meðu politiåkom elitom tako i, sudeãi prema mas-medijima, u javnom mwewu da se razbije, prvo 32 D o y l, D., Independent, Masakr na sarajevskoj pijaci Markale i u ulici Vase Miskina poåinili su muslimani, a pripisani su Srbima. Vidi: R a m o n e t, I., Le Mond diplomatique, mars, Zatim: B e h a m, M. (1995). Mediji kao izazivaåi poÿara, u: Srbija mora umreti, str ; G r e g o r y, C. (1995). Joint U. S. Muslim War Against the Serbs U. N. as Puppet, Strategic Policy, no Sanday Times,

60 prva a zatim 1991/1992. godine i druga Jugoslavija. Zato ãemo u ovom ålanku poãi od lakšeg dela posla kratke analize pisawa wihove štampe o dogaðawima na prostoru druge Jugoslavije. Poånimo redom. Austrijski i nemaåki mediji, pre svega, potpomogli su da se obnovi stara austrougarska propagandna priåa o Velikoj Srbiji, 36 koja nastaje kao wen odgovor na teÿwe i åiwewe Srba u osamnaestom i devetnaestom veku za osloboðewe i ujediwewe, jer su oni znatnim delom bili tokom duge istorije naseqeni i na prostoru pod wenom drÿavnom vlašãu. Ta stara antisrpska priåa, u novim uslovima, vešto je stavqena u opticaj kako bi se sutra Srbi lakše izveli na optuÿeniåku klupu. Zbog wihovog protivqewa razbijawu druge Jugoslavije i nepristajawa da ih Nemaåka uz pomoã svojih saveznika podeli u tri drÿave što je kasnije i uspela da uåini. Optuÿujuãi Srbe za hegemonizam, nemaåka i austrijska štampa obnavqa staru propagandnu floskulu s ciqem da se zapadno javno mwewe lakše okrene protiv Srba. Gotovo da nema teksta u kojem se ne pomiwe velekosrpska ideja", Velika Srbija", hegemonistiåki" ili komunistiåki Beograd", ugwetaåka (srpska) nacija", srboåetnici", srbokomunisti" i sliåno. Sve to s ciqem kako bi se podrÿale slovenaåke i hrvatske teÿwe, odnosno isposlovao wihov projekat za otcepqewe od Jugoslavije. S tim da im (kako medijima tako i politiåkoj eliti i vladama) glavni ciq nije bio nezavisnost Slovenije i Hrvatske veã razbijawe druge Jugoslavije i kaÿwavawe Srbije za sva uåiwena" nedela, s jedne, i ostvarivawe wihove vekovne teÿwe za kasnije weno stavqawe pod ekonomsku i politiåku kontrolu, s druge strane. Na taj naåin su austrijski i nemaåki mediji (kao i u ranijim periodima), na simboliåkom i praktiånom planu, aktivno potpomogli svojim vladama i ostavili im lakši deo zadatka. U tu svrhu povuåeni su iz nemaåkog novinarstva, ili po preãutnom dogovoru wihovi tekstovi sklawani u stranu, svi oni koji se nisu uklapali u propagirawu nove-stare slike o Srbiji i Srbima. 37 Kliše koji se neprestano ponavqa u nemaåkim i austrijskim medijima bio je: Raspad 'veštaåke' titoistiåke tvorevine, dakle, mora da se završi, prema ovom planu, tako što ãe se svako vratiti u svoje veliko jato: Slovenci i Hrvati u svoj evropski, demokratski, razvijeni, romansko-germanski svet, a Srbima ne preostaje drugo nego da se prepuste svojoj orijentalnoj, slovensko-vizantijskoj sudbini." Prvo ispitivawe kratera bombe koja je eksplodirala na Merkalama", po Majklu Rouzu (Michael Rose), pokazalo (je) da je ona ispaqena s bosanske strane". Posebno ako se ima u vidu da su muslimani sklonili neke delove rasprsnute mine, pre nego što su snage UN stigle na mesto dogaðaja". Ali se to zataškalo. R o u z, M. (2001). Misija u Bosni, Beograd: Tetra MG, str Propagandni termin Velika Srbija", imao je za ciq da Srbiju oznaåi na simboliåkom i praktiånom planu kao okupatora" ostalih jugoslovenskih zemaqa, odnosno kao hegemona. U austrijsko-nemaåkoj, hrvatskoj i slovenaåkoj štampi Velika Srbija" i hegemonistiåki Beograd" upotrebqavaju se kao sinonimi. 37 Meðu skrajnutim novinarima bio je i Hari Šlajher. Ÿivkoviã (2003), str. 31 i Caracciolo, Lucio (1995). Šta Nemaåka traÿi u Jugoslaviji, Limes, mart, u: Medijski rat protiv Srba, str. 116.

61 Na samom poåetku jugoslovenske krize (po dobro isprobanim receptima iz vremena Habzburške monarhije i kasnije ponovqenih za vreme Hitlerovih priprema za napad na Jugoslaviju) nemaåko-austrijski mediji su se utrkivali u zauzimawu militantnijeg antisrpskog stava. U tu svrhu dobro im doðe da prenesu i najmawe izjave iz hrvatske i slovenaåke štampe. I obrnuto, hrvatska i slovenaåka štampa ãe prenositi brojne napise i izjave nemaåkih i austrijskih zvaniånika koji odobravaju otcepqewe, ili, pak, ispredaju priåu o velikosrpskom hegemonizmu. Tako su se hrvatski, slovenaåki i nemaåko-austrijski mediji udruÿili u ostvarivawu istog ciqa, odnosno ko ãe više prvo naruÿiti Srbe a zatim sahraniti Jugoslaviju. Pri tome ãe u isto vreme za to razbijawe Jugoslavije, optuÿiti Beograd. Prvo poåiwe antisrpska propaganda oko situacije na Kosovu i Metohiji. Po dobro isprobanim principima totalne propagande ide se na niske strasti. Zato se digla neviðena buka oko toboÿweg trovawa albanskih ðaka. Frankfurter Rundschau ãe izvestiti da je na stotine qudi otrovano, verovatno otrovnim gasom, a meðu wima i åitavi školski razredi iz Podujeva". 39 Nešto kasnije ovo ãe ponovo doãi u ÿiÿu javnosti preko Frankfurter Allgemeine Zeitung-a. Sada je na Kosovu poqu iznenada obolelo preko hiqadu albanskih ðaka", pri åemu se kaÿe da su otrovani od strane tajne srpske policije. 40 Zatim se ide korak daqe i insistira da je Srbija necivilizovana drÿava", da su Srbi militantni" i da vole kalašwikove". Kao što su pisali da nemaåka javnost zna da su Srbi bolesno ambiciozna, megalomanska i ratniåka nacija". 41 Zbog toga treba dozvoliti otcepqewe Slovenije i Hrvatske. U medijskoj pripremi otcepqewa, da bi se ono sutra lakše prihvatilo, beåki Volksstimme ãe unapred insistirati da su Jugoslaviji odbrojani dani", ili, pak, da Jugoslavija više ne postoji". 42 Istovremeno, austrijski mediji u intervjuima i drugim napisima daju prednost hrvatskim i slovenaåkim sagovornicima u kojima se insistira da se cela Jugoslavije ne moÿe prikquåiti Evropi i da je Srbija posledwa boqševiåka zemqa u Evropi". 43 Zatim ne prezaju od huškawa, kao i u ranijim periodima, Hrvata protiv Srba. Tako ãe, primera radi, u oktobru godine Neue Kronen Zeitung, u tekstu povodom vraãawa spomenika banu Jelaåiãu na centralni trg u Zagrebu, bez i malo ustezawa napisati: Meðutim, danas bi Jelaåiã svoju sabqu pre trebalo da uperi prema Beogradu." 44 Zapravo, za wih bi se pre moglo reãi da zajedno sa svojim vladama aktivno uåestvuju u proizvodwi balkanske" krize. Na sliåan naåin nemaåko-austrijska štampa je uåestvovala u proizvodwi krize, tokom druge polovine devetnaestog i prve polovi- 39 Frankfurter Rundschau, Frankfurter Allgemeine Zeitung, D a m m e r t (1916). Der serbische Feldzug, Leipzig, str. 7. Nav. prema: Seleskov i ã, T. M. (1996). Srbija u nemaåkom javnom mnjenju , Beograd: Rad, str Volksstimme, god. 43 Die Furche, Neue Kronen Zeitung, god. 85

62 86 ne dvadesetog veka, a naroåito pred Prvi svetski rat, pre sarajevskog atentata. To potvrðuju weni mnogobrojni napisi. Pod uticajem, u to vreme stvorene atmosfere, nastalo je i pismo koje je 15. februara godine u Rim uputio beåki nadbiskup Rafaele Skapineli, u kojem se, izmeðu ostalog, kaÿe: Austrija, meðutim, izgleda da je odluåna da se oštro pozabavi Srbijom i opšte je uverewe da moÿe doãi do rata s tom zemqom na proleãe". 45 To potvrðuje, od strane istoriåara 46 davno dokazanu tezu da je sarajevski atentat povod a ne uzrok napada Austro-Ugarske na Srbiju. Ovde je neophodno samo dodati da je Konrad fon Hecendorf (Konrad von Hötzendorf), šef austrougarskog generalštaba, još godine u jednom pismu govorio da jugoslovenski problem treba rešiti jednom velikom akcijom, åiji je krajwi ciq aneksija Srbije". 47 Upravo ovu istorijsku åiwenicu austrijska i nemaåka štampa i elektronski mediji devedesetih godina prošlog (dvadesetog) veka, radi lakšeg opravdawa razbijawa Jugoslavije, pokušavaju da revidiraju. Sudeãi po pisawu wihove štampe to se radi po sledeãoj šemi: Srbi izazivaju Prvi svetski rat (Posle poraza Austro-Ugarske u tom ratu) Slovenija i Hrvatska su pod srpskom dominacijom Beograd je ne samo hegemonistiåki, veã je i komunistiåka tvrðava priznavawem nezavisnosti Sloveniji i Hrvatskoj ujedno je i wihovo oslobaðawe od hegemonistiåkog i komunistiåkog Beograda Austrija, a samim tim i Nemaåka, dobija (simboliåku) satisfakciju. Zbog toga se, po treãi put u 20. veku, u nemaåkoj i austrijskoj štampi vodi oštra antisrpska propaganda. Ona ãe kasnije biti nastavqena finijim sredstvima. 48 Ne govori se negativno samo o srpskom rukovodstvu, na åemu se kasnije više insistiralo, da bi se kamuflirao ovaj austrijski 49 i nemaåki revanšizam, nego i o celom srpskom narodu. Tako se preko satanizacije politiåkog voðstva satanizuje narod. To se radi suptilno, ali ipak po više puta na Zapadu upotrebqenom klišeu: Zahtevi tipa 'bombardujte Miloševiãa' brzo postaju 'bombardujte Srbe', ili 'bombardujte Beograd'." 50 Od samog poåetka se mislilo na 45 K o r n v e l, X. (2000). Hitlerov papa, Sluÿbeni list SRJ, Beograd, str E k m e å i ã, M. (1973). Ratni ciqevi Srbije 1914, Beograd: SKZ; J a n k o v i ã, D. (1973), Srbija i jugoslovensko pitawe godine, Beograd: ISI. 47 Ã o r o v i ã, V. (1992). Odnosi izmeðu Srbije i Austrougarske u HH veku, Beograd, str Poznata izdavaåka kuãa Langešajt (Langescheidt) izdala je prvo, a drugo izdawe hrvatsko-nemaåkog, odnosno nemaåko-hrvatskog reånika. U predgovoru prvom izdawu piše: Razvoj dogaðaja u drÿavama naslednicima Jugoslavije doveo je do razdvajawa hrvatskog i srpskog jezika, ali su i srpske varijante navedene i kao takve naznaåene." U drugom izdawu se kaÿe: Razvoj dogaðaja u drÿavama koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije doveo je do razdvajawa hrvatskog i srpskog jezika. Osnovu ovome rjeåniku åini današwi hrvatski kwiÿevni jezik." O izdavawu srpsko-nemaåkog reånika verovatno nema ni govora. Vidi: Langenscheidts Tashenwörterbuch Kroatisch, 1995 (1999), Langenscheidt, Berlin München Wien Zürich New York. 49 Austrijanci na reå 'Srbija' automatski imaju asocijaciju 'mora umreti' (muss sterbien)." Vidi: Š i š k o v i å, T.(1995). Srbija mora umreti, u: Srbija mora umreti, str K e s i ã, O. (1995). Vest kao biznis, u:srbija mora umreti, str. 89.

63 ono drugo: bombardujte Srbe, ili bombardujte Beograd. U nemaåkoj i austrijskoj štampi Srbi se prikazuju kao remetilaåki faktor" u Jugoistoånoj Evropi. Istovremeno Jugoslavija je veštaåka versajska tvorevina", ili, pak, nesreãni istorijski eksperiment", i zato je treba što pre likvidirati i poslati u istoriju. Time se na posredan naåin htelo reãi da versajski mirovni ugovor treba revidirati. Sliånu propagandu izmeðu dva rata protiv Jugoslavije i velike Srbije" vodili su i komunisti na åelu s Kominternom. 51 Nemaåko-austrijska štampa na poåetku zagovara podelu Jugoslavije na zapadni (preteÿno katoliåki) i istoåni (preteÿno pravoslavni) deo. Potom se vrlo brzo prešlo na tezu, na kojoj se sve više insistiralo, da ju je neophodno usitniti na više malih drÿava. S tim da ãe nastojati da te drÿave kasnije stave pod svoju prvo ekonomsku a zatim i politiåku kontrolu, ili, pak, obrnuto, zavisno od sluåaja do sluåaja. * * * Antisrpska propaganda, na samom poåetku krize, zasnivala se na davno formiranim stereotipima, odnosno na produbqivawu tradicionalno formirane slike meðu Nemcima i Austrijancima o Srbima kao neprijateqima (od samog poåetka stvarawa moderne srpske drÿave). U tome se ide toliko daleko da kada se Srbin opisuje, na primer, on je najåešãe zao, prqav, ili, pak, podbuo åovek kome iz raskopåane košuqe vire maqave grudi." 52 To je uraðeno po staroj matrici po kojoj su poåev od Berlinskog kongresa pa sve do kraja Prvog svetskog rata u nemaåkoj i austrijskoj štampi prikazivani Srbi. Oni su u satiriånim åasopisima Kladeradaå (Kladeradatsch) Ulk (Ulk) isimplicisimus (Simplicissimus) od do godine predstavqeni kao neåisti, ušqivi i prqavi razbojnici. 53 Nisu loše predstavqane samo Srbija i Crna Gora, kao Nemaåke ratne protivnice, veã i Srbi kao narod. Wihovom ruÿewu nema kraja. Do kulminacije dolazi kada su predstavqeni kao gamad skrivena u perju habzburškog orla. 54 Istovremeno, kraq Petar je, pored ostalog, predstavqen kao najprqaviji ðubrojed". 55 Tada, za razliku od wihovog prikazivawa osam decenija kasnije kada je, kao što ãe- 51 U kominternovsko komunistiåkoj antisrpskoj i antijugoslovenskoj propagandi dugo su u upotrebi bile sledeãe floskule: Jugoslavija je veštaåka Versajska tvorevina", velekosrpski hegemonizam", Srbi su ugwetaåka nacija", i sl. Vidi: Istorijski arhiv KPJ, t., str., 69 71, 312, Süddeutsche Zeitung, Simplicissimus je kraqa Petra predstavio u: opancima, åakširama, pojasom sa jataganom, vezenim jelekom. To je takoðe kosmata, crnokosa i brkata prilika. Za pojasom mu je torbica [ ] na koju je [ ] izvezena velika vaš. Drugi veliki insekt prisustvuje posveãewu novog kraqa [ ] pored nogu ðakona koji drÿi ogromnu posudu na kojoj je natpis 'Zaherlinov prašak za bube' takoðe ukrašen slikom neåistog insekta. Tako vrhovni sveštenik umesto da posveãuje novog vladara svetim mirom zaprašuje ga praškom protiv gamadi." Podnaslov karikature je Ceremonija je obavqena praškom za insekte" Simplicissimus, Nr Nav. prema: R i s t o v i ã, M. (2003). Crni Petar i balkanski razbojnici, Beograd: Åigoja, str R i s t o v i ã, M. (2003). str R i s t o v i ã, M. (2003), str

64 88 mo videti, ruÿewe naroda rezervisano samo za Srbe, nisu boqe prošli ni drugi balkanski narodi. Jednom se prikazuju kao zeåevi, drugi put kao odrpani i prqavi razbojnici, treãi put kao patuqci, a åetvrti put kao šahofske figure s kojim se igraju tadašwe evropske sile Nemaåka, Engleska, Rusija, Austrija i Francuska. S tim da, od karikaturnog prikazivawa, nije zaobiðena ni Srpska pravoslavna crkva. 56 Istovremeno, u ovim najnovijim opisima Srba ne moÿe da izostane da oni nikada nisu zaboravili svoje junaåke pesme i pod komunistiåkim simbolima su sawali o velikosrpskom carstvu". 57 To je samo nastavak ranije formiranih stavova da je Balkan, a pre svega Srbija, bila nerazrešivo klupko zavera, hajduåije i korupcije". 58 I to nije bilo dovoqno, pa su tada Srbi, za mnoge Nemce i Austrijance postali srpske sviwe" 59 ili kada je za profesora Univerziteta u Frajburgu wihova stvar bila smrdqiva stvar". 60 Zato se bez i malo zazora kaÿe da je Beograd leglo ubica". Srbija je beznaåajna i nepripitomqena drÿava" koja je godine zapalila poÿar na celoj zemaqskoj kugli". Istovremeno se u Srbiji narod dosaðuje i ÿivi u išåekivawu krvoproliãa i ubistava". 61 Srbima kao narodu nedostaje sposobnost, smisao za umetnost, razumevawe za socijalne, ekonomske i civilizacijske zahteve savremenog doba". 62 Srbi su, takoðe, narod niÿih moralnih vrednosti. Zbog svega toga na jednoj razglednici u Nemaåkoj nagoveštava se wihova fiziåka likvidacija putem masovnih vešawa. 63 Da bi se katkada potkrepila antisrpska propaganda u karikaturama se kopira od ranije korišãena antisemitska matrica. 64 Naravno, ovakvih epiteta, koje je nepotrebno više nabrajati, bile su pune stranice nemaåkih novina, periodike i pamfleta. Svi ti napisi puni su mrÿwe prema Srbima i kako je tada Vendel (R. Wendel) rekao: Kod nas su Srbi oklevetani više nego i jedan narod u Evropi." 65 To klevetawe je nastavqeno s mawim prekidima i godine kao da od Prvog svetskog rata nije prošlo punih sedamdeset godina i kao da su zaboravili (ili opravdavali) strahote koje su Nemci (i Austrijanci) poåinili tokom Prvog i Drugog svetskog rata. 56 R i s t o v i ã, M. (2003). str. 19, 20, 21, 27, 31, 32, 39, 41, 42, 43, itd. 57 Neue Kronen Zeitung, N o j b a h e r, H. (2005). Specijalni zadatak Balkan, Sluÿbeni list SCG, Beograd, str G o m o l (1916). Im Kampf gegen Russland and Serbien, Leipzig, str Nav. prema: Seleskoviã (1996), str M i e n e s k e (1915). Die deutsche Erhenburg von 1914, Stuttgart und Berlin, str. 97. Nav. prema: Seleskoviã (1996), str Stratz, Serbien, Woche, Nav. prema: Seleskoviã (1996), str Dammert (1916), str. 14. Nav. prema: Seleskoviã (1995), str Na toj razglednici kraq Petar je predstavqen u koÿuhu, sa štakom, za kojim tråi stado ovaca sa srpskim kapama na glavama, u drugom planu crteÿa je niz obešenih na vešalama. Crteÿ je naslovqen: Idila buduãnosti." U komentaru stoji: Bila jednom jedna zemqa Srbija, jedan narod kradqivaca ovnova. Srbi su odavno povešani, ovnovi su ostali". R i s t o v i ã, M. (2003), str R i s t o v i x ã, M. (2003), str W e n d e l, R. (1918). Südosteuropäische Frage, Berlin, str Nav. prema: Seleskoviã (1996), str. 5 6.

65 U nemaåko-austrijskoj štampi pred razbijawe/raspad druge Jugoslavije åesto se insistiralo da tradicionalno demokratski orijentisani Slovenci i Hrvati, s obzirom na to da su zapadno-katoliåke provinijencije, [ ] konaåno su mogli da se oslobode 'samovoqe srpskih despota' i srpsko-komunistiåke 'ugwetaåke i osvajaåke sile' ". 66 Na površinu, dakle, izbijaju, kao i u svim smutnim vremenima i prelomnim trenucima u nemaåkoj istoriji, revanšistiåki i imperijalni ciqevi, koji su åesto zapoåiwali na Balkanu. (Na Balkanu su jednom i slomqeni.) Otuda se mogu razumeti, ali ne i opravdati, tako ÿestoki antisrpski stavovi koji su u ovim drÿavama bili formirani znatno ranije. To dobro ilustruje sledeãi primer: Fridrih Nauman [Friedrich Naumann ( )], inaåe idejni prethodnik nemaåkih liberala, stranke kojoj je pripadao i nemaåki ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer (Hans Dietrich Genscher), u svojoj kwizi Bulgarien and Mitteleuropa (1916) za Srbiju kaÿe da se ona kao smetwa ispreåava na putu stvarawa Sredwe Evrope, i zato se kao neprijateqsko utvrðewe usred sredwoevropskog odbrambenog sistema ne moÿe trpeti". 67 Svom ÿestinom forsiraju se gotovo jedan vek stare austrougarske floskule o srpskom narodu i to bez imalo uvijawa. Srbi postaju bitange" koje bi trebalo prisiliti da pokleknu". Jugoslovenska armija sada postaje åetniåka", a Srbija je zloslutni sluåaj iredente" i novi kolonijalni vladar na Balkanu". 69 Nije ni to dovoqno, veã kada zatreba ona brzo postaje militaristiåko-boqševiåki kompleks". 70 Pored toga, Jugoslavija je, po nemaåkoj štampi, srbo-jugoslavija" koja nije civilizovana zemqa" ili, pak, ona je komunistiåko-srpska drÿava". 71 Kroz mas-medije se, takoðe, provlaåi da su Srbi pravoslavci i vizantinci (åime im se na indirektan naåin odriåe pripadnost hrišãanstvu i sugeriše wihova niÿa vrednost) dok su Slovenci i Hrvati hrišãani demokratski i proevropski nastrojeni. Istini za voqu, ima primera u kojima se opisuje stawe u Hrvatskoj u kojima se kaÿe da se Srbi plaše da ne budu ponovo poklani kao u periodu i godine". 72 U karakterizaciji Srba, odnosno širewu stereotipa o wima, ide se toliko daleko da oni postaju srpske sviwe". Analizirajuãi pisawe nemaåke štampe Mihael Tuman (Michael Tuman), novinar Zeit-a, kaÿe: Poreðewa s nacistima pri tom je bio samo obrazac åitave jedne koncepcije osobina koje su pripisivane Srbima. Šta sve ne åitamo: Srbi 66 B e h a m (1995). Mediji kao izazivaåi poÿara, str Nav. prema: Konstantinoviã, Z. (1996). Imperija limes varvari, Ekonomika, god. 32, br. 3, str Citirana izjava Vilhelma pred Prvi svetski rat. Vidi: B a k i ã, J. (1998). Da li je zapadna javnost u Srbiji prepoznala neprijateqa, Sociološki pregled, god. 32, br. 1, str Vidi: B a k i ã (1998), str Frankfurter Allgemeine Zeitung, god. Nav. prema: H a r t m a n, R., Åasni mešetari, Novi Sad: Prometej, str Frankfurter Allgemeine Zeitung, Salzburger Nachrichten,

66 90 kao 'pqaåkaški narod, koji voli da vlada', kao 'potomci Xingis Kana', 'uåenici Sadama Huseina' ili 'etnofundamentalisti'. Kada treba, wihovo se ime pretvara u 'srboboqševike' ili 'radikalosrbe'. Karikaturisti crtaju Srbe kao sviwe koje se vaqaju, mutirane bikove, krvoloåne vukove, zmije s dva jezika, strvoÿdere, gladne hijene i pitbule. Zapad, dakle, nije imao veze s qudima, veã s monstrumima." 73 Da bi ovakvo odreðewe Srba bilo uverqivije sve se (zbog lakšeg prihvatawa na Zapadu) povezuje s komunizmom. Divqaštvo, varvarizam, pravoslavqe, vizantinizam, komunizam, srpstvo i åetništvo ne retko se, vidi paradoksa, stavqaju u istu ravan. Ova antisrpska propaganda kao da je izvuåena iz arhiva Paveliãeve NDH kada je Novi list u ålanku Dosta je" pisao: Srbi ni pre ni sada ne prave razliku izmeðu åetništva, komunizma ni srpstva". 74 Ili, pak, još od Stjepana Radiãa koji je (1919. godine) u propagandne svrhe izjednaåavao boqševizam sa srpstvom. 75 Zato imamo åesto iznošeno mišqewe u nemaåkim i austrijskim medijima da su se Srbi dobrovoqno [ ] opredelili za komunizam". 76 Odakle sledi, da je on, od strane Srba, nametnut ostalim narodima na Balkanu, odnosno Hrvatima i Slovencima, što ih u ovom sluåaju posebno interesuje. Nemaåka štampa u zapadnoevropskom javnom mwewu širi strah od Srbije, kao da je ona znaåajna ekonomska i vojna sila. Za wu je ona ostala posledwi bastion lewinizma u Evropi". I ne samo to, nego bi Srbija mogla da postane tvrðava komunizma", iz koje bi moglo da doðe do obnove Sovjetskog Saveza i ponovo vaspostavqeni poredak lewinizma-staqinizma da se raširi na istoånu polovinu Evrope". 77 To treba spreåiti po svaku cenu. U tom ciqu dozvoqena su sva sredstva: prvo treba razbiti Jugoslaviju a zatim kazniti Srbiju i onesposobiti je na duÿi period a po moguãnosti i trajno. Da se sluåajno ne bi oporavila treba je svesti u granice kakve su bile pred balkanske ratove. Pri tom se istiåe da su Srbi s oruÿjem u rukama svoju teritoriju za nepun vek, po jednima tri puta, 78 a po drugima åetiri puta uveãali", åime su, hteli to ili ne, indirektno priznali koji su glavni motivi ovih napada. Da bi se što pre isposlovalo priznawe Slovenije i Hrvatske smišqa se propagandna krilatica priznawe ili rat", koju najåešãe ponavqa kquåni glasnogovornik razbijawa Jugoslavije austrijski ministar inostranih poslova Alojz Mok (Alois Mock) a sve vreme ga podrÿava i nemaåka diplomatija. Ova krilatica u sebi je krila wihovu glavnu strategiju: prvo priznawe a potom rat, koji ãe neminovno izazvati to priznawe, a nakon toga ãemo se umešati mi ili naši saveznici. 73 Die Zeit, Nav. prema: H a r t m a n, R. (1999), str Takoðe vidi: Ÿivkoviã, N. (2003), str. 69 i Novi list (Zagreb), S t a n k o v i ã, Ð. (1995). Nikola Pašiã i Hrvati, Beograd: BIGZ, str B a k i ã, J. (1999). Stereotipi o Srbima u javnosti pojedinih zapadnih nacija, Nova srpska politiåka misao, god. 6, br. 1 2, str R e i s s m ü l l e r, J. R. (1991). Worum es in Jugoslawien geht, Frankfurter Allgemeine Zeitung, Februar Wochenpresse,

67 Po dobro isprobanim principima totalne propagande u Nemaåkoj a naroåito prvo u Habzburškoj monarhiji a zatim u Austriji šire se gotovo ceo vek stereotipi o Srbima. Osnovne postavke antisrpske propagande smišqene su znatno ranije, zapravo od kada je Austrija bacila oko na Bosnu i Hercegovinu još u 17. veku. To postaje naroåito znaåajno posle sporazuma Katarine, ruske carice ( ) i Josifa, austrijskog cara ( ), po kome je Bosna i Hercegovina postala austrijska interesna sfera. 79 Uzrok tome je bio wen drÿavni program širewa na jugoistok Evrope. Zato je u interesu kanalisawa i koordinisawa te propagandne aktivnosti car Josif kao predhodnicu osnovao (1785. godine) fond za vaspitavawe bosanskih frawevaca. 80 Da bi odmah nakon smirivawa revolucije, odnosno godine Habzburška monarhija Bosni i Hercegovini posvetila punu paÿwu i na wenoj teritoriji postavila mreÿu diplomatskih predstavništava i to, pored generalnog konzulata prvo, u Travniku a zatim u Sarajevu, konzulate u Mostaru i Bawaluci, a konzularne agencije u mawim mestima sa znatnim brojem pokretnih agenata. 81 Za izdrÿavawe agenata u Bosni i Hercegovini Dunavska monarhija izdvaja sumu od forinti (što je za to vreme bila znaåajna svota), a od godine forinti godišwe. 82 Antisrpska propaganda, u obliku u kojoj je prepoznajemo 90-ih godina dvadesetog veka, u kojoj se insistira da sve nevoqe na Balkanu potiåu od nastojawa Srba da stvore veliku Srbiju" u suštini je formulisan pred bosansko-hercegovaåki ustanak (1875) i nakon dodele Bosne i Hercegovine, od strane velikih evropskih sila, Austro-Ugarskoj (1878) na upravu. Ta propaganda je bila toliko ÿestoka da je (iz svojih drÿavnih interesa) prihvata i ruski car Aleksandar. 83 Bewamin Kalaj (Benjamin von Kállay, ) upraviteq Bosne i Hercegovine i poverenik grofa Andrašija (Gyula, Gróf Andrássy, ) insistirao je da treba produbqivati verske protivureånosti izmeðu Srba i Hrvata i aktivno je radio na povlašãivawu hrvatske mawine. Da bi posle gušewa zajedniåkog ustanka pravoslavaca i muslimana iz godine u istoånoj Hercegovini austrougarska vlast zdušno radila na wihovom sukobqavawu i ponovnom svaðawu ne samo u Bosni i Hercegovini nego i u drugim okupiranim oblastima Balkana. 84 Za to postoje mnoge åiweni- 79 à o r o v i ã, V. (1999). Bosna i Hercegovina, Glas srpski, Bawa Luka, str à o r o v i ã, V. (1999), str E k m e å i ã, M. (1997). Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine H H veka, Beograd: BIGZ, str E k m e å i ã, M. (1964). Spoqni faktor u pripremawu balkanske revolucije , Jugoslovenski istorijski åasopis, br. 3, str Ruski car je pisao austrijskom da razume Ta repugnance pour la formation d'un Grand Etat Serbe. Je repousse comme Toi cette combination." Vidi: S u m n e r, B. H., Russia and the Balkans , Oxford, 1937, r Nav. prema: E k m e å i ã (1997), str Agrarno pitawe je ostavqeno nerešeno (o kojem su Srbi i muslimani imali suprotstavqene interese), uz pomoã austro-ugarske vlasti izdavan je list Bošwak, muslimani koji su se opredelili kao Srbi bili su progawani, itd. Vidi: à o r o v i ã, V. (1999). Bosna i Hercegovina, str

68 92 ce. Jedna od wih je i ta da grof Kuen Hedervari (Károly, Gróf Khuen Hedervary, ), hrvatski ban ( ), takoðe poverenik grofa Andrašija a kasnije predsednik maðarske vlade, povlašãuje Srbe u Hrvatskoj, što se, naravno, nije dopadalo mnogim Hrvatima. Posle izvesnog smirivawa antisrpska propaganda ponovo je aktivirana u austrijskoj štampi pred poåetak aneksione krize (1908) i nastavqena sve do završetka Prvog svetskog rata, da bi bila obnovqena u nemaåko-austrijskoj štampi åetrdesetih godina prošlog veka. Pred sam aprilski rat Gebels (Josef Goebbels) daje uputstva nemaåkoj štampi kako treba pisati o Jugoslaviji: Prema tom uputstvu u svim izveštajima s terena treba insistirati na tome kako Srbi sistematski progone mawine", zatim kako srpski vojnici pale nemaåke kuãe", kako se stvaraju koncentracioni logori za nemaåke mawine" i kako srpska vlada naoruÿava srpske bandite". Istovremeno ãe nemaåka štampa u Jugoslaviji potpirivati antisrpsko oseãawe Hrvata, haotiånu privrednu situaciju, teške socijalne uslove, itd." 85 Ovo uputstvo je brzo materijalizovano. Samo nekoliko dana kasnije, posle ovih Gebelsovih uputstava, Völkischer Beobachter objavquje udarni tekst s naslovom: Raste antisrpsko raspoloÿewe Hrvata", u kome se, izmeðu ostalog, kaÿe da hrvatska opozicija na åelu s Paveliãem radi na osloboðewu i odvajawu od Srbije". 86 Sliåna upustva dobija i vojska. U poznatoj Direktivi o pripremama za napad na Jugoslaviju od 28. marta godine koju je izdao naåelnik nemaåke Vrhovne komande ferdmaršal fon Kajtel doslovice stoji: S obzirom na to da su Srbi bezobzirno ugwetavali nesrpske narodnosti Jugoslavije, naroåito Hrvate i Makedonce, treba prikazati da nemaåka vojska ne dolazi u hrvatske, bosanske i makedonske kuãe kao neprijateq. Naprotiv, ona ÿeli da ih saåuva da ih srpski šovinisti ne bace na ratište". 87 Nemci pri tom nisu zaboravili da izdaju nareðewe da se pojaåa rad petokolonaških organizacija Jupiter, Kulturbund i dr. 88 Sve je to, ali nešto u blaÿem i veštijem obliku, ponovqeno godine. Da je reå, kako bi Brodel (Fernand Braudel) rekao, o strukturama koje dugo traju potvrðuje åiwenica sa su Gebelsova i Kajtelova uputstva naslowena na ranije austrijske i nemaåke stavove. Ona su pedeset godina kasnije postala kquå antisrpske propagande u Nemaåkoj i Austriji, koja ãe kao po diktatu slediti i ostali zapadni mas-mediji. Doslovce ãe ponoviti sve ranije izreåene optuÿbe protiv Srba. Neupuãenom åitaocu teško je prepoznati da li su ti tekstovi pisani ili 1941, odnosno godine. Samo što ãe ih sada, u novim tehniåkim uslovima, potkrepiti montiranim slikama zloåina" s terena. Sliåno ãe, na 85 Nirnberška dokumenta, JMT, VII, str. 64, UCA, VI, str. 189, dok , R. S. Nav. prema: T e r z i ã, V. (1984). Slom Kraljevine Jugoslavije, tom, Partizanska knjiga, Beograd, str Völkischer Beobachter, Nav. prema: H o r i, L. B r o s c a t, M. (1994). Ustaška drÿava Hrvatska , DBR International Publishing, Beograd, str T e r z i ã, V. (1984), tom, str T e r z i ã, V. (1984). tom, str. 44.

69 primer, postupiti i Frankfurter Allgemeine Zeitung, koji ãe Jugoslovensku narodnu armiji proglasiti za srpsku borbenu silu", a wen doprinos antihitlerovskoj koaliciji" potcewivati jer ona ni u ranijim vremenima nije stekla nikakve zasluge za Jugoslaviju". To govori o wihovom nastojawu da sve što ima ikakve veze sa Srbima i Srbijom treba ocrniti i povezati s fašizmom i boqševizmom! Pomiwawe antihitlerovske kolicije a pri tom se do detaqa sluÿiti wegovim metodima, s jedne, i toboÿwa briga za Jugoslaviju, s druge strane, cinizam je prve vrste. Zatim iznosi ono kquåno, nameweno ne samo za unutrašwu nego i za inostranu upotrebu: po završetku rata usledila je ogromna genocidna akcija ubistava, pre svega protiv hrvatskog i slovenaåkog naroda, kao i protiv nemaåke i albanske mawine." 89 Iznova pokrenuto pitawe Albanaca samo je priprema za proizvodwu i pripremu sledeãe krize koja je ubrzo usledila. Na genocidnoj" akciji Srba u kasnijem periodu ãe se sve više i sve åešãe insistirati. Gotovo na istom gebelsovskom zadatku našao se pedeset godina kasnije i beåki Kurier, koji ponašawe srpske vlade, srpske armije, åetniåke soldatetske, ali i mnogih opozicionara i intelektualaca" optuÿuje za varvarizam, orijentalizam i nacionalizam. 90 Beåki Die Presse iz pera Irene Miler tvrdiãe kako su Hrvati nakon rata ponovo ispaštali pod srpskom vlašãu", 91 zaboravqajuãi, odnosno preãutkujuãi da su nakon rata Jugoslavijom vladali Hrvati i Slovenci (Broz, Kardeq i Bakariã). Istovremeno nemaåki Spiegel je poåetkom jula godine objavio udarni tekst pod naslovom: Tamnica naroda Jugoslavije: teror Srba" (što je preuzeto iz arsenala kominternovskih optuÿbi). U nemaåkoj i austrijskoj štampi nije mnogo boqe prošla ni srpska opozicija, wene voðe se najåešãe, zavisno od dnevne potrebe, oznaåavaju kao nacionalisti", krajwi nacionalisti" ili, pak, ultranacionalisti". 92 Po beåkom Kurier-u o velikoj Srbiji pored Slobodana Miloševiãa i Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sawa i Vuk Draškoviã koji je više nacionalistiåki orijentisan". 93 U vreme prvih višestranaåkih izbora u Srbiji pisaãe: Ukoliko pobedi opozicija [ ] u Srbiji ubrzo neãe više biti boqševizma, ali ãe i daqe biti isto onoliko nacionalizma ÿeqnog da vlada kao i pod Miloševiãem". 94 Zalagawe i za najmawi srpski nacionalni interes biãe proglašeno za nacionalizam (åitaj šovinizam) i hegemonizam. Sve to vreme nemaåku i austrijsku štampu, ni malo ili gotovo ni malo, ne interesuje poloÿaj Srba u Hrvatskoj. A ako i piše o wihovom poloÿaju tada nova, demokratski izabrana vlada Hrvatske nije do sada poåinila nijedan nasilan åin protiv srpskog stanovništva"! 95 Ako imamo u vidu åiwenice 89 Frankfurter Allgemeine Zeitung, Nav. prema: Hartman (1999), str Vidi: B a k i ã (1999), str Die Presse, Die Presse, Zatim: Die Presse, ; Die Zeit, Kurier, Frankfurter Allgemeine Zeitung, Die Welt,

70 94 da je ovo pisawe najåešãe prenosila hrvatska i slovenaåka štampa i elektronski mediji, ono je imalo višestruki propagandni ciq: prvo, (po Hitlerovoj i Gebelsovoj zamisli) pojaåati unutrašwe netrpeqivosti, drugo, još više okrenuti Slovence i Hrvate protiv Jugoslavije, treãe, stvoriti konfuznu situaciju kako u zemqi tako i van we kako bi se lakše ostvarili sopstveni ciqevi, i åetvrto, na poåetku stvarati a kasnije pojaåati antisrpsko raspoloÿewe kod evropskog javnog mwewa. Navedeni primeri više nego jasno govore da je kquåni motiv, a samim tim i pokretaå ove antisrpske propagande, nemaåki i austrijski revanšizam, koji je povremeno preobuåen u borbu protiv komunizma i za qudska prava, tako da je antisrpska propaganda povremeno prekrivena slojem antikomunizma. Tom prilikom, austrijska štampa, ne propušta da kaÿe da je reå o neprijatequ. A da je reå o neprijatequ dokazuje åiwenica da se nemaåka i austrijska liberalna štampa nije libila da koristi, woj mrske, kominterovske stereotipe o Jugoslaviji. U toj situaciji zna se kako se postupa s neprijateqem: treba ga svim raspoloÿivim sredstvima, poåev od diplomatskih, preko propagandnih i ekonomskih, pa sve do vojnih, poraziti i primorati na kapitulaciju. U isto vreme za to, po starom receptu, u zemqi pripremiti logistiåku podršku. Najkraãe reåeno, protiv wega (neprijateqa) dozvoqena su sva sredstva. Slamawu Srbije trebale su da posluÿe i ekonomske, a da se wen glas ne bi åuo kulturne, nauåne i sportske sankcije. S tim u vezi, nešto kasnije, posle priznavawa nezavisnosti Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i nakon uvoðewa sankcija SR Jugoslaviji, Frankfurter Allgemeine Zeitung izveštava: Dve drÿave Jugoistoåne Evrope Rumunija i Gråka kopnenim putem šaqu gorivo u Srbiju. One to åine delimiåno iz politiåkih razloga, a delom što obe pripadaju pravoslavqu " 96 Kao što vidimo ne biraju se sredstva da se Srbi i Srbija ocrne i da se spreåi i najmawe kršewe sankcija, kako bi se danas slomila a sutra stavila pod kontrolu wena privreda. Kasnije ãe mnogi nemaåki i austrijski novinari obigravati jugoslovensku granicu prema Rumuniji, Bugarskoj i Makedoniji i izveštavati o svakoj propuštenoj cisterni nafte, i tako ãe zloupotrebiti svoj novinarski poziv postupajuãi åešãe kao agenti svojih obaveštajnih sluÿbi nego kao objektivni izveštaåi s terena. Nisu ih interesovale posledice sankcija po stanovništvo. (Granica s Maðarskom je s wihovog stanovišta bila bezbedna). Da paradoks bude veãi, isti ãe nešto kasnije (posle demokratskih promena u Srbiji), u raznim edukativnim programima (koje plaãaju wihove vlade ili razne vladine agencije), drÿati slovo novinarima s prostora druge Jugoslavije o profesionalnom i objektivnom informisawu. Nemaåka i austrijska štampa za åas su se, kad je reå o Srbima, vratile u svoje zlatno" vreme pred Prvi i Drugi svetski rat. Zanimqivo 96 Frankfurter Allgemeine Zeitung, Nav. prema: R a z u m o v s k i, D. (1995). Bog to ÿeli, u: Srbija mora umreti, str. 82.

71 je napomenuti da nije zaboravqeno da se kaÿe da su Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina sve do godine bile u sastavu Habzburške monarhije. Pri tom se ni reåi ne kaÿe: prvo, o okupaciji Bosne i Hercegovine 1878, a zatim o wenoj nasilnoj aneksiji iz godine. Istovremeno se insistira na tome da se Jugoslavija raspada upravo tamo gde je nekada prolazila stara granica Monarhije". 97 Maltene, kao da je reå o wihovoj teritoriji na koju imaju istorijsko pravo! Slovenija i Hrvatska su pod srpskom dominacijom pa se indirektno sugeriše zakquåak da su Srbi krivi za wen krah i da ih od te dominacije treba osloboditi. 98 U sledeãoj fazi oni moraju biti kaÿweni, ne samo zato što se suprotstavqaju razbijawu druge Jugoslavije po unutrašwim administrativnim granicama, veã i za ranije uåiweno zlo" uåešãe u razbijawu Austro-Ugarske monarhije" i za suprotstavqawe nemaåko-austrijskim pohodima prema Bliskom Istoku. Da bi prvo Austrija a zatim Nemaåka ostvarile taj ciq bilo je neophodno osvajawe Balkana, odnosno srpskog etniåkog prostora. Srbi se, još pre otpoåiwawa sukoba na prostorima druge Jugoslavije, u austrijskoj i nemaåkoj štampi proglašavaju za fašiste. Ta optuÿba je smišqena kako bi se lakše pokrenula medijska kampawa protiv wih (po sistemu: ko danas moÿe biti uz fašiste), s jedne, i da bi se time relativizovala odgovornost za sopstveni fašizam, s druge strane. 100 Kako bi lakše obezbedili osudu Srba, neposredno nakon otpoåiwawa sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, preuzimaju vatikansku propagandnu krilaticu da je Srbija nesporni agresor" i nameãu je ostalim ålanicama Evropske zajednice. Kasnije se u najtiraÿnijim novinama i na najgledanijim TV stanicama ispredaju priåe o srpskim zloåinima u Bosni i Hercegovini koji se obavezno naduvavaju kako bi se Srbi optuÿili za genocid. Pri tom se preãutkuje, da nema rata bez zloåina koje najåešãe åine sve strane umešane, odnosno voqno ili nevoqno uvuåene u sukobe. Naroåito kada je reå o unutrašwim graðanskim ili verskim ratovima. 101 Istovremeno muslimanski i hrvatski zloåini se preãutkuju ili minimizuju. Neãe ni to preãutkivawe biti dovoqno nego ãe muslimanske i hrvatske zloåine pripisivati Srbima. Kao ilu- 97 M a g e n s c h a b, Hans, Konflikt Srba i Hrvata hiljadu godina mrÿnje, Kurier, Sledeãi citat dosta dobro oslikava ovu nemaåku antisrpsku histeriju: (Srbin) ispoqava svoju preku, neprijatnu narav (citiran Bizmark, pr. J. B.) Srbija predstavqa naroåito zloãudan sluåaj iredente koji remeti mir". Nav. prema: B a k i ã, J. (1998), str Saveznici, sve do sredine god. nisu imali nameru da razbiju Monarhiju. Preokret se poklapa s pobedama srpske vojske na solunskom frontu i wenim muwevitim pobedniåkim maršom do Graca. K r i z m a n, B. (1958), Stvaranje jugoslovenske drÿave, Pregled, god. 10, kw. 2, str Na to ih je kasnije, kada su uporeðivali logore u Bosni i Hercegovini s nacistiåkim logorima upozorio Simon Vizental: Na taj naåin relativiše se uništavawe Jevreja od strane Nemaca". Die Tageszeitung, Polibije kada opisuje unutrašwi (graðanski) rat u Kartagini, kazuje da je on bio krvaviji od svih do tada poznatih spoqašwih ratova. Vidi: P o l i b i j e (1988), Istorije, Novi Sad: Matica srpska,. 71,

72 96 straciju navešãemo masakr hrvatskih vojno-policijskih snaga nad srpskim stanovništvom u Gospiãu godine. Filmski izveštaj koji prikazuje osakaãena tela dvojice mladiãa bio je emitovan na hrvatskoj i nemaåkoj televiziji, pri åemu je saopšteno da je reå o Hrvatima koje su zaklali Srbi. Kasnije su roðaci prepoznali ÿrtve kao Srbe." 102 Nešto kasnije ãe otiãi korak daqe pa ãe, na primer, muxahedina s Istoka angaÿovanog na strani muslimana u bosansko-hercegovaåkom ratu, s odseåenom glavom srpskog seqaka u ruci kao ratnim trofejom, u medijima prikazivati kao Srbina (Turski mediji, da bi se pohvalili, taåno ãe izvestiti ko je ÿrtva a ko egzekutor). Takve slike kod gledalaca stvaraju jake emocije posle kojih odobravaju i one akcije (u ovom sluåaju protiv Srba) koje inaåe ne bi odobrili. Sve u svemu, nemaåka i austrijska propaganda zasnivala se na ranije formiranim stereotipima o Srbima u nemaåkoj javnosti. Ona je sprovedena kroz mas-medije, koji u skladu s tako formiranim stereotipima za sve nevoqe i probleme nastale na prostoru druge Jugoslavije optuÿuju Srbe i Srbiju. Austrijski i nemaåki mediji uveliko preuzimaju antisrpsku propagandu prvo iz slovenaåkih i hrvatskih, a nešto kasnije i iz sarajevskih muslimanskih izvora. Saradwa izmeðu hrvatskih i nemaåkih medija, posebno Deutsche Welle-a, i Radio televizije Zagreb je i formalizovana. 103 U ovoj kampawi Srbi se sistematski optuÿuju, prvo, za komunizam, lewinizam i staqinizam; a zatim se preko komunizma dolazi do hegemonizma. Zato oni hoãe da pokore mlade demokratije severozapadnih republika. Tu se zatim u priåu, kao po klišeu, upliãe velikosrpski hegemonizam a povremeno i pravoslavqe. Åesto ni to nije dovoqno veã se rimokatolicizam, a samim tim i narodi koji mu pripadaju (Slovenci i Hrvati) proglašavaju za napredne i kulturne, a Srbi, s obzirom na to istoåne vere, za zaostale, nekulturne i nazadne. Kquåni razlog ove antisrpske propagande bio je u tome da se Slovenci i Hrvati ohrabre na put secesije. Istovremeno, time je vršen pritisak na saveznike, kako vlade tako i medije a preko wih i na wihovo javno mwewe, da što lakše prihvate otcepqewe Slovenije i Hrvatske. Optuÿivawe Srba za boqševizam, hegemonozam a povremeno i za fašizam imalo je za ciq skretawe paÿwe sa stvarnih uzroka jugoslovenske krize i istovremeno za politiåko i pravno opravdawe najavqene secesije severozapadnih republika. U tom poslu najvaÿnije je bilo amnestirati najpre Sloveniju i Hrvatsku a zatim i sebe za razbijawe/raspad druge Jugoslavije. Istovremeno tu se krije zaåetak wihove kasnije optuÿbe Srba i Srbije kao jedinih krivaca za weno razbijawe/raspad. Nemaåki intelektualci, kao i wihovi mas-mediji, meðu prvima su iskazali svoje, istorijski uslovqeno, antisrpsko raspoloÿewe, s jedne, što pokazuje da je u Nemaåkoj postignut konsenzus da se druga Jugoslavija razbije, s druge strane. Prethodni stav oåito ilustruje jedan pri- 102 Poggioli, Sylvia, Zamka dezinformisanja, Extra, 23. maj u: Medijski rat protiv Srba (1995), prir. Ÿ. Ivanoviã, Beograd: Tanjug, str Deutsche Welle, Nav. prema: Tanjug press, , str. 7.

73 mer: nemaåki filozof J. Simone je još aprila godine na jednoj filozofskoj konferenciji nagovestio da ãe Nemaåka Jugoslaviji uvesti sankcije ako se JNA bude suprotstavila secesiji zapadnih republika. 104 Sve to neodoqivo podseãa na stanovište wihovih nešto starijih kolega pred Prvi i Drugi svetski rat. To stanovište je saÿeto izneo Herman grof od Kajzerlinga (Herman Graf von Kayserling) kada piše da su Srbi primitivna rasa ratnika i razbojnika". Da je neprijateqstvo (revanšizam) prema Srbima uzelo duboke korene meðu Nemcima potvrðuje izjava Gintera Grasa (Günther Grass): Za mene su agresori u prvom redu Srbi", 106 ili, pak, kasnije Habermasovo (Jürgen Habermass) opravdawe NATO agresije. 107 Sliåno je bilo i u ranijem periodu. Antisrpsko stanovište vidi se i u nemaåkom romanu pred Prvi svetski rat, da bi kasnije, kako su se sukobi smirivali ono bivalo sve mawe, a kako se budio nacional-socijalizam tako je negativna predstava o Srbima rasla. 108 U toj propagandi ne ispušta se Hrvatska, za koju se nemaåki roman posebno interesuje. Zato se ne propušta da se napiše da je Beograd spreman da pojaåa hrvatsko iseqavawe i da ga potpomogne drÿavnim sredstvima". 109 Na drugom mestu provlaåi se priåa da Srbi ugwetavaju Hrvate, i da su Srbi narod koji ako je tek dodirnula civilizacija. 110 Naravno, u mnogim od wih ima i pohvala za Srbe. I ovde se potvrðuje od ranije poznata åiwenica, o kojoj ãe kasnije biti još reåi, da najveãi deo evro-ameriåkih medija i intelektualaca u potpunosti sledi politiku svojih vlada. To se moglo videti i za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. Antisrpsko raspoloÿewe jednog dela evropskih i ameriåkih intelektualaca kasnije se moglo jasno videti u wihovim reagovawima za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju." 111 * * * Austrijska i nemaåka propaganda u pridobijawu zapadnog javnog mwewa, za stvar svojih štiãenika, ne preza ni od åega. Ona vešto koristi postupke ili greške pojedinaca (kojih u svakom sukobu ima) pripadnika srpskog naroda. Iz tih pojedinaånih sluåajeva izvlaåe se op- 104 Ÿ u w i ã, S. (1995). Sudbina, duh i sredina tri toposa germanske evropske ideologije, u: Kako misliti buduãnost Evrope, Beograd: FDS, str Kayserling Count Herman, Europe, Translated by Moniter Samvel, New York, Horcourt, Brace Company, Nav. prema: T o d o r o v a (1999), Imaginarni Balkan, str Junge Welt, O Habermasovom opravdawu NATO agresije. Vidi: V r a t u š a - Ÿ u w i ã, V. (2000), Transformacija kritiåke teorije u apologiju u delu Jirgena Habermasa, Sociološki pregled, god. 34, br. 1 2, str M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske kulturne veze, Beograd: ICS, str i M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske, str M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske, str O antisrpskom raspoloÿewu ameriåkih i evropskih sociologa i wihovom nerazumevawu situacija u kojima je upleten interes wihovih drÿava, vidi wihove odgovore na protestna pisma Sociološkog društva Srbije: Reagovawe sociologa iz sveta (1999), Sociološki pregled, god. 33, br. 1 2, str Takoðe: V u k o v i ã, D. (1999), Fiat institutia et pereat mundus, Sociološki pregled, god. 33, br. 3 4, str

74 98 šti zakquåci pa se, zatim, to predstavqa kao delo celog naroda. To se radi po scenariju, dobro isprobanom na drugim meridijanima, koji je ovde samo ponovqen. Zapravo, radi se po starom i dobro oprobanom receptu da paÿwu civilizovanog Zapada treba uperiti, poput laserskog zraka, na zloåine zvaniånog neprijateqa, a ne na one koje bi mogao da ublaÿi ili okonåa". 112 Zvaniåni neprijateq za nemaåku i austrijsku štampu, od samog poåetka jugoslovenske krize, kao i pre sedamdeset ili pedeset godina, bili su Srbi. Zato je ovde pre reå o istorijski prouzrokovanoj mrÿwi nego o stereotipima. Na to ukazuju mnoge åiwenice. Za mnoge Nemce i Austrijance pred i za vreme Prvog svetskog rata, Beograd je bio leglo mrÿwe i ubistava", zato je Austrija dugo morala åekati na osvetu". 113 Sve se to ponovilo tokom godine i aktuelizovalo staru nemaåku teÿwu za osvetom. Nemaåka mrÿwa prema Srbima obnovqena je poåetkom 90-ih. To je primetila i berlinski dopisnik londonskog Times-a An Mekelvoj (Anne McElvoy) kada konstatuje da je zabriwavajuãe da u Nemaåkoj vlada primitivna mrÿwa prema Srbima". 114 Nešto kasnije, odnosno po razbijawu Jugoslavije to ãe priznati i hamburški Die Zeit, koji ãe konstatovati: Otkako je okonåan Drugi svetski rat, još nikada Nemci nisu bili tako jedinstveni u svom neprijateqstvu prema Srbiji." 115 To se nastavilo i kasnije. Zato je Nemaåka bila jedan od glavnih zagovornika, poåev od raznih evropskih institucija do Ujediwenih nacija, da se SR Jugoslaviji prvo uvedu sankcije a odmah zatim i da joj se ne prizna kontinuitet. Nakon toga sledi wena aktivna uloga u naouruÿavawu šiptarskih terorista na Kosmetu. Antisrpska propaganda bila je svesno podrÿana (a i indukovana) od strane wihovih vlada. To se van svake sumwe moÿe dokazati (kao što smo videli) analizom štampe. Na taj naåin pripremano je prvo razbijawe druge Jugoslavije i pokrenut rat u woj, a zatim stavqawe Bosne i Hercegovine pod meðunarodni protektorat, poput onog uvedenog na Berlinskom kongresu (1878) u korist Austro-Ugarske, za šta ãe se obrazloÿewe, što je inaåe åest sluåaj u istoriji, vrlo lako naãi. Sledeãi korak bio je dezintegracija i same Srbije poåev od podstrekivawa i kasnijeg naoruÿavawa Šiptara do finansirawa opozicije. 116 Sve u ciqu kako bi se Srbija što više destabilizovala. Austrija ãe s nestrpqewem i neskrivenim zadovoqstvom doåekati da novi upraviteq Bosne i Hercegovine bude wen graðanin Volfgang Petriå (Wolfgang Petrisch) umesto" negdašweg upravnika i wegovog zemqaka Bewamina Kalaja. I jedan i drugi ãe imati carska, ili, pak, kolonijalna ovlašãewa koja ãe obilato koristiti. To znaåi on ãe sme- 112 Å o m s k i, N. (1988). Godina 501, Novi Sad: Svetovi, str M o r a h t (1916). Tage des Krieges, t. Berlin, str Nav. prema: Seleskov i ã (1996), str Die Zeit, Die Zeit, Opozicija je za taj posao godine od Nemaca dobila pet milona maraka. Ã o s i ã, D. (2004). Pišåevi zapisi , Beograd: Filip Višwiã, str. 87.

75 wivati i postavqati po sopstvenoj voqi i nahoðewu legalno izabrane predstavnike, uticati na sudske odluke, donositi uredbe sa zakonskim ovlašãewima i sliåno i tako u jednoj liånosti spojiti zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast! Time se stawe stvari u Bosni i Hercegovini u velikoj meri vratilo na stawe u vreme vladavine Bewamina Kalaja. A kada je reå o ukupnom stawu na Balkanu (bar što se Austrije i Nemaåke tiåe) ono bi se pribliÿilo situaciji neposredno nakon Berlinskog kongresa, 117 ili u najboqem sluåaju pred Prvi svetski rat, odnosno što je više moguãe bili bi poništeni wegovi rezultati, a Srbi kaznili za uåešãe u oba svetska rata i pretvoriti Balkan u svoju, kako se to u Nemaåkoj govorilo izmeðu dva rata, sirovinsku bazu. Na drugoj strani, bio im je potreban jedan narod u Evropi koji bi bio optuÿen za fašizam i nacizam. Srbi, kao stari neprijateqi, za tu unapred napisanu ulogu su im dobro došli. Zato je ona u medijima dobila toliki publicitet. Izjednaåavawem Srba s fašistima i nacistima indirektno se skretala paÿwa svetske javnosti s nemaåkih i hrvatsko-muslimanskih zloåina poåiwenih tokom Drugog svetskog rata, kako bi se oni relativizovali. Kao da se htelo reãi: nisu samo Nemci bili nacisti i zloåinci u Evropi, ili, pak, Hrvati i muslimani u Jugoslaviji veã, evo, i Srbi. Znaåi, izjednaåavawe Hrvata i Srba po zloåinima. To je samo priprema za sledeãi potez u kojem ãe se traÿiti potpuna amnestija i oslobaðawe nemaåke nacije od nacizma i fašizma, pa samim tim i od krivice za holokaust. 118 Po istom principu traÿiãe se osloboðewe Hrvata (svojih saveznika) svake odgovornosti za genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu. I tu se, izmeðu ostalog, krije zašto nemaåka i austrijska štampa preuveliåava srpske zloåine a sve vreme ãuti o hrvatskim i muslimanskim. Pored toga, nemaåki i zapadnoevropski antisemitizam, koji je u posledwih pedeset godina potiskivan i sakrivan, mogao se osloboditi u potpuno novoj formi, ali sada kao antisrbizam, jer je antisemitizam krajwe nepopularan. Zapravo, antisemitizam je u veãini evropskih zemaqa kaÿwiv, nasuprot tome na antisrbizmu se moÿe itekako politiåki (Kušner /Bernard Kouchner/ i mnogi drugi) i materijalo profitirati. * * * Sjediwene Drÿave ãe od samog poåetka jugoslovenske krize igrati vrlo aktivnu i na kraju ãe imati odluåujuãu ulogu u wenom regulisawu". One ãe za kratko vreme, bar kad je reå o javno iznetom stanovištu wenih zvaniånika, preãi od zagovornika teritorijalnog integriteta Jugoslavije do aktivnog i odluåujuãeg podrÿavaoca wene dezintegracije po unutrašwim, administrativnim granicama. Taj zaokret je bio vrlo 117 Tajnom konvencijom od 1881, Srbija ãe potpuno pasti pod austrijsku kontrolu". Vidi. M e d l i c o t, W. N. (1956). Bismarck, Gladstone and the Concept of Europe, London, p Nav. prema: E k m e å i ã (1997). str V r a t u š a - Ÿ u w i ã, V. (2000). Transformacija kritiåke teorije u apologiju, Sociološki pregled, god. 34. br. 1 2, str

76 100 odluåan, odakle se moÿe pretpostaviti da je od ranije bio pripreman (ako ništa drugo kao jedna od varijanti). Pri åemu ãe, da bi se lakše opravdao ovaj zaokret, odnosno razbijawe Jugoslavije, za sva zbivawa na wenim prostorima biti optuÿeni, od strane ameriåke vlade i woj naklowene štampe, prvo srpsko rukovodstvo, a zatim i Srbi. Zato ãe one ubrzo postati jedan od kquånih zagovornika prvo ekonomskog a zatim i vojnog kaÿwavawa Srbije. Ukratko, izloÿeni stav ameriåke administracije, na poåetku krize, uveliko je, ako ne i odluåujuãe, odredio i stanovište ameriåkih mas-medija, zapravo kako se mewao stav administracije tako se i mewalo izveštavawe i komentarisawe medija. Zato su uticajni ameriåki mediji na poåetku krize, za razliku od zapadnoevropskih, a posebno nemaåkih i austrijskih, bili nešto uzdrÿaniji, ili bi se pre moglo reãi bili su nešto veštiji, da bi na kraju prešli na gotovo neprijateqski stav na sve što ima ne samo jugoslovenski veã i srpski predznak. Na ovom primeru, kao i na mnogim drugim (Pustiwska oluja, Nikaragva, Avganistan, Irak, itd.), nije teško dokazati da ameriåki mediji, kada je reå o spoqnoj politici, ili, kako oni sami kaÿu, kada je reå o ameriåkim nacionalnim interesima", u potpunosti podrÿavaju i propagiraju stavove svoje vlade ma kakvi oni bili. Izvesne razlike postoje samo u vreme predizbornih predsedniåkih kampawi. Izloÿene teze nije teško dokazati. Tako, primera radi, The New York Times izveštava da jugoslovenska štampa opasno raspiruje nacionalistiåke strasti", pri åemu se kaÿe da se to dešava u Srbiji, kao i u nekim od ostalih pet republika". 119 Znaåi, sakriva se da se kaÿe u kojima, ali je vaÿno i simptomatiåno da se apostrofira iskquåivo Srbija. U veãini ovih izveštaja za raspirivawe nacionalizma optuÿuje se srpsko rukovodstvo, dok se hrvatsko i slovenaåko, demokratski izabrano (što se åesto naglašava) tu i tamo usput pomiwe. Zatim, kada se govori o situaciji u Hrvatskoj The Washington Post piše da su pola miliona Srba koji su se naselili u Hrvatskoj u okviru pograniånih sporazuma koji datiraju još iz Prvog svetskog rata" (što je apsolutno netaåno), odrÿali referendum u kome se traÿila srpska kulturna autonomija u okviru Hrvatske". 120 Potom se u The Washington Post-u 121 i The New York Times-u 122 detaqno izveštava o potezima Srba za stvarawe kulturne i teritorijalne autonomije, zatim o wihovom oduzimawu oruÿja iz policijskih stanica i o wihovoj pobuni protiv hrvatske vlasti i drÿave. Istovremeno gotovo da nema ni reåi da je taj otpor bio uzrokovan, pre svega, iz straha od ponavqawa genocida nad wima za vreme Drugog svetskog rata i konstantnim progonom i maltretirawem srpskog stanovništva u Hrvatskoj, ne samo sada nego i u ranijim periodima (posebno 1971), kako od strane drÿave, tako i od strane raznih hrvatskih dobrovoqaca", ili, pak, paravojnih formacija. 119 B a d e n, S., Ÿrtvovana istina, The New York Times, H a r d e n, B. Imaginarni rat, The Washington Post, The Washington Post, The New York Times,

77 U veãini napisa, objavqenih na samom poåetku krize, insistira se da su Hrvati i Slovenci, s obzirom na to da su rimokatoliåke vere, prozapadno orijentisani. Takoðe, u svim tim napisima ne skrivaju se simpatije za Hrvatsku i Sloveniju, a to znaåi i za wihove secesionistiåke namere, dok se srpski interesi preãutkuju ili preteÿno iskrivqeno interpretiraju. Posle tako pripremqenog javnog mwewa, kasnije neãe biti teško da to preraste u direktno podrÿavawe hrvatsko-slovenaåkih teÿwi uz istovremeno sistematsko optuÿivawe Beograda za nacionalizam, komunizam, hegemonizam i sliåno. Ameriåka štampa tokom godine prvo negativno piše o srpskoj vlasti i srpskom komunizmu pa tek posle decembarskih izbora u Srbiji na kojima pobeðuje Socijalistiåka partija (tokom 91. i kasnije) i o srpskom narodu. To znaåi da je, na samom poåetku krize, pre svega iz taktiåkih razloga, vlast uÿivala negativniji tretman od naroda. Ali, to se kasnije izgubilo, zapravo, kako se kriza zahuktavala, sve više je gubila strpqewe. Ili, bi se pre moglo reãi, kako je napredovalo interesovawe ameriåke administracije za rešavawe" jugoslovenske krize, posle zadobijenih simpatija u javnom mwewu, sve više se širila antisrpska propaganda. Te simpatije su i dobijene na osnovu dotadašweg pisawa. Tako ameriåka štampa kao i administracija preko antikomunizma i verovatno svojih strateških interesa i rešavawa sukoba u svoju korist, dolazi do antisrpske pozicije, koja se na neki naåin morala opravdati. U svrhu pridobijawa javnog mwewa za razbijawe Jugoslavije prvo se angaÿuju, ili zalaÿu, neutralne" liånosti. Zatim se wihovim stavovima daje znaåajan publicitet. Kao primer moÿe se navesti ålanak u The New York Times-u koji bez imalo uvijawa postavqa pitawe: Treba li SAD da se zalaÿu za jedinstvenu Jugoslaviju" iz pera Xeri Lejber (Jeri Laber) i Kenta Endersona (Kent Anderson) direktora i pravnog eksperta organizacije za zaštitu qudskih prava Helsinki voå". Na sebi postavqeno pitawe oni odgovaraju, ne pomiwuãi ni jednom reåju pravni aspekt, dokumente KEBS-a i druga akta meðunarodnog prava (koje su potpisale Sjediwene Drÿave): Ne postoji moralni zakon koji nas obavezuje da poštujemo nacionalno jedinstvo Jugoslavije". 123 Ono ubrzo, kao što smo svedoci bili, neãe ni biti poštovano. U isto vreme, ameriåka štampa u propagandnom ratu protiv Srbije ni od åega ne preza pa, samim tim, ni od ubacivawa u igru verskog aspekta. Tako zaåas u civilizovanoj i multikonfesiononalnoj Americi vaskrsavaju sredwovekovni verski stereotipi o pravoslavqu nastali, pod uticajem viševekovne propagande Vatikana (koja je na suptilan naåin nastavqena do današwih dana), u zapadnom delu evropskog kontinenta. Prvo se, primera radi, u The Washington Times-u naglašava da se reÿimi u dve katoliåke republike sa slobodnim trÿištem, Hrvatskoj i Sloveniji" zalaÿu za osamostaqewe, da bi se odmah zatim kazalo da The New York Times, nav. prema: Glas Amerike,

78 102 se tome suprotstavqa Srbija gde su pobedili izraÿeni nacionalisti". 124 Ubrzo zatim, u ameriåkoj štampi, rimokatoliåko hrišãanstvo se izjednaåava s demokratijom, a pravoslavno hrišãanstvo s komunizmom i centralizmom, što podseãa na retoriku podizawa temperature iz vremena Hladnog rata. U isto vreme kada se detaqno izveštava o filmu jugoslovenskog Ministarstva odbrane prikazanom na RTS-u koji govori o ilegalnoj hrvatskoj kupovini oruÿja u Maðarskoj, u vreme dok je Jugoslavija postojala kao meðunarodno priznata drÿava i u vreme kad se verbalno još podrÿava wena celovitost, tada se indirektno sugeriše da je reå o srpskoj propagandi i jasno kaÿe da je reå o navodnoj kupovini". 125 Moÿemo samo zamisliti kako bi The New York Times pisao, i kako bi Ministarstvo odbrane Sjediwenih Drÿava reagovalo, radi odbrane suvereniteta i integriteta zemqe, da su se Teksas ili Kalifornija ilegalno naoruÿavali iz Meksika. Prema pisawu Christian Sciance Monitor-a rimokatoliåke republike ÿele labavu jugoslovensku federaciju, dok dominantna (pravoslavna) Republika Srbija ÿeli åvrstu marksistiåku centralizaciju". 126 Pri åemu je više nego jasno da je naglasak na marksistiåku". Zato se, bez imalo ustezawa, kori Evropa, posebno Nemaåka, što s nekoliko divizija ne urazumi Srbe. S obzirom na to da je to i ranije, u dva navrata, radila, zašto ne i sada. To se opravdava, izmeðu ostalog, da je Hrvatska jedna zapadna republika koja je pripadala habzburškom carstvu i bila vekovima prva linija odbrane hrišãanske Evrope". Tom prilikom se preãutkuje da su tu odbranu uveliko åinili Srbi-Krajišnici. Slovenaåki i hrvatski secesionizam se pokušavaju opravdati ili minimizirati. Tako, primera radi, The New York Times u prvi plan svog uvodnika stavqa: Slovenija i Hrvatska negiraju bilo kakve separatistiåke namere, ali kaÿu da ÿele da uåine Jugoslaviju labavom konfederacijom suverenih republika." 127 Dok u isto vreme austrijski Die Zeit precizno izveštava da predsednik slovenaåkog parlamenta, Franc Buåar, podvlaåi privremeni karakter konfederacije koja se traÿi". 128 Naravno, sve je to bilo poznato ameriåkoj vladi, pa samim tim moglo je biti poznato i medijima. Neãe dugo vremena proãi da se Zapad pozove, od strane slobodne ameriåke štampe, na osloboðewe demokratske Hrvatske od staqinizma". 129 Put za ameriåku štampu od staqinizma do rasizma nije dug, zato se u uglednom dnevniku moÿe bez i malo ustezawa objaviti da se ne moÿe razgovarati ni pregovarati s rasistiåki nastrojenim Srbima." 130 Ništa se ne prepušta sluåaju. Zato se u izveštajima s terena 124 The Washington Times, The New York Times, Nav. prema: B a k i ã (1999), str. 6. The New York Times, Die Zeit, Nav. prema: B a k i ã (1998), str The Washington Times, Nav. prema: P e t r o v i ã P i r o ã a n a c (1999), str. 45.

79 kaÿe da je u Jugoslaviji reå o vrednim rimokatoliåkim Slovenima" i drugima koji su preteÿno pravoslavni" ili muslimani". 131 Ameriåki mas-mediji sve vreme trajawa jugoslovenske krize puno paÿwe posveãuju Kosovu i Metohiji, naroåito u emisijama Glasa Amerike. U wima se mogu preteÿno åuti antisrpski stavovi analitiåara, aktivista raznih humanitarnih" organizacija, ili, pak, pozvanih Šiptara, ili, pak, Albanaca (iz Albanije ili SAD-a). Navešãu dva karakteristiåna primera: Prvi, u intervjuu Glasu Amerike, bivši jugoslovenski diplomata Ramadan Marmulaku (Ramadan Marmullaku) izjavquje: Danas se na Kosovu na ivici gladi nalazi gotovo Albanaca. To je posledica srpskih i jugoslovenskih vlastodrÿaca." 132 Kao da gladnih nigde nije bilo sem na Kosovu i Metohiji i kao da Jugoslavija (a najveãim delom Srbija), preko fonda za nerazvijene, nije uloÿila ogromna sredstva za razvoj pokrajine. I drugi, aktivistkiwa Meðunarodne helsinške federacije za qudska prava, izvesna Kristina fon Kol (Kristine von Kohl), govori o srpskoj okupaciji Kosova" a da partijsko rukovodstvo pokrajine albanskog porekla (ne kaÿe komunistiåko, što bi bilo sluåaj da je reå o srpskom), nije vodilo raåuna o ekonomskom razvoju pokrajine. Pri tome naglašava da se situacija pogoršava jer Srbi zatvaraju sve vrste preduzeãa", a slovenaåkim i hrvatskim firmama onemoguãavaju [ ] da nastave s radom". Na postavqeno pitawe: Kakvo je stawe s qudskim pravima za Srbe, odgovor je da se sastala samo s ekstremno nacionalistiåkim srpskim udruÿewem", odakle proistiåe da wihovi odgovori nisu relevantni (zato ih neãemo ni navoditi). 133 Nekoliko dana po priznawu nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od strane ameriåke administracije, The Washington Times, koji åesto prenosi stav zvaniånog Vašingtona, po ko zna koji put aktualizuje problem Kosova i Metohije. Time se åini korak daqe: vrše se pripreme za dezintegraciju Srbije. U tekstu koji opisuje stawe u toj pokrajini piše: ðake u školi su trovali plinom. Prema nekim informacijama, neke su prisilno sterilisali " 134 Kao što vidimo u demonizaciji Srbije ne biraju se sredstva. To ide toliko daleko da Srbi postaju rasisti! To izveštavawe" postaje jasnije ako se uporedi s nekoliko godina kasnijim pisawem New York Times-a, da se Vašington zdušno nada da ãe moãi da raåuna na davnašwu ÿequ preteÿno rimokatoliåke Hrvatske da se išåupa iz balkanskih sukoba i prikquåi se Zapadu". 135 Sadašwi, i s obzirom na to potezi ameriåke administracije pripremaju se po isprobanim receptu putem štampe i elektronskih medija, kako bi kasnije javno mwewe podrÿalo wihove poteze, ma kakvi oni bi B a k i ã - H a j d e n, M. (1998). Reprodukcija orijentalizma: primer bivše Jugoslavije, Filozofija i društvo, XIV, str Glas Amerike, Glas Amerike, The Washington Times, The New York Times, Balkan Brinkmanship, 10. March 1995, p. A 28. Nav. prema: Todorova (1999). Imaginarni Balkan, str. 273.

80 104 li. Ovde više nije reå o stereotipima, veã, pre svega, o pripremqenim i programiranim potezima od strane administracije. Zato u tom pisawu (ne samo u ovom sluåaji), odnosno u izveštajima s terena, ima: prvo, mnogo netaånog, poluistina ili iskrivqenog informisawa i drugo, moralisawa. Takvo informisawe sluÿi kao logistiåka priprema za eventualno sutrašwe opravdawe, zapravo, kako bi se sutra moglo reãi: mi delujemo u ime opšteprihvaãenih principa i vrednosti. Iza tih opšteprihvaãenih vrednosti najåešãe stoje goli ameriåki interesi, odnosno weni imperijalni ciqevi, formulisani, neposredno posle Drugog svetskog rata i s vremena na vreme obnavqani, od strane administracije. Za postizawe tih ciqeva ne biraju se sredstva. Tako se postepeno, ali sigurno, prvo pod nemaåkim a zatim ameriåkim voðstvom gotovo svi zapadni mediji svrstavaju protiv Srba. Ne prezajuãi od preterivawa ili raznih izmišqawa (koncentracioni logori, silovawe stotina hiqada muslimanskih ÿena, itd.). Pri tome se muslimanski i hrvatski logori za Srbe i silovawe Srpkiwa u potpunosti ignorišu, odnosno nigde ne pomiwu. Kulminaciju ovog svrstavawa prvi put imamo za vreme NATO bombardovawa Republike Srpske, i drugi put takoðe pred i za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. Posle ovih priprema mnogi ameriåki mas- -mediji, ono što su i do tada mawe-više diskretno radili pokušavajuãi da sakriju, sada otvoreno i bez uvijawa govore o Srbima kao neprijatequ! Antisrpsko stanovište ameriåkih mas-medija saÿeto je izloÿeno u The New York Times-u sledeãim reåima Tomasa Fridmana (Thommas Friedman): Hteli ili ne, u ratu smo sa srpskom nacijom, tako da stvari treba uåiniti sasvim jasnim [ ] svake nedeqe vašu zemqu ãemo rušewem vraãati unazad. Hoãete u 1950? Vratiãemo vas u godinu. Hoãete u 1389? Vratiãemo vas u takoðe." 136 Da ovo nije wegova sluåajna izjava potvrðuje wegovo nešto ranije pisawe: Mi smo u ratu sa srpskom nacijom i svako ko se šeta (hanging around) po Beogradu treba to da shvati." 137 Posle tako obraðenog i pripremqenog javnog mwewa mogle su se, bez veãih prepreka, izvoditi razne akcije protiv Srba, poåev od nepriznavawa wihovih legitimnih prava u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, preko stajawa na hrvatsku ili muslimansku stranu u graðanskom, meðunacionalnom i verskom ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, zatim, uvoðewe ekonomskih i svih drugih sankcija SR Jugoslaviji i optuÿivawe srpskog naroda kao jedinog krivca za sva zbivawa na ovim prostorima. Srbi ãe kasnije biti optuÿeni i unapred proglašeni krivim, ne samo od strane medija nego i wihovih vlada, i za agresiju NATO alijanse na SR Jugoslaviju. Ovu tvrdwu najboqe ilustruje sledeãe zapaÿawe: Zapadni mediji su se pretvorili u meðunarodnu hordu koja treba nekoga da linåuje, ponašajuãi se prema Srbima kao da su 136 The New York Times, 23. april, 1999, sec A2, p F r i e d m a n, Th., More sticks, The New York Times, April Nav. prema: V r a t u š a - Ÿ u w i ã (1991), str. 38.

81 osuðeni od strane prekog suda, bez prilike da govore ili da se brane". 138 Dirigovana propaganda evropskih i ameriåkih mas-medija uticala je na antisrpsko opredeqewe u zapadnom javnom mwewu. Sledeãi primer je indikativan. Dva dana nakon napada hrvatske vojske na teritoriju Republike Srpske Krajine pod kontrolom UNPROFOR-a (ruÿiåasta zona) da bi skrenuo paÿwu s tog napada The New York Times 24. januara objavquje ålanak koji pompezno obaveštava da je otkriveno 135 koncentracionih logora sa zarobqenika koje drÿi Beograd. 139 Svetska štampa je to preuzela kao apsolutnu istinu. (Åiwenice govore da nije bilo koncentracionih logora, da logore nije drÿao Beograd, da je logora pod srpskom kontrolom bilo deset puta mawe i da ih je bilo na sve tri strane, odnosno da su logore drÿali i muslimani i Hrvati). Rezultat je bio da gotovo ni jedan svetski medij nije obavestio o hrvatskom osvajawu teritorija pod zaštitom Ujediwenih nacija. Nešto se sliåno desilo pred Drugi svetski rat prilikom Hitlerove okupacije Åehoslovaåke (evropsko javno mwewe ostalo je ravnodušno). Gotovo potpuna saglasnost medija i zvaniåne politike ima svoj uzor u devetnaestom veku. Tada je engleska putopisna literatura bila u potpunoj saglasnosti s engleskom zvaniånom politikom prema istoånom pitawu", a koja je, da bi se Rusiji spreåio izlaz na Sredozemqe, u suštini bila turkofilska. Propaganda elektronskih i štampanih medija samim tim je uticala, kao i u drugim sluåajevima, na formirawe stavova javnog mwewa a u isto vreme i na stavove mnoštva evropskih i ameriåkih intelektualaca. * * * Pored toga, slovenaåka oficijelna propaganda koristi sve naåine da Srbe što više ocrni, pa ih je optuÿivala i za antisemitizam. Za tu priliku vešto se koristio štrajk rudara u Starom trgu (1989. godine), da bi se Slovenci i Albanci izjednaåili s Jevrejima, a Srbi s nacistima. 140 Izjednaåavawem Srba s nacistima ÿeleli su da i onaj deo Evrope koji nije bio tradicionalno antisrpski nastrojen lakše prihvati priåu o neophodnosti wihovog odvajawa od Srbije po republiåkim (administrativnim) granicama. Ako se Srbija tome suprotstavi biãe podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a ako one ne urode plodom, i vojnom kaÿwavawu od strane Nemaåke i wenih saveznika, što je kasnije i uåiweno. Ova priåa je kasnije, s nešto izmewenim akterima, prihvaãena u slobodnoj" evropskoj štampi, prvo austrijsko-nemaåkoj, a posle i ostaloj. A u suštini, ova priåa ima drugi smisao. Izjednaåavawem Srba s fašistima, odnosno nacistima oni su proglašeni za novo zlo Evrope. 138 T o m a s, X. K. R. (1994). Balkanski sukob i meðunarodna reakcija: ameriåke i srpske opcije, Srpska politiåka misao, Vol. 1 (br. 1 4), str The New York Times, Ÿ i v k o v i ã, M. (1994). Biti Jevrejin korist i šteta, Srpska politiåka misao, god. 1, br. 1 4, str

82 106 Ova priåa je prihvaãena i u Sjediwenim Drÿavama uz pomoã agencije Ruder & Finn koju prvo plaãa hrvatska, zatim muslimansko-bosanska vlada, a kasnije i albanski lobi. Antisrpska propaganda se pojaåava naroåito kada je agencija, po izjavi wenog vlasnika Xejmsa Harfa (James Harff), uspela da pridobije jevrejski lobi. Odmah posle tog uspeli smo da u javnom mwewu Srbe poistovetimo s nacistima." 141 Pridobijawe jevrejskog lobija bilo je moguãe samo zato, i samo zato, jer je on stao na stranu ameriåke vlade zbog wenog dugogodišweg podrÿavawa Izraela. Odakle sledi da je ameriåka vlada dala mig jevrejskom lobiju koga treba, u ovom sluåaju, podrÿati. Poistoveãivawe Srba s nacistima, odnosno zlom bio je uslov da se sve krivice pripišu wima. Sliåno se dešava pred i za vreme Drugog svetskog rata u Nemaåkoj i Italiji, a delimiåno i u ostaloj Evropi kada su Jevreji bili proglašeni za zlo. Posle toga su usledile akcije za wihovo uništavawe. Posle svestrane medijske pripreme Srbi se pojavquju kao novi evropski Jevreji", 142 ili kako je to Dobrica Ãosiã rekao: Mi smo evropski roðaci Jevreja". 143 Zato ãe oni na simboliåkom i praktiånom planu biti zatvoreni u konclogor usred Evrope". 144 Na to ukazuju sledeãe åiwenice: prvo, Srbiji su uvedene sankcije (politiåke, ekonomske, sportske, kulturne, nauåne), drugo, Srbija i Srbi su u evropskoj štampi, kao što smo videli, oklevetani i naruÿeni, u åemu su im se pridruÿili i mnogi evropski intelektualci, i treãe, u oba sluåaja sve poåiwe iz Nemaåke i Austrije, uz diskretnu ali svesrdnu podršku Vatikana. Uzrok ove satanizacije Srba bio je prvo interes nemaåkog, a nešto kasnije i ameriåkog politiåkog vrha kao izazivaåa, odnosno kao upravqaåa jugoslovenskom krizom da se neko drugi proglasi za krivca. Jedan švedski analitiåar sliåno primeãuje još sredinom godine povodom pritisaka i sankcija Evropske unije i Saveta bezbednosti UN na SR Jugoslaviju: Ali moÿe se isto tako pretpostaviti da je to bio naåin da se objavi rat Srbiji i Crnoj Gori, prikrije da je evropska politika priznavawa imala pogubne posledice u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i da se krivica za to pripiše Srbima." 145 Sistematsko širewe stereotipa o Srbima (što smo ranije detaqnije videli), imalo je za ciq da priåa o wima kao novom zlu Evrope bude opšteprihvaãena. Tada se sve nepravde wima nanete mogu, iz moralnih razloga", unapred amnestirati što se sve vreme bez i malo zazora åini. Suprotno ovom, kada srpske novine posle više od deset godina objave fotografije odsecawa glave srpskom podoficiru Radu Rogiãu 146 od 141 M e r l i n o, Ÿ. (1994). Istine o Jugoslaviji nisu sve za priåu, Beograd: Kontekst, str Obrenoviã,Z.(1992). Srbija i novi poredak, Niš Beograd: Gradina & IFDT, str à o s i ã, D. (2004). Pišåevi zapisi , Beograd: Filip Višwiã, str B r d a r, M. (2002). Filozofija u Dišanovom pisoaru, Sremski Karlovci: IK Zorana Stojanoviãa, str O b e r g, J. (1995), Ublaÿavanje sukoba u bivšoj Jugoslaviji: još uvek je moguãe, Evropa i raspad Jugoslavije, Beograd: IES, str Snimak divqawa 505. buÿimske brigade bošwaåke armije BiH pokazuje mnoga zverstva a meðu wima i odsecawe glave zastavniku Vojske Republike Srpske Radu Rogiãu.

83 strane muslimanske jedinice Armije BiH ili kako druga muslimanska jedinica vuåe po celom selu vezanog za traktor starinu Milana Nedemoviãa ili, pak, kada se objavi dokumentovana izjava da su muslimani Srbe u bosanskohercegovaåkom ratu okretali na raÿwevima 147 te ãe se novine, nekoliko dana kasnije, od strane BBC-a proglasiti za nacionalistiåke". 148 To ãe takoðe proglasiti za nacionalizam i jedan broj predstavnika raznih domaãih" nevladinih" (plaãenih) organizacija, koje ãe sasvim drugaåije reagovati kad je reå i o najmawim zverstvima koje su poåinili Srbi. Odsecawa srpskih glava bilo je i ranije i kasnije. Turske novine su još godine objavile fotografiju na kojoj se vidi voða muxahedina Halil Abdul Azis koji drÿi odseåenu glavu Srbina Blagoja Blagojeviãa. Na Crnom Vrhu kod Tesliãa glave su odrubqene Srbima Branku Ðuriãu i Nenadu Petkoviãu. U mestu Strog, u Vozuãi, pronaðena su tela 21 ubijenog Srbina. Wih 17 bilo je bez glave. Kasnije na Kosovu i Metohiji pripadnici teroristiåke OVK braãa Sadik i Valon Ãuflaj slikali su se s odseåenom glavom pripadnika Vojske Jugoslavije. 149 Ta zverstva poåiwena nad Srbima neãe ni malo zanimati poslenike evro- -ameriåkih mas-medija ili ãe reãi da su neadekvatna za prikazivawe jer kod gledalaca izazivaju suviše jake emocije. A kada su u pitawu stvarni ili izmišqeni zloåini koje su poåinili Srbi to obrazloÿewe ne vaÿi. Široko ili opšte prihvaãeno mišqewe o Srbima kao zlu, formirano putem mas-medija, omoguãava da se postupcima wihovih protivnika (bez obzira kakvi oni bili) da potpuni legitimitet. Zapravo, da bi sa sebe skinuli odgovornost, ÿrtva se proglašava xelatom, a u svrhu wenog lakog prepoznavawa daje joj se posebno obeleÿje. Da bi ova priåa dobila na autentiånosti Srbi se optuÿuju i za izazivawe, ne samo ovog, nego i Prvog svetskog rata. Kako se kriza zaoštravala optuÿbe su se uveãavale i umnoÿavale. Tako za vreme krize oko Kosova i Metohije, izazvane od strane Sjediwenih Drÿava, odnosno pred samo bombardovawe SR Jugoslavije, Bil Klinton bez i malo uvijawa i stida izjavquje: Ne, Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez wih ne bi bilo 'ni holokausta' ". 150 A to je, pored izreåenog, trebalo da znaåi nisu oni od juåe takvi, to je duboko usaðeno u wihovoj prirodi. Vaÿno je postiãi efekat u ostvarivawu zacrtanog ciqa. Kasniji demanti, ili kompetentni struåni nalazi, mogu biti objavqeni ali samo onda kada se stvari više ne mogu vratiti na prvobitno stawe. To tada, najåešãe, zanima veoma mali broj qudi, koji nemaju gotovo nikakav uticaj ni na odluåivawe ni na javno mwewe. Ali se steåena slika u javnom mwewu ne sme mewati. Vidi: Hag to ne moÿe da gleda, Novosti, ; takoðe: Mehina kamera" brutalna za Hag, Novosti, Dr Zoran Stojkoviã, Okretali Srbe na raÿwevima (intervju), Novosti, Novosti, Novosti, Nav. prema: H o f b a u e r (2001). Balkanski rat, str

84 108 Po ovoj šemi kada je ÿrtva unapred satanizovana, weno potencijalno usmrãewe je rutinska stvar". 151 Kazna ne samo što mora biti simbol za zloåin", woj nuÿno prethodi javno kaÿwavawe krivice". Usmrãewe ÿrtve je, shodno tradiciji osamnaestog veka, u funkciji da se jasno pokaÿe moã vrhovne vlasti", 152 a to je u ovom sluåaju Sjediwenih Drÿava, sakriveno u eufemizmu meðunarodna zajednica". To ãe radi sopstvenih interesa podrÿati i ostale poluzavisne, zavisne zemqe i dominioni. Pre usmrãewa, po principima Svete inkvizicije, kada je neko jednom proglašen krivim nije dovoqno da (pod mukama: glad, bombardovawe kasetnim bombama i bombama s osiromašenim uranijumom, ubijawe graðana i rušewe civilnih objekata u neobjavqenom ratu) prizna krivicu, veã mora da se javno pokaje, pa åak i da moli za milost. 153 Nekada ni to nije dovoqno, veã wihova, legitimna vlast mora da prizna krivicu. Ili kako se to najåešãe kaÿe da saraðuje s Haškim tribunalom. To ãe kasnije kroz pretwu priznati i ameriåki ambasador Pjer Rišar (Pierre Richard) kada izjavquje: mora da se plati cena za nedelawe", odnosno nesaradwu, a to znaåi neposlušnost i nepriznavawe krivice (bez obzira na to da li je poåiwena ili ne). 154 Nešto je sliåno uåiweno i davne godine kada su velike sile zajedno s Austro-Ugarskom naterale srpsku vladu da izjavi da prava Srbije nisu povreðena aneksijom" i da ãe se Srbija povinovati odlukama velikih sila", kao i da ãe svoju vojsku vratiti u prethodno stawe. 155 Sliåno se nastavqa i posle godine. Diktira se do tanåina, na primer, od toga ko moÿe biti ministar inostranih poslova, zatim kakva ãe vojska biti, što ãe se i pod kojim uslovima od vitalnih objekata privatizovati i sliåno. 156 U isto vreme, da bi se znalo ko je pobednik a ko pobeðeni, Haški tribunal optuÿuje celokupno vojno i politiåko rukovodstvo Srba u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Srbiji. Kao da u graðansko-verskom ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini nisu uåestvovali drugi, ili kao da na Kosovu i Metohiji nije bilo terorizma, odnosno da je odbrana teritorijalnog itegriteta i celovitosti drÿave za jedne legitimna a za druge ne. Duple standarde moãne sile Zapada prema Srbima ne demonstriraju sada prvi put. Sliåno je postupano i godine. Tada kada su Srbi, u okviru Jugoslavije, bili na pobedniåkoj strani od saveznika nisu isporuåivani ni domaãi (preteÿno hrvatski) ratni zloåinci, 157 a kamoli oni inostrani: Nemci, Italijani Maðari 151 Obrenoviã, Z. (1992). Srbija i novi poredak, str F u k o, M. (1997). Nadzirati i kaÿwavati, Beograd: Prosveta, str Što dobro ilustruje izjava drÿavnog sekretara SAD Madlen Olbrajt: Srbi ãe kleåati i moliti za milost". Vidi: Politika, godine. 154 Pjer Rišar, Cena mora da se plati (intervju), Novosti, Popoviã,D.,Borba za narodno ujediwewe , Beograd: Geca Kon, str Jedan od primera je pritisak da se privatizuje energetski sektor. Vidi: Traÿi rafinerije, Novosti, , str Petranoviã, B. (1968). O sistemu okupacije Jugoslavije i njegovoj nauånoj obradi, Pravni zbornik, br. 1 2, str. 9.

85 i drugi. 158 To nije uåiweno iako su ih Ujediwene nacije (na zahtev jugoslovenske vlade) stavile na spisak za izruåewe i ako je od istih potvrðeno, nakon verifikacije spiska, da ãe to biti uåiweno. Sledeãi korak u osudi Srba je da wena ne samo politiåka nego i kulturna, elita mora da prepozna htewa moãnika sa Zapada, nego i da po tim htewima postupa. Zato ona mora, pravdajuãi to geslom da svako treba da poåisti ispred svoje kuãe", da razotkrije sopstvene zloåine". Na åemu, što je poznato, insistiraju i beogradski svetoqubi (mondijalisti). U sledeãoj fazi ovog samokaÿwavawa ona mora sama traÿiti da bude kaÿwena. A to, uostalom, jedan deo srbijanskih svetoquba, zbog novca ili ideoloških zabluda, zdušno radi, kamuflirajuãi to priåom o qudskim pravima, ili, pak, o meðunarodnim obavezama" drÿave. Nekada ni to nije dovoqno nego krivac" mora biti poniÿen. To sluÿi kao opomena drugima. Kaÿwavawe je najåešãe srazmerno uåiwenom ili nabeðenom grehu. A greh neposlušnosti je neizmerno veliki. Satanizacija Srba u evropskoj štampi, po svemu sudeãi, ne bi imali veãeg uspeha da nije bila sponzorisana od strane vlada veãine zapadnoevropskih drÿava, posebno Nemaåke i Austrije, a to potvrðuju kasnije izjave wihovih zvaniånika. Zato se ova propaganda brzo pretvarala u stvarnost. Ali tu nije kraj priåi. Da Srbi ne bi postali ÿrtva novi Jevreji Evrope, posle holokausta, odnosno narod nad kojim je kao i nad Jevrejima izvršen genocid (ali u znatno mawem obimu), taj genocid nad Srbima i etniåko åišãewe Srba iz Hrvatske i drugih krajeva druge Jugoslavije ne smeju biti priznati. Tome naizmeniåno sluÿe nove ucene projektovawe novih ÿarišta. 159 Jedno od wih je prvo aktuelizacija kosovsko-metohijskog problema, a zatim i potpirivawe separatizma u Crnoj Gori. Nešto kasnije, posle pobede demokratskih snaga u Srbiji, prvo se izaziva kriza u Preševskoj dolini da bi se paralelno s wom na srbijansku vlast vršio konstantan pritisak preko Haškog tribunala. Zapravo, uslovqava se otpis kamata na dugove (koje poverioci zbog sankcija nisu prihvatali) ili za dobijawe novih kredita preko potrebnih komunizmom, ratom i sankcijama opustošenoj privredi. Istovremeno se uslovqava deblokada jugoslovenskih sredstava u ameriåkim bankama Ÿ u g i ã, V. (1964). Ratni zloåinci i izdajnici pred narodnim sudom, Beograd: 13. maj", str Pred pregovore o konaånom statusu Kosova i Metohije i zbog unutrašwih politiåkih potreba u Maðarskoj (ålanici EU), u oktobru aktuelizovan je poloÿaj Maðara u Vojvodini. Nekoliko sitnih incidenata podignuto je do nivoa evropskog parlamenta u Strazburu. Tom prilikom bila je najglasnija, kao i uvek, Nemaåka (Doris Pak/Dorris Pack) i Slovenija (Jelko Kacin). (Novosti, ; M. M i l o s a v q e v i ã, Packe i pretwe, NIN, i M. M i l o s a v q e v i ã, Mawinska zavera, NIN, ). Tom prilikom malo se ko obazirao na poznatu åiwenicu da Maðari u Vojvodini imaju, više od šezdeset godina, prava po najveãim evropskim standardima, kada mawine u drugim (evropskim) drÿavama nisu imale ni elementarna prava. (Vidi: Vojvoðansko pitawe, 2005, Nova srpska politiåka misao, posebno izdawe, Beograd). Takoðe malo koga zanima gori poloÿaj Srba u Makedoniji i neuporedivo gori poloÿaj Srba u Hrvatskoj, a da ne govorimo o poloÿaju Srba na Kosovu i Metohiji, koje je pod meðunarodnom upravom.

86 110 Osuda Srba najboqi je naåin da sebe amnestiraju od poåiwenih zloåina, poåev od razbijawa druge Jugoslavije do NATO agresije na SR Jugoslaviju. Ako bi se priznali zloåini nad Srbima, oni bi dobili moralnu satisfakciju, a u sledeãem koraku i materijalnu. Zato Evropa, posebno Nemaåka, neãe da prizna da je podsticala razbijawe druge Jugoslavije, jer bi priznala, kao posledicu toga, i izazivawe rata. Åiweniåno stawe, svi su izgledi, ne odgovara Evropi, jer je ona uåestvovala u genocidu nad Srbima na razne naåine. I to prvo potpomaÿuãi Hrvate i muslimane da proteruju Srbe iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a zatim uåešãem u okupaciji Kosova i Metohije i bombardovawem SR Jugoslavije. Za sve uåiweno Nemaåka i Evropa moraju da se pokaju i javno izvinu Srbima. Isto kao što je Nemaåka to morala da uradi posle Drugog svetskog rata. Ali, kako je Nemaåka tada bila poraÿena, tu obavezu joj nije bilo teško nametnu. Samim tim, što su Srbi bili unapred optuÿeni za ovaj rat, od strane moãnih sila Zapada, wegov ishod bio je unapred projektovan. Imajuãi ovo u vidu, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovni nisu ga smeli ni mogli dobiti. Stavqawem Srba na stub srama Evropqani i Amerikanci pokušavaju sebe da spasu tog stuba, s jedne, i brane svoj mit o razliåitosti, s druge strane. 160 U tu svrhu ponavqa se stara i smišqa nova taktika i uvodi na mala vrata priåa o kolektivnoj odgovornosti Srba. 161 Za ovu priåu ãe se iz ideoloških zabluda ili za novac naãi dosta pristalica i u samoj Srbiji. (Wihovi akteri najåešãe ãe dobijati nagrade raznih meðunarodnih organizacija, koje su pod kontrolom zapadnih vlada. Nagrade ãe u domaãim medijima biti reklamirane kao doprinos razvoju demokratije). Time se priprema denacifikacija Srbije", a to znaåi (ako ne bude poslušna) jedna vrsta protektorata. 162 Ako pre toga ne uspe pokušaj wenog ekonomskog potåiwavawa (zato su uvedene sankcije), odnosno pretvarawa u modernu koloniju. Ova nova", kao i neke stare priåe plasiraju se i daqe u kontrolisanim sredstvima informisawa. Kada ta kontrola ne uspe, tada se moÿe postupiti i drastiånije. Primer je bombardovawe RTS-a za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. Amnesti internešel" (Amnesty International) navodi izjavu Tonija Blera da je RTS raketirana zato što su zapadne televizije prenosile wene snimke o qudskim stradawima tokom bombardovwa, zbog åega je slabila podrška zapadnog javnog mwewa za vazdušne udare. 163 Ova nova priåa je ujedno i pretwa i opravdawe, ili medijska priprema za novi pritisak. Tu moÿemo traÿiti kquåni razlog zašto se, s vremena na vreme, vešto provlaåi teza o kolektivnoj odgovornosti Srba gde se u raznim varijantama ponavqa sledeãi stav: 160 Š v a r c, B. (1996). Mit o raznolikosti: ameriåki vodeãi izvozni artikal, Sociološki pregled, god. 30, br. 1, str Ova priåa je, u posledwe vreme, vešto uvijena u individualnu odgovornost politiåkih predstavnika srpskog naroda. To potvrðuje åiwenica da nema optuÿbi za politiåke predstavnike drugih naroda angaÿovanih u meðunacionalnom i meðuverskom ratu na prostorima druge Jugoslavije. 162 Zato je Srbija i Crna Gora, svi su izgledi, morala potpisati sporazum s NATO. Vidi: Sporazum o savezništvu, NIN, Vidi: Alijansa namerno gaðala civile, Glas javnosti, god.

87 Srpskom narodu ne treba dopustiti da se jeftino izvuåe zatvarajuãi oåi pred svojim sauåesništvom." 164 * * * Ali, bez obzira na optuÿbe protiv Srba, javqaju se s vremena na vreme glasovi razuma, istina retki, i ne skrivaju, pored unutrašwih aktera, i odgovornost Zapada za krvoproliãe poåiweno na prostoru druge Jugoslavije. 165 To jasno pokazuje jedan drugi stav: Teško je osporiti krivicu centra (odnosno Zapada, prim. S. V.) za te zloåine na periferiji. Jugoslavija je, pod humanitarnim izgovorom, rasparåana na rimokatoliåku Hrvatsku i Sloveniju, pravoslavnu Srbiju i više muslimanskih enklava". 166 Odgovornost Zapada, ali sa zadrškom, priznali su i mnogi drugi. Predsednik Francuske republike Fransoa Miteran (François Mitterrand) nepune dve godine kasnije ãe, u intervjuu Le Monde-u, reãi da je još u junu na sastanku u Luksemburgu naš stav bio da se priznavawe republika nastalih iz bivše Jugoslavije odloÿi dok se na meðunarodnom nivou ne utvrde prava mawina". Tada ãe, takoðe, priznati da je najveãa greška uåiwena nekoliko meseci kasnije pod pritiskom dogaðaja. Priznati nezavisnost i suverenost novih drÿava bez dobijawa garancija koje sam ja zahtevao, znaåilo je izloÿiti se tragedijama koje su kasnije usledile. Tom pitawu su Zajednica i Ujediwene nacije prišle na pogrešan naåin". 167 Iz diplomatske uåtivosti i interesa (francusko-nemaåkih odnosa) neãe reãi da je to uåiweno pod pritiskom Nemaåke. Nešto kasnije s wim ãe se u potpunosti sloÿiti, kada je došao u situaciju da povereni zadatak ne moÿe rešiti, i jedan od aktera jugoslovenske drame, Lord Dejvid Oven (David Owen), koji ãe bez okolišawa reãi da za kasnija jugoslovenska zbivawa Zapad snosi deo krivice zbog glupog priznavawa rivalskih drÿava zaåetih u raskolu". 168 To je isti onaj nepristrasni" pregovaraå koji je nepunu godinu dana ranije (4. avgusta godine) u Times-u pisao: Poziv na intervenciju iz vazduha sada se ne odnosi samo na Bosnu. On predstavqa znaåajan element daqeg vojnog jaåawa na Kosovu." 169 Ili, pak, jednog drugog, ameriåkog diplomate Sajrusa Vensa (Cyrus Vance), specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju koji, posle obavqenog posla, bez i malo uvijawa kaÿe: Preuraweno priznawe nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od strane EZ i SAD doveli su do rata koji se vodi na prostorima Jugoslavije." James Hooper: Testifying before the European Affairs Subcommittee of the Senate Foreign Relations Committee, July 29, Ili kako to Marija Todorova kaÿe: Apsurdno je poricati odgovornost kako domaãih tako i stranih profitera i dušebriÿnika koji su Jugoslaviju gurnuli u katastrofu, a potowu noãnu moru objašwavati 'balkanskim mentalitetima' i 'davnašwim neprijateqstvima' ". Todorova, M. (1999). Imaginarni Balkan, str R o m a n, V. (1994). Imperija i limes, Ekonomika, god. 30, po , str Le mond, , p Politika, god. 169 Nav. prema: B a k i ã (1998), str Politika,

88 112 STEREOTYPES ABOUT THE SERBS AND THE BREAK-UP OF YUGOSLAVIA by Slobodan Vukoviã Summary The article deals with the influence of Western press, mainly German, Austrian and American on the break-up of the second Yugoslavia. Regarding German and Austrian press, it only renewed old and created new stereotypes about the Serbs and Serbia in the eve and during the break-up of Yugoslavia. Comparative analysis shows that these are the long lasting structures and that this writing is in accordance with a long tradition. At the end, German and Austrian elites reached consensus regarding these specific issues, that is, break-up of Yugoslavia. On the other hand, the attitude of the USA press was changing in accordance with the changes in the position of the administration. American media have a unique standpoint towards the foreign public and they represent the proclaimed interests of the administration. This means that the USA government, through the controlled media, prepared its public for its future steps in order to justify the recognition of separated republics.

89 UDC Originalan nauåni rad Masajuki Ivata ISTORIJSKO ZNAÅEWE PARTIJSKOG SOCIJALIZMA I LOGIKA SLOMA PLANSKE PRIVREDE 1 SAŸETAK: Rad se sastoji iz tri dela. U prvom se razmatraju socijalistiåka misao i praksa, u drugom teorija krize u privredi sa centralizovanim planirawem, a na kraju se analizira uloga dolarskog crnog trÿišta u planskoj privredi u Poqskoj. Prvi deo je strukturisan na sledeãi naåun: åetiri metodološke oblasti istraÿivawa; socio-eksperimentalni ciklusi; potrošena legitimnost; neorganska diktatura prema organskoj diktaturi; trougao MPC (trÿište-plan-dogovor) kao nasleðe iz 20. veka. U drugom delu istraÿuju se uslovi za ravnoteÿu u planskoj privredi, funkcionalni i nefunkcionalni procesi u planskoj privredi, te na kraju, propast planske privrede. U treãem delu raspravqa se pitawe odnosa crnog kursa dolara i ravnoteÿnih nivoa domaãih (u ovom sluåaju poqskih) planskih cena. KQUÅNE REÅI: partijski socijalizam, planska privreda, trÿište, dogovor, (ne)organska diktatura, kriza, slom SOCIJALISTIÅKA MISAO I PRAKSA Åetiri metodološke oblasti istraÿivawa 2 U vremenskoj taåki A, niko u stvari nije znao ništa o nekom konkretnom obliku socioekonomskih funkcija takozvane socijalistiåke privrede. Åak ni marksistiåki-lewinistiåki revolucionari koji su pobedili u revolucijama niti levo orijentisani ekonomisti nisu znali ni konkretne oblike socijalistiåke privrede koje su ÿeleli da stvore ni- 1 Ranija verzija ovog ålanka saopštena je na Meðunarodnom simpozijumu na Univerzitetu Åiba, Znaåaj istorijskog nasleða socijalizma u Istoånoj Evropi u vreme globalizacije, 12. i 13. decembra godine. 2 Svoj prvi ålanak na ovu temu objavio sam na japanskom u IWATA (1971).

90 52 Polukapitalistiåka privreda Tranzicija ka socijalizmu-komunizmu Tranzicija ka kapitalizmu A Socijalistiåka revolucija K(S) Odumirawe socijalizma Dijagram ti konkretne ekonomske zakone po kojima bi ti oblici funkcionisali. Shvatali su samo da socijalistiåki privredni sistem treba da bude potpuno drugaåiji od kapitalistiåkih privreda koje su konkretno poznavali. U vremenskoj taåki A, takozvani realni socijalizam ušao je u tranzicioni period koji se kretao od postojeãeg i poznatog ekonomskog sistema nazvanog kapitalizam prema nepostojeãem, još nepoznatom ekonomskom sistemu zvanom socijalizam ili komunizam. Tranzicioni period predstavqa proces tragawa za nepoznatim socijalizmom, tj. obuhvata pokušaje i greške u osmišqavawu, oblikovawu i eksperimentisawu s novim sistemima i institucijama za koje se smatralo da su socijalistiåke ili komunistiåke. Kada je neko rešen da stvori novo nepoznato društvo, treba jasno da formuliše osnovne ideale tog buduãeg društva. Mi, treãe osobe koji nismo subjekti niti akteri u tom procesu tragawa i osmišqavawa, a nismo ni pasivni uåesnici niti objekti u tom procesu, ÿelimo da istraÿimo i analiziramo taj proces. Zato moramo znati šta su osnovni socijalistiåki ideali koje subjekti imaju na umu iskreno ili bar deklarativno. To prvo poqe istraÿivawa nazivamo prouåavawem socijalistiåkih ideala i ideologija S. Te socijalistiåke ideje i ideologije koje opaÿamo u stvarnosti moÿemo klasifikovati u dva tipa: sovjetski i jugoslovenski. Sovjetski i jugoslovenski komunisti, kada su razjasnili sopstvene osnovne ideale i predstave o socijalizmu-komunizmu, morali su da osmisle institucionalne strukture i morali su da pripreme zakone i legalizuju sloÿeni niz institucija åiji je ciq bio da konkretizuju osnovne ideale i predstave, te da stvore specifiåne socioekonomske odnose. Tu nalazimo drugo poqe istraÿivawa, odnosno prouåavawe zakonske institucionalizacije I. Komunistiåki revolucionari predstavqaju društvu te zvaniåne i formalne institucije u kojima ili po kojima su obiåni radni qudi obavezni da rade i obavqaju ekonomske i društvene aktivnosti svakog dana, svake nedeqe, svakog meseca, svakog tromeseåja i svake godine. Ako su wihove aktivnosti efikasne i produktivne, onda formalne institucije uspevaju da se realizuju u stvarnosti, odnosno da stvore socijalistiåke prizvodne odnose, po marksistiåkoj terminologiji. Reprodukcija formalnih i zakonitih institucija ojaåava ispravnost socijalistiåkih ideala i ideologije. Ako su wihove aktivnosti neuspešne, onda

91 uvedene institucije postoje samo na papiru i predstavqaju samo deklaracije. Nereprodukovawe zvaniånih institucija slabi vrednost i znaåaj socijalistiåkih ideala i ideologije. Tu se javqa treãe poqe istraÿivawa, to jest prouåavawe institucionalnih delatnosti i upravqawa O. Celokupna ekonomska i društvena delatnost socijalistiåkog društva nije rezultat samo onih aktivnosti i upravqawa u koje su ukquåene zvaniåne i formalne institucije, veã i aktivnosti neformalnih, sivih i crnih institucija koje nisu uvedene osnovnim socijalistiåkim principima niti su s wima usklaðene. Te stvarne rezultate zvaniånih socijalistiåkih i neformalnih nesocijalistiåkih socio-ekonomskih aktivnosti nauånici i ekonomisti unutar reÿima treba empirijski da opišu i nauåno analiziraju. Sada nailazimo na åetvrto poqe istraÿivawa, to jest empirijsko-teorijsku analizu socijalistiåkog društva A. 53 Socio-eksperimentalni ciklusi 3 Dijagram koji sam nacrtao niÿe u tekstu saÿeto prikazuje procese pokušaja i grešaka koje su preduzimali marksistiåko-lewinistiåki vlastodršci u potrazi za ostvarivim i funkcionalnim socijalistiåkim ekonomskim sistemom. Socijalistiåka revolucija ne K Prvobitna predstava o socijalizmu S 0 I 0 O 0 Prvi talas reformi u drugoj polovini 1950-ih S 1 A 0 I 1 O 1 Drugi talas reformi krajem 1960-ih S 2 A 1 I 2 O 2 A 2 Treãi talas reformi u prvom delu 1980-ih S(K) 3 I(K) 3 O(K) 3 A(K) 3 Prestanak postojawa socijalizma K(S) Dijagram 3 Svoj prvi ålanak o socio-eksperimentalnom karakteru socijalizma objavio sam na japanskom u IWATA (1971).

92 54 Ekonomska analiza A 0 iznosi na svetlo dana više ili mawe realistiånosti, više ili mawe utopizma S 0, viši ili niÿi stepen doslednosti i ostvarivosti I 0, kao i efikasnosti ili neefikasnosti O 0. Kada je nivo uspeha veoma visok, posebno u poreðewu s postojeãom kapitalistiåkom privredom, onda se prvobitni S 0,I 0 i O 0 odrÿavaju i u buduãnosti. Komunistiåko rukovodstvo je, meðutim, moralo da prihvati zakquåak A 0 da je uåinak prvobitnog socijalistiåkog privrednog sistema prenizak da bi odrÿavao S 0,I 0,O 0 bez promene i bez revizije. Zato sledeãi ciklus poåiwe revidiranim S i, obnovqenim ili reformisanim institucijama I i i novim stilom rukovoðewa i rada O i. Takvi ciklusi (i = 1, 2, 3) se u istoriji mogu registrovati tri puta nakon nultog ciklusa i mogu se nazvati delimiåna ekonomska reforma, socioekonomska reforma, odnosno socioekonomsko-politiåka reforma. U prvom i drugom ciklusu, komunistiåka-socijalistiåka elita trudila se da u socijalistiåku privredu presadi i ugradi elemente trÿišne ekonomije, na primer, robno-novåane odnose, po marksistiåkoj terminologiji, da bi reaktivirala socijalistiåki privredni uåinak. U treãem ciklusu, komunisti su došli do istorijske prekretnice. Priznali su åiwenicu da socioekonomski sistemi uopšte oni koji su ostvarivi i funkcionalni moraju biti na neki naåin zasnovani na trÿišnim mehanizmima. Zato su morali da ponude društvu novi ekonomski sistem åiji su glavni delovi i jezgro sadrÿali åitav niz osnovnih trÿišnih kategorija. Ovoga puta, meðutim, oni nisu otvoreno objavili da bi to vodilo ka obnovi kapitalistiåke privrede. Radikalno reformisan socijalistiåki sistem" moÿda je najpogodniji naziv za treãu reformu u subjektivnoj misli nove generacije marksista-lewinista. Koristimo oznaku S(K) 3 za tu sociopsihologiju vladajuãe elite u socijalistiåkim zemqama. Ta åiwenica bila je kquåni i glavni uzrok gubitka sociopolitiåke legitimnosti marksista-lewinista da vladaju i kontrolišu celo društvo. Komunisti su bili potrebni za proces osmišqavawa i potrage za novim društvom, ali za obnovu kapitalizma dobro poznatog na Zapadu uopšte nisu bili potrebni. Potrošena legitimnost 4 Postoji mnogo naåina da se stekne legitimnost, na primer, demokratski izbori, tradicionalno nasleðe i harizmatiåno delovawe. Nauånici obiåno upravo wih i navode. Meðutim, komunistiåki naåin sticawa legitimnosti veoma je specifiåan. To je samoproklamovana subjektivna legitimnost åija se suština sastoji od vere u sopstvenu istorijsku misiju i sposobnost da u 4 Svoja razmatrawa o ovom problemu s taåke gledišta opšte krize socijalizma" prvi put sam objavio na japanskom u IWATA (1989).

93 buduãnosti izgrade novo, dobro društvo. Obiåni radni qudi im daju preãutnu saglasnost. Tako je poåeo tranzicioni period potrage i izgradwe novog društva, drugaåijeg od kapitalizma. Prvobitni socijalizam, prvi revidirani socijalizam i drugi reformisani socijalizam predstavqali su uzaludne probe i eksperimente. Konaåno, treãi socijalizam predstavqen je obiånim qudima kao novi" socijalizam. Ali jezgro i glavni deo ovog sistema nisu izgledali kao da su socijalistiåki. Obiåni qudi i veãi deo komunista poåeli su sebi da postavqaju dva pitawa: Po kom osnovu vi komunisti imate pravo da nas vodite u kapitalistiåku privredu? Da li je to vaš posao?", i Na osnovu åega mi komunisti imamo pravo da pokrenemo ponovno uvoðewe kapitalizma u naše društvo? Da li je to naš posao?" Gotovo svi ålanovi komunistiåke partije izgubili su samopouzdawe u svoju kolektivnu sposobnost da izgrade socijalizam-komunizam koji je po definiciji boqi od kapitalizma, pa je wihova samoproklamovana subjektivna legitimnost zauvek isparila. Taj istorijski trenutak u vremenu obeleÿen je oznakom K(S) koji predstavqa poåetak ponovnog raðawa kapitalizma. Taj drugi tranzicioni period poåiwe od K(S) na dijagramu i dijagramu, dakle od propasti veã poznatog i postojeãeg socijalizma i kreãe se ka veã poznatoj, ali još nepostojeãoj kapitalistiåkoj privredi. Gore navedeno objašwewe istorijske prirode socijalistiåkog doba ukazuje da nije ispravno oznaåiti te sociopolitiåke nemire koje smo opazili godine u istoånoevropskim zemqama kao graðanske revolucije. Zašto? Politiåka revolucija znaåi sukob novostvorene legitimnosti i stare, ali još ne stopostotno mrtve legitimnosti. Pravo znaåewe dogaðaja iz godine jeste odumirawe i iscrpqivawe marksistiåkih-lewinistiåkih misli i prakse. Ti dogaðaji samo na površini liåe na sociopolitiåke revolucije. Znatan deo komunista ÿeli da skine stare kapute komunizma i ÿudi da obuåe novu odeãu kapitalizma. Oni prestaju da budu komunisti i odluåuju da se pretvore u kapitaliste. Da bi se to ostvarilo, upravo su komunistima neophodne velike autodestruktivne politiåke promene koje samo deluju kao revolucije". 55 Neorganska diktatura nasuprot organskoj diktaturi Ovde ÿelimo da uporedimo završni stadijum u Sovjetskom Savezu sa situacijom u Japanskom velikom carstvu i Treãem rajhu Hitlerove Nemaåke. U završnim stadijumima drugog i treãeg pomenutog reÿima, wihova subjektivna legitimnost da vladaju svojim narodima nije presahla u višim i elitnim slojevima. Tako su wihov krajwi pad nametnuli snaÿniji spoqašwi faktori, to jest anglo-ameriåke i sovjetske vojne snage. Posebno japanski elitni krug, åiji centar je naravno bio 124. car Hirohito, nije izgubio svoju subjektivnu i objektivnu legitimnost da

94 56 vlada Japanom i uopšte se nije postavqalo pitawe centralnog statusa Cara u japanskom društvu. Pripadnici elite bili su ubeðeni u tradicionalnu vrednost carskog sistema, kokutai. Åak su se borili i u završnoj i najgoroj fazi Drugog svetskog rata da 124. car Hirohito ne bi bio posledwi car i uspeli su u svom posledwem projektu. Ovde ne treba da izgubimo iz vida åiwenicu da su oni u to vreme izgubili gotovo svu vojnu tehniku i vojne resurse, to jest, bili su potpuno ogoqeni. U sluåaju Sovjetskog Saveza, postojala je ogromna koliåina vojne opreme i vojnih resursa, koja je u punoj meri bila u rukama sovjetske elite. Meðutim, sovjetsko rukovodstvo nije znalo u koju svrhu i zbog åega da upotrebi ta ogromna sredstva za vojno razarawe, na primer interkontinentalne balistiåke rakete, bezbroj tenkova i haubica. Nakon dugotrajnih istorijskih eksperimenata, komunistiåko rukovodstvo je na svim društvenim nivoima potpuno priznalo sveukupni gubitak vitalnosti. Zato su ogromne koliåine sredstava za razarawe postale beskorisne, åak i za elitu Sovjetskog Saveza. U ovom kontekstu ÿelimo da razmotrimo dve vrste diktature. Prvi tip diktature nastaje unutar istorije i društva. Drugi tip diktature nametnut je istoriji i društvu spoqa, izvan istorije i društva. Prvi je spontana i organska diktatura. Drugi je veštaåka i neorganska diktatura. Prva se zasniva na mitologiji i istoriji, a druga na ideologiji i teoriji. Marksistiåko-lewinistiåka diktatura spada u drugu kategoriju. Ako intelektualci poput dizajnera ÿele da izgrade novo društvo, wihova prva tvorevina treba da bude neorganska diktatura. Bez we, svaki dizajn projekta o optimalnom društvu bio bi samo mrtvo slovo na papiru. U 20. veku zapaÿene su dve vrste socijalizma sovjetski i jugoslovenski. Izmeðu wih postoje sliånosti i razlike. Sliånost se sastoji u åiwenici da u oba reÿima marksistiåko-lewinistiåke partije monopolistiåki zauzimaju pozicije i status kreatora vizije (vizionara), dizajnera i zakonodavaca (arhitekata) osnovnih institucija i pravila ponašawa. Komunisti su monopolisti kako u poqu S, tako i u poqu I u obe zemqe. U Sovjetskom Savezu, druga dva poqa, O i A, takoðe su strogo pod kontrolom marksista-lewinista. Ali u Jugoslaviji, ta poqa su relativno otvorena za nemarksiste-nelewiniste. Direktori, upravnici, ekonomski analitiåari i sociološki kritiåari nisu obavezno ålanovi Saveza komunista Jugoslavije. Ova razlika potiåe iz razliåitog sadrÿaja osnovnih socijalistiåkih vizija-ideala i socioekonomskih institucija izgraðenih na tim vizijama. Trougao MPC kao nasleðe iz 20. veka 5 Kada ukratko razmotrimo socio-ekonomske-politiåke okolnosti u veãem delu 20. veka, lako uoåavamo istovremeno postojawe tri razliåi- 5 Trougao MPC i trojnu tabelu prvi put sam objavio na japanskom u IWATA (1983).

95 ta socioekonomska sistema, što je i prikazano u dijagramu, mada su teritorije i stanovništvo koje oni obuhvataju veoma razliåiti. U sledeãoj tabeli prikazujemo osnovne karakteristike ta tri ekonomska sistema bez detaqnih objašwewa. Tu tabelu zovemo trijadna ili trojna tabela. Trojna tabela Dimenzije Tip (M) Tip (P) Tip (C) 1. ekonomska antropologija razmena redistribucija reciprocitet 2. moderne vrednosti sloboda jednakost bratstvo 3. vlasništvo 4. ekonomski mehanizam 5. upravqawe i kontrola 6. metod raspodele privatno vlasništvo trÿišni mehanizam privatno upravqawe trÿišne kategorije profit i nadnice drÿavno vlasništvo planski mehanizam drÿavna uprava skala zarada koju odreðuje drÿava društveno vlasništvo sistem dogovorne mreÿe samoupravqawe sporazum o raspodeli dohotka 7. naåin delovawa maksimizacija standardizacija posredovawe 8. prava i odgovornosti 9. sociopsihološki problemi 10. qudski odnosi 11. društvena struktura 12. politiåko odluåivawe 13. odnosi unutar porodice 14. simboliåna smrt 15. vodeãe zemqe individualna prava i odgovornosti nesigurnost i sigurnost atomizacija klasno društvo demokratsko odluåivawe veãine pod uslovom ER A. K. Sena* centralizovana prava i odgovornosti nezadovoqstvo i zadovoqstvo hijerarhija slojevito društvo diktatura grupe od 13 ålanova podela prava i odgovornosti nepoverewe i poverewe; nesklad i sklad uzajamno ograniåavawe udruÿeno društvo demokratsko odluåivawe veãine pod uslovima VR, LA A. K. Sena* muÿ i ÿena roditeqi i deca braãa i sestre samoubistvo ubistvo bratoubistvo Velika Britanija i SAD nekadašwi SSSR nekadašwa Jugoslavija 16. opšti termin individualizam totalitarizam solidarnost * Amartya K Sen, Collective Choice and Social Welfare, Halden-Day, 1970, pp Istorijski gledano, istovremeno postojawe i rivalitet trÿišnog kapitalizma, privrede sa centralizovanim planirawem i dogovornog samoupravnog socijalizma priliåno je kratko, ali ipak dovoqno dugo 57

96 58 tip podsistema Treãeg sveta post-moderni kapitalizam nekadašwi socijalistiåki podsistem reapsorpcija nezavisnost Treãi svet novi razvoj tranzicija savremeni kapitalizam zapadnog tipa japanski tip jugoslovenski tip reorganizacija velika kriza moderna kolonija moderni kapitalizam moderni socijalistiåki pokret sovjetski tip savremenog socijalizma revolucija konstrukcija istoånoevropska demokratska revolucija" Drugi svetski rat Ruska revolucija Prvi svetski rat Dijagram podreðivawe razmena civilizacija realizacija strukturalizacija civilizacija Francuska revolucija predmoderno društvo eksploatacija redistribucija reciprocitet

97 da se mogu naznaåiti wihove komparativne sistemske odlike koje su opisane u trojnoj tabeli sve na osnovu iskustva iz tog perioda dok su simultano funkcionisali. Uz te ekonomske-sociološke odlike, na osnovu empirijskih zapaÿawa moÿemo uvesti i druge vaÿne karakteristike trÿišnog (M), planskog (P) i konsultativnog ili dogovornog (C) sistema. Ukratko, za svaki od ta tri ekonomska sistema postoji oblast u kojoj on tokom vremena poåiwe loše da funkcioniše ili pokazuje paralizu funkcija, što je prikazano u sledeãem dijagramu. M(100%) 59 Velika kriza a * b c propast privrede sa centralizovanim planirawem f * g * propast samoupravnog socijalizma P(100%) d e C(100%) Dijagram Tokom veãeg dela 20. veka bili smo svedoci pet izuzetno velikih socioekonomskih potresa. Dva od wih prouzrokovana su svetskim ratovima godine i godine. Druga tri nastala su zbog predugog perioda delovawa åistog trÿišnog mehanizma godine, odnosno planskog mehanizma i dogovornog samoupravnog sistema godine. Ta istorijska iskustva uåe nas da je nemoguãe stopostotno funkcionisawe bilo kog åistog ekonomskog sistema, bio on M, P ili C. To, meðutim, ne znaåi da je oblast funkcionalne paralize svakog sistema ista; oblast disfunkcije zbog previše M-a uÿa je nego ista oblast kod P, koja je mawa nego kod C. Po kriterijumu ekonomske funkcionalnosti sistema, M je efikasniji od P, P je efikasniji od C. Ne treba, meðutim, da zaboravimo istorijski ustanovqenu åiwenicu da åista privreda ne funkcioniše, a da svaka ostvariva privreda mora biti locirana unutar petougla abcgf, da mora biti mešovita.

98 60 Mab: zona ekonomskog propadawa zbog preteranog trÿišnog mehanizma fpe: zona ekonomskog propadawa zbog preteranog planskog mehanizma cdc: zona ekonomskog propadawa zbog preteranog sistema dogovorne mreÿe cdc > fpe > Mab, abcgf: zona normalnog ekonomskog funkcionisawa gde: neuspeh Mao Cedonga Retrospektivno procewujuãi situaciju, marksistiåki-lewinistiåki projekt socijalizma, prvo negira M, zatim idealizuje P i/ili C i pokušava da naðe ostvarive oblike P i/ili C u što åistijem obliku, a ti åisti oblici su osuðeni na propast. TEORIJA KRIZE U PRIVREDI SA CENTRALIZOVANIM PLANIRAWEM 6 Uslovi ravnoteÿe u planskoj privredi Nakon prethodne uopštenije rasprave, sada ãemo razmotriti relativno konkretniju analizu tipiåne logike koja se odnosi na ekonomske-politiåke krize karakteristiåne za privredu sa centralizovanim planirawem. Marksistiåki-lewinistiåki partijski socijalizam prolazi kroz procese pokušaja i grešaka i stiÿe do posledwe faze u kojoj prihvata ceo niz institucija privrede trÿišnog kapitalizma u vremenskoj taåki S(K) 3 i K(S) na dijagramu. Zašto marksistiåka-lewinistiåka partija negira istorijski dat trÿišni kapitalizam? Postoji mnogo razloga da se prihvati privreda sa centralizovanim planirawem, na primer, negacija anarhiåne prirode privrede zasnovane na robi i novcu, ukidawe otuðewa radnika, odnosno qudskog biãa, prevazilaÿewe eksploatacije radne snage i aproprijacije proizvoda rada u socio-ekonomskom ÿivotu i tako daqe. Ti razlozi razlozi su sociološke, filozofske i marksistiåko politiåko-ekonomske prirode. Ne poriåemo vaÿnost i znaåaj tih razloga, ali mislimo da su oni mawe ili više apstraktni s taåke gledišta ekonomske teorije. U ovom ålanku pokušavamo da formulišemo jedan smisleni razlog u okviru ekonomske teorije. Marksisti-socijalisti veruju u postojawe optimalne strukture društvene proizvodwe i potrošwe koja je potpuno razliåita od strukture proizvodwe i potrošwe ostvarene u trÿišnom mehanizmu. Tom logikom, ovaj društveni optimum ne ostvaruje se na trÿištu, veã se moÿe 6 Gotovo istu raspravu o ovoj temi prvi put sam objavio na japanskom jeziku u IWATA (1981) i u IWATA (1983). Ovog puta prvobitnom ålanku dodajem samo 17. fazu.

99 61 Mehanizam centralnog planirawa Subvencije Porezi na promet p(s, B) M p (B) p(d, B) p B Osnovna roba H E F' F S p Luksuzna roba G' G'' p(d, L) G M p (L) L E p(s, L) D H D S q (B) q (B) q q (L) q (L) M P P M q Dijagram dostiãi i u netrÿišnim privrednim sistemima, na primer, u privredi sa centralizovanim planirawem predstavqenoj u dijagramu navedenom ranije. Mehanizam centralnog planirawa (Central Planning Mechanism, CPM) sastoji se od nekoliko centralnih administrativnih tela. Drÿavni zavod za planirawe (State Planning Board, SPB) u privredi sa centralnim planirawem klasifikuje ekonomsku robu i usluge u L M q (L) M M M(q (B), q (L)) P q (L) P P P(q (B), q (L)) M q (B) P q (B) B Dijagram

100 62 osnovne (B) i luksuzne (L). U Poqskoj, gde sam boravio godine, meso, hleb, opera, javni prevoz, vojna oprema i drugo spadali su u robu B. Automobili, televizori u boji, perike i drugo spadali su u robu L. Definicije osnovne robe i luksuzne robe ovde se ne moraju poklapati s upotrebom tih termina u govornom jeziku. Što se tiåe kategorija B, proizvodwa q(s, B) = potrošwa q(d, B) =q p (B) se planira centralistiåki u drÿavnom zavodu za planirawe, tako da bude veãa od ravnoteÿe na trÿištuj q m (B). Što se tiåe kategorija L, proizvodwa q(s, L) = potrošwa q(d, L) = q p (L) je mawa od q m (L). Drÿavni komitet za cene (State Pricing Committee, SPC) u centralistiåki planiranom trÿištu (CPT) odreðuje proizvoðaåke i potrošaåke cene koje se koriste kao smernice za proizvoðaåe i potrošaåe, kao i za realizaciju planirane proizvodwe i potrošwe. Dakle, kada je reå o cenama robe B, proizvoðaåke cene p(s, B) više su nego cene koje se uspostave na trÿištu p m (B), koje su više nego potrošaåke cene p(d, B). Što se tiåe robe L, potrošaåke cene p(d, L) su više nego cene koje se uspostave na trÿištu p m (L), koje su više nego proizvodne cene p(s, L). U planskoj privredi jedna ista roba ima dve cene. U CPM, ministarstvo finansija (MF) zaduÿeno je da dvostruku strukturu cena uåini prihvatqivom i za proizvoðaåe i za potrošaåe koristeãi i manipulišuãi takvim elementima fiskalne politike kao što su porez na promet i subvencije. Neizbeÿni rezultati tih operacija su fiskalni gubici Bs =q p (B) p(d, B) p(s, B) <0usektoruB ifiskalnidobicilr =q p (L) p(d, L) p(s, L) >0usektoru L. U sluåaju da zbir gubitaka svih roba B u apsolutnoj vrednosti Bs nije jednak zbiru svih dobitaka roba L Lr, ministarstvo finansija uporno pokušava da postigne fiskalnu ravnote- B L ÿu Bs = B Lr mewajuãi i koordinirajuãi stope poreza na promet i L stope subvencija. U toj operaciji, ministarstvo finansija (MF) traÿi i zahteva od drÿavnog komiteta za cene (SPC) da delimiåno ili potpuno modifikuje odnose cena. Zauzvrat, drÿavni komitet za cene zahteva da drÿavni zavod za planirawe (SPB) izmeni planove za proizvodwu i potrošwu, a zatim, ako je potrebno, da izvrši ponovnu klasifikaciju kategorija B i L. Na taj naåin, rukovoðewe i upravqawe planskom privredom podrazumeva meðusobnu saradwu SPB, SPC i MF. U idealnim uslovima planske privrede, opaÿaju se sledeãe dve jednaåine o ravnoteÿi. : jednakost ponude i potraÿwe za svaku robu i uslugu, q(d, B) = q(s, B) q(d, L) = q(s, L) : jednakost fiskalnih prihoda i troškova Bs = B L Lr

101 Teorijski govoreãi, CPM bi trebalo da omoguãi da se krive traÿwe ukrste s krivima ponude u taåkama H pomerawem krivih potraÿwe ka gorwem desnom delu kod roba B i ka dowem levom delu kod roba L pomoãu redistribucije dohotka, tj. pomerawem jednog dela dohotka od sloja s visokim dohotkom ka sloju s niskim dohotkom, jer osobe s visokim dohotkom teÿe da kupuju više robe L nego one s niskim dohotkom, a ovi drugi ÿele da troše više roba B nego oni prvi. U tom sluåaju koji se moÿe nazvati savršena redistribucija", CPM ne bi morao da interveniše tokom slobodnog delovawa mehanizma cena. Konkretno, dvostruke cene neãe uvek biti neophodne u ostvarivawu centralistiåki planirane strukture proizvodwa potrošwa. Subvencije i porez na promet tada takoðe ne bi bili potrebni. Sve oblasti ekonomske regulacije osim redistribucije dohotka bile bi ostavqene mehanizmu trÿišta. To je, meðutim, nemoguãe. Taj naåin redistribucije prihoda ne moÿe se uskladiti s fundamentalnim socijalistiåkim principom raspodele prema radu. Dohodak, nakon što se od wega oduzmu društvena davawa, treba da se raspodeli radnom narodu u skladu s kvantitetom i kvalitetom uloÿenog rada. Kršewe tog fundamentalnog principa pre ili kasnije vodi direktno ka smawewu radne discipline i svesti o poretku u radnim aktivnostima u fabrikama, gradilištima, magacinima, projektnim biroima, kancelarijama administracije, itd. U socijalistiåkom društvu gde ne postoji dohodak po osnovu vlasništva, nema prostora za redistribuciju dohotka bez negativnih efekata na radni moral i motivaciju. Nadnice i plate treba da budu proporcionalne radu uloÿenom u socioekonomske aktivnosti. Ravnoteÿa proizvodwa = potrošwa q m (B), ili q m (L) ostvarena trÿišnim mehanizmom u okviru socijalistiåke raspodele dohotka po kvantitetu i kvalitetu rada nije uvek identiåna društveno optimalnom kvantitetu q p (B) ili q p (L) koju je centralistiåki isplanirao CPM. Tu leÿi osnovni razlog zašto je socijalistiåkoj privredi potrebno potpunije, centralno birokratsko ili tehnokratsko upravqawe ukupnom nacionalnom privredom. Ravnoteÿa u komplikovanom procesu planirawa dostigla bi se samo pod odreðenim nizom idealnih pretpostavki da CPM ima veliku sposobnost da brzo sakupi neophodnu koliåinu taånih informacija o stawu u ponudi, odnosno o primewenoj tehnologiji i snabdevawu sirovinama (uz direktnu kontrolu drÿavnih preduzeãa koja pripadaju ministarstvima industrije), o stawu u traÿwi, odnosno potrebama potrošaåa, wihovim potrošaåkim navikama (wih direktno prati drÿavna trgovinska mreÿa koja pripada ministarstvu za trgovinu), kao i o naåinu raspodele dohotka izmeðu nekoliko društvenih grupa i unutar svake od wih (pod jurisdikcijom drÿavnog komiteta za nadnice i plate). Naravno, te idealne pretpostavke nisu bile zadovoqene nikad i nigde u postojeãoj socijalistiåkoj planskoj privredi. Probleme povezane s nedostatkom i s deformacijama informacija u postojeãoj socijalistiåkoj privredi kritiåki su analizirali Vloðimjeÿ Brus u Poqskoj, Ota 63

102 64 Šik u Åehoslovaåkoj, Janoš Kornai u Maðarskoj i mnogi drugi ekonomisti. U stvari, postojeãa planska privreda nije bila centralistiåki planirana, veã je to bila privreda s vertikalnim pregovorima izmeðu CPM, ministarstava za industriju i trgovinu, s jedne strane, i drÿavnih preduzeãa, s druge, gde su netaåne informacije bile jedan od vaÿnih i korisnih instrumenata u vertikalnim pregovorima. Ni u postojeãoj trÿišnoj privredi, meðutim, ne zapaÿamo takozvanu åistu konkurentsku privredu. Svedoci smo samo mnogo vrsta kosih" ili horizontalnih cewkawa i pregovora meðu velikim monopolima i oligopolima na nacionalnom nivou, i malim monopolima i oligopolima na nivou neposrednog okruÿewa. I pored postojawa tih faktora koji ne podrazumevaju samo neposrednu konkurenciju, opaÿamo da je åista teorija modela trÿišne privrede koja se sastoji samo od pasivnih aktera u formirawu cena tzv. price taker-a korisna i efikasna za razumevawe suštine postojeãih trÿišnih privreda koje se sastoje uglavnom od aktivnih aktera tzv. price maker-a koji u veãoj ili mawoj meri odreðuju cene. Isto kao i u sluåaju trÿišne privrede, ranije opisani jednostavni model planske privrede moÿe biti koristan za analizu i objašwewe osnovnog ponašawa u postojeãoj socijalistiåkoj privredi. Funkcionalni i nefunkcionalni procesi u planskoj privredi Ovde, dakle, pretpostavqamo da CPM ima odgovarajuãu sposobnost da sakupqa, odašiqe, obraðuje i analizira dovoqno podataka o proizvodwi ponudi, potrošwi traÿwi i raspodeli dohotka, te da uspeva da pripremi dosledne nacionalne privredne planove. Åak i s tim pretpostavkama najpovoqnijim za plansku privredu, vidimo da je ravnoteÿa u planskoj privredi veoma nestabilna i da unutar sebe sadrÿi ekonomsko-sociološke destabilizujuãe faktore koji neizbeÿno stvaraju takozvanu privredu nestašica, privredu dugih redova i sociopolitiåke krize. Marksistiåko-lewinistiåki partijski socijalizam ima mešovitu hijerarhijsku strukturu koja se sastoji od dihotomije i multihotomije. Dihotomija znaåi da su svi ålanovi društva podeqeni u dve kategorije, tj. na ålanove partije kao subjekte (aktivni uåesnici) u strukturi socijalizma-komunizma i na one koji nisu ålanovi partije kao objekte (pasivni uåesnici) u tim procesima osmišqavawa i izgradwe. Multihotomija znaåi da se svi uåesnici klasifikuju u mnogo kategorija po kvalitetu rada, od najviših do najniÿih, prema socijalistiåkom principu raspodele prema radu. Da bismo pojednostavili svoju analizu, mi integrišemo i kombinujemo dihotomiju i multihotomiju u trihotomiju koja se sastoji od gorweg sloja, sredweg sloja i osnovnog sloja. Komparativna teÿina ålana partije najveãa je u najvišem sloju, a najmawa u osnovnom sloju. Ali apsolutna veãina ålanova partije opaÿa se u osnovnom sloju. Gorwi sloj, naravno, dobija najveãu platu, sredwi sloj više od proseåne, osnovni sloj mawe od proseåne.

103 Svaki od ova tri društvena sloja moÿe se oznaåiti na krivima D na dijagramu. Gorwi sloj se opisuje kao segment GG' na krivoj D u sektoru L. Sredwi sloj kao segment EG na istoj liniji. Meðutim, osnovni sloj se oznaåava segmentom EF na krivoj D u sektoru B. Zašto se gorwi i sredwi sloj upisuju na krivoj D u sektoru robe L? Zašto je osnovni sloj oznaåen kod robe B? Razlog za to je veoma jednostavan. Osa cena za robe B ima 10, 100, ili monetarnih jedinica, s jedne, a osa cena za robe L ima , i milion monetarnih jedinica, s druge strane. Prikaz socio-ekonomsko-politiåke raslojenosti socijalistiåkog društva na gore nacrtanom dijagramu za ekonomski mehanizam centralizovanog planirawa vrlo jasno otkriva unutrašwe teškoãe koje se gomilaju svakog dana, svakog meseca i svake godine tokom funkcionisawa i delovawa planske privrede. Te teškoãe su tesno povezane sa sociopsihologijom tipiånom za centralizovano društvo, odnosno podrazumevaju nezadovoqstvo/zadovoqstvo koje ima razliåit društveni karakter poåevši od anksioznosti/odsustva anksioznosti, nesigurnosti/sigurnosti tipiåne za trÿišnu privredu, pa do nepoverewa/poverewa, nesklada/sklada karakteristiånih za sistem dogovorne mreÿe. Pogledajte dimenziju 9 u trojnoj tabeli. Indukcijom i dedukcijom dobijamo narednih 18 postavki s dijagrama. (0) Centralistiåki planirana privreda uspešno je konstruisana ili rekonstruisana. (1) Gorwi sloj GG' je u poziciji da potroši dovoqno kako jeftine robe B, tako i skupe robe L. Pripadnici tog sloja su zadovoqni svojom situacijom. (2) Sredwi sloj EG ustanovqava da je iskquåen iz potrošwe skupe robe L zbog namerno visokih cena robe L. Pripadnici tog sloja sa svojim platama višim od proseånih znaju da bi mogli da kupe robu L utrÿišnoj privredi zahvaqujuãi p m (L) < p(d, L). Sredwi sloj poåiwe da oseãa nezadovoqstvo svojim socioekonomskim poloÿajem. (3) Nezadovoqstvo sredweg sloja EG ne moÿe biti ni kompenzovano niti neutralisano mnogo veãom kupovinom robe B zbog p(d,b) < p m (B) nego u trÿišnoj privredi. (4) Nasuprot tom sloju, osnovni sloj EF je zadovoqan svojim postojeãim poloÿajem u kojem wegovi pripadnici sada mogu da troše dovoqno robe B, što ne bi mogli u trÿišnoj privredi, ili troše više robe B nego ranije zahvaqujuãi p(b, D) < p m (B). (5) Meðutim, u tom osnovnom sloju moÿemo opaziti nastanak specifiåne društvene pojave koju komunisti-socijalisti nisu oåekivali. Zadovoqewe robom B raða novog kandidata za socioekonomsko nezadovoqstvo unutar osnovnog sloja. Na osnovu zadovoqenih potreba za robom B, unutar osnovnog sloja raða se i razvija sledeãa nova ÿeqa da se nabave i do tada nepristupaåne robe L. To je prirodni tok. Ova društvena pojava oznaåava se kao prirodni neprikosnoveni zakon postepenog razvoja qudskih ÿeqa i potreba od niÿih i osnovnih 65

104 66 kvaliteta ka višim i luksuznim kvalitetima. Odnosno, priroda ÿeqe osnovnog sloja pribliÿava se i postaje sliånija prirodi ÿeqe sredweg sloja. Naravno, ta nova oåita ÿeqa ne moÿe se zadovoqiti pod p m (L), a kamoli pod (D, L) > p m (L). (6) I sredwi sloj i osnovni sloj oseãaju veliko nezadovoqstvo svojim socioekonomskim poloÿajem. Pripadnici tih slojeva znaju da je jedino gorwi sloj, tj. najmawa elitna grupa, u poziciji da uÿiva u korišãewu robe L. Sada u socijalistiåkom društvu postaje dominantna socijalna psihologija s dubokim oseãawem nejednakosti i nepravednosti. Fundamentalni ideal i kquåni zvaniåni koncept centralistiåki planirane socijalistiåke privrede jeste jednakost, ne sloboda, ne bratstvo. Taj ideal snaÿi i pojaåava oseãaj koji se protivi nejednakosti. Društvo zasnovano na jednakosti stvara jaåe oseãawe nejednakosti, što je kontradikcija u prirodi samog sistema. (7) Onda na površinu poåiwe da izbija ozbiqniji problem u oblasti krivih S. Oni koji spadaju u sredwi sloj su, na primer, rukovodioci preduzeãa, glavni inÿeweri, glavni dizajneri, visokokvalifikovani radnici, šefovi raåunovodstva, univerzitetski profesori i tako daqe. Oni zauzimaju najvaÿnije i suštinske poloÿaje u procesu proizvodwe materijalnih ili duhovnih dobara i usluga kako za sektor B, tako i za sektor L. Zato su oni presudni i odluåujuãi faktori produktivnosti i efikasnosti u privrednim aktivnostima, odnosno lokacijama na krivima S. (8) Radnici iz osnovnog sloja angaÿovani su neposredno na radnim i proizvodnim mestima za robu B i robu L tako što svojim umom i telom rade u skladu s prirodnim i tehnološkim zakonitostima. Oni zauzimaju predwe redove proizvodnih i privrednih aktivnosti koje direktno odreðuju uspeh ili neuspeh tih aktivnosti. Wihova mesta su takoðe vaÿni odluåujuãi faktori za lokaciju krive S kako u sektoru B, tako i u sektoru L. (9) Društvena psihologija nezadovoqstva koja dominira i u sredwem i u osnovnom sloju umawuje i podriva nivo voqe, morala, motivacije i discipline u aktivnostima fiziåkog i umnog rada na nivou celog društva. (10) Zato se proizvodni rezultati, koji bi se mogli ostvariti u okviru ekonomskih zakonitosti trÿišne privrede, uz istu tehnologiju i resurse ne mogu dostiãi u privredi sa centralizovanim planirawem. Na površinu izbijaju veliki problemi u funkcionisawu privrede, konkretno se i kod robe B i kod robe L zapaÿa pomerawe krivih S na gore i levo. (11) Za sada, uslovi traÿwe cene proizvoda, nivoi nadnica i plata nisu promeweni. Stoga pomerawe krivih S na gore i na levo neizbeÿno stvara premalu ponudu i takozvanu privredu nestašica, tj. opštu preveliku traÿwu i svuda duge redove ispred prodavnica i u sektoru B i u sektoru L. To znaåi da se remeti prvi uslov za ravnoteÿu ( ) privrede sa centralizovanim planirawem. Što se tiåe drugog uslova ( ), on se moÿe poremetiti ili ne.

105 (12) CPM kao uporište gorweg sloja, naravno, pokušava da povrati jednakost traÿwe i ponude predlaÿuãi društvu reformu cena, konkretno poveãavaju se i p(d, B) i p(d, L). (13) Sada i sredwi i osnovni sloj shvataju da se ne samo roba L sve više i više udaqava od wihovih ruku, veã da se åak i roba B mora trošiti mawe i mawe. Wihova psihologija nezadovoqstva naglo se pojaåava i izbija na površinu u obliku protesta poput demonstracija ili štrajkova, jer najosnovniji sloj F'F unutar osnovnog sloja postaje nesposoban da kupuje åak i robu B. Uskraãeno im je socijalistiåko pravo preÿivqavawa. (14) Porast cena roba L p(d, L) deli i gorwi sloj na dva podsloja, odnosno na podsloj G"G' koji åak i sada moÿe da kupuje robu L, i podsloj GG" koji sada ne moÿe da kupuje robu L. Ovaj drugi podsloj GG" poåiwe da oseãa iste emocije nezadovoqstva kao i sredwi sloj. Društveno nezadovoqstvo se bezgraniåno produbquje, a wegova širina kao da se beskrajno poveãava. Onda se najviši gorwi podsloj G"G' sasvim izoluje od drugog, veãeg dela socijalistiåkog društva. (15) Podele gorweg sloja i osnovnog sloja unose još jedan oteÿavajuãi faktor u planirawe, upravqawe i obavqawe rada svugde u planskoj privredi. Stoga se krive S u sektoru B i sektoru L pomeraju daqe u pravcu gore levo. Redovi postaju duÿi. (16) Potpuno izolovani najviši gorwi sloj kao uporište privrede sa centralizovanim planirawem bezuspešno se suoåava s radikalizacijom psihologije nezadovoqstva u celom društvu u FF', F'E, EG i GG". Uporište G"G' pada u paralizu. To je krajwi uåinak centralizacije odgovornosti. Pogledajte dimenziju 8 u trojnoj tabeli. (17) Sistem privrede sa centralizovanim planirawem je propao. 67 Propast planske privrede Koraci koji poåiwu s (1) i završavaju se sa (16) ne vode uvek direktno do koraka (17). U istorijskom razvoju moÿe se empirijski zapaziti nekoliko ciklusa koji imaju oblike (0) (1) (16) (0) što znaåi obnavqawe planske privrede kroz reviziju, poboqšawa i reforme. Kada marksistiåki-lewinistiåki partijski socijalizam pred sobom nema više prostora za pokušaje i greške u okviru planske privrede, korak (16) u posledwem ciklusu logiåno prelazi u završni korak (17). Naravno, gore opisani model koji objašwava proces odumirawa planske privrede nije potpun. Pre svega, on ne pomiwe da je pomerawe krive D na desno i gore prouzrokovano slabom fiskalnom i finansijskom disciplinom, što takoðe stvara opštu privredu s nestašicama i redovima. Tim drugim putem, odumirawe socioekonomskog morala i motivacije radnika i graðana dovode do pomerawa krivih S na gore i levo, kako u sektoru B tako i u sektoru L. Meðutim, suština tih drugih puteva ne razlikuje se od prvog puta opisanog ranije.

106 68 U sluåaju Poqske, nekoliko kritiånih sociopolitiåkih situacija, više ili mawe sliånih koraku (16), pojavile su se 1956, 1970, 1976, i godine. Radniåki štrajkovi u teškoj industriji i antireÿimske aktivnosti intelektualaca-disidenata dešavaju se åešãe u vreme koraka (16). Osim godine, te kritiåne situacije razrešene su unutar socijalistiåkog partijskog reÿima. Korak (17) nije izbio na površinu. Faza (0) ponovo se javqa u revidiranom i reformisanom obliku. Najvaÿnije posledwe sredstvo koje partijski socijalizam moÿe da iskoristi da izaðe iz sociopolitiåkih šokova i da rekonstruiše revidiran i reformisan sistem jeste da se u celom društvu obavi totalna izmena kadrova, odnosno da se zameni stari gorwi sloj, izgradi novi gorwi sloj s osobama iz ambicioznog dela sredweg sloja, unaprede neki delovi i degradiraju drugi delovi sredweg sloja, popune mnoga upraÿwena mesta u sredwem sloju unapreðenim novim osobama iz osnovnog sloja. Takva potpuna reorganizacija kadrova stvara politiåko zadovoqstvo i osveÿava društvenu atmosferu u svakom sloju društva. Isto tako, postoje još druga dva stabilizujuãa faktora. Prvo, reklasifikacija nekih prethodnih roba L u sadašwe robe B, zahvaqujuãi završetku investicionih projekata koji su veã bili zapoåeti na dugoroånom planu. To poveãava nivo zadovoqstva u svim slojevima društva. Drugo, puštawe na trÿište odreðene koliåine robe L i robe B, što u izvesnoj meri oslobaða SPB, SPC i MF od prevelikih zadataka planirawa i omoguãava im da koncentrišu paÿwu na bitnije probleme. Naravno, glavni deo roba B i roba L i daqe su pod kontrolom CPM. Tokom posledwe godine u nizu naznaåenih godina, godine, voqa i spremnost da se regeneriše ekonomski sistem u privredi sa centralizovanim planirawem se gube i nestaju ne samo unutar gorweg sloja, veã i unutar sredweg sloja, koji više ne ÿeli da napreduje u karijeri na stari naåin. Zato godine dolazi do pregovora za okruglim stolom, zvaniånog priznawa nezavisnog sindikata Solidarnost", slobodnih izbora 4. juna, formirawa nove vlade koja se sastojala od nekomunista. Ne slaÿemo se, dakle, s opšteprihvaãenom zastarelom tvrdwom da su radikalne promene godine bile revolucija. To je jednostavno bilo samoporicawe partijskog socijalizma, wegovo posledwe delo u završnoj fazi tog velikog istorijskog eksperimenta. POSEBNA ULOGA DOLARSKOG CRNOG TRŸIŠTA U PLANSKOJ PRIVREDI U POQSKOJ 7 U Poqskoj, posetioci sa Zapada bili su iznenaðeni kada su videli da su zapadne valute, posebno dolar, imali nezamislivo veliku vred- 7 Gotovo istu raspravu o ovoj temi prvi put sam objavio na japanskom u IWATA (1981) i IWATA (1983). Ovde sam dodao novi dijagram i jednaåine s odnosom e(l) > e(p) > e(b).

107 nost u odnosu na domaãu valutu, zlotu. Poqski ekonomisti i intelektualci, bez obzira da li su bili na strani reÿima ili protiv wega, obiåno su objašwavali tu neprirodnu pojavu u pozitivnom svetlu, ukazujuãi da princip slobodnog trÿišta, tj. zakon ponude i traÿwe deluje samo u nezvaniånim transakcijama stranih valuta. Posebno su antireÿimski intelektualci tvrdili da je samo cena dolara prirodna, jer je odreðena na trÿištu, a cene svih ostalih roba su veštaåke, jer ih je odredio SPC. p u dolarima pu zlotima pu dolarima pu zlotima S S 69 p Md (B) p(d, B) Bs p Mz (B) D p(d, L) p p Md Mz (L) (L) Lr D q q Dijagram U Poqskoj su postojala dva tipa prodavnica na malo za robu L. U jednoj su poqski graðani i stranci mogli da plaãaju poqskom valutom, zlotom, za robu L, a u drugoj su åak i poqski graðani morali da plaãaju robu L samo dolarima i drugim zapadnim valutama. Ove druge prodavnice imale su veoma razvijenu mreÿu takozvanih dolarskih prodavnica po celoj Poqskoj. Organizovalo ih je i wima upravqalo posebno drÿavno preduzeãe koje je kontradiktorno nazvano PEWEX, Drÿavno preduzeãe za domaãi izvoz. U PEWEX-u su cene na malo u dolarima za robu L utvrðivane prema odnosima na meðunarodnom trÿištu p md (L), a u obiånim prodavnicama sa zlotima cene na malo su fiksirane na nivou p(d, L). Dakle, kursni odnos dolara e(l) u oblasti robe L trebalo je da se formira tako da e(l) x p md (L) = p(d, L), e(l) = p(d, L) Md p (L) Da je privreda Poqske bila trÿišna, onda bi kursna vrednost dolara e(p) bila odreðena prema e(p) = p Mz (B) = p Mz (L). Md Md p (B) p (L) Kursna vrednost dolara u oblasti robe B, e(b), mogla bi biti e(b) p(d, B) =. Dakle, zbog p(d, L) > p mz (L) i p mz (B) > p(d, B) lako je zakquåiti da e(l) > e(p) > e(b). Vrednost dolara u trgovini robom L viša je Md p (B) od proseåne vrednosti; ta proseåna vrednost je viša nego vrednost dolara pri kupovini robe B. Meðutim, e(b) ne postoji u poqskom privrednom ÿivotu, e(p) ekonometrijski obraåunava CPM i od stranaca se

108 Zemqe s åvrstom valutom 70 traÿi da zamene dolare za zlote po kursu e(p). To je 1970-ih godina bilo 1$ = 33 zlota. Za poqske graðane, samo kurs e(l), na primer 1$ = zlota 1970-ih godina, predstavqa zaista validan kurs zbog funkcionisawa mreÿa prodavnica PEWEX. Prodavci dolara, odnosno kupci zlota, ne koriste sve te zlote koje dobiju na crnom trÿištu za obiåne prodavnice robe L, jer mogu da dobiju robu L za dolare lakše i povoqnije u mreÿi prodavnica PEWEX. Oni troše zlote samo da bi dobili robu B. S taåke gledišta poqske nacionalne privrede, to znaåi da prvobitni prodavci dolara, osim preprodavaca dolara, nisu imali nikakav izdatak kada je reå o porezu na promet, s jedne, ali su uÿivali veliku korist od subvencija, s druge strane. Oni su sticali dobit Lr + Bs >0( Lr >0, Bs >0). Obiåni Poqaci, osim prvobitnih imalaca dolara, bilo da su koristili PEWEX ili ne, uÿivali su koristi subvencija, ali su imali i izdatak vezan za porez na promet, Bs +Lr 0( Bs <0,Lr >0). U Poqskoj je postojala posebna vrsta podsistema eksploatacije. Prvobitni imaoci dolara (D) bili su eksploatatori, a kupci dolara (Z) bili su eksploatisani. Primaoci novåanih doznaka od roðaka koji su ÿiveli u inostranstvu i intelektualci visokog nivoa, na primer pisci, dramatiåari, nauånici, ekonomisti, aktivisti protiv reÿima i drugi koji su imali posebne odnose sa zemqama sa åvrstom valutom, bili su tipiåni primeri prvobitnih imalaca dolara. Pogledajte dijagram. Znamo da su postojale ne samo tajne politiåke antisistemske aktivnosti i u kapitalistiåkim i u komunistiåkim zemqama, veã i da je politiåka vlast svakog bloka finansijski pomagala sopstvene prijate- tok dolara Drÿavni trezor Drÿavna banka tok dobiti Crno trÿište PEWEX Z D Dijagram

109 qe u neprijateqskim zemqama. Sto dolara pomoãi komunistiåke zemqe za agente u kapitalistiåkoj zemqi nisu bili posebno znaåajni za wihove aktivnosti; meðutim, ista suma pomoãi kapitalistiåke zemqe wenim agentima u komunistiåkoj zemqi mogla je imati veliki znaåaj za wihove aktivnosti zbog crnog trÿišta povezanog s posebnim podsistemom PEWEX koji je stvorio sam marksistiåko-lewinistiåki partijski socijalizam. LITERATURA (1) I W A T A, Masayuki (1971). Hikaku Shakaishusi Keizai Ron (Uporedne socijalistiåke privrede), Nihonhyoron-sha, Tokio. (2) I W A T A, Masayuki (1981). Shij mekanizumu no kage no naka no shçkensei keikaku keizai (Centralnoplanska privreda u senci trÿišnog mehanizma), Keizai Hy ron, januar 1981, Nihonhy ron-sha, Tokio. (3) I W A T A, Masayuki (1983). Gendai Shakaishugi no Shinchihei (Novi vidici savremenog socijalizma), Nihonhy ron-sha, 1983, Tokio. (4) I W A T A, Masayuki (1989). Peresutoroika to higashi y roppa (Perestrojka i istoåna Evropa), Heiwa Keizai, maj 1989, Heiwa Keizai Keikaku Kaigi, Tokio. 71 BELEŠKA O AUTORU Prof. dr MASAJUKI IVATA Prof. dr Masajuki Ivata spada u najistaknutije savremene japanske mislioce u oblasti društvenih nauka. Wegov nauåni doprinos je prvenstveno u ekonomskim naukama. On se nalazi u samom japanskom (i svetskom vrhu) u disciplini koja nosi naziv Uporedni privredni sistemi. Pionirskog karaktera je wegov rad na tzv. Uporednim društvenim sistemima. Kao polihistor, bogat idejama, uz to vrstan metodolog, on je zasnovao tu nauånu disciplinu. Prof. Ivata je roðen u Tokiju. Diplomirao je na (elitnom) Tokijskom univerzitetu 1963, a magistrirao na Hitocubaši univerzitetu (vodeãoj japanskoj visokoobrazovnoj ustanovi za ekonomske nauke) godine. Godine zaposlio se u tokijskom Institutu za privrede u razvoju pri Ministarstvu meðunarodne trgovine i privrede godine je doktorirao na Hitocubaši univerzitetu. Od do bio je profesor Hokaido univerziteta, a od do profesor Ãiba univerziteta. U periodu i ålan je Saveta Ãiba univerziteta, bio je upravnik Odseka za ekonomske nauke Pravno-ekonomskog fakulteta Ãiba univerziteta, a direktor Poslediplomske škole društvene i humanistiåke nauke istog univerziteta. Godine penzionisan je na Ãiba univerzitetu. Iste godine proglašen je poåasnim profesorom (professor emeritus) Ãiba univerziteta. Godine Ðiba univerzitet je objavio Festschrift po-

110 72 sveãen prof. Masajukiju Ivati, povodom 65-godišwice roðewa. Od godine profesor je na Ekonomskom fakultetu Tokijskog meðunarodnog univerziteta. Prof. Ivata je predsednik Japanskog udruÿewa za uporedne privredne sisteme, ålan je Upravnog odbora i zamenik predsednika Japanskog udruÿewa za izuåavawe privrednog i društvenog sistema. Takoðe je ålan Upravnog odbora Japanskog udruÿewa za izuåavawe Rusije i Istoåne Evrope. Govori srpski, poqski, engleski, sluÿi se nemaåkim i ruskim. Napisao je desetak kwiga i nekoliko desetina ålanaka objavqenih u åasopisima. Na japanskom je objavio sledeãe kwige: Komparativna analiza socijalistiåkih privreda, 1971; Privreda i društvo Istoåne Evrope (tom 1. Jugoslavija i Bugarska), 1971; Radniåko samoupravqawe, 1974, Ekonomski sistemi socijalizma, 1975; Ekonomski sistemi, tom 4 (urednik i autor): Savremeni socijalizam, 1979; Novi horizonti savremenog socijalizma, 1983; Ekonomska situacija u SSSR-u i Istoånoj Evropi (urednik i autor), 1983; Socijalizam obiånih qudi, 1985; Savremeni socijalizam logika nastajawa i raspadawa, 1993; Jugoslavija sudar istorija i sukob civilizacija, 1999; Reforma sistema u Japanu ideja i koncepcija novog modela (urednik i autor), 1999; Medijska predstava o multinacionalnom ratu u Jugoslaviji avantura nauånika, 1999; Raspad socijalizma i multinacionalni rat ogled o megahaosu na kraju veka, Pomenuãemo i neke radove prof. Ivate objavqene na stranim jezicima: Comments on Professor Pajestka's Paper: Institutional Change for the Future Socialist Experience and the New Horizons, Economic Journal of Chiba University, Vol. 5, 1990, No. 1, pp. 1 21; The End of Contemporary Socialism. The Transforming Socialist Systems Their Future and Global Impact, Yomiuri Research Institute. The Yomiuri Shimbun, pp ; Socialism in General Crisis, Economic Journal of Chiba University, Vol. 7, No. 2, 1992, pp. 1 23: The Planned Economy's Failure and the Shift to Capitalism. Japan Review of International Affairs, Fall pp ; Slom planske privrede i povratak na kapitalizam, Ekonomika, Beograd, 11 12, pp. 8 13; Historical Meaning of Party Socialism and Logic of Collapse Inherent in Planned Economy, Economic Journal of Chiba University, Vol. 19, No. 3, 2004, pp Prof. Ivata ima vrlo istaknutu ulogu u japanskoj visokoškolskoj nastavi i u obrazovawu nauånog podmlatka. Svoje bogato iskustvo s ovog podruåja sumirao je u radu: Zadaci i pravci razvoja doktorskih studija u oblasti humanitarnih nauka u Japanu Spajawe starih, sredwih i mladih snaga, u kwizi: Tendencije u nauånim istraÿivawima i univerzitet u Japanu, Prof. Ivata povremeno i prevodi sa stranih jezika: od do godine preveo je na japanski šest kwiga s poqskog, srpskog i nemaåkog jezika. Novembra izabran je za dopisnog ålana SANU. Preveo sa engleskog prof. dr Predrag Novakov

111 73 HISTORICAL MEANING OF PARTY SOCIALISM AND THE LOGIC OF FAILURE INHERENT IN PLANNED ECONOMY by Masayuki Iwata Summary The paper consists of three parts. The first part discusses the socialist thought and practice, the second the theory of crisis in the economy with centralized planning, and at the end the author analyses the role of dollar black market in the planned economy in Poland. The first part has the following structure: Four methodological fields of research; Socio-experimental cycles; Consumed legitimacy; Anorganic dictatorship versus the organic dictatorship; MPC triangle (market plan compromise) as the 20th century heritage. The second part investigates the conditions for the balance in planned economy, functional and non-functional processes in planned economy and finally the failure of planned economy. The third part discusses the issue of the relation between the black market course of dollar and the balance levels of domestic (in this case Polish) planned prices.

112 UDC 343.9(497.11) Originalan nauåni rad Milovan M. Mitroviã DRUŠTVENI KORENI KRIMINALITETA U SRBIJI 1 SAŸETAK: Ovaj rad se sastoji iz dva dela. U prvom delu se na teorijsko-hipotetiåki naåin razmatraju društvena dezorganizacija, sukobi i kriminalitet, a u drugom neki posebni problemi vezani za korupciju i organizovani kriminal u Srbiji. U prvom delu obrazlaÿe se hipoteza da su društveni sukobi (rat, spoqne sankcije i slom reÿima) doveli do duboke krize i razarawa (dezorganizacije) srpskog društva, koji su neposredno uticali na nagli porast svih oblika kriminaliteta u Srbiji. Polazeãi od stava da kriminalitet ima osobine totalnog socijalnog fenomena i da ima više svojih lica i naliåja, autor razlikuje tri sociološki najznaåajnija društvena korena i oblika kriminaliteta u Srbiji: sistemski, anomijski i tranzicijski. U drugom delu posebno se razmatra korupcija kao oblik sistemskog i tranzicijskog kriminaliteta i kao kiåma organizovanog kriminala u Srbiji. Autor smatra da najdubqi uzroci korupcije vuku svoje korene iz starog socijalistiåkog sistema i novijih tranzicijskih reÿima u kojima javnim dobrima (drÿavnom i društvenom svojinom), obiåno po svom nahoðewu, raspolaÿu moãni pojedinci i privilegovane grupe. U tom smislu se zakquåuje da su i korupcija i organizovani kriminalitet u Srbiji, sa jedne strane, posledica rata, raspada socijalistiåkog sistema i nasleðe bivšeg reÿima, a sa druge, posledica interesnih blokada u izgraðivawu novih i efikasnijih institucija društvene kontrole i regularnih mehanizama modernog razvoja i u tom smislu su novonastali tranzicijski fenomen nedovršenog demokratskog sistema. Zato se istiåe da su reformisane i ojaåane javne ustanove jedina ozbiqna i efikasna prepreka korupciji i svim drugim oblicima organizovanog kriminaliteta. Reforme bi u prvom redu podrazumevale povlaåewe drÿave iz neposrednog administrativnog upravqawa privrednim poslovima, uz wihovo prepuštawe pravno ureðenom trÿištu. Jaåawe javnih ustanova znaåilo bi da minimalne drÿavne funkcije budu efikasnije, a sve druge ustanove da dobiju, sa jedne strane, 1 Ovaj rad je uvodni deo projekta Stawe kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovawa" koji se radi na Pravnom fakultetu u Beogradu (evidencioni br D) a finansira ga Ministarstvo nauke i zaštite ÿivotne sredine Vlade Republike Srbije.

113 114 realna sredstva i mehanizme za vršewe svojih ovlašãewa, a sa druge, da i same budu pod javnom kontrolom svoga rada koji mora da bude mnogo prozirniji" nego što je danas. KQUÅNE REÅI: društveni sukobi, kriminalitet, korupcija, organizovani kriminal. 1. DRUŠTVENA DEZORGANIZACIJA, SUKOBI I KRIMINALITET U SRBIJI Kriminalitet je pojam koji obuhvata åitav spektar kriminalnog delovawa i ponašawa pojedinaca i organizovanih grupa u nekom konkretnom društvu. Kriminal je, pak, socijalno najteÿa devijacija koja se, po pravilu, ispoqava kao zloåinaåko kršewe pisanih zakona i legalnog poretka. Nijedno celovito sociološko istraÿivawe kriminaliteta ne moÿe da zaobiðe nekoliko osnovnih teorijskih i s wima povezanih praktiånih pitawa, kao što su: (1) pitawe o društvenim uzrocima, (2) o oblicima ispoqavawa, (3) o naåinima suzbijawa i (4) o sanirawu posledica kriminalnog delovawa i ponašawa pojedinaca i organizovanih grupa. Jedna razvijena sociološka teorija kriminaliteta treba da omoguãi racionalne i realne odgovore na svako od postavqenih pitawa. Kad se u nekom društvu raširi kriminalno ponašawe pojedinaca i organizovanih grupa neposredno je ugroÿeno funkcionisawe svih vaÿnijih društvenih institucija, te je kriminalitet znaåajan åinilac i najtipiåniji pokazateq društvene dezorganizacije. Pošto vaÿi i obrnuto, da dezorganizacija nekog društvenog sistema predstavqa najpogodnije tlo za bujawe kriminaliteta, wegovo sociološko prouåavawe najåešãe se odvija u okviru neke varijante teorije društvene dezorganizacije. Kao najširi i u osnovi funkcionalistiåki konceptualni okvir, opšta teorija društvene dezorganizacije operativno se razgrawava prema osnovnim åiniocima i uslovima koji u svom sadejstvu prouzrokuju dezorganizaciju nekog konkretnog društva. U tom pogledu naroåito su znaåajni uslovi, åinioci i uzroci normativne dezorganizacije, koji neposredno blokiraju ili razaraju glavne mehanizme društvene kontrole. Pošto društveni sukobi prethode svakoj dezorganizaciji društva i razarawu društvenih institucija, a redovno ih i prate, sa teorijom društvene dezorganizacije povezana je i teorija društvenih sukoba kao relevantna teorijska osnova za sociološko prouåavawe naraslog kriminaliteta u nekom konkretnom društvu. Društvo u kojem se razbuktavaju sukobi obiåno se dezorganizuje i tako što se u wemu masovno krše zakoni i cveta kriminal. To što kriminalci pored zakona krše i sva druga društvena pravila, ne iskquåuje moguãnost da kriminalne grupe imaju neku svoju kriminalnu subkulturu i kontrakulturu u kojoj vaÿi nekakav interni kriminalni kodeks kojeg se kriminalci, ponekad, veoma strogo pridrÿavaju. Strogost unutargrupnih kriminalnih normi nalaÿe jaka potreba da se obezbedi

114 115 zatvorenost kriminalne grupe, interesna solidarnost ålanova i akciona sposobnost nekog kriminalnog klana ( zemunskog", suråinskog" ili kakvog drugog na primer). Zato su interne grupne sankcije za prekršioce kriminalnog kodeksa po pravilu surovije od spoqnih sistemskih sankcija oficijelnih institucija. O ovim åiwenicama moraju da vode raåuna oficijelni organi društvenog gowewa kriminalaca da bi došli u priliku da, koristeãi wihove unutarwe slabosti" poneku kriminalnu grupu razbiju i preseku wene kriminalne akcije. Na sliåan naåin i organizovane kriminalne grupe koriste dezorganizaciju i unutarwe slabosti oficijelnih organa društvene kontrole i organa gowewa kriminalaca. Razvijajuãi teoriju društvenih sukoba Luis Kozer (Lewis Coser) istiåe da je socijalni konflikt borba za ostvarivawe vrednosti i statusa koji nedostaje" koja se vodi izmeðu grupa i meðu pojedincima u grupama, kad god oni imaju meðusobno opreåne interese i vrednosti. Društveni sukobi izazivaju dezorganizaciju društva tako što sukobqeni akteri ruše ranije uspostavqeni poredak društvenih odnosa i prema snazi svoga interesa stvaraju novi, kojem su prinuðeni da se prilagoðavaju oni koji su slabiji. Kad god se pojaåaju društveni sukobi nastupa veãa ili mawa dezorganizacija ustanovqenog društvenog poretka, i obrnuto. Dezorganizacija društva i društveni sukobi uzajamno se uslovqavaju i manifestuju na više naåina: 1. ugroÿavawem i preraspodelom svih vaÿnijih društvenih uloga; 2. pojaåavawem borbe oko društvenih statusa pojedinaca i grupa; 3. razarawem ustanovqenog sistema vrednosti; 4. dovoðewem u pitawe uobiåajenih društvenih normi i 5. blokirawem glavnih mehanizama društvene kontrole. U sociologiji je uobiåajeno razlikovawe spoqnih i unutarwih društvenih sukoba, prema obliku wihovog ispoqavawa, ali se prema karakteru åinilaca koji ih izazivaju razlikuju ekonomski, politiåki i kulturni sukobi. Sociološki je najopravdanije svaki socijalni fenomen razmatrati sintetiåkim metodološkim postupkom kroz model koji omoguãuje analitiåko povezivawe veãeg broja razliåitih uslova i uzroka koji zdruÿeno deluju u raznim konkretnim modalitetima. To znaåi da svaki vaÿniji ekonomski konflikt uvek ima neki svoj politiåki refleks, da politiåki sukobi obiåno nisu bez ekonomskih razloga i motiva, a ni kulturni konflikt nikad nije samo kulturni. Zato se nijedan vaÿniji društveni fenomen ne moÿe celovito objasniti u jednoj teorijsko-metodološkoj ravni niti se bilo koji krupniji socijalni problem moÿe efikasno rešiti samo jednom vrstom praktiånih mera. Zato i kriminalitet u Srbiji ima osobine totalnog socijalnog fenomena koji ima više svojih lica i naliåja. Imajuãi reåeno u vidu, kriminalitet u Srbiji je, sa jedne strane sistemski, sa druge je anomijski, a sa treãe je tranzicijski. Kumulativno dejstvo razliåitih åinilaca izrazite kriminalizacije aktuelnog srp-

115 116 skog društva ogleda se, sa jedne strane u sloÿenom spektru kriminaliteta, a sa druge, u dubokim korenima nekih vidova kriminala u Srbiji. Sistemska devijacija nije personalni nego strukturni društveni fenomen i strateško-razvojni društveni problem. To znaåi da ona nije prolazna pojava povezana sa liånim svojstvima pojedinaca, veã izvire iz konstrukcijske greške" u primeni temeqnih pravila neke društvene organizacije. Tipiåne sistemske devijacije izviru iz nesaglasnosti osnovnih ciqeva i glavnih naåina i sredstva wihovog ostvarivawa u okviru neke formalno organizovane i institucionalizovane strukture delovawa i ponašawa. Tipiåni primeri su oni kada se nelegalni privatni interesi ostvaruju pomoãu javnih institucija, ali i kada se javno proklamovani i društveno verifikovani ciqevi ostvaruju neformalnim aranÿmanima javnih institucija sa problematiånim privatnim licima. U tom smislu korupcija je tipiåna sistemska devijacija. Poznato je, recimo, da je u socijalistiåkim sistemima korupcija bila latentna strukturno-funkcionalna pratiqa drÿavne (društvene) svojine, politiåkog monopola i neautonomnog prava. U takvom sistemskom okruÿewu svaka finansijska transakcija izmeãu partnera iz drÿavnog i privatnog sektora bila je podloÿna nekom vidu korupcije. S druge strane, represivni karakter socijalistiåkog sistema kao takvog, predstavqao je branu svim oblicima kriminaliteta koji se mogu suzbijati rigoroznom policijskom kontrolom i oštrim represivnim merama drugih drÿavnih organa. Sa urušavawem socijalistiåkih sistema stvaraju se pogodni uslovi za tzv. tranzicijski kriminal. Kampawska transformacija drÿavnog (društvenog) vlasništva u privatno predstavqa epohalnu priliku za nepojmqivo brzo i ogromno bogaãewe onih koji imaju politiåki monopol u bivšim socijalistiåkim društvima. Veliki novac i neefikasno pravosuðe, sa svoje strane, pogoduju ne samo bujawu korupcije, nego i otvorenom pqaåkawu javnih (prirodnih i društvenih) dobara. Politiåka pluralizacija legalizuje ranije latentne partijske frakcije koje se transformišu u meðusobno sukobqene i kriminogene interesne klanove åija se moã meri koliåinom opqaåkanog novca i stepenom uticaja na drÿavne organe. To neposredno dovodi do raspada i fragmentacije represivnog sistema, što u uslovima masovne nezaposlenosti i osiromašewa, ideološke pometenosti i rastuãeg socijalnog beznaða širom otvara vrata za sve konvencionalne vidove kriminala. Globalna posledica ovakve tranzicijske anomije jeste i opšta socijalna nesigurnost zbog koje se kod najširih socijalnih slojeva u tranzicijskim društvima javqa neka vrsta nostalgije" za dobrim starim vremenima" u kojima je za wih postojala kakva-takva ÿivotna izvesnost, a za neke i sasvim prihvatqiva perspektiva. U Srbiji kao i u drugim bivšim socijalistiåkim zemqama ili republikama bivše Jugoslavije, na prirodu i obim kriminaliteta uticali su svi navedeni sistemski i mnogi tranzicijski åinioci, ali su ratne okolnosti neposredno prouzrokovale anomijski društveni ambi-

116 117 jent u kojem je svekoliko cveãe zla" masovno procvetalo i skoro odmah poåelo da daje i svoje otrovne plodove. Duboka i široka kriminalizacija društvenog ÿivota u Srbiji samo je jedan karakteristiåan fenomen koji je nastupio i nakon posledweg rata. Gledano iz današwe srpske posleratne perspektive, nekadašwa zapaÿawa Dragoquba Jovanoviãa ( ) o našem odnosu prema ratu i uticajima åestog ratovawa na obiåaje, javni moral, kulturne obrasce i socijalni mentalitet srpskog naroda uopšte, åine se kao sasvim aktuelna teorijsko-hipotetiåka osnova za objašwavawe, a naroåito za razumevawe svekolikih posrnuãa u savremenom srpskom društvu, pa i wegove današwe kriminalizacije. Iznoseãi svoje kritiåko viðewe posledica još Prvog svetskog rata, Jovanoviã ukazuje kako ratni meteÿi stvaraju priliku da se odluåni i beskrupulozni, energiåni i lukavi probiju na sve naåine u same vrhove društvene hijerarhije. U ratu se, kaÿe Jovanoviã, troše rezerve plemenite voqe, a razvija se voqa rušilaåka Posle ratnih orgija dolazile su orgije poslovne. Jedne i druge su pratile åulna uÿivawa, kao da donesu naknadu za pretrpqeni strah, da uãutkaju savesti, da umawe traume izazvane rizicima, strahovima i samim zloåinima" (1970, 30). Kao da analizira naše današwe posleratne neprilike D. Jovanoviã piše: Iz modernog rata niko se ne vraãa kakav je otišao; ko ne pogine ostaje doÿivotni invalid, telesno ili duševno. Posle ratova teško se uåvršãuju demokratije, a narodi dospevaju u ruke mangupa koji se proglašavaju za mesije, elitu i hegemone. Inflacija uništava novac, ubija voqu za štedwom i radom, jedne bogati a druge siromaši, razara moral jer goni qude da se 'snalaze' i na nepošten naåin. Javqaju se skorojeviãi, 'ratni bogataši' i 'borci' koji naglo prodiru u vrhove i srozavaju opšti ukus, sniÿavaju duhovni nivo, a od mita i korupcije stvaraju 'normalnu' praksu" (1970, s. 63). Socijalna fenomenologija posledweg rata koji nas je zahvatio ukazuje da je on u srpskom društvu morao da ima (i još ãe imati) veoma teške i raznovrsne posledice. Pre svega, radi se o izgubqenom ratu u koji je Srbija uvuåena perfidnom diplomatskom igrom spoqwih i unutarwih protivnika i pogrešnom strategijom i neadekvatnom taktikom svojih politiåkih elita. Iako u suštini meðunacionalni, i posledwi rat je kod nas poprimio ideološko-politiåke crte graðanskog rata, a vremenski se poklopio sa raspadom jednog politiåkog sistema (socijalistiåkog) i sa slomom globalnog sistema bipolarne vojne ravnoteÿe u svetu. Tako nepovoqan sklop spoqwih neprilika i unutarwih nesporazuma, ideološke zbrke i politiåke neodgovornosti srpskih strateških elita, nije se nijednom bio stekao u novijoj istoriji kao u posledwim decenijama 20. veka. Skoro da nije postojao za Srbe nepovoqniji istorijski i politiåki kontekst u kojem su smeli da nasednu na ratne provokacije onih sa kojima su ÿiveli u loše ureðenoj drÿavi kojoj je isticao rok upotrebe", jer su je bili otpisali svi koji su je nekad stvarali a pre svih velike svetske sile. Posledice pogrešne nacionalne strategije (a naroåito taktike) ogledaju se u tome što je Srbija, kao nijedna druga zemqa u tzv. tranzi-

117 118 ciji, åitavu jednu deceniju bila izloÿena u savremenom svetu neviðenom sadejstvu spoqnih i unutarwih åinilaca razarawa i uništavawa jedne suverene drÿave, naroda koji u woj ÿivi i društva onakvog kakvo je u woj ranije postojalo. Za ilustraciju tog sadejstva svih moguãih sila zla" koje su Srbiju u posledwoj deceniji 20. veka zadesile navodim jednu tipologiju koja se åini kao korisno analitiåko sredstvo za objašwewe i razumevawe konkretne situacije. U woj se navode åetiri najvaÿnije vrste sukoba i s wima povezanih oblika ugroÿavawa nekog društva i više vrsta pretwi koje uz takve oblike obiåno idu. Svi oni se u sluåaju Srbije u nekom vidu javqaju, deluju kumulativno, jedni sa neposrednim i aktuelnim, a drugi sa posrednim i odloÿenim dejstvom na prilike u savremenom srpskom društvu ukquåujuãi i naše neprilike sa kriminalitetom: 1. spoqno i direktno ugroÿavawe (i pretwe invazija, okupacija, istrebqewe, sankcije, nuklearni rat); 2. spoqno i strukturno ugroÿavawe (i pretwe embargo, ekonomski rat, ekološko razarawe, globalne krize, siromaštvo, nerazvijenost, nejednakost); 3. unutrašwe i direktno ugroÿavawe (i pretwe drÿavni i liåni terorizam, izazivawe ratova, graðanski rat, tlaåewe mawina); 4. unutrašwe i strukturno ugroÿavawe (i pretwe otuðewe, raspad društva, mafija, korupcija, crno trÿište, bezakowe, droga). 2 Pada u oåi da je srpsko društvo u posledwoj deceniji 20. veka bilo neposredno ugroÿeno na sve navedene naåine. Dakle, na sve moguãe naåine i sa svih moguãih strana. Što bi se na uobiåajeni naåin reklo nema tog zla koje nas nije zadesilo. Jedna potpuna sociološka tipologija, koja u svom apstraktnom obliku treba da obuhvati sve logiåke moguãnosti, empirijski je u celini pokrivena" samo u jednom konkretnom sluåaju, u sluåaju srpskog društva. Uslovno reåeno, åak ni nuklearni rat" kao najteÿa vrsta spoqne i direktne pretwe nije nas zaobišao, jer su na Srbiju padale i bombe sa osiromašenim" uranijumom. Pritom je jedan deo Srbije na neodreðeno vreme i okupiran, sa tendencijom da u meðuvremenu bude amputiran. To se nijednoj evropskoj zemqi u skorije vreme nije desilo. U kakvim neprilikama je srpsko društvo doåekalo kraj 20. veka i poåetak treãeg milenijuma svedoåi mnoštvo åiwenica. Kao ilustracija razmera društvenog urušavawa Srbije mogu da posluÿe sledeãi statistiåki pokazateqi, veãinom preuzeti iz Bele kwige Miloševiãeve vlade" (G-17+, 2000): Skoro izbeglica pristiglo je u Srbiju iz ratom zahvaãenih podruåja (oko iz Hrvatske i Bosne i oko sa Kosova). U Srbiji bez Kosova i Metohije je od konstantno negativan prirodni priraštaj stanovništva sa stopom i do 3 (1998); u od- 2 Planovi za alternativnu odbranu, Internet-separat Transnational Fondation for Peace and Future Research, Lund (Sweden), 15. maj 2000, c. 1.

118 119 nosu na godinu za jednu åetvrtinu mawe sklopqenih brakova; na 10 mlaðih od 19 godina dolazi åak 9 osoba preko 60 godina. Zdravqe qudi je jako narušeno te smo zemqa u vrhu evropske liste po stopi obolevawa i umirawa od malignih i kardiovaskularnih bolesti. Društveni proizvod Srbije pada sa 100 poena godine na 40 poena 1993; krajem devedesetih u Srbiji se gradilo oko stanova godišwe, što je åak pet puta mawe u odnosu na broj izgraðenih stanova osamdesetih; spoqni dug drÿave godišwe raste za oko 750 miliona dolara, a dug drÿave po osnovu stare devizne štedwe graðana je veãi od 7 milijardi nemaåkih maraka 1999; u decembru godine društveni proizvod po stanovniku u Srbiji je bio oko dolara, sa proseånom platom od 21 DM. U januaru po intenzitetu meseåne inflacije bili smo prva zemqa u svetu; tog meseca dnevni rast cena bio je preko 60% (ili 2% na sat); izdata je novåanica od najveãe nominalne vrednosti (sa likom J. Jovanoviãa Zmaja); tokom hiperinflacije svakog meseca emitovane su u proseku 4 nove novåanice, a bili smo treãi u svetu po ukupnom trajawu hiperinflacije od 24 meseca. U godini procewena stopa nezaposlenosti bila je oko 32%, što znaåi da je svaki treãi radno sposoban bio nezaposlen; krajem osamdesetih odnos zaposlenih i penzionera je 3:1, da bi taj odnos pao na oko 1,7 zaposlenih na jednog penzionera krajem devedesetih. Evidentan je porast ukupnog kriminaliteta u zemqi; SR Jugoslavija je postala najgore plasirana evropska zemqa po indeksu korupcije (na osnovu istraÿivawa organizacije Transparency International, u grupi sa Kenijom i Paragvajem i indeksom korupcije 2, na skali od 0 koja obeleÿava maksimum do 10 sa minimumom korupcije); naglo je porastao ukupan broj ubistava i samoubistava (naroåito od ), a znatno je porastao i broj prijavqenih i optuÿenih maloletnih lica za kriviåna dela protiv ÿivota i tela. Procewena šteta od NATO bombardovawa iznosila je ,5 miliona dolara. U ovo nisu uraåunate štete na Kosovu i Metohiji niti su raåunate u principu nemerqive štete nanete prirodnim bogatstvima (zagaðivawem ÿivotne sredine) i kulturno-istorijskim dobrima. Jedan drugi presek socio-ekonomskog stawa u Srbiji koji je napravqen (P o š a r a c i drugi, 1995) ukazuje na podatke da åak 44,2% qudi u Srbiji nije imalo dovoqno za hranu (85% takvih ÿivelo je u gradovima). Åak polovina porodica sa decom ispod 18 godina nije mogla svojoj deci da obezbedi adekvatnu ishranu. Izrazito siromašewe ogromne veãine pratilo je istovremeno enormno bogaãewe mawine od 1% do 3% ukupne populacije. Sociološka studija Mladena Laziãa i saradnika (Razarawe društva, 1994) uraðena na osnovu ankete iz sadrÿi procenu (Danila Mrkšiãa) da je tada preko polovine populacije u Srbiji preÿivqavalo ispod linije siromaštva. Uz sve to åak 16% domaãinstava u Beogradu je bilo primilo na duÿe ili na kraãe vreme izbeglice, s tim što se taj

119 120 broj nakon masovnog etniåkog åišãewa Srba iz Hrvatske u leto znatno poveãao i u Beogradu i u celoj Srbiji (a naroåito u Vojvodini). Opisano stawe se od godine od prestanka rata i nakon politiåkih promena reÿima u Srbijim u mnogome mewa (B o g i ã e v i ã, M i j a t r v i ã i drugi, 2003). Uspostavqawe makroekonomske stabilnosti godine omoguãilo je zaustavqawe daqeg siromašewa, rast društvenog bruto proizvoda i poboqšawe proseånog ÿivotnog standarda graðana. Društveni bruto proizvod je u porastao za 5,5%, a za 4%; indeks siromaštva je bio oko 30%, je åak 36,5%, da bi pao na 14,5% (Strategija za smawewe siromaštva, 2003). Meðutim, poboqšawe nije bilo ni pribliÿno onako kako je masa nezadovoqnih oåekivala. Mnoge negativne tendencije iz prethodnog perioda samo su ublaÿene, a neke se nastavqaju i daqe po zabriwavajuãim trendovima. Rat je prestao i neke izbeglice su se vratile svojim kuãama ili razišle po svetu, ali i daqe ih je u Srbiji nekoliko stotina hiqada, toliko da ona sama nije u stawu da ih na qudski pristojan naåin zbrine. Neki makroekonomski pokazateqi u Srbiji (bez Kosova i Metohije) u periodu od do popravqaju se, a neki pogoršavaju (Ð u - k i ã, 2005: 51 77): Društveni bruto proizvod porastao je za 22%, a industrijska proizvodwa za 5,4%, ali je ukupna ekonomska aktivnost Srbije (i Crne Gore) u bila na nivou od oko 54% u odnosu na Proseåna nominalna neto plata u dinarima porasla je sa na ili u evrima sa 45 na 191, a realni rast bio je 87%. Dok je za minimalnu potrošaåku korpu godine trebalo izdvojiti 2,36 proseånih zarada, veã sredinom jedna proseåna zarada je bila dovoqna za jednu minimalnu potrošaåku korpu, a kasnije je neznatno premašuje. S druge strane, za isto vreme poveãala se nezaposlenost. Broj zaposlenih je sredinom pao ispod 2 miliona, a broj nezaposlenih se popeo na blizu milion ( ), što odgovara stopi nezaposlenosti od oko 28%. Naroåito zabriwava vrtoglavi rast trgovinskog deficita sa inostranstvom, koji je u Srbiji poveãan za åetiri puta (sa 1,8 na 7,4 milijarde dolara) ili kumulativno u periodu oko 18 milijardi evra što je po vrednosti pribliÿno jednako jednom godišwem bruto proizvodu. Ovo pokazuje da se u Srbiji i daqe mnogo više troši nego što se proizvodi, što je dugoroåno veoma opasna tendencija. Predstojeãa reforma javnog sektora znatno ãe uveãati broj nezaposlenih. Ona ãe sigurno predstavqati veliki egzistencijalni problem za one koji ostaju bez posla, a mogla bi da bude i novo veliko politiåko iskušewe za reformiste (ukoliko se ne bi obezbedile investicije koje bi bile dovoqne da koliko-toliko apsorbuju viškove radne snage, što je, inaåe, u postojeãim uslovima malo verovatno). Procewuje se da je u Srbiji krajem oko 4 miliona qudi bilo na neki naåin egzistencijalno ugroÿeno, mada su i meðu wima ve-

120 121 like razlike: oko milion qudi je na granici siromaštva; oko 800 hiqada je ispod te linije (preÿivqava sa mawe od 5 hiqada dinara meseåno) i u tom pogledu stawe je sliåno sa onim u Rumuniji, lošije nego u Bugarskoj, a boqe samo od Albanije; oko milion lica je nezaposleno, oko milion radi u sivoj ekonomiji", oko prima socijalnu pomoã, oko radi u firmama i ne prima platu, oko je na trÿištu rada, a bili su u radnom odnosu. Neke od navedenih kategorija se preklapaju, pa stawe verovatno nije onakvo kako se pesimistima åini, ali nije ni takvo da bi dalo za pravo optimistima. Ipak, u odnosu na prethodno stawe u proseku je standard domaãinstava u Srbiji boqi (proseåan porodiåni buxet je nešto preko 300 evra, pa se kao jedna od stavki u porodiånom buxetu pojavquje i mala štedwa, ali ona ni pribliÿno nije tolika da bi pokrila" kod mnogih vrlo neoprezno uzimawe potrošaåkih kredita). Meðutim, zaustavqawe negativnih trendova, konsolidovawe globalnog sistema, pa ni pokretawe nekih razvojnih procesa, sami po sebi ne presecaju kanale kriminaliteta koji je nastao u uslovima ratnih sukoba, sistemske dezorganizacije i tako stvorene društvene anomije. U surovoj meðunarodnoj blokadi i prqavom ratu posejano seme zla" daje plodove koji dugoroåno truju neotporan organizam novostvorenog posleratnog i postsocijalistiåkog srpskog društva. U tom pogledu posebno je štetno dejstvo korupcije kao sistemske devijacije koja je kiåma organizovanog kriminaliteta u Srbiji. 2. KORUPCIJA KAO KIÅMA ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA U SRBIJI Korupcijom (corruptio pokvarenost, potkupqivawe, podmiãivawe) se obiåno naziva postupak podmiãivawa sluÿbene osobe od koje se zahteva da uz odreðenu proviziju, a u korist davaoca mita, uåini ono što ne sme ili da ne uåini ono što po sluÿbenoj duÿnosti mora da åini: da nekome pruÿi protivpravnu uslugu, omoguãi privilegiju, smawi ili oprosti porez ili odreðenu kaznu. Korupcija je fenomen koji prati sva društva u svim vremenima, a razlike su samo u stepenu i vrsti korupcije kojom su zahvaãena pojedina društva, uticajne društvene grupe ili pojedinci. Korupcija kao društveni problem se pomiwe (i osuðuje) još u Bibliji, a o woj pišu i govore antiåki (gråki i rimski) filozofi, istoriåari, zakonodavci, politiåari i kwiÿevnici. Od tada pa do savremenog doba korupcija prati sve one koji imaju moã da odluåuju o drugima, a pohlepni su u pribavqawu novca i kojekakvih drugih privilegija za sebe ili za svoje bliÿwe. Kao i svaka druga društveno negativna i kaÿwiva pojava i korupcija ima svoju tamnu brojku" koja je daleko veãa od onog što se vidi kao vrh velikog ledenog brega". Samo s vremena na vreme u javnost izbijaju korupcionaške afere i u najrazvijenijim i pravno najureðenijim zemqama. U društvima zahvaãenim krizom (ekonomskom, politiåkom i

121 122 moralnom) u kojima je i pravni sistem loš i neefikasan, korupcija je svakodnevna i veoma raširena pojava koja takva društva prati skoro kao neizbeÿna i zla sudbina. Korupcija je u tom smislu tipiåna sistemska devijacija, jer ona nastaje privilegovanim korišãewem pozicije u sistemu od strane neke interesne grupe koja deluje sebi u korist, a na štetu sistema kao celine. Veã je navedeno da je u svim zemqama bivšeg socijalizma korupcija postala oåigledna i naglo procvetala sa raspadom ideološki i policijski represivnog reÿima. Na wegovim ruševinama, skoro sa istom brzinom s kojom se sistem urušio, izdiÿe se oligarhija prebogatih qudi od istih onih koji su u ranijem sistemu bili premoãni, pa su imali moguãnost i privilegiju da prvi zaposednu i za sebe i ålanove svoje porodice prisvoje prirodna i nacionalna dobra (izvore nafte, prirodnog gasa, zemqišta, infrastrukturne sisteme). Ovaj najtipiåniji vid sistemske korupcije je u veãini tranzicijskih zemaqa skoro sasvim legalizovan. Tamo gde ovaj proces naknadne" ili postsocijalistiåke koncentracije kapitala" još nije dovršen i legalizovan, on se ubrzano nastavqa u istom pravcu. Wegovo glavno pogonsko gorivo je veã privatizovani kapital koji bez ozbiqnijih prepreka prodire u sve javne sluÿbe i ustanove (po pravilu da novac vrti gde burgija neãe"). I u Srbiji najdubqi uzroci korupcije vuku svoje korene iz proteklog socijalistiåkog reÿima u kojem su javnim dobrima (drÿavnom i društvenom svojinom), obiåno po svom nahoðewu, raspolagali moãni pojedinci i privilegovane grupe. Oduvek je društvena svojina razvlaåena kao Alajbegova slama", ali je trebalo samo da se javno proklamuje wena privatizacija, pa da se stara politiåka oligarhija preobrati u novu lopovsku oligarhiju" (kleptokratiju). Pošto i u Srbiji danas deluju skoro svi ranije navedeni åinioci koji pogoduju ukorewivawu i bujawu korupcije, svi oni istovremeno podstiåu i organizovani kriminalitet. U tom smislu bi se moglo zakquåiti da su i korupcija i organizovani kriminalitet u Srbiji, sa jedne strane, posledica rata i raspada starog institucionalnog sistema i nasleðe bivšeg reÿima, a sa druge, posledica interesnih blokada u izgraðivawu novih i efikasnijih institucija društvene kontrole i regularnih mehanizama modernog razvoja i u tom smislu novonastali tranzicijski fenomen nedovršenog demokratskog sistema. U Srbiji se sa navedenim sistemskim åiniocima korupcije udruÿuju i specifiåni situacioni åinioci koji neposredno reprodukuju organizovani kriminalitet. U okolnostima surove meðunaradne blokade nuÿno je bilo da se strukturno i funkcionalno prekomponuje unutrašwi institucionalni sistem: policija je prvo bila prinuðena da saraðuje sa kriminalcima, a zatim ih je sama organizovala; carinici su tada dobili preporuku da saraðuju sa švercerima, a zatim su sami poåeli da organizuju šverc. Svi su bili prinuðeni da jedno misle, drugo govore a treãe rade. U takvim okolnostima zakoni su i za one koji ih pišu i za one koji bi trebalo da ih primewuju samo mrtvo slovo na

122 123 papiru". Oni se otvoreno i grubo krše ili se zamewuju korisnim malverzacijama", pa se sudstvo potpuno delegitimiše i pravosudni sistem u celini obesmišqava. U takvim okolnostima privreda definitivno potpada pod uticaj organizovane korupcije, koja zahvata i sve druge oblasti društvenog ÿivota politiku, zdravstvo, obrazovawe. Najopasnija posledica tako stvorene društvene anomije jeste otvorena sprega i pogubna simbioza normalnih i patoloških pojava kad je izgledalo da svi saraðuju na istom ( patriotskom") poslu. Pomešani su kriterijumi dobra i zla, stvorena je vrednosno-normativna zbrka i niko više nije bio u stawu niti je imao motiv da se sam bori protiv udruÿenih snaga korupcije i wenih protagonista, protiv interesnog saveza neodgovorne vlasti i organizovanih kriminalaca. Zato je stawe društvene anomije raj za kleptokratiju, koja uvek najuspešnije lovi u mutnom". Tako je u Srbiji stvorena zloåinaåka korporacija u obliku organizovanog kriminaliteta. Pojam organizovani kriminalitet" nosi neke znaåewske kontroverze, a u kriminologiji se definiše na veoma razliåite naåine (I g w a t o v i ã, 1998: 13 30). Ne ulazeãi u razlika koje postoje meðu kriminolozima, za sociološku analizu je najpogodnije shvatawe organizovanog kriminaliteta kao profesionalnog kriminala, odnosno kao kontinuirane i nezakonite privredne delatnosti organizovanih grupa kojima je kriminalno delovawe postalo glavno ÿivotno zanimawe. Slobodan Vukoviã u svojoj studiji Korupcija i vladavina prava (2003), napisanoj na osnovu empirijskog sociološkog istraÿivawa sprovedenog na uzorku od 327 privatnih preduzetnika u Srbiji godine pokazuje široku raširenost korupcije u Srbiji. Veãina privatnih preduzetnika u Srbiji (52,3%) izjavquje da unapred zna (uvek, obiåno i åesto) koliko za koju uslugu javnih sluÿbenika moraju da plate: prilikom registracije firme, za uvozno-izvozne dozvole, sanitarnim, komunalnim ili poreskim inspektorima, lokalnim sluÿbama za izdavawe dozvola za rad, za gradwu stalnih ili privremenih stambenih ili poslovnih objekata na atraktivnim gradskim zonama, za odobravawe povoqnijih kredita, a pogotovo na carini. Pokazalo se da je korupcija raširenija tamo gde su pravne procedure komplikovanije, gde je drÿavna birokratija brojna i neefikasna, gde su zakoni konfuzni, a javna kontrola oteÿana. Tada je za privilegovanu uslugu obiåno potrebno podmititi više od jednog javnog sluÿbenika ili više od jednog puta, pa ni u tom sluåaju davalac mita nije siguran da ãe plaãenu uslugu dobiti (s. 106). Srbija u ovom pogledu nije nikakav izuzetak u odnosu na okolne zemqe iako je bila više od bilo koje od wih izloÿena traumama rata i spoqnih sankcija. Podloÿnost korupciji svih zemaqa u našem regionu je velika. Korupcija je merena indeksom od 0 (najveãa) do 10 (najmawa) a bila je godine sledeãa: u Rumuniji 4,4; Albaniji 4,3; Hrvatskoj 3,4; Bosni i Hercegovini 3,3; Makedoniji 3,1; Bugarskoj 2,8; Srbiji 2,8 i Crnoj Gori 2,7. (V u k o v i ã, 2003: s. 116).

123 124 Poseban vid korupcije je tzv. politiåka korupcija koja je naroåito izraÿena u politiåki i pravno nestabilnim društvima i prelaznim vremenima kakvo je vreme postsocijalistiåke tranzicije. Ova korupcija se sastoji u nezakonitom i tajnom davawu provizije uticajnim predstavnicima vlasti sa ciqem da se izdejstvuju zakoni ili politiåke odluke koje su u interesu davalaca provizije. Prema rezultatima studije Svetske banke o stepenu politiåke korupcije Srbija i Crna Gora je godine bila na šestom mestu od 26. drÿava u tranziciji, sa indeksom korupcije od 2,2 na skali od 0 (najveãa korupcija) do 10 (bez korupcije). Zato je razumqivo što se u takvim društvima ukorenila korupcijska poslovna strategija koja se ciniåno formuliše sloganom: preko mita do profita". Da bi se sistemski spreåavala korupcija, u Srbiji je do doneto nekoliko tzv. antikorupcijskih zakona (o javnim nabavkama, o finansirawu politiåkih stranaka, o spreåavawu sukoba interesa, o slobodnom pristupu informacijama) ali se wihova dosledna primena sa svih strana ometa. Grupa istraÿivaåa u okviru Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) u Beogradu je sa tri svoje kwige na temeqima empirijskih socioloških istarÿivawa obradila neke vaÿne oblike korupcije kod nas: Korupcija u Srbiji (2001), Korupcija na carini (2002) i Korupcija u pravosuðu (2004). Oni razlikuje tri opšta tipa korupcije: korupcija za ostvarivawe prava (podmiãivawe da bi se lakše i brÿe došlo do legalnog); korupcija za kršewe prava (podmiãivawe da bi se izbegla kazna za prekršaj zakona); korupcija za mewawe prava (za prilagoðavawe prava interesima krupnih korupcionaša). Profesionalna kriminalna delatnost po pravilu je oslowena na sistemsku korupciju i na otvoreno ili prikriveno nasiqe, a funkcionalno (i tajno) je povezana sa odreðenim društvenim profesijama koje su formalno ovlašãene za weno suzbijawe. Tamo gde je organizovani kriminalitet uhvatio dubqe korene skoro bez izuzetaka postoji interesna i personalna sprega kriminalnih grupa i oficijelnih drÿavnih organa koji bi trebalo da gone i kaÿwavaju kriminalce, a oni su se sa wima udruÿili. Zato bi se odnos organizovanog kriminala i drÿavne organizacije mogao da iskaÿe preko åesto korišãene ocene da i dobro organizovane drÿave imaju svoje kriminalce, dok dobro organizovani kriminalci imaju svoje drÿave". U organizovani kriminal se ubrajaju krijumåarewe i trgovina drogom, velike kraðe, otmice, reketirawe, prawe prqavog novca, ali i organizovana prostitucija, trgovina qudima (ÿenama i decom), trgovina opasnim materijama, oruÿjem, strateškim patentima i sliåno. Neke od ovih kriminalnih aktivnosti su na granici legalnog (bankarskog i drugog) poslovawa, ali su uvek nezakonite. Obiåno su povezane sa špijunaÿom, ali ponekad i sa sportom, politikom, ratovawem, turizmom i drugim. Organizovani kriminal je skoro nevidqiv i u wegovom sluåaju

124 125 je najveãa tzv. tamna kriminalna brojka, koja je za sve oblike kriminala vrlo velika. To znaåi da zvaniåna statistika uvek beleÿi znatno mawe kriminalnih prestupa nego što ih je stvarno bilo, a organizovani kriminal se najuspešnije skriva i zameãe trag organima društvene kontrole, gowewa i kaÿwavawa. Organizovani kriminal nema korene u siromaštvu nego u globalnoj društvenoj sistemskoj organizaciji ili dezorganizaciji i u tom pogledu je sliåan i povezan sa nekim drugim tipovima kriminala koji vrše kriminalci koji se regrutuju iz materijalno dobrostojeãih sredwih i viših slojeva i iz starije populacije. Takav je kriminal belih okovratnika" kojem pribegavaju oni koji vrše utaju poreza, prave nezakonite transakcije sa hartijama od vrednosti, nezakonito trguju nekretninama, pustaju u promet opasne materije, zloupotrebqavaju sluÿbene poloÿaje. Taj kriminal je, takoðe, mawe vidqiv, organi gowewa i statistika ga teško registruju, ali on je društveno mnogo opasniji od vidqivijeg kriminala marginalnih grupa (siromašnih i mladih). Ako ni zbog åega drugog, po tome je društveno štetniji što se obiåno povezuje sa krupnim kriminalom najmoãnijih i najviših slojeva koji društvu i drÿavi nanosi i najveãu štetu. To je elitni kriminal" ili kriminal povezanih lica" koja pripadaju sloju uglednih" graðana. Jedan vid ove vrste kriminala oznaåava se kao klijentizam" koji se sastoji u tome što poznate javne liånosti nalaze neke druge qude (svoje klijente") koji se umesto wih bave onim unosnim poslovima koje vlast u stvari namešta" sama sebi. Sa ovim je povezan i korporacijski kriminal, koji je duboko ukorewen naroåito u tzv. tajkunskim korporacijama koje su stvorene prqavim novcem i nelegalnim transakcijama novobogataša. U Srbiji je danas kquåno razvojno pitawe, koje ima prizvuk onog sudbinskog biti ili ne biti, pitawe da li ãe oni koji se udruÿuju u kraði javnih dobara i koji åine jednu opasnu lopovsku oligarhiju, nadjaåati one koji se tome protive gradeãi moderne društvene institucije. Zato je danas Srbiji preko potrebna jedna nova politiåka koalicija, koalicija åasnih graðana" koja bi se odluåno pobunila protiv koalicije korumpiranih stranaka i svih drugih vidova korupcije. Meðutim, otvoreno je pitawe da li se bilo kakva i bilo koja koalicija åasnih graðana" moÿe uspešno suprotstaviti organizovanoj snazi profesionalnog kriminaliteta. Taånije, sasvim je izvesno da tako nešto samo po sebi nije dovoqno jaka i efikasna prepreka organizovanom kriminalu u Srbiji. S druge strane, moralo bi da postane belodano jasno da su reformisane i ojaåane javne ustanove jedina ozbiqna i efikasna prepreka korupciji i svim drugim oblicima organizovanog kriminaliteta. Reforme bi u prvom redu podrazumevale povlaåewe drÿave iz neposrednog administrativnog upravqawa privrednim poslovima, uz wihovo prepuštawe pravno ureðenom trÿištu. Jaåawe javnih ustanova znaåilo bi da minimalne drÿavne funkcije budu efikasnije, a sve druge javne ustanove da dobiju, sa jedne strane, realna sredstva i mehani-

125 126 zme za vršewe svojih ovlašãewa, a sa druge, da stalno budu pod javnom kontrolom svoga rada koji mora biti što prozirniji". Paradoksalno je da spoqni åinioci, ponovo, imaju presudan uticaj i na kriminalitet u Srbiji ovog puta u suprotnom smeru od onog kakav su imali prilikom uvoðewa meðunarodnih sankcija. To je još jedan primer za opšte pravilo da je svaka terapija" patoloških fenomena nuÿno povezana sa wihovom etiologijom". Ili je još jedan indikator koji potvrðuje delotvornost teorije zavisnog razvoja poluperiferijskog društva kao što je srpsko (umesto prokazane teorije zavere" koja se, takoðe, uporno potvrðuje i pored svih wenih horskih osporavawa i to, vaqda, zbog ranije sliånog horskog promovisawa). Meðutim, internacionalizovawe borbe protiv organizovanog kriminaliteta podstiåe domaãe kriminalce da se i sami još boqe organizuju, kako na nacionalnom tako i na transnacionalnom kriminalnom trÿištu". Novim balkanskim i evropskim uslovima ubrzano se prilagoðavaju sve tradicionalne nacionalne mreÿe kriminalaca. Svi krupniji kriminalci se povezuju na internacionalnom planu, ali i meðusobno konkurišu jedni drugima na meðunarodnom kriminalnom trÿištu. Meðusobni odnosi organizovanih kriminalnih grupa, danas kao i ranije, iskquåivo zavise od wihovih interesa bilo da saraðuju ili da se sukobqavaju. Kad dve drÿave ili dva naroda ratuju, wihovi kriminalci saraðuju kad god im se interesi poklope. To je bio sluåaj sa svim kriminalcima na raznim stranama i u posledwem ratu na jugoslovenskim prostorima, pa nema razloga da tako ne bude i u miru. Ipak, mora se imati na umu da je oduvek rat mnogo više odgovarao kriminalcima nego poštenim graðanima. Zna se da bez mira i saradwe meðu drÿavama danas nije moguãa borba protiv organizovanog kriminala, kao što se zna da se u ratovima kriminalci najboqe organizuju i meðusobno najuspešnije saraðuju. S druge strane, usled olakšane komunikacije, kao i sve drugo, i internacionalne kriminalne mreÿe danas efikasnije funkcionišu. Takoðe, elektronske komunikacije omoguãuju i sasvim nove oblike kriminala. Ostaje nada da ista efikasna tehniåka sredstva mogu da koriste i oni koji se danas bore protiv organizovanog kriminala tako da sve i daqe i do kraja ostaje sasvim neizvesno. Izvesno je samo da ãe kriminala uvek biti, kao što ga je oduvek i bilo. Kod nas se danas radi o tome da se, s jedne strane, odgovarajuãim konvencionalnim i novim merama nadleÿnih drÿavnih organa i socijalnih sluÿbi kriminalitet smawi i stavi pod kakvu-takvu društvenu kontrolu, a s druge, da se podigne kulturni imunitet i ojaåa sistemsko-institucionalni integritet koji bi preventivno spreåavao preteranu kriminalizaciju srpskog društva.

126 127 LITERATURA Bela kwiga Miloševiãeve vlade (2000). Beograd: G-17 plus. B o g i ã e v i ã B., K r s t i ã, G., M i j a t o v i ã, B., M i l a n o v i ã, B. (2003). Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS) i Ministarstvo za socijalna pitawa Vlade Srbije. V u k o v i ã, Slobodan (2003). Korupcija i vladavina prava, Beograd: IDN. D i r k e m, Emil (1977). Samoubistvo, Beograd: BIGZ. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na poåetku treãeg milenijuma (2004). Ur. A. Miliã, Beograd: ISI FF. Ð u k i ã, Petar (2005). Pet godina ekonomske tranzicije u Srbiji, u: Pet godina tranzicije u Srbiji, Beograd, Socijaldemokratski klub i Friedrich Ebert Stiftung, str Z v e k i ã, Ugqeša (2001). Ÿrtve kriminala u zemqama u tranziciji, Beograd: Prometej, Viktimološko društvo Srbije i IKSI. I g w a t o v i ã, Ðorðe (1998). Organizovani kriminalitet, Beograd: Policijska akademija. Korupcija u Srbiji (2001). Ur. B. Begoviã, B. Mijatoviã, Beograd: CLDS. Korupcija na carini (2002). Ur. B. Begoviã, B. Mijatoviã, Beograd: CLDS. Korupcija u pravosuðu (2004). Ur. B. Begoviã, B. Mijatoviã, D. Hiber, Beograd: CLDS. L a z i ã, Mladen (1994). Sistem i slom, Beograd: Filip Višwiã. M r v i ã, Nataša, Ã i r i ã, Jovan (2004). Sukob javnog i privatnog interesa u trouglu moãi, novca i politike, Beograd: Vojnoizdavaåki zavod. P e t r o v i ã, Ruÿa, O p a l i ã, Petar, R a d u l o v i ã, Dragan (1990). Samoubistva u Jugoslaviji, Beograd: ISI FF. P o š a r a c, Aleksandra i dr. (1995). Socio-ekonomski poloÿaj porodice sa decom u Srbiji, Beograd: Institut ekonomskih nauka. Razarawe društva (1994): priredio M. Laziã, Beograd: Filip Višwiã. Seksualnost, agresivnost, delinkventnost (1999). Priredio D. Popoviã, Novi Sad: Matica srpska. Sistem i korupcija (2000). Uredio V. Vukotiã, Beograd: IDN. Srbija posle Miloševiãa" (2001). Tematski broj Srpske politiåke misli, Beograd. Srbija krajem milenijuma: razdrawe društva, promene i svakodnevni ÿivot (2002). Uredili S. Bolåiã i A. Miliã, Beograd: ISI FF. Strategija za smawewe siromaštva u Srbiji (2003). Beograd: Ministarstvo za rad i socijalna pitawa. Ã i r i ã, Jovan (2001). Društveni uticaji na kaznenu politiku, Beograd: Institut za uporedno pravo. Š k u l i ã, Milan (2003). Organizovani kriminalitet, Beograd: Dosije.

127 128 SOCIAL ROOTS OF CRIMINALITY IN SERBIA by Milovan M. Mitroviã Summary This paper consists of two parts. The first part, in a theoretical-hypothetical manner, discusses social organization, conflicts and criminality, while the second discusses some specific problems related to corruption and organized crime in Serbia. The first part expounds the hypothesis that the social conflicts (war, external sanctions and the breakdown of the regime) led to a deep crisis and destruction (disorganization) of the Serbian society, which directly caused the sharp increase in all kinds of criminality in Serbia. Starting from the assumption that criminality has the characteristics of a total social phenomenon as well as many faces and seamy sides, the author distinguishes three sociologically most significant social roots and forms of criminality in Serbia, that is the systemic, anomic and transitional ones. The second part specially discusses corruption as a form of systematic and transitional criminality and as the backbone of organized crime in Serbia. The author believes that the deepest causes of corruption have their roots in the old socialist system and recent transitional regimes in which the public property (state and social property) was managed by the powerful individuals and privileged groups, usually according to their own will. In that sense, the author concludes that corruption and organized crime are, on the one hand, the consequences of war and disintegration of the socialist system and the heritage of the former regime, and on the other the consequences of interest blockades in the construction of new and more efficient institutions of social control and regular mechanisms of modern development, so in that sense they are a newly-created transitional phenomenon of the unfinished democratic system. Therefore, the paper points out that the reformed and strengthened public institutions are the only serious and efficient obstacle to corruption and all other forms of organized criminality. In the first place, reforms should imply the withdrawal of the state from the direct administrative management of economic activities, leaving them to a legally ordered market. Strengthening of public institutions would imply more efficient minimal state functions; all other institutions should get, on the one hand, real means and mechanisms to implement their duties, and on the other they themselves should be under public control in their work which has to be more transparent" than it is today.

128 UDC 14 Mill J. S Originalan nauåni rad Miša Ðurkoviã XON STJUART MIL, RADNIÅKO PITAWE I PROBLEM SOCIJALIZMA 1 SAŸETAK: Predmet ovog ålanka jeste analiza Milovog odnosa prema socijalizmu. Autor polazi od savremene libertarijanske dogme o Milu kao kvaritequ liberalizma koji je ovu ideologiju navodno okrenuo ka socijalistiåkim tokovima. Detaqnom i taksativnom analizom baziranom na Milovim Principima politiåke ekonomije i Poglavqima o socijalizmu pokazuje se da ova teorija nije taåna, veã da je upravo obrnuto, Mil zapravo kao prvi ozbiqan kritiåar socijalizma postavio sve relevantne argumente kojima ãe liberalna teorija kasnije pobijati ovu konkurentsku ideologiju. Naglasak je stavqen na probleme redistribucije i proširewa glasaåkog prava, ali se autor dotiåe i pitawa korporacija, protekcionizma i poreske politike. KQUÅNE REÅI: X. S. Mil, liberalizam, socijalizam, radniåke korporacije, socijalna redistribucija. Problem Milovog odnosa prema socijalizmu i radniåkom pitawu u devetnaestom veku, i dan danas predstavqa glavnu taåku na kojoj se moÿe zasnivati ideološka ocena åitavog wegovog intelektualnog napora. Reå je o jednom od najsloÿenijih i najproblematiånijih pitawa o kome postoje potpuno protivreåni stavovi, koji variraju od jednostranog optuÿivawa Mila za kolektivizam, filantropiju i kvarewe liberalizma uvoðewem socijalistiåkih elemenata, 2 do recimo Vendi Doner koju izu- 1 Ovaj rad je nastao kao deo projekta koji finansira Ministarstvo za nauku i ÿivotnu sredinu Republike Srbije. 2 Najznaåajnije je sigurno mesto iz Apendiksa za Mizesov Liberalizam u kome ovaj autor kaÿe: Xon Stjuart Mil je epigon klasiånog liberalizma, i posebno u svojim kasnijim godinama, pod uticajem svoje ÿene, prihvatio je mnoštvo loših kompromisa. On je polako upao u socijalizam i postao je izvor besmislenog spajawa liberalnih i socijalistiåkih ideala koji je doveo do opadawa engleskog liberalizma i do podrivawa ÿivotnog standarda engleskog naroda Bez potpunog izuåavawa Mila nemoguãe je shvatiti dogaðaje iz posledwe dve generacije. Jer Mil je veliki zastupnik socijalizma. Svi argumenti koji se mogu izloÿiti u prilog socijalizma elaborirani su kod Mila sa velikom qubavqu. U poreðewu s Milom svi drugi socijalistiåki pisci åak Marks, Engels i

129 130 zetno brine Milov loš odnos prema radniåkoj klasi i siromašnima, koji se, na primer, ogleda u wegovom protivqewu proširewu prava glasa za radnike. Da bismo dobili zaista objektivnu ocenu wegovog tretmana ovog sklopa problema, najpre treba ostaviti jednoznaåna ili-ili objašwewa po strani. Umesto prostog svrstavawa Mila na jednu ili drugu stranu treba ispitati razloge i društvena kretawa koja su uslovqavala i mewala wegov vrlo suptilni stav o ovom kompleksu problema. 3 'Dokazi' da je Mil bio socijalista obiåno se traÿe u Autobiografiji i u drugom i treãem izdawu wegovih kapitalnih Principa politiåke ekonomije. U wegovoj Autobiografiji zaista postoji nekoliko mesta gde je Mil sebe doveo u vezu s odreðenim socijalistiåkim idejama i tendencijama. Na strani 199, on kaÿe da su se u kasnijim godinama desile dve velike promene u wegovom mišqewu od kojih je jedna veãe pribliÿavawe (approximation), u pogledu ultimativnih izgleda åoveåanstva, uslovnom socijalizmu". 4 Obratimo, meðutim, paÿwu da je druga promena kretawe od åiste demokratije, ka wenoj modifikovanoj formi, kakva je izneta u Predstavniåkoj vladi åitalac ãe se setiti da se upravo radi o liberalizovawu demokratije i isticawu korektivnih elemenata koji treba da štite više klase od radniåkih i socijalistiåkih aspiracija da preko proširewa prava glasa ovladaju Parlamentom i da to iskoriste za redistribuciju preko progresivnog oporezivawa. Potpuno ista situacija je na strani 239, gde Mil još decidnije tvrdi da su se on i Harijet mogli podvesti pod generalnu odrednicu socijalista" neposredno pre te tvrdwe on objašwava kako je tada bio mnogo mawe demokrata nego ranije jer mu je bilo oåigledno da je zbog lošeg obrazovawa ogromno neznawe, sebiånost i brutalnost koja vlada meðu masama. 5 Te mase su upravo radnici pa postaje jasno da tvrdwa kako su bili socijalisti nema veze s prihvatawem osnovnih radniåkih i socijalistiåkih zahteva tog vremena, od kojih su, kao što ãemo daqe videti proširewe prava glasa i generalna demokratizacija društva bili najvaÿniji. Šta je Mil podrazumevao pod svojim socijalizmom postaje jasnije iz sledeãih reåi: Dok smo s najveãom moguãom energijom odbacivali tiraniju društva nad individuom koju veãina socijalistiåkih sistema ukquåuje, mi smo gledali unapred ka vremenu kada društvo više neãe biti podeqeno na lewe i preduzimqive; kada pravilo da oni koji ne rade ne mogu da jedu neãe biti primewivano samo na paupere veã na sve; kada ãe podela produkata rada, umesto da zavisi, kao što je to u velikoj meri danas sluåaj, od sluåajnosti roðewa, biti ostvarivana slaga- Lasal teško da su od bilo kakve vaÿnosti." Mises, (1985), str Protiv ove vrste libertarijanske, ekstremistiåke ortodoksije usmeren je i ovaj rad, kao i moj ålanak Mil i konzervativizam", Sociološki pregled, HHH, no. 3, str , Beograd Ja ãu ovde pokušati da ovaj problem razloÿim u nekoliko osnovnih teza i obradim na generalnom teorijskom nivou. Za dobru istorijsku, vremenski zasnovanu analizu razvoja Milovih stavova pogledati odliåan Klejsov ålanak iz o Milu i socijalizmu na koji se i ja delimiåno oslawam u sledeãoj analizi. 4 CW,, str Ibid, str. 239.

130 wem, na osnovu priznatih principa pravde Smatrali smo da je društveni problem buduãnosti, kako da se spoji najveãa individualna sloboda delovawa sa zajedniåkim vlasništvom nad sirovinama zemqine kugle, i jednakim uåešãem svih u beneficijama zajedniåkog rada". Odmah zatim Mil objašwava da je sve ovo bilo shvatano kao jedna vrsta znaåajne normativne utopije za koju u qudima postoji kapacitet, ali da se ona moÿe projektovati samo u neku daleku buduãnost jer za obrazovawe i dugoroåno popravqawe kvaliteta i karaktera kako radnika tako i wihovih poslodavaca treba još mnogo vremena i rada. Na sledeãoj strani, Mil objašwava šta je to u socijalistiåkim eksperimentima i idejama što je našao kao normativni korektiv tadašweg društva: Interes za zajedniåko dobro je sada generalno tako slab motiv, ne zato što ne bi moglo da bude drugaåije, veã zato što umovi nisu naviknuti wime da se bave buduãi da od jutra do sutra moraju da se bave stvarima od liånog interesa Duboko usaðena sebiånost koja åini generalni karakter postojeãeg društvenog stawa, je tako duboko ukorewena, samo zato što åitav tok postojeãih institucija nastoji da je promoviše " 6 Mil ukazuje da to nije znaåilo da se prihvataju socijalistiåka preterivawa koja su htela da odbace svako zastupawe privatnog interesa u javnim poslovima, ali su Harijet i on s velikim zadovoqstvom i interesom pozdravqali sve socijalistiåke eksperimente poput kooperativnih asocijacija, koje su delovale kao najkorisniji oblik obrazovawa za sve one koji su u tome participirali, time što su kultivisale sposobnost da se deluje na osnovu motiva opšteg dobra, i vodile osvešãivawu razloga zašto su neki qudi za to nesposobni. Dakle, cela priåa o Milovom socijalizmu svodila se pre svega na podsticawe interesa za opšte dobro, kultivisawe solidarnosti i promovisawe ideje radniåkih kooperacija kao naåina spontanog organizovawa i zajedniåkog preduzetništva. Sve to, meðutim, nema mnogo veze s onim što je i tada a i kasnije bio glavni tok socijalistiåke misli s kojim se Mil u najveãem delu sporio åitavog svog ÿivota, što ãu sada pokušati da pokaÿem. 7 Milova polemika sa socijalistima je izlagana naroåito u Principima politiåke ekonomije i obuhvata dokazivawe nuÿnosti i neizbeÿnosti slobodnog trÿišta, konkurencije, privatne svojine, nejednakosti koja nastaje usled razliåitog truda, štedwe i ulagawa, kao i pokazivawe da je liåni interes najvaÿniji pokretaå privrede i biznisa. 8 Sve ovo dodatno je potcrtano wegovim reåima da laissez faire kao princip mora da stoji u osnovi ekonomske i društvene organizacije, i da iako ne sme biti shvatan kao apsolutni princip, teret dokazivawa Ibid, str Postoji još nekoliko znaåajnih momenata koje je Mil poštovao kod socijalista i u kojima se vidi uticaj nekih wihovih frakcija. Na primer, poznato je da je svoju teoriju elite (koja je inaåe vrlo liberalan i åak konzervativan moment wegove misli) prvobitno preuzeo od sen-simonista. Kod socijalista je generalno cenio kritiku društvenih slabosti, a ono zbog åega ih je najviše poštovao jeste bezrezervna borba za ÿenska prava. 8 Pogledati CW,, str. 214, 225, i CW,, str. 740.

131 132 ipak uvek treba da bude na onome ko predlaÿe wegovo ograniåewe i proširewe drÿavne intervencije. Kao što ãemo videti, i kao što i Klejs upozorava, wegova odbrana kompeticije izmeðu preduzeãa je konstantna kroz åitav ÿivot, pa åak i radniåke kooperacije moraju da se ukquåe u igru pod istim pravilima koje vaÿe za sve. Mil je svoju karijeru zapoåeo u debatnim klubovima gde je izmeðu ostalog vodio polemike s ovenistima, kao što je Tompson. U tim debatama branio je Rikardove pozicije i napadao radnu teoriju vrednosti, radniåku lewost, kao i nedostatke socijalistiåkih ideja, ukazujuãi posebno na problem menaxmenta i vlasništva. 9 Åak i u vreme treãeg izdawa Principa, kada se moÿda najviše pribliÿio nekim socijalistiåkim idejama, zadrÿao je te osnovne postulate i oštro se suprotstavqao socijalistiåkim idejama o nacionalizaciji sve zemqe ili o nacionalnom sistemu zapošqavawa. Posledwe delo na kome je Mil radio bila je zamišqena i naÿalost nedovršena kwiga o socijalizmu, 10 iz koje su ostala åetiri poglavqa objavqena kao Poglavqa o socijalizmu. Ovo delo predstavqa posledwu reå koju je on izrekao o problemu socijalizma, i zapravo je jedna od najranijih i najjaåih liberalnih kritika socijalistiåke i posebno komunistiåke ideje. Mil kreãe, najpre, s izlagawem osnova raznih socijalistiåkih škola (sensimonizma, ovenizma, furijerizma, Blana), i posebno wihove kritike kapitalistiåkog društva, a zatim sledi wegovo ispitivawe te kritike. On primeãuje da je taåno da plate još uvek nisu dovoqne za zadovoqavawe svih potreba, ali osporava Blanovo tvrðewe da se plate kreãu ka opadawu iskustvo je upravo suprotno, jer je rast plata radnika stalan. Radniåka populacija po Milu veã od druge polovine veka ÿivi sve boqe, a Blan se i daqe drÿi ranog pesimistiåkog maltuzijanizma. 11 Mil sa zadovoqstvom uoåava da su dugotrajni napori za rešavawe problema populacije urodili plodom i da se vidi uticaj emigracije i podignute svesti radnika koji raðaju sve mawe dece. Zbog svega toga, celokupno društvo ne pada kao što to tvrde socijalisti u ambis, veã se iz wega polako diÿe i samo ga loši zakoni u tome mogu spreåiti iz Predstavniåke vlade znamo da se ovo odnosi na socijalistiåka i radniåka nastojawa da se zakonski nametnu visoki porezi i redistribucija. Mil takoðe upozorava da nije taåno da se trgovina kreãe ka monopolima kompeticija velikih i malih je itekako ÿiva i mala preduzeãa uspešno opstaju uprkos nekim prednostima rada na veliko. 12 Kquåno je, po Milu, što socijalisti ne vide i ne priznaju znaåaj rada kapitalista. Umesto socijalistiåke priåe o eksploataciji, Mil nudi stvarnu 9 Claeys, (1987), str. 124, Videti o tome belešku Helen Tejlor u CW,, str CW,, str Ibid, str Mil doduše priznaje da zbog preterane konkurencije kompeticija osigurava jeftinoãu, ali ne i kvalitet prodavci i manufakturisti imaju mnogo više prostora za prevaru nego ranije. No to se ne moÿe spreåiti drugaåije sem boqim zakonima i wihovim oštrijim sprovoðewem, kaÿe on.

132 sliku poslova i obaveza koje vlasnik mora da obavqa: on zapravo mora da štedi kapital, da ÿrtvuje svoje uÿivawe kako bi oåuvao i uveãao masu obrtnog kapitala; on taj kapital mora da ulaÿe i da ga time izlaÿe riziku u nesigurnom procesu proizvodwe, trgovine i plasmana svoje robe. Tek sve to zajedno stvara uslove da radnici mogu da rade i ÿive. Kapitalista takoðe obavqa poslove rukovoðewa, upravqawa, organizacije, kontrole, nadgledawa i kompletnog menaxmenta od koga najviše zavisi uspeh celog preduzeãa na trÿištu. 13 Generalno gledano, kaÿe on, naš sistem smawuje nevoqe koje u wemu postoje, što sa socijalizmom nije sluåaj. Nakon toga Mil prelazi na analizu teškoãa socijalistiåkih projekcija i predloga za organizaciju ekonomije i društva. Upozorava da se predlozi razliåitih škola dosta razlikuju izmeðu sebe, ali da imaju i neke zajedniåke karakteristike. Po wemu postoje dva osnovna pravca: evolucioni, korporacijski socijalizam Ovena, Furijea i sliånih mislilaca, koji se zalaÿu za organizaciju socijalistiåkih unija i asocijacija, te za wihovo multiplikovawe i širewe na celu zemqu, kao naåin za uvoðewe socijalizma; s druge strane stoje pripadnici revolucionarnog pokreta koji traÿe revoluciju, uvoðewe centralnog planirawa i ukidawe svake privatne svojine. Za onaj prvi Mil smatra da je inteligentniji i promišqeniji, ali ovaj drugi je qudima prijemåiviji jer nudi brza rešewa i zapaqiviji je. 14 Samu ideju centralnog planirawa Mil opisuje kao himeriånu", i upozorava da napredak dolazi samo od dugotrajnog rada i investirawa i da zavisi od znatnog akumuliranog fiksnog i pokretnog kapitala. 15 Problemi za socijalizam i wegovu uravnilovku dolaziãe od nedostatka motivacije za menaxere kada neko dobija jednako koliko i drugi, nema motiva da radi više jer time ne moÿe da ostvari poboqšawa za sebe i svoju porodicu. Menaxeri gube dinamiku, spremnost da rizikuju, da se razvijaju i ÿrtvuju za buduãe dobitke. Radnici tu gube motiv da se veãim radom uzdignu u višu klasu. U centralnom planirawu se arbitrarno odluåuje o stvarima o kojima u kapitalistiåkom sistemu spontano odluåuju zainteresovane i najboqe informisane strane. Mil zatim upozorava da u sistemu uravnilovke svako pokušava da korupcijom i prevarom izbegne svoj deo posla. Sve to vodi stalnim sukobima, na primer, u obrazovawu gde imamo sukob preferencija, a da ne postoje pravedni mehanizmi za wihovo rešavawe. Kao i na drugim mestima, Mil upozorava da komunistiåke ideje vode direktno gašewu individualnosti, spontanosti mišqewa i delovawa, a time i stagnaciji. On se i sa Harijet, koja je bila mnogo bliÿa raznim socijalistiåkim idejama, razilazio pre svega u pogledu wene vere u moguãnost brzog poboqšawa qudske prirode i karaktera putem obrazovawa. Mil u to nije verovao Ibid, str. 734, O Milovim nedoumicama i varijacijama u pogledu odreðewa socijalista i komunista videti Levin (2003), naroåito prvi deo ålanka. 15 CW,, str Mil nije imao naroåito dobro mišqewe o stawu niÿih klasa za koje na jednom mestu tvrdi da su laÿovi po navici. Videti CW, H, str. 338.

133 134 i stoga je tvrdio kako nasilno gurawe nepripremqene populacije u komunistiåki eksperiment moÿe da znaåi samo propast. 17 Dva najznaåajnija predmeta spora sa socijalistima bila su pitawe socijalne redistribucije i proširewa prava glasa. Nasuprot uobiåajenim predrasudama da je Mil verovao u socijalnu redistribuciju kao naåinu za poboqšawe poloÿaja radniåke klase, paÿqivo åitawe wegovih stavova o tom pitawu pokazuje da to nije taåno. On, na primer, jeste bio zastupnik progresivnog oporezivawa nasleða, ali iza toga se nije krila namera da se akumulirani kapital podeli radnicima i siromašnima da ga potroše, veã upravo obrnuto, teÿwa da se umrtvqeni kapital stavi u ruke pre svega preduzetne sredwe klase koja bi ga stavila u trÿišnu dinamiku i omoguãila wegovo dodatno oploðavawe. S druge strane, on jeste smatrao da u nekim sluåajevima treba saåuvati radnike i siromašne od potpune gladi, i da drÿava u tim trenucima, kao tokom irske gladi iz 1847, treba da interveniše kako bi direktno spasila qude od umirawa, ali åak i tada on je pre svega zahtevao da se neiskorišãena zemqa podeli irskim seqacima da bi oni svojim radom proizveli sebi hranu. Takoðe je smatrao da drÿava iz buxeta treba da obezbeðuje sredstva za obrazovawe onih najsiromašnijih, meðutim, i ta åiwenica spada u red dokaza da je uvek u pitawu takva drÿavna intervencija koja radnicima i siromašnima omoguãuje obrazovawe i osposobqavawe da sami zarade potrebna sredstva, a nikada se ne radi o zalagawu za prostu podelu novca. Štaviše, Mil je direktno bio protiv svake ideje o prostoj socijalnoj redistribuciji, koja je ekonomski svakako katastrofalna, 18 jer kako je to i u prvoj kwizi Principa objašweno, upravo radnici i siromašni bivaju ošteãeni kada se oporezuje kapital bogatih time se troši akumulacija koja im dugoroåno obezbeðuje posao i zarade. 19 Štaviše, prosta podela novca ili prosto podizawe nadnica radnicima, koje je sliåno uåincima filantropije, po Milu je pogubna ako sa time ne ide obrazovawe i uzdizawe radniåke svesti o potrebi štedwe i pametnog ulagawa. Time se radnici bukvalno kvare jer dobijaju sredstva koja troše obiåno na poroke (pijanstvo) i destimuliše se wihova potreba da rade i da se dokazuju. Drugi predmet sporewa je pitawe univerzalnog prava glasa. Veãi deo devetnaestog veka protekao je u borbi oko proširewa prava glasa pri åemu su radniåki pokreti i socijalistiåki pisci zastupali maksimalistiåki program bezuslovnog proširewa prava glasa na sve stanovnike (uz ogradu kod nekih da se to ne odnosi na ÿene), kao put ka jaåawu i åak prevlasti politiåke snage radnika, kao najbrojnije klase u drÿavi. Mil se tome oštro suprotstavqao. Razloge je izloÿio u Predstavniåkoj vladi. U šestom poglavqu Mil direktno objašwava šta ãe uslediti kao posledica univerzalnog prava glasa: radniåka veãina ãe steãi dominantno mesto u parlamentu i postoji velika opasnost da ta veãina na vlasnike kapitala prebaci nepravedan deo ili ukupni teret 17 CW,, str Videti, kratak ålanak Vlasništvo i oporezivawe", u CW,, str CW, str. 88, 216.

134 poreza, pa da se ta svota beskrupulozno poveãava i da se sve troši na navodno poboqšavawe poloÿaja radniåke klase. 20 Proširewe prava glasa bi s takvim, neobrazovanim i manipulisawu podloÿnim radnicima, vodilo klasnom zakonodavstvu, odnosno uzurpaciji drÿave od strane wihovih predstavnika koji bi visokim porezima ugrozili drÿavu, jer bi potrošili akumulirani kapital. S druge strane, Mil je imao i sluåaj Francuske gde je rezultat uvoðewa univerzalnog prava glasa bio izbor Napoleona i vraãawe cele zemqe u stadijum despotizma. To ga je dodatno uåvrstilo u uverewu da ne treba ÿuriti s proširewem prava glasa, te da ono ne sme iãi ispred postignutog nivoa obrazovawa i preko broja qudi koji umeju da cene posed i rad. Oåigledno je bilo da je veliki broj qudi podloÿan demagogiji i obeãawima lakih rešewa, te posebno na kontinentu sklon autoritarnim rešewima. Otada jaåaju wegova zalagawa za uvoðewe liberalnih i åak konzervativnih ograniåewa za åistu demokratiju koja se najboqe vide upravo u Predstavniåkoj vladi. Interesantno je da je wegova standardna argumentacija protiv preranog proširewa prava glasa na radnike izloÿena u poglavqu Principa, nazvanom O verovatnoj buduãnosti radniåkih klasa", koje se paradoksalno navodi kao dokaz Milovog socijalizma. On jasno kaÿe da buduãnost dobrobiti radniåke klase suštinski zavisi od mentalne kultivacije samih radnika. 21 Primeãujuãi da oni polako ali sigurno izlaze iz stawa infantilne zavisnosti, Mil kaÿe: Iako bi prerano osvajawe prava glasa od strane najmawe obrazovanih pre moglo da uspori nego da promoviše wihov napredak, sigurno je da je on u velikoj meri stimulisan wihovim pokušajima da ga steknu". 22 Upravo je velika stvar to što su oni postali deo javnosti, što sve više wih åita i prati štampu, što prate predavawa, uåestvuju u diskusijama i kolektivnom odluåivawu o stvarima od opšteg znaåaja i što aktivnost sindikata i wihovih politiåkih predstavnika vodi podizawu wihovog duha i interesovawa, kao i upoznavawu s velikom masom razliåitih ideja. Sve to takoðe razvija nekadašwi oseãaj religijske poslušnosti prema višim klasama, mada nije u suprotnosti s poštovawem superiornosti intelekta i znawa onih koji su stvarno uznapredovali. No svakako, zakquåak je da ãe još mnogo toga trebati dok se ne doðe do wihove stvarne mentalne spremnosti za potpuno proširewe prava glasa. Kada je Karl Polawi izrekao tezu da je sredwa klasa u Engleskoj radnicima dala pravo glasa tek kada ih je integrisala i navela da prihvate vrednosti kapitalizma, on je zapravo objasnio Milov program i samu suštinu wegovog odnosa prema radniåkom pitawu. Mil je dakle, osim polemike sa socijalistima u kojoj je branio fundamentalne vrednosti kapitalizma i liberalne demokratije, vodio polemiku i s konzervativnim paternalizmom koji je zahtevao vraãawe na sredwovekovni odnos uzajamne zaštite i poslušnosti kao model industrijske organi Mil, Predstavniåka vlada (1989),, str CW,, str Ibid, str. 764.

135 136 zacije, ali i s teorijama ranije genereacije liberala i drugih predstavnika sredwe klase koji su poput Gizoa protiv radniåkih zahteva primewivali silu, cenzuru i pozivawe na univerzalne kapitalistiåke vrednosti, što je sve vodilo samo ostavqawu naraslih radniåkih masa van sistema, a tako i zaoštravawu socijalnih problema i konaåno revoluciji kakva se desila Francuskoj Mil je video problem koji je evidentno postajao i koji je morao da se rešava dugoroåno, ne antagonizacijom, veã izlaskom u susret radnicima i mnoštvom mera za wihovu postepenu qudsku emancipaciju i integraciju u sistem kapitalistiåke liberalne demokratije. Pojavu radnika kao nove, masovne, sile u (ne samo engleskom) društvu i politici, Mil je smatrao za fenomen ravan fundamentalnim tektonskim poremeãajima, za nešto što ima razmere ogromnih promena u toku prirode, nakon kojih više ništa ne moÿe ostati isto. I zaista, radnici su za wega povremeno predstavqali nešto poput nabujalih reka koje prete poplavama, ili nešto poput jata skakavaca koji se mogu sruåiti na kultivisana i ureðivana poqa i za sobom ostaviti pustoš. Pojava radnika je donela fenomen omasovqewa društva i politike, o åemu Mil u Civilizaciji kaÿe: Uåvrstili smo, dakle, svoje uvjerewe da prirodnim rastom civilizacije moã prelazi s individua na mase, a teÿina i znaåaj individue usporeðene s masom tone sve dubqe u beznaåajnost. Promjena, koja je u tom smislu u toku, i koja se u velikoj mjeri veã izvršila, najveãa je ikada zabiqeÿena u društvenim poslovima, najcjelovitija, najplodnija posqedicama i ona koju je najmawe moguãe opozvati. Svatko tko promatra tu promjenu, a ne vidi da tako velika revolucija obesnaÿuje sva postojeãa pravila vladawa i politike te stavqa izvan snage svu praksu i sva predviðawa zasnovana na ranijim iskustvima, lišen je prvih i osnovnih principa drÿavniåkog umijeãa ovoga doba. Kao što je M. De Tocqueville rekao: Il faut une science politique nouvelle a un monde tout nouveau". Åitav je lik društva izokrenut svi prirodni elementi moãi definitivno su zamjenili mjesto, pa ipak ima qudi koji govore o obrani starih institucija i duÿnosti da se ostane kod britanskog ustrojstva iz 1688! A još je åudnije da su to isti oni qudi koji druge optuÿuju za previðawe raznih okolnosti i za nametawe apstraktnih teorija svim ostalim slojevima društva bez ikakvog razlikovawa". 23 Mil zatim upozorava da ovaj proces omasovqewa društva i uspona niÿih slojeva koji vodi pobedi demokratije i vlasti proširenog javnog mwewa, nije nešto što zavisi od neåije pojedinaåne ÿeqe, veã je rezultat gotovo prirodne zakonitosti u vezi s napretkom bogatstva, širewa åitawa i rasta drugih pogodnosti za qudsku komunikaciju. Ako je taj proces oåigledno neminovan i dolazi kao posledica industrijske revolucije, onda se po wemu mora podsetiti starog Haringtonovog zakona iznetog u Okeaniji, da raspodela politiåke moãi mora odgovarati 23 Mil, Civilizacija (1989),, str. 8,9.

136 rasporedu snaga u društvu, i da promena u ovom drugom sektoru nuÿno mora da iznudi promene u prvom, inaåe dolazi do bune i revolucije. Mil ne pomiwe Haringtona ali teza da distribucija konstitucionalne moãi ne moÿe biti dugo vremena jako razliåita od distribucije realne moãi, a da ne doðe do bune" oåigledno je wegova. 24 Ovaj deo ålanka, napisan još 1836, on završava iznošewem svog buduãeg programa rada. Mil kaÿe da racionalna osoba koja sledi izneto Haringtonovo naåelo i ÿeli da odrÿi mir u zemqi, ima samo dva izbora: Smatra li da su (radniåke mase) spremne, pomoãi ãe pokret za demokraciju, a ukoliko ãe smatrati da i bez wega dovoqno napreduje, u svakom ãe sluåaju izbjegavati da ga sputava. Smatra li nasuprot tomu da mase nisu pripremqene za potpunu kontrolu nad vladom a ujedno vidi da ih bez obzira na wihovu pripremqenost ili nepripremqenost ništa neãe dugo spreåavati da takvu kontrolu zadobiju nastojat ãe uåiniti sve u wegovoj moãi da pridonese pripremqenosti na jednoj strani, tako da mase postanu mudrije i boqe, a na drugoj ãe strani uåiniti sve da probudi dremajuãu energiju imuãnih i obrazovanih klasa kako bi se stvorila moã što bi djelomiåno mogla konkurirati pukoj moãi masa, a istodobno najpovoqnije utjecati na wih, za wihovo vlastito dobro". 25 U ciqu stvarne pripreme demokratije, pravi prijateqi demokratije bi se morali sloÿiti da bi wen napredak za izvesno vreme trebalo usporiti kako bi se uradile sve pripremne (edukativne, društvene) radwe za weno nastupawe. U ålanku Stawe društva u Americi" Mil ukazuje na jednu za nas veoma vaÿnu pojavu. Teško da je bilo ko posmatrao Sjediwene Drÿave s bilo kojom drugom namerom osim da naðe argumente za i protiv narodne vlade. Amerikom se qudi bave, kao da nije ništa drugo nego demokratija: društvo koje se od drugih qudskih društava ne razlikuje ni u jednoj drugoj suštinskoj taåci, osim po narodnom karakteru svojih institucija. Prijateqi i protivnici parlamentarne reforme su mawe više bili u stawu da pripišu demokratiji bilo šta o åemu su sawali ili što su našli u Sjediwenim Drÿavama". 26 Mil ukazuje na ono što je zaista bio glavni problem devetnaestog veka u Evropi i zbog åega su svi veliki evropski mislioci skupqali svaku moguãu informaciju o Americi. Amerika je bila prva prava demokratija s punim pravom glasa (osim za robove i ÿene), i u woj su evropski mislioci nasluãivali gotovo nuÿni pravac u kome Evropa mora da se razvija u woj su videli buduãu Evropu i pokušavali da vide šta su prednosti i mane takvog ureðewa. Problem demokratije je, naravno, direktno povezan s problemom proširewa prava glasa, kao kquånog pitawa evropske politike devetnaestog veka, a on dolazi od omasovqewa politike usled pojave radnika Istu tezu nalazimo i u eseju o Kolrixu gde Mil kaÿe da vlada mora biti sastavqena od elemenata koji veã postoje u društvu, a distribucija moãi u Ustavu ne sme mnogo da se razlikuje od wene distribucije u samom društvu. Mill,Coleridge (1980), str, Civilizacija, ibid, str CW, H, str. 97.

137 138 kao socijalnog i politiåkog faktora. Na ove zaboravqene osnove problema Mil ukazuje u pomenutom tekstu, a o tome svedoåi i sam naslov: dok se svi bave problemom politiåkog ureðewa SAD, Mil ukazuje na stawe društva koje uslovqava takvo ureðewe i stoji mu u osnovi. Vaÿno je uoåiti da u Americi nema siromašnih, ali nema ni preterano bogatih, pa nema ni poroka koji dolaze od tih stawa; nema zvaniåne crkve, Amerika ima zapad s ogromnim prostranstvima zemqe i nezaposednutim resursima, nastala je od puritanaca, nadnice su visoke, ali je i åitalaåka sposobnost raširena, dominira provincijska sredwa klasa s vrlinama koje vode bogaãewu Sve su to po Milu idealne karakteristike za razvoj takve demokratije, ali je cena zaostajawe u intelektualnom i društvenom ÿivotu, visoka vulgarnost i mediokritet što demokratiji ne ide u prilog. 27 No i pored svega toga reå je oåigledno o stabilnom društvu u kome nema siromašnih i u kome su mase integrisane u politiku, što je Mil ÿeleo da vidi i u Britaniji. O razlozima za to pisao je na više mesta. Opet govoreãi o Americi on je upozorio da kada su siromašni toliko siromašni da teško moÿe da im bude gore, teško se moÿe oåekivati da ãe poštovati vlasniåka prava u kojima sami ne mogu da sudeluju. Tek kada je društvo tako organizovano da oni zaista imaju moguãnosti da rade i zaraðuju, i imaju bilo kakve izglede da bi mogli da se uzdiÿu na društvenoj lestvici, poštovawe i sigurnost vlasniåkih prava dobijaju na znaåaju. 28 U ålanku Skorašwi pisci o reformi" iz 1859, Mil takoðe upozorava na åiwenicu da to što su klase koje nisu predstavqene u Parlamentu i daqe mirne i ne pokazuju izraÿeno raspoloÿewe za pobunu, ne znaåi da ãe dugo takve i ostati. On se protivi Ostinovim idejama da se biraåka baza ne sme proširivati, i traÿi da se spusti cenzus kako bi se jednom naprednijem i obrazovanijem delu radniåke klase omoguãilo da bude predstavqen u parlamentu, åime bi se osnova parlamenta uåinila više narodnom. Osim donošewa zakona, ova institucija po wemu ima i funkciju velikog saveta i arene nacije, gde se suåeqavaju razliåita mišqewa koja dele javnost. Ona to ne moÿe uistinu postati sve dok najbrojniji i najugroÿeniji deo nacije ostane tu bez svojih predstavnika. 29 U Predstavniåkoj vladi, sa istom namerom ukazuje da su vladajuãe klase izabrale pogrešnu taktiku prema radnicima kao najbrojnijoj klasi. Oni, kaÿe Mil, åak troše i previše sredstava podiÿuãi radnicima nadnice i pokušavajuãi da im se na taj naåin dodvore. Meðutim, istovremeno ih ostavqaju bez ikakvih predstavnika u parlamentu, što je za wihovo dostojanstvo i interes daleko teÿe i pogubnije, jer ne mogu ni da uåestvuju u raspravama o pitawima poput štrajkova koja ih se najdirektnije tiåu. Time im se onemoguãava da se sopstvenim mišqewem, borbom i zalagawem izbore za boqi poloÿaj. 30 Evidentno po- 27 Ibid, str Ibid, str CW, H H, str Predstavniåka vlada, ibid, str. 35, 6.

138 stoji sukob klasa po odreðenim pitawima i nije ni dobro ni pravedno da se on ne predstavi i ne rešava u parlamentu, smatra Mil. I u ålanku o reorganizaciji reformske partije i u Autobiografiji postoje sliåna mesta gde Mil upozorava sredwu klasu da ona mora da integriše radniåku klasu i društveno, i obrazovno, i politiåki i da stvori uslove za rešavawe praktiånih i ekonomskih problema radnika. Bogati, kaÿe on, greše što misle da je dobro da siromašni ostanu u stawu neobrazovanosti i zaostalosti, misleãi da se time rešavaju wihovi problemi, a oni zapravo postaju veãi, jer radnici ostaju u stawu antagonizma prema celom sistemu koji oseãaju kao ugwetaåki, postaju podloÿni uticaju raznih demagoga i manipulatora, ne cene zajedniåke vrednosti i spremni su na pobunu i revoluciju. Åak i ekonomski gledano, interes bogatih je da radnici budu što više osposobqeni i obrazovani. U Principima, Mil vrlo moderno ukazuje da boqe obrazovan i zadovoqniji radnik boqe i produktivnije radi, te da je istovremeno i boqi i spremniji graðanin. 31 Mil je dakle, zahtevao da se posebna paÿwa posveti obrazovawu radnika i wihove dece, kao i wihovom osposobqavawu da sami brinu o sebi, da zaraðuju, štede i ulaÿu svoju uštedu u neki koristan posao. Pored nedovoqnog obrazovawa, smatrao je da najveãi problemi za poloÿaj radnika dolaze od loše zakonske regulative, odnosno od zakona koji zabrawuju sindikalno organizovawe i radniåko partnerstvo, ukquåujuãi i preduzetniåke kooperacije. Kao što je poznato, zakoni protiv radniåkog organizovawa dugo su bili na snazi u Britaniji. Mil je vrlo rano izloÿio svoj stav protiv takve prakse, i kroz åitav ÿivot se zalagao za promenu takvih zakona, pre svega u pogledu sindikalnog i kooperativnog organizovawa. Još u ålancima iz 1834, on upozorava da su strah i bes londonske sredwe klase prema radniåkim sindikatima potpuno pogrešni i da proizilaze iz oseãawa da se stvara neka snaga koju oni ne mogu da kontrolišu. Ograniåavawe nastojawa radnika da se organizuju Mil je video kao sistematsku tiraniju a u radniåkim organizacijama video je veliku civlizacijsku školu u kojoj najniÿe društvene klase stiåu znawa, samosvest, sposobnost organizacije, saradwe i solidarnosti. U ålanku Tornton o radu", Mil s odobravawem navodi Torntonovu tezu da su sindikati izraz nuÿnog i realnog antagonizma izmeðu radnika i kapitala, i da su oni nuÿna sredstva radnika, te da je za javni mir boqe da i kapitalisti i legislativa to shvate i priznaju. 32 Engleski sindikati su vršili i znaåajnu funkciju objediwavawa, obrazovawa i pacifikacije radni CW,, str Zanimqivo je ukazati i na åiwenicu da je Mil branio pravo radnika na pabove i na razne zabavne igre. Iako je alkoholizam zaista i po wemu bio veliko zlo u engleskom društvu, posebno rašireno meðu radnicima, traÿio je da se problem ne rešava zabranama veã ukupnim podizawem stawa i nivoa svesti radnika. Dok dotle ne doðe, tragiåno, a i opasno bi po wemu bilo zabrawivati im jedine oblike zabave za koje znaju. Videti CW,, str CW,, str Razlozi javnog mira, sigurnosti i prosperiteta društva su ga nagonili da misli u tom pravcu, a ne verovawe u socijalizam sindikalnog tipa, kako to misli Lord Robins. Videti, CW,, str. H.

139 140 ka, ne dozvoqavajuãi da se ekstremizam preterano razvije setimo se Hjumovih reåi da je organizovana crkva uvek najboqe sredstvo protiv verskog fanatizma. Konaåno, pogledajmo kakvi su zaista wegovi stavovi u pogledu radniåkih kooperacija, koji se navode kao dokazi o wegovom socijalizmu. O ovom problemu pisao je u åetvrtoj kwizi Principa, i u ålanku Zahtevi rada". U pomenutom ålanku Mil tvrdi da je najvaÿnija stvar koja moÿe da se uradi u pogledu poboqšawa poloÿaja radnika uklawawe svakog ograniåewa, svake veštaåke prepreke kojom fiskalni i pravni sistem osporavaju moguãnost radnika da sami doprinesu svom napretku misli se pre svega na zakone protiv radniåkih kooperacija i na loše zakone o partnerstvu. Ideja o radniåkim kooperacijama predstavqala je naåin da sami radnici postanu svoji kapitalisti, tako što bi svoje male uštede spojili u jedan znatan akcionarski fond dovoqan za pokretawe manufaktura u kojima bi sami i radili. Kako Klejs tvrdi ova ideja mu se naroåito dopadala od åetrdesetih godina, kada je usled opadawa stope profita u Britaniji bivalo uništavano mnogo malih trgovaca i proizvoðaåa, a trÿište rada je i daqe bilo pretrpano. Kooperacije su bile dobro rešewe da mali preduzetnici, trgovci i posebno radnici udruÿe svoje fondove u jedan znatan, i da s druge strane smawe preteranu konkurenciju izmeðu sebe, i posebno konkurenciju na trÿištu rada. O vrednosti takvih kooperacija trebalo bi da presudi samo trÿište ako bi se pokazale uspešnim usled svojih prednosti, onda bi mogle da reše mnoge probleme, a ako bi se pak pokazale neuspešnim, onda bi se iz wihovog neuspeha izvukle znaåajne lekcije, kao na primer uviðawe neizbeÿnosti posebne plate za superioran menaxment. 33 U Principima je ovom problemu posvetio ogroman prostor i mnogo entuzijazma. Ÿeleo je da odbrani samu ideju kooperacija koja se pojavila nakon francuske revolucije iz 1848, koja je po wemu dala dobre poåetne rezultate u toj zemqi, ali je na noÿ doåekana u Engleskoj. U woj je video mnoge, pre svega moralne, društvene i vrednosne prednosti, ali je opet trÿište smatrao ultimativnim testom wihove korisnosti urpkos svim ovim drugim prednostima, ako te asocijacije ne bi mogle da opstanu na trÿištu pod jednakim uslovima s drugima, onda nemaju smisla. Meðu brojnim prednostima Mil pomiwe sledeãe: to je najboqi naåin da se harmonizuju prava rada i prava svojine, jer bi radnici bili istovremeno i vlasnici; to je po wemu i naåin da radnici rade više jer bi bili više zaineresovani za unapreðewe svog zajedniåkog kapitala; kooperacije predstavqaju naåin da se smawi preterana konkurencija na trÿištu rada; one su i naåin da se radnici stimulišu da štede i raðaju mawe dece jer ãe imati izgleda da svoj ušteðeni novac uloÿe kao kapital u takve projekte; one su takoðe škola solidarnosti, nezavisnosti i saradwe izmeðu qudi, pa time predstavqaju progresivni korak u ukupnom razvoju qudske individualnosti, preduzetnosti ali 33 CW,, str. 385.

140 i saradwe; one su i škola radnika za obavqawe zajedniåkih poslova i participaciju u odluåivawu, donošewu odluka, kao i za generalnu demokratiju 34 Cela ova ideja je osnova za jednu moralnu revoluciju, jer se poništava jaz izmeðu kapitala i rada, klase se pribliÿavaju jedna drugoj u ciqu zajedniåkog napretka društva, podiÿe se dignitet rada i raða se novi oseãaj sigurnosti i nezavisnosti kod radnika. Mil je verovao da i preko samostalnih radniåkih kooperacija, i preko aranÿmana gde nadnica radnika zavisi od ostvarenog profita u firmi kapitaliste, buduãnost vodi ka takvoj vrsti odnosa gde bi radnici polako trebali da se stimulišu da budu više zainteresovani za uspeh time što bi participirali i zavisili od ukupnog poslovawa preduzeãa. 35 Mil je posvetio veliko poglavqe analizi iskustava iz poslovawa kooperacija u Francuskoj. Izmeðu ostalog, on primeãuje da brzo uåe, jer su poåeli od uravnilovke, ali i vrlo brzo prešli na sistem zarada koji polazi od minimuma istog za sve, ali preko toga rasporeðuje zaradu po uåinku na komad. Zbog toga åitavo razmatrawe Mil zakquåuje odbranom kompeticije kao neizbeÿne i podsticajne. U osnovi wegova odbrana ideje radniåkih korporacija zasnovana je na principima graðanskog društva i slobodnog preduzetništva po kojima svako ima pravo da se povezuje s kim hoãe i da zapoåiwe bilo kakav posao. U zanimqivom svedoåewu o uštedama sredwe i radniåke klase Mil kaÿe: Prema generalnim principima, ne vidi se nijedan dovoqan razlog zašto se qudima ne bi dozvolilo da svoj kapital i rad uposle pod bilo kojim uslovima pod kojima se to wima sviða, i uz uslov da su okolnosti tog aranÿmana javne, i da ih ne predstavqaju laÿno". 36 Iako je, dakle, veliku nadu za buduãnost polagao u takve aranÿmane, Mil je uvek na kraju govorio da takve kooperacije ne smeju niåim biti favorizovane, kako bi to socijalisti ÿeleli, veã da same moraju da dokaÿu svoju vrednost u konkurenciji s drugima. I ovaj posledwi zakquåak, kao i prethodna razmatrawa, åini mi se jasno pokazuju da je Mila teško podvesti pod etikete kolektivista i socijalista. Ovu tezu ãu potkrepiti s još nekoliko kratkih primera i ilustracija. Poånimo sa problemom filantropije. Ideja filantropije, po Milu ima jednako štetne uticaje kao i ideja socijalne redistribucije bogatstva. U oba sluåaja se ugroÿenima po wemu na taj naåin moÿda kratkoroåno pomaÿe, ali dugoroåno odmaÿe. Generalnu ideju filantropije Mil vezuje za konzervativistiåki paternalizam, i protiv wega tvrdi da ÿivimo u politiåkom dobu, u dobu kada svako treba da traÿi fer-plej u opštoj utakmici, a ne pomoã od drugog. Ono što qudima treba jeste pravednost, a ne milost. 37 U istom ålanku on ukazuje na pogubne posledice filantropije: više i sredwe klase bi zaista mogle da odvoje jedan deo svojih sredstava kako bi pomogle poboqšawu poloÿaja sadašwe generacije radnika, ali samo pod uslovom da se time stvaraju 34 CW,, str. 769 i daqe. 35 Ibid, str CW,, str CW,, str

141 142 uslovi i za boqi poloÿaj generacija radnika koji treba da doðu. To bi znaåilo da se taj novac uloÿi u podizawe obrazovawa i osposobqavawe radnika da sami izdrÿavaju svoje porodice. Ako bi taj novac prosto bio podeqen radnicima bez promene wihove svesti, oni bi poboqšane uslove koje im obezbeðuje neko drugi, samo iskoristili za poveãawe broja ålanova svoje porodice. Filantropija dakle, samo vodi poveãawu problema prekomerne populacije. 38 U ålanku o zaduÿbinama Mil tvrdi da nediskriminaciona distribucija novca meðu siromašnima jedne klase, na jednom prostoru moÿe da dovede do demoralizacije i pauperizacije åitavog okruÿewa. 39 Kad god se troši ono što je nezaraðeno rezultat je korupcija moralnih i radnih sposobnosti onoga ko u tim pogodnostima" uÿiva. Sliåno i u eseju o potåiwenosti ÿena, ukazujuãi na åiwenicu da ÿene znatno doprinose širewu filantropskih oseãawa u modernom društvu, Mil kaÿe da su ÿene nesposobne da vide i nespremne da priznaju da postoje i takvi oblici dobroåinstva ili filantropije åije su konaåne posledice rðave. Velika i sve veãa masa neprosveãenog i kratkovidog dobroåinstva koja brigu o ÿivotima qudi uzima iz wihovih ruku, i izbavqa ih iz neprijatnih posledica wihovih sopstvenih postupaka, podriva same temeqe wihovog samopoštovawa i samostalnosti, koji predstavqaju bitne preduslove kako za liåni prosperitet, tako i za opšte dobro". 40 Zakquåak je jednostavan: sve što pojedincu omoguãuje da troši više nego što je stvarno zaradio i da uÿiva u standardu koji prevazilazi wegov dostignuti mentalni razvoj i sposobnost za uåewe i napredak, kao i sve ono što ga štiti od kompeticije i konkurencije drugih, spreåavajuãi ga da uvidi svoje stvarno mesto i sposobnosti u odnosu na wih, uvek åoveka åini sve bespomoãnijim, nesposobnijim i nespremnijim za trud, rad i usavršavawe. Na istoj liniji je i Milovo razmatrawe protekcionizma. Kao što se pojedinac veštaåkom zaštitom od konkurencije drugih zapravo åuva od sagledavawa stvarne snage i od motivacije za poboqšawe, isto se tako privreda jedne drÿave protekcionizmom štiti od saznavawa svojih realnih moguãnosti, te od motivacije i prinude da se poboqšava kako bi se izborila protiv snage drugih. Nigde kao na ovom pitawu se ne vidi koliko je Mil fundamentalno dosledno branio stavove i znaåaj klasiånog ekonomskog liberalizma, konkurencije, slobode, nadmetawa i pluralizma na trÿištu kao jedinih naåina za dugoroåno napredovawe ekonomije. 41 U kritici protekcionizma ostao je dosledan tokom åitavog svog ÿivota. Prisetimo se da je svoju akademsku karijeru i zapoåeo na talasu kritika protekcionistiåkih zakona o ÿitu kojima je engleska aristokratija štitila svoju proizvodwu ÿita od konkurencije 38 Ibid, str CW,, str M i l, X. S., i M i l, H. T. (1995). Potåiwenost ÿena, str Za wegovu odbranu klasiånog ekonomskog liberalizma pogledati, na primer, CW,, str. 130, a za stavove o protekcionizmu videti CW,, str. 848 i daqe, kao i CW,, str. 250.

142 spoqa i time po Milu i ostalim pripadnicima engleske sredwe klase oporezivala sve ostale slojeve stanovništva, koji su morali da plaãaju skupqi hleb kako bi odrÿavali visoke prihode zemqoposednika. Mil je tako uåestvovao u kampawi za obarawe ÿitnih zakona sve do wihovog ukidawa. Istovremeno, kritiku protekcionizma uzdigao je do principa objašwavajuãi zašto je takva politika generalno pogrešna i u drugim oblastima. Moguãnost protekcionizma dozvoqavao je samo u dva sluåaja. Jedan od wih je pitawe nacionalne bezbednosti, koja je razumqivo iznad ekonomske efikasnosti i moÿe opravdati da se usled sukoba sa drugim zemqama uvede protekcionizam za odreðene robe i usluge. Mil je tako smatrao da je uvoðewe navigacionih zakona, koji su ograniåavali moguãnost trgovine sa engleskim kolonijama u sredwoj i juÿnoj Americi, tokom sukoba sa Holandijom bilo opravdano i imalo smisla kao naåin zaštite engleske flote i trgovine; no kada prestanu sukobi, po wemu treba prestati i sa takvom politikom. 42 S druge strane, bio je voqan da prihvati moguãnost korišãewa protekcionizma kao sredstva za zaštitu mlade industrije u nekoj zemqi za izvesno vreme. Meðutim, uslovi su bili da ta zemqa zaista ima potencijale i resurse kojima tokom izvesnog perioda zaštite moÿe da se razvije, uzdigne i osposobi za takav nivo funkcionisawa kojim moÿe postati konkurentna s industrijama drugih zemaqa na svetskom trÿištu. Åim se do toga doðe, treba poåeti s postepenim spuštawem carina koje ãe voditi do wihovog konaånog ukidawa ovaj detaq je Milu veoma vaÿan: i uvoðewe i ukidawe carina mora da se odvija postepeno kako ne bi izazvalo šokove na trÿištu i kako bi omoguãilo i samim trÿišnim akterima da se polako prilagoðavaju na nove uslove poslovawa. Pri svemu tome, vaÿno je da drÿava zaista ima potencijale za takav razvoj, jer ako to nije sluåaj onda je cela akcija sama po sebi štetna jer se graðani uzalud oporezuju time što se teraju da kupuju skupqu domaãu robu. Zanimqivo je uoåiti da je vremenom Mil još više pooštrio kriterijume za protekcionizam i predloÿio sledeãu meru: buduãi da se pokazalo da kada se jednom protekcionizam uvede, onda wegovo ukidawe ide veoma teško zato što interesne grupe i lobiji koriste sve naåine da produÿe odrÿavawe svog povlašãenog poloÿaja, Mil je predloÿio da se umesto generalnog podizawa visine carina, protekcionizam obavqa principom dodele povlašãenih, vremenski ograniåenih privilegija za domaãe proizvoðaåe. Na taj naåin drÿava procewuje rezultate i odluåuje da li ãe nakon tog perioda imati razloge da obnovi meru ili da je ukine, i proizvoðaåi nisu u tako dobroj psihološkoj poziciji da bi mogli da se bune. 43 Postoji doduše i treãa moguãnost kada je uvoðewe carina opravdano, a to je kao odbrambena, uzvratna mera, odnosno kao odgovor na protekcionizam neke druge zemqe. Time se vrši pritisak na onu prvu zemqu da ukine nepotrebne carine Videti CW, H H, str CW,, str. 926, Ibid, str. 856.

143 144 Posledwa stvar koju ovde treba makar pomenuti jeste Milova teorija poreza. Ovom problemu je Mil posvetio åak pet poglavqa pete kwige Principa, a dotakao ga se åak i u Utilitarizmu. Reå je o veoma sloÿenom, u osnovi tehniåkom pitawu ekonomije, koje prevazilazi zahteve ovog rada. 45 Meðutim, vaÿno je pomenuti da je generalna Milova politiåka tendencija usmerena ka zalagawu za što niÿe poreze kao naåin pospešivawa razvoja proizvodwe, prometa i podizawa ukupnog nacionalnog bogatstva, pa time i opšteg standarda. Mil doduše, traÿi da se ne oporezuje ona minimalna osnova potrebna za ÿivot, ali za sve preko toga vodi se liberalnim principima oporezivawa: kritikuje samu ideju progresivnog oporezivawa i dozvoqava je samo kad su u pitawu nasleðe i zemqa, traÿi ukidawe poreza na štedwu, kritikuje oporezivawe investicija, traÿi izbegavawe dvostrukog oporezivawa (i investirane sume i prihoda), i ukazuje kako porez na profit ugroÿava nacionalno bogatstvo Engleske, jer se time kapital tera iz zemqe, stimulišu se špekulacije i obeshrabruje se buduãe akumulisawe kapitala, što sve zajedno vodi ka stacionarnom stawu. 46 I takva teorija poreza, kao i sve ovo gore što smo izneli, uverqivo svedoåe da se za Mila teško moÿe reãi da je socijalista ili kolektivista kako je uobiåajeno u libertarijanskim krugovima danas. LITERATURA C l a e y s, G. (1987). Justice, independence, and industrial democracy: the development of John Stuart Mill's views on socialism, The Journal of Politics, vol 49. D o m e, T. (1999). Bentham and J. S. Mill on tax reform, Utilitas, vol 11/3. Donner, W. (1991). The Liberal Self: John Stuart Mill's Moral and Political Philosophy, Cornel University Press. D u n c a n, G. (1973). Marx and Mill, Cambridge University Press. Ð u r k o v i ã, M. (2004). Mil i konzervativizam, Sociološki pregled, HHH, no. 3, str , Beograd. Ellis, M. A., Variations in the editions of J. S. Mill's Principles of Political Economy, H a j e k, F. A. (1997). Liberalizam, u Nova srpska politiåka misao, 1 2, 3 4, Beograd. H o b s b a w m, E. (1987). Doba revolucija, Zagreb: Školska knjiga. J a k š i ã, M. P e j i ã, L. (1994). Doktrine velikih ekonomista, Beograd: Ekonomski fakultet. L e v i n, M. (1999). On a contradiction in Mill's argument for liberty, Politics, 19/3. L e v i n, M. (2003). John Stuart Mill: a liberal looks at utopian socialism in the years of revolution , Utopian Studies, vol 14/2. M i l l, J. S, ( ). Collected Works, 33 volumes, uredio John M. Robinson, University of Toronto Press, Routledge & Kegan Paul. Skraãeno CW. M i l l (1980). On Bentham and Coleridge, Cambridge University Press. M i l, X, S. (1960). Utilitarizam, Beograd: Kultura. M i l, X, S. (1998). O slobodi, Beograd: Plato. 45 Podseãam na znaåajan ålanak Domea o ovoj problematici. Dome (1999). 46 Ibid, str

144 145 Mill, J. S. (1989). Izabrani politiåki spisi, Zagreb: Informator, FPN, u dva toma. M i l, X. S. i T e j l o r Mil, H. (1995). Rasprave o jednakosti polova, Beograd: Filip Višwiã. M i s e s, von L. (1985). Liberalism, Cobden Press, San Francisco, III edition. P o l a w i, K. (2003). Velika transformacija, Beograd: Filip Višwiã. R o b b i n s, L. (1967). Introduction, u: Mill, J. S. Collected Works, vol 4. S t a f f o r d, W. (1998). How can paradigmatic liberal call himself socialist? The case of John Stuart Mill, Journal of Political Ideologies, vol 3/3. JOHN STUART MILL, LABOUR ISSUE AND THE PROBLEM OF SOCIALISM by Miša Ðurkoviã Summary The topic of this article is the analysis of Mill's attitude to socialism. The author starts from the contemporary libertarian dogma about Mill as the spoiler of liberalism who supposedly turned this ideology towards socialist trends. The detailed and taxonomic analysis based on Mill's Principles of Political Economy and Chapters on Socialism shows that this theory in not correct; that the opposite is true Mill actually, as the first serious critic of socialism, set all the relevant arguments which the liberal theory would later use to challenge this rival ideology. The emphasis is placed on the problems of redistribution and extension of the right to vote, but the author also tackles the issues of corporations, protectionism and tax policy.

145

146 UDC 1 Heidegger M Originalan nauåni rad Dragan Prole POVESNOST: HAJDEGEROVO ODBACIVAWE SVETSKE POVESTI SAŸETAK: Hajdegerova rasprava o povesnosti bazira se na odbacivawu pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti. Opravdawe te korekcije pronaðeno je u neizbeÿnoj opoziciji izmeðu saznawa povesti i ispitivawa povesnog bitka åija vlastita struktura leÿi u egzistencijalno-vremenskoj moguãnosti dogaðawa. Pretpostavke tog opravdavawa granaju se u dva smera. Prvi se odnosi na razgradwu ontološke ravnopravnosti povesti i vremena koja je iskazana u stanovištu da tubitak nije vremenit zato što je centriran u povesti, nego je povesan zato što je temeq wegovog bitka vremenit. Drugi smer opravdawa ima za ciq pokazivawe apsurdnosti tradicionalnog povesnog mišqewa koje je poåivalo na neprihvatqivim modalitetima proÿimawa sadašwosti i prošlosti iz kojih je buduãnost ili iskquåena, ili poprima stigmu planirawa, odnosno neautentiåne anticipacije. Prema Hajdegeru, razlike u tradiranim odreðewima pojma povesti zapravo su fiktivne i filozofski irelevantne, jer svima wima u pozadini stoji ista neautentiånost linearnog vremenskog sleda koja ignoriše vremenitost tubitka i tako blokira pristup tubitku prikladne artikulacije povesnog bitka. Ålanak tematizuje unutrašwe granice takvog stanovišta. KQUÅNE REÅI: Povesnost, svetska povest, filozofija povesti, ontologija, temporalnost 1. KA PRISVAJAWU DILTAJEVE POVESNOSTI U odnosu na osnovne projekatske ideje Bitka i vremena i wihovo specifiåno izvoðewe, peto poglavqe pod naslovom Vremenitost i povesnost predstavqa svojevrsni kuriozitet. Za razliku od ostalih poglavqa u kojima se, više ili mawe direktno, paralelno sa razvijawem egzistencijalne analitike tubitka, ukquåujuãi i prateãe teme što su bile neophodne u realizaciji fundamentalne ontologije provodila i zamisao destrukcije povesti ontologije u petom poglavqu preovlaðuju sasvim drugaåiji tonovi. Izriåit govor o destrukciji ni ovde nije izostao. Najavqujuãi raspravu o odnosu povesnosti tubitka i istorijske

147 148 nauke, Hajdeger je naznaåio da nacrt ontološke geneze istorijske nauke iz povesnosti tubitka sluÿi kao priprema razjašwavawa zadatka istorijske destrukcije povesti filozofije. To znaåi da je i peto poglavqe ipak stavqeno u funkciju destrukcije povesti ontologije, što bi se i moglo oåekivati, buduãi da destrukcija kao postupak koji se neposredno tiåe povesti, svoje konkretnije uobliåewe oåekuje upravo na osnovu Hajdegerovog vlastitog pojma povesnosti i wegovog odnosa prema nasleðenim pojmovima. Meðutim, na stranicama 76, konture tog problema nisu zaoštrenije naznaåene, niti je usledila wegova izriåita tematizacija. Doduše, taj paragraf iznosi dokazivawe da nauånost istorije prema svojoj ontološkoj strukturi koreni u povesnosti tubitka i pokazivawe izvora i jedinstva Niåeove tri vrste istorije u istoj toj strukturi, ali je najavqeno razjašwewe destrukcije na temequ pokazivawa odnosa povesnosti i istorije u potpunosti zaobiðeno. Umesto toga, peto poglavqe donosi i iznenaðujuãi skromne, i za Bitak i vreme potpuno netipiåne izjave. Imajuãi u vidu sa koliko ambicioznosti i smelosti je koncipiran åitav projekat Bitka i vremena, u kojem su na eksplicitan ili indirektan naåin ÿestokoj kritici podvrgnuti filozofi najvišeg ranga, poput Hegela i Huserla, onda stavovi izneseni u petom poglavqu dobijaju na filozofskoj teÿini. Razmatrajuãi problem povesnosti åija neobiåna vaÿnost za problemsku strukturu i kompoziciju Bitka i vremena se pokazuje samim tim, što se od wega oåekuje konkretizacija vremenitosti, Hajdeger, barem u deklarativnoj ravni, odustaje od strateške samosvojnosti i inventivnosti sa kojom je do tada voðeno wegovo kquåno delo. Znaåajan zaokret u dotadašwem stavu signaliziran je skromnim izjašwavawem da se naredno razmatrawe zadovoqava sa tim, da naznaåi ontološko mesto problema povesnosti. U osnovi naredne analize radi se samo o tome da zastupa i delimiåno pripremi prisvajawe Diltajevih istraÿivawa koje današwoj generaciji tek predstoji." 1 Jednostavno reåeno, umesto oåekivanog razvijawa i razjašwavawa destrukcije, Hajdeger nam u petom poglavqu iznosi postupak koji je daleko mawe drastiåan prisvajawe. Umesto borbe sa prošlošãu" koju signalizira destrukcija, u prisvajawu se radi o wenom produktivnom preuzimawu pri åemu ono prisvojeno, uprkos moguãem kontekstualizovawu na drugaåijoj pojmovnoj i tematskoj pozadini, u osnovi biva preoblikovano, ali suštinski ostaje nedodirnuto kritiåkim intervencijama. Sa transformacijom destrukcije u prisvajawe ipak se ne završava i Hajdegerov panegirik Diltajevoj filozofiji. Štaviše, wemu se pridruÿuje i grof Jork, a celokupan 77 posveãen je analizama stavova, prevashodno Jorkovih, koje je ovaj izneo u prepisci sa Diltajem što je trajala dvadeset godina, a objavqena je U delu koje je naglašeno štedqivo po pitawu citata, poput Bitka i vremena, pomenuti paragraf štråi utoliko, što su u wemu navedeni gotovo svi filozofski znaåajni stavovi izneseni u pomenutoj prepisci, barem što se tiåe 1 H e i d e g g e r, Martin (1993). Sein und Zeit, Tübingen, c. 377.

148 onih stanovišta što su iznesena od strane grofa Jorka. Rezimirajuãi svoje komentare na kraju 77, Hajdeger ponovo skreãe paÿwu na podsticaje Diltajevog dela, kao i na Jorkove stavove iz prepiske, s tim što ovaj put izriåito ukazuje da se wihov doprinos svodi samo na uoåavawe problema, ali ne i na wegovo rešavawe koje je moguãe samo na tlu fundamentalno-ontološkog pitawa: Problem razlike izmeðu ontiåkog i istorijskog moÿe biti izraðen samo kao istraÿivaåki problem, ako se najpre osigurala nit vodiqa putem fundamentalno ontološkog razjašwavawa pitawa o smislu bitka. Tako postaje jasno, u kojem smislu je pripremna egzistencijalno-vremenska analitika tubitka odluåila da neguje duh grofa Jorka, da bi sluÿila Diltajevom delu." 2 Razlozi za isticawe Diltajevog imena u pogledu problema povesnosti, kao i za neobiånu koncepciju petog poglavqa najpre bi mogli biti potraÿeni u tekstovima što prethode Bitku i vremenu. Istraÿivawu koje ide u tom pravcu ne bi moglo da promakne da Diltajevo ime figurira meðu onim filozofima koje Hajdeger pomiwe u afirmativnom smislu. Prolegomena za povest pojma vremena navodi da prave efekte wegove filozofije tek treba oåekivati, jer ãe naredne decenije proteãi u znaku osvetqavawa wenih osnovnih motiva, ili, preciznije reåeno, jednog od wenih motiva. Meðutim, podrobnija analiza pokazuje da je Hajdegerov odnos prema Diltaju ambivalentan od samog poåetka. Osnov te ambivalentnosti nalazi se u Hajdegerovom selektivnom åitawu Diltaja. Wegova filozofija neãe biti posmatrana kao jedinstvena celina u kojoj se postepeno uoåavaju i ravnopravno priznaju pojedine uporišne taåke. Naprotiv, Hajdeger se u komentarima Diltaja oslawa na briÿqivu distinkciju izmeðu podsticajnog elementa wegove filozofije i svih drugih, koje ãe ili kritikovati, ili preãutati. Afirmativni elemenat Diltajevog mišqewa pronaðen je u tematskoj izgradwi povesnosti. Konstatacijom da afirmativno pozivawe na Diltaja datira u kada Hajdeger u predavawu Fenomenologija i transcendentalna filozofija vrednosti iznosi svojevrsno priznawe wegovoj filozofiji: Diltaj je veã jasno video znaåewe pojedinaånog i jedinstvenog u povesnom realitetu", 3 treba podsetiti da je reå o godini u kojoj zapoåiwe suåeqavawe sa Huserlovom fenomenologijom. Povesnost predstavqa osnovni motiv sa kojim zapoåiwe kritika i konstituisawe protiv-nacrta Huserlove fenomenologije, a pritom se radi o istom motivu koji ãe biti hvaqen kod Diltaja i prisvojen u Bitku i vremenu. Aktuelnost Diltajeve filozofije stoga je neraskidivo vezana sa uoåavawem slabosti Huserlove fenomenologije. Iz wihovog specifiånog ukrštawa sa zadacima egzistencijalne analitike tubitka proisteãi ãe Hajdegerova vlastita koncepcija povesnosti. Stoga treba biti oprezan kada je reå o riziku prenaglašavawa Diltajevog uticaja" na Hajdegera. Štaviše, pored åiwenice da se ge Ibid, s H e i d e g g e r, Martin (1987). Phänomenologie und transzendentale Wertphilosophie, u: Zur Bestimmung der Philosophie GA 56/57, Hrsg. B. Heimbüchel, c. 165.

149 150 neza Bitka i vremena odvijala uz naglašeno neslagawe sa Diltajevim radovima i pojedinaånim problemskim pitawima koja su oni postavqali, predavawe Pojam vremena iznosi oštru kritiku jednog od uporišnih momenata wegove filozofije, pojma Weltanschauung. Teÿište Hajdegerovih primedbi bilo je upuãeno na nepovesno fundirawe pojma koji predstavqa polazište Diltajevog istorijsko-filozofskog stava: Buduãi da sve prelazi u povest moralo bi se, tako kaÿe sadašwica, ponovo doãi do natpovesnog. Nije dovoqno to što se današwi tubitak izgubio u savremenoj pseudopovesti, nego i posledwi ostatak svoje vremenitosti (tubitka) mora iskoristiti da bi se u potpunosti odšuwao iz vremena, tubitka. A na tom fantastiånom putu ka natpovesnosti treba da bude pronaðen pogled na svet." 4 Kompletniju sliku o ambivalentnosti odnosa prema Diltaju pruÿaju Hajdegerova predavawa iz 1925, odrÿana u Kaselu, a wihov naslov zaåuðuje utoliko, što u wemu ponovo figurira kritikovani pojam pogleda na svet: Diltajev istraÿivaåki rad i savremena borba za istorijski pogled na svet. Ta predavawa rasvetqavaju razloge za tezu o ontološkoj nediferenciranosti Diltajevog pojma ÿivota i Hajdegerovu odluku da mu ne dozvoli pristup u vlastitoj egzistencijalnoj analitici. Stavqen u perspektivu Hajdegerovog mišqewa, ÿivot, time što dopušta biološke, odnosno organske konotacije sadrÿi odviše ontiåki prizvuk, i stoga ne moÿe biti podesan za artikulaciju povesnosti. Odsustvo wegove ontološke diferenciranosti, meðutim, reflektuje se i na nediferenciranost same povesnosti. Iz te sugestije mogu se doneti dva zakquåka. Prvi se odnosi na zaobilaÿewe konkretnih Dilatjevih odreðewa povesnosti i izbor prevashodno Jorkovih stavova iz prepiske Diltaj Jork. Jorkove primedbe indirektno su posluÿile kao kritiåka argumentacija što ukazuje na neophodnost produbqivawa Diltajevog stanovišta. S druge strane, osnov za to produbqivawe nije moguãe pronaãi kod Diltaja. Radikalizacija povesnosti stoga sa svoje stvare pruÿa opravdawe za fundamentalno ontološko pitawe pitawe o smislu bitka, što predstavqa i tezu kaselskih predavawa: krucijalno je osvetliti bitak povesnog: povesnost, ne povest; bitak, ne biãa; realnost, ne realne stvari. To nije pitawe empirijskog istorijskog istraÿivawa; åak ni sa univerzalnom povešãu mi još nemamo povesnost. Diltaj je naåinio prodor u realnost koja za wega u istinskom smislu jeste smisao za povesnost, za tubitak. Diltaj je uspeo u dovoðewu te realnosti u predwi plan. On ju je odredio ÿivotno, slobodno i povesno. Meðutim, on nije postavio pitawe o samoj povesnosti, pitawe o smislu bitka." 5 Pored toga, nedavno objavqeni šezdeset i åetvrti tom edicije Gesamtausgabe pod naslovom Pojam vremena, baca novo svetlo kako na peto 4 H e i d e g g e r, Martin (1995). Der Begriff der Zeit. Vortrag vor der Marburger Theologenschaft Juli 1924, Hrsg. Hartmut Tietjen, 2. Auflage, Tübingen, c H e i d e g g e r, M. ( ). Wilhelm Dilthey Forschungsarbeit und der gegenwärtige Kampf um eine historische Weltanschauung: 10 Vorträge u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften VIII, Göttingen c. 158.

150 poglavqe Bitka i vremena, tako i na Diltajevo mesto u koncipirawu Hajdegerovog pojma povesnosti. Reå je o raspravi 6 åiji nastanak je povezan upravo sa objavqivawem prepiske Diltaj Jork, a weno objavqivawe u Rotakerovom Deutsche Vierteljahresschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte tada je spreåilo Hajdegerovo odbijawe urednikove molbe da ålanak prilagodi, i da ga skrati na obim mawi od åetiri tabaka. Uprkos tome, komunikacija sa Rotakerom sadrÿi znaåajne naznake, jer u woj Hajdeger objašwava direktnu vezu vlastitog pojma povesnosti, dotiånog ålanka i prepiske Diltaj Jork: Moju raspravu sigurno ãete dobiti do kraja oktobra. Naslov: Pojam vremena (Zapaÿawe o prepisci Diltaj Jork). Centralno pitawe 'povesnosti' izveo sam iz prepiske i pokušavam da ga uåinim razumqivim putem tematskog istraÿivawa. Ono moÿe imati samo sistematsko-istorijski karakter." HEGEL U POZADINI JORKOVE KRITIKE DILTAJA Verzija te rasprave koja je objavqena u petom poglavqu Bitka i vremena ipak je znatno skraãena. Doduše, ne zbog toga što se Hajdegerov stav u meðuvremenu promenio, nego zato što su wen drugi Izvorni karakteri bitka tubitka i treãi odsek Tubitak i vremenitost, rekomponovani u prvi i drugi odsek Bitka i vremena. Peto poglavqe drugog odseka Bitka i vremena Vremenitost i povesnost, o kojem je ovde reå, dobilo je naslov upravo prema posledwem, åetvrtom odseku Hajdegerove rasprave. Vredna je paÿwe još i åiwenica da je poåetak rasprave naslovqen Diltajevo postavqawe pitawa i Jorkova temeqna tendencija, te da je reå o odseku koji je u donekle izmewenom, odnosno proširenom naslovu prenešen u 77 Bitka i vremena. Vaÿno je naglasiti da su brojna pozivawa na mesta iz prepiske Diltaj Jork prvobitno imala funkciju uvoda za Hajdegerovo izlagawe temeqnog stanovišta vlastite filozofije. Na osnovu ovoga takoðe je vidqiva i vrhunska uloga pojma povesnosti za problematiku Bitka i vremena, jer se osnovna pozicija tog dela ne bi mogla izvesti sa polazištem u nekom perifernom problemu. Dakle, jedna od pripremnih verzija bazirala se na izvoðewu temeqa prisvojenog pojma povesnosti, dok su u tekstu koju donosi sam Bitak i vreme komentari Diltaja i Jorka pozicionirani kao završna ilustracija Hajdegerovih analiza. Ukratko, rasprava Pojam vremena nesumwivo donosi nove uvide i pokazuje svoje konstitutivno mesto u pogledu geneze Bitka i vremena, a time dodatno åini intrigantnim pitawe zbog åega, kada je reå o povesnosti, ni Diltaj ni Jork nisu intenzivnije spomiwani u okviru drugih tekstova koji takoðe prethode obja- 6 Tu raspravu ne treba poistoveãivati sa istoimenim predavawem koje je Hajdeger drÿao iste premda su delovi teksta iz we uneseni u sam tekst predavawa. 7 Pismo od 21. H citirano prema Martin Heidegger und die Anfänge der Deutschen Vierteljahresschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte. Eine Dokumentation,Hrsg.J.W.Storck/T.Kisiel"u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften VIII , c. 207.

151 152 vqivawu pomenutog dela. Hajdegerov ambivalentan stav prema Diltaju sam po sebi je interpretacijski interesantan. On se ne moÿe razjasniti putem uvoðewa iskquåivih ocena jer ne implicira prelaz od bezuslovne afirmacije ka potpunoj negaciji i daleko je od ranog posveãivawa dominantno pozitivne paÿwe", 8 koja je docnije nestala, kako sugeriše de Mul. Atraktivnosti tog pitawa doprinosi i åiwenica da se u tekstovima i predavawima nakon Bitka i vremena, Diltajevo ime ponovo povlaåi u senku i da se uz wega ponovo vezuju samo naglašeno kritiåke i negativne formulacije. 9 Ta åiwenica nije promakla ni Pegeleru, 10 ni de Mulu, ali u pokušaju da prelaz ka izrazito negativnoj recepciji Diltaja objasne višim" ontološkim razlozima, oni previðaju jednokratnu ulogu Hajdegerovog susreta sa Diltajem. Nakon pruÿawa uporišta za kritiku Huserla i koncipirawe pojma povesnosti, Diltajeva filozofija nije mogla privuãi ništa drugo, sem Hajdegerovih kritiåkih opaski. Meðutim, ono što je znatno vaÿnije od tog pitawa odnosi se na Hajdegerovu konkretnu tematizaciju samog pojma povesnosti. Pojam vremena veã na uvodnoj stranici iznosi kquå za razumevawe tematskog miqea na kojem ãe se oblikovati Hajdegerova povesnost a wegov središwi znaåaj ãe u tekstu Bitka i vremena biti samo potvrðen i dodatno naglašen. Jednostavno reåeno, rasprava o povesnosti bazira se na odbacivawu pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti. Za razliku od ostalih poglavqa, prividno odsustvo destrukcije pri tematizovawu povesnosti dobija svoje objašwewe tek kada se uvidi da tematizacija povesnosti sama po sebi veã podrazumeva prethodni uåinak destrukcije. Pretpostavke tog uåinka ogledaju se u pruÿawu dvostrukog odgovora. Prvi deo tog odgovora mora biti kadar da anulira filozofsku relevantnost i neophodnost kako tradicije što je okupqena oko pojma univerzalne povesti, tako i Hegelov pojam svetske povesti, dok se wegov drugi deo odnosi na pruÿawe tla za novi pojam povesti koji ãe biti osloboðen svih mawkavosti koje su uoåene kod prethodnih pojmova. Kada Hajdeger na poåetku analize prepiske Diltaj Jork tvrdi da: Treba razumeti povesnost, a ne razmatrati povest (svetsku povest). Povesnost oznaåava bitak povesnosti onoga, što jeste kao povest" wemu prethodna destrukcija povesti, tj. svetske povesti, nije ni bila potrebna jer je bio uveren da su taj posao za wega veã obavili pomenuti filozo- 8 Jos de Mul (2004). The Tragedy of Finitude. Dilthey's Hermeneutics of Life, New Haven/London, translated by Tony Burrett, p Primera radi, u svojim predavawima o nemaåkom idealizmu, Hajdeger energiåno odbacuje pretpostavke filozofije ÿivota, bez kojih nije moguãe zamisliti ni Diltajev pojam povesti: Ovde pri 'Ja jesam' filozofija se najmawe moÿe suzdrÿavati od pitawa o bitku. Istinska filozofska jalovost celokupne filozofije ÿivota naroåito Diltajeve ima svoj duboki osnov; u središwoj dimenziji ona ostaje u potpunosti diletantska i ne doseÿe åak ni oštrinu problematike nemaåkog idealizma Problem izmiåe iz ruku i ne poima se kada se ontologija shvata u starom smislu i odatle zakquåuje: ono što mislimo pod 'ÿivotom' iskquåeno je iz sve ontologije." H e i d e g g e r, M., Der deutsche Idealismus (Fichte, Schelling, Hegel) und die philosophische Problemlage der Gegenwart, GA 28, c Pöggeler, Otto ( ). Heideggers Begegnung mit Dilthey", u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften IV, c. 121.

152 fi. Tek pod tim uslovom Hajdeger se odluåio da u svoj rad unese mnogobrojne citate iz prepiske. Da bi se stekla jasna orijentacija u vezi sa dometima i granicama Hajdegerovog oslawawa na prepisku, najpre je neophodno markirati ona mesta koja provode pomenuti dvostruki zadatak i analizirati u kojoj meri ona to zaista uspevaju da uåine. Ne ulazeãi u podrobno razmatrawe svih aspekata prepiske koji bi mogli biti interesantni, biãe izabrana dva paradigmatiåna mesta koja oslikavaju naglasak Jorkovih intervencija, pri åemu nije sporedna ni åiwenica, da Hajdeger ne citira nijedno od wih. Kritiåki odbacujuãi prethodna stanovišta u pogledu pojma povesti Jork argumentuje: Burkhart analizira istorijsku epohu sa ograniåenog stanovišta, bez buduãnosnog vidika, više kao umetnik nego kao filozof. Ranke je u woj saznao samo igru sila, jednu istorijsku fenomenalnost Ten je sve vratio u šemu senzualizma Drugi aitiološki istoriografi od Hegela ne postoje (sem pomenutih qudi). Ovde se pojavquje novo pretpostavka shvatawa je da je ÿivot organon za razumevawe povesne ÿivotnosti saznawe povesti koje se od vlastite ÿivotnosti okreãe ka pojavama prošlosti samo ono što je prema snazi savremeno i moÿe se pokazati u savremenosti pripada podruåju povesti." 11 Specifiånost navedenih redova sastoji se u adresatima wihove kritike. Naime, nije reå o misliocima koji su bili merodavni u konstituciji pojma univerzalne povesti, pa ni o samom Hegelu, veã o misliocima povesti koji su usledili nakon Hegela. Burkhartov, Tenov i Rankeov pojam povesti odbaåeni su uz primedbu da posle Hegela drugih mislilaca povesti od formata ni nema. Iz te spoznaje, meðutim, ne proistiåe ništa poput slogana natrag Hegelu", nego se Jork poziva na inovirani uvid u povest koji se zasniva na tematizaciji ÿivota kao povesti, što zapravo predstavqa sinonim za pojam povesnosti. Ono što ostaje i daqe problematiåno, odnosi se na konkretnu filozofsku artikulaciju povesnosti. Kada razmišqa u tom pravcu, Jork je znatno mawe direktan, a wegova nedoumica pokazuje se i u odabiru adekvatne metode sa kojom se pouzdano moÿe pristupiti izlagawu povesnosti: Transcendentalna metoda deluje somatizacijom ontiåkog, subjektivirawem objektivnog. Ona uzdiÿe oblast objektivnog, ali ipak ne proširuje carstvo duhovnog. Subjektivno nije duhovno kao što somatologija nije pneumatologija sa karakterom subjektivnosti podruåje duha ipak nije dotaknuto." 12 Prema Jorkovom mišqewu, transcendentalan pristup povesnosti pokazuje se kao prekratak. Buduãi da su wegove kritiåke refleksije veã uvidele da i Diltajevi radovi jednako boluju od nedostatka generiåke razlike izmeðu ontiåkog i istorijskog, što ukazuje na izriåit deficit konstitucije povesnog i polagawa raåuna o wenoj diferenciji u odnosu na razumevawe nepovesnog, Jork u prepisci ne daje precizno objašwewe kakva filozofska artikulacija zadovoqava novoustanovqeni problem povesnosti. 11 Briefwechsel zwischen Wilhelm Dilthey und dem Grafen Paul Yorck von Wartenburg , Halle 1923, c Ibid, c

153 154 Kada je reå o kquånom aspektu filozofskog pristupa povesti, Jork je više veštine demonstrirao u kritikovawu Diltaja nego u iznalaÿewu vlastitih rešewa. Wegovo nedovršeno delo Stav svesti i povest u odnosu na prepisku ne donosi ništa suštinski novo. Povesnost nije dovoqno precizno razdvojena od povesti, a weno poreklo oznaåeno je unutar novovekovnog procesa suÿavawa i pounutrivawa sopstva." 13 Jorkova filozofija povesti u sebi pokazuje Diltajevu tendenciju ka povezivawu empirijskih saznawa i filozofskih uvida, ali istovremeno, u naporu da ostvari unutrašwe jedinstvo meðusobno heterogenih saznawa što pripadaju unutrašwoj povesti samosvesti, zapada u nerazgovetni konglomerat filozofske istorike, povesti filozofije, psihologije povesti i prirodne povesti 14 koji ne pruÿa dovoqno instrukcija za konkretno ostvarivawe jedinstvene pojmovne obrade. Uprkos upadqivoj ushiãenosti povesnim potencijalima koje demonstrira doÿivqaj, odnosno ÿivot qua povesnost, Jorkova razmatrawa iz prepiske ipak zadrÿavaju neporecivi odjek Hegelovog pojma povesti. On je prepoznatqiv u tri segmenta: a) Jork govori o duhu, odnosno o duhu povesti (s. 133); b) u potpunoj saglasnosti sa Hegelovim mišqewem ne dopušta razdvajawe sistematskog od istorijskog prikaza filozofije (s. 251); v) i daqe insistira na filozofiji povesti: Filozofija se ne mora shvatati kao konstrukcija. Ja bih rekao: jedino filozofija povesti jeste povest kao nauka" (s. 223). Suoåena sa zahtevima koje implicira Hajdegerova zamisao destrukcije, prepiska Diltaj Jork ipak ne pruÿa zadovoqavajuãa rešewa na oba postavqena zadatka. S obzirom na konsekventnost raskida sa nasleðenim pojmovima povesti, u woj su itekako prisutni recidivi Hegelovog poimawa povesti, dok tematizacija povesnosti još uvek ima magloviti prizvuk spasonosnog rešewa, s tim da put do wega tek treba raskråiti. Puštajuãi Jorka, da umesto wega osudi Diltajeve mawkavosti, Hajdeger nije obratio dovoqno paÿwe sa åijeg stanovišta Jork provodi kritiku Diltaja. Time je na mala vrata uveo i momente koji direktno protivreåe i Diltajevoj i wegovoj zamisli povesnosti, a u bliskoj su vezi sa Hegelovim pojmom povesti. Naime, poenta Jorkove kritike usmerena je protiv estetizacije povesti u liku pojedinih povesnih oblika, tipova i sl. Insistirajuãi da se u povesti radi o karakteru, a ne o oblicima" (s. 193), Jork se zapravo obraãa Vindelbandu, ali indirektno zamera i Diltaju na nefilozofskom tretmanu povesti. Za razliku od nepovesne estetizacije, on smatra da pisawe povesti ima opravdawe jedino kao filozofija povesti. Polagawe raåuna o poreklu ovog Jorkovog argumenta, neminovno bi zastalo kod jednog od wegovih uåiteqa u filozofiji, hegelovca Branisa 15 åiji Nacrt logike je poåivao upravo na 13 Paul Yorck von W a r t e nburg (1991). Bewußtseinsstellung und Geschichte. Ein Fragment, Hrsg. Iring Fetscher, Hamburg, c Ibid, c U tom sudu vaÿnu ulogu ima wegov uåiteq Branis åija pretpostavka je bila da pisawe povesti postaje ÿivotno tek putem filozofije." S c h o l t z, Gunter (1996). Philo-

154 stavu koji Jork zastupa protiv Diltaja. Treba naglasiti da ovde Jorkova intervencija postaje protivreåna, jer insistira na filozofiji povesti a istovremeno ne dovodi u pitawe weno prevladavawe" od strane Diltaja. 16 Meðutim, pored hegelovskog argumenta da se estetizacija povesti moÿe izbeãi samo putem povesnog karaktera" što praktiåno vodi ka misaonom razmatrawu povesti koje se provodi na temequ vodeãih povesnih kategorija u prepisci se nalazi još jedan momenat Jorkovih analiza koji obara pretpostavke Hajdegerove povesnosti. Kada Jork tvrdi da bez istorije kao kritike nije moguã ni ÿivot, on tada ne ciqa na povesnost što se pojedinaåno konstituiše u svakom tubitku. Naprotiv, kritiåka transformacija povesnosti mišqena je u intersubjektivnom smislu, a wen pozitivni uåinak vezan je za opštu razumqivost povesti qua kritike, a ne za postignuãa pojedinaca što su uspeli da dostignu autentiånost vlastite egzistencije. Uprkos rascepu što zjapi izmeðu pozadine Jorkovih argumenata i intencija ka fundamentalno-ontološkom prisvajawu Diltajeve povesnosti, prepiska je za Hajdegera ipak sadrÿala dovoqno putokaza. Za stvar wegove pozicije, odluåujuãa je bila upravo svest o odsustvu dominantnog i merodavnog pojma povesti. Zato je Jorkova destrukcija" krajwe indirektna i više predstavqa izraz potrebe za alternativnim pojmom povesti, nego uverenost u neophodnost destrukcije postojeãih pojmova. Kada je reå o pojmu povesnosti, kao odgovoru na nesuvisle i prevaziðene pojmove povesti, Hajdegeru je takoðe dobrodošla upravo wegova nedovršena obrada, jer je u woj video svoju ulogu i priliku da se ukquåi u raspravu PREOKRET U POJMU POVESTI Kada je on zatraÿio reå, od univerzalne i svetske povesti kao zamisli jedinstvene povesne celine više ništa nije preostalo. Stavqawe u prvi plan povesnosti, a nauštrb povesti predstavqa povesni fenomen par exellence. Prema Ridlovom mišqewu, u preokretu je kquånu ulogu imao neuspeh revolucija : Ne dobija pojam povesnosti sluåajno åvrste konture tek u epohi nakon 1848, kada je graðanstvo, pod utiskom neuspešne revolucije odustalo od zahteva uma koje je podigla nemaåka klasiåna filozofija, a time je bilo i politiåki rezignirano pred vlastitim zahtevima za umno voðewe društva." 17 Osnovanost Ridlovog suda delimiåno podupire i istorijska pojava Rudolfa Hajma, sophiegeschichte und Geschichtsphilosophie: Braniß und Dilthey, u: Dilthey und Yorck. Philosophie und Geisteswissenschaften im Zeichen von Geschichtlichkeit und Historismus, Hrsg. J. Krakowski/G. Scholtz, Wroclaw, c U tom smislu Jork istiåe da ÿeqena filozofija povesti: ne moÿe biti shvatana kao ranije, protiv åega ste se neopozivo i Vi izjasnili. Dosadašwe postavqawe pitawa bilo je pogrešno, åak i nemoguãe, ali ono nije i jedino. Stoga više ne moÿe postojati istinsko filozofirawe, koje ne bi bilo istorijsko." Briefwechsel, ibid, c R i e d e l, Manfred (1970). Einführung" u: Wilhelm Dilthey, Aufbau der Geschichtlichen Welt in dem Geisteswissenschaften, Frankfurt am Main, c. 17.

155 156 liberala koji je bio direktni uåesnik revolucionarnih previrawa, a povrh toga, odluåni zagovornik stvarne povesnosti koja se kao rezultat ispostavqa nakon raskida sa iluzijom Hegelove povesti. Povesni znaåaj Hajmove ambiciozne rasprave Hegel i wegovo doba ogleda se u obratu koji je on proveo u pogledu znaåewa pojma povesnosti. Terminološko poreklo Geschichtlichkeit se, kao i u sluåaju neologizma Geschicklichkeit, vezuje za Hegelovu filozofiju, ali ti termini kod wega nisu dobili ulogu sistematskih kategorija, jer su povezivani sa pukim istorijskim, sluåajnim fakticitetom åija prvenstvena odlika je da u sebi ne sadrÿi relevantno duhovno jezgro. Prevrat povesnosti od naglašeno negativnog i filozofski nezanimqivog fenomena ka wenoj bezuslovnoj afirmaciji naåinio je upravo Hajm. Wegov vehementni veto usmeren protiv metafiziåko-idealistiåke pozadine Hegelovog pojma povesti imao je za posledicu prvo afirmativno promovisawe povesnosti, kao suštinski ÿivotne povesti nauštrb Hegelovog pojma povesti: Biografija apsoluta za nauku sadašwosti preobraÿava se u proces ÿivotne povesti; delom nedovoqno åist, a delom iluzorni istorizam Hegelovog sistema u woj se prevodi u pravu i stvarnu povesnost." 18 Ne razmatrajuãi detaqno politiåke pretpostavke Hajmovog stava, dovoqno je skrenuti paÿwu da wegova motivacija za kritiku Hegela proistiåe iz nepomirqive distance naspram ideje o umu povesti, koja je poåivala na uverewu da povesni um stvarnosti samo pruÿa legitimaciju reakcionarne mizerije što je usledila posle Da bi izgradila razgovetnu opoziciju u odnosu na Hegela, Hajmova stvarna povesnost stoga nije imala drugog izbora, osim da u stranu potisne središwe kategorije filozofskog poimawa povesti: um, jedinstvo povesti i razvoj. Umesto wih, na scenu je stupila unutrašwost konkretnog, povesno odreðenog åoveka povesnost. Kada se obrati paÿwa na osnovnu zamisao Hajmove povesnosti, onda je vidqivo da Ridlova opaska da weno terminološko poreklo vaqa potraÿiti u politiåkoj rezignaciji ne moÿe umaãi zamci proizvoqnosti. Apstrahujuãi od procene koliko dugotrajne filozofske produkte rezignacija samostalno moÿe proizvesti, za Hajmov pojmovni preokret treba reãi da prevashodno predstavqa izraz kritiåkog stava, koji, doduše ima politiåku motivaciju, ali i ništa mawe znaåajne filozofske posledice. U osnovi, taj stav nastoji da sruši Hegelovo razlikovawe filozofske istine i istorijske istine, te da na taj naåin otvori prostor za novo pribliÿavawe filozofije istorijskoj nauci. Šta drugo je Hajmu preostalo nakon odbacivawa eminentno filozofskog pristupa povesti, osim novog pakta sa istorijom? Interes za sklapawe tog pakta kod Hajma nije ekplicitno filozofski, kao što nije bio ni motiv kritike Hegela. Konkretne koristi od pribliÿavawa empirijskoj strani povesnih dešavawa Hajm je video u saradwi filozofije i empirijskih istraÿivawa povesti i oslobaðawa wenih kritiåkih kapaciteta u razbijawu za- 18 H a y m, Rudolf (1857). Hegel und seine Zeit. Vorlesungen über Entstehung und Entwicklung, Wesen und Wert Hegel'schen Philosophie, Berlin, c. 466.

156 tvornog horizonta povesti" u ime prodora istoriografije sa praktiåkim motivima. 19 Okret ka povesnosti stoga nije moguã bez uverewa da osobenost povesti koja se sastoji u ukazivawu na funkciju odreðene stvarnosti i praktiåku orijentaciju koja iz we proizlazi biva merodavnije pokazana u empirijskom istraÿivawu povesti što je mnogo bliÿe istoriji nego u filozofiji. Kada je Habermas ukazivao da je izbor konceptualnog okvira filozofije povesti inspirisan fundamentalnim iskustvima moderne epohe napretkom, krizom i samoosloboðewem putem kritike, pod ovim posledwim mislio je na iskustvo protivreånosti izmeðu univerzalnih principa opravdavawa i partikularnosti politiåkog nasiqa pred kojim se opšte ideje rastvaraju kao ideologije. 20 Time je Habermas pogodio direktno u nerv Hajmovog motiva za uvoðewe povesnosti. To drugim reåima znaåi, da je stupawe povesnosti na terminološku scenu praãeno velikim oåekivawima koja su proistekla iz revizije, anenegacije povesno-filozofskog stava, tako da nije stranputno tvrditi da se Hajmova povesnost još uvek kreãe u horizontu istih onih pretpostavki što su iznedrile modernu filozofiju povesti. Meðutim, konkretno provoðewe Hajmovih zamisli ostaviãe iza sebe tendencije koje ãe docnije voditi u pravcu energiåne negacije filozofije povesti. Tu se prvenstveno misli na usvajawe pozitivizma 21 u ime rušewa spiritualno-apstraktne" idealistiåke tradicije koja ãe neminovno poprimiti primese distance od uporišnih taåaka filozofskog pristupa povesti. Suÿavawe povesti na unutrašwu ÿivotnost, o åijoj procesualnosti je govorio Jork, nosiãe poput priveska dve temeqne mawkavosti. Obe mawkavosti odnose se na permanentni deficit filozofske osnovanosti koji ãe, s jedne strane, biti traÿen u kontekstu, koji je znatno širi od autonomnog filozofskog studirawa povesti, pa ãe povesnost biti razmatrana iz perspektive dogaðawa, a ne razvoja. Za razliku od razvoja, dogaðawe je znaåajno formalizovan pojam on nema ni prostorne i vremenske granice, što ãe doãi do izraÿaja posebno u koncepcijama povesnosti u fundamentalnoj ontologiji (Hajdeger) i filozofiji egzistencije (Jaspers), dok se, s druge strane, pounutrivawe povesti mora suoåiti i sa teškoãom odabira vlastitih pojmovnih korelata. Druga posledica suÿavawa jedinstvene perspektive biãe najneposrednije vezana za probleme u pogledu uspostavqawa terminologije što je kadra da odgovori na zahteve povesnog mišqewa. Bezazlen efekat ne ostavqa ni suÿavawe povesnog horizonta na posebnosti koje po pravilu iritiraju filozofsko mišqewe jer time 19 Ibid, c H a b e r m a s, Jürgen, Eine Diskussionbemerkung (1972): Das Subjekt der Geschichte, u: Zur Logik der Sozialwissenschaften, Frankfurt am Main 1982, c Traÿeãi podršku u svom suprotstavqawu Hegelu, Hajm je trijumfalno naveo Humboltov primer: prema lepom ålanku Vilhelma fon Humbolta o zadatku istoriåara, idealni sadrÿaj povesti vaqa temeqiti u i na åiwenicama Hegelovo mišqewe nije takvo. Taj ÿivotni smisao za sve qudsko u wegovom sistemu postoji samo još u formi apstraktnog odbijawa." H a y m, Rudolf, Hegel und seine Zeit, ibid, c

157 158 gotovo mehaniåki onemoguãuju produktivne uåinke opštije usmerenih zahvata. Iz tog razloga Piht adresante promocije povesnosti ne nalazi u graðanstvu, veã u buðewu nacionalizma åiji refleks se prepoznaje naroåito u istorijskoj nauci, 22 tj. wenom odustajawu od perspektive jedinstvene povesti: U 19. veku novoevropski nacionalizam je gotovo potpuno razorio univerzalnost istraÿivaåkih programa i redukovao ih je na krajwe bornirane perspektive." 23 Da bi se shvatila radikalnost Hajdegerovog koraka, potrebno je imati u vidu da rezolutno negirawe univerzalne povesne perspektive nije padalo na pamet ni pozitivno istorijski orijentisanim oponentima Hegelove filozofije. Premda je Drojzen izriåito zastupao rezultate empirijskog opaÿawa, iskušavawa i istraÿivawa, što ukquåuju objektivnu" verifikaciju saznawa povesti, wegov pojam povesti zadrÿao je osnovno polazište u celovitom vremenskom sledu nastalog. U skladu sa tim, 15 Nacrta istorike glasi: Povest je obiåajni svet, razmatran sa stanovišta svog postajawa i rasta." 24 Iznoseãi zakquåna razmišqawa na kraju devetog toma svoje Svetske povesti, Ranke samo daje drugaåiju formulaciju metaempirijskog temeqa svoje istorije golih åiwenica" u kojoj kquånu reå zauzima nevidqivi svet boÿijih misli: Veåan je samo duh åiji beskonaåan razvoj u sudbinama qudskog roda prikazuje povest kao nauka." 25 Majneke u svom Nastanku istorizma slavi duhovnu revoluciju koja je stvorila oseãaj totaliteta i oslobodila povest iz ukoåenosti u koju je prethodno dospela zahvaqujuãi prirodnom pravu, pragmatizmu i intelektualizmu prosvetiteqstva. Premda dovodi do svesti proces individuacije qudskog ÿivota, istorizam nas prema Majnekeu uåi: da celokupan povesni ÿivot razumemo kao razvoj individualnog koji je uvek ukquåen u tipiåne procese i zakonomernosti." 26 Svetska povest se ÿilavo odrÿavala i kod novokantovaca, koji nisu delili Hajmovo opredeqewe za stvarnu povesnost, premda su mahom bili liberalno orijentisani. Hajdegerov mentor Rikert je celinu povesti situirao unutar filozofije povesti koja je u svom osnovnom znaåewu identiåna sa univerzalnom ili svetskom" povešãu, dok u izvedenom oznaåava i nauku o povesnoj spoznaji, odnosno deo logike u najši- 22 Pihtovu ocenu indirektno potkrepquje i minuciozna studija Rente-Finka koja je pokazala da se neologizam povesnost u engleskom i francuskom govornom podruåju usvojio tokom sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka. Italijanski i španski prevod povesnosti usledio je u dvadesetom veku, pri åemu se znaåewe na svim tim jezicima vezivalo uz fakticitet što je istorijski dokaziv". Francuska historicité, engleska historicity, italijanska storicità i španska historicidad odraÿavaju weno nefilozofsko poreklo i snaÿan peåat istorijske nauke. Leonhard von R e n t h e - F i n k (1968). Geschichtlichkeit. Ihr terminologischer Ursprung bei Hegel, Haym, Dilthey und Yorck, Göttingen, c P i c h t, Georg (1993). Geschichte und Gegenwart. Vorlesungen zur Philosophie der Geschichte, Stuttgart, c D r o y s e n, Johann G. (1868). Grundriss der Historik, Leipzig, c R a n k e, Lepold von (1888). Weltgeschichte IX Theil. Zeiten des Übergangs zur modernen Welt (XIV und XV Jh.), Hrsg. Alfred Dove/Georg Winter, Leipzig, c M e i n e c k e, Friedrich (1965). Die Entstehung des Historismus, Werke Band III, Hrsg. Carl Hinrichs, München, c. 581.

158 rem smislu reåi. 27 Natorpova Filozofska sistematika protestvovala je protiv cepawa jedinstva racionalnog i istorijskog: ništa racionalno ne sme biti posmatrano drugaåije nego u genezi, dakle u istorijskoj ureðenosti." 28 Vindelband, koji je zajedno sa Rikertom delio uverewe da svetska povest predstavqa nezamenqivi izvor transcendentalnih vrednosti, uoåio je u svojim predavawima iz jednu novu tendenciju. Wen koren sastoji se u pojavi buðewa indivudue koje se dogaða upravo u doba kada se weno ukquåivawe u zajedniåki ÿivot provodi na naåin, koji je ranijim vremenima bio nezamisliv. Konsekvence razvijenog individualiteta prema Vindelbandu direktno pogaðaju i elementaran povesni smisao jer vode do wegovog nivelirawa i odbacivawa. Raskid sa celinom povesti tako dobija opravdawe u intenzivirawu unutrašweg ÿivota": Za onu samoÿivost liånosti u izgradwi unutrašweg ÿivota i sveta duhovnih vrednosti išåezava smisao i razumevawe. Ta generacija poåiwe da oseãa kao teret tradiciju, veliku školsku torbu modernog åoveåanstva, koji je verovala da ãe lako moãi da odbaci u insistirawu na izvornost svog vlastitog åina." 29 Osmelivšisenaodbacivawejedinstvenepovesti, Hajdegersepredstavio kao egzemplarni predstavnik te generacije. Provoðewe ontologizovanog uåewa o povesnosti tubitka eksplicitno je pokazalo da pored sebe ne trpi i ravnopravan tretman svetske povesti: Kada se pitawe o povesnosti vrati u te 'izvore' [vremenovawa, prim. aut.] onda je time veã odluåeno o mestu problema povesti Temeqni fenomen povesti, koji prethodi i utemequje moguãu tematizaciju putem istorije time je neopozivo potisnut u stranu." 30 Potiskivawe objektivnog sklopa svetske povesti provedeno je paralelno sa isticawem novoubliåenog pojma sveta, koji više ne nosi striktan fenomenološki otisak horizonta svih horizonata", veã, buduãi da saåiwava ontološko odreðewe tubitka, ukazuje na naåin povesnog bitka. Povesno posmatrana, revizija pojma sveta predstavqa direktnu vezu sa obratom ka unutrašwosti koji je naåiwen sa pojmom povesnosti i u sebi nosi odraz temeqne inverzije u pogledu usmerenosti pojma obrazovawa. Naime, za razliku od Hegelovog pojma obrazovawa kao potuðewa i izlaska iz sebe u svet" u kojem je jedino moguã pravi dolazak k sebi", Niåeov pojam inicira ulazak u sebe" iz besmislenog sveta. Obrazovawe tako postaje izraz distance iz upletenosti u zajedniåki svet, a obrazovani åovek se prepoznaje po konstituisawu smislenog kosmosa 31 što nije u posedu svih pojedinaca, veã predstavqa wegov vlastiti svet. 27 R i c k e r t, Heinrich (1907). Geschichtsphilosophie, u: Die Philosophie im Beginn des zwanzigsten Jahrhunderts, Heidelberg, c N a t o r p, Paul (1958), Philosophische Systematik, aus dem Nachlass Hrsg. Hans Natorp, Hamburg, c W i n d e l b a n d, Wilhelm (1909). Die Philosophie im Deutschen Geistesleben des XIX. Jahrhunderts. Fünf Vorlesungen, Tübingen, c Proces nivelirawa povesti nauštrb individualnih postignuãa Vindelband iznosi na stranicama H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c N i e t z s c h e, Friedrich (1962). Von Nutzen und Nachteil der Historie für das Leben, u: Werke Band I, Hrsg. Karl Schlechta, München, c

159 160 Ta inverzija se kod Hajdegera ogleda u åiwenici da i pored isticawa svog jedinstva sa svetom, neporecivo preimuãstvo u celokupnoj konstelaciji za sebe zadrÿava tubitak. Svet je uvek svet tubitka, ali ne vaÿi i obrnuto. O kakvom jedinstvu je reå, pokazuje i Hajdegerova razgradwa koja vrhuni u izrazu svet-povest (Welt-Geschichte) koji više ne gradi pojam analogan svetskoj povesti, jer ne referiše ni na subjektivni genitiv jedinstvene povesti sveta, niti na objektivni genitiv svetske povesti. Primarno povesan je tubitak, a svet svoju povesnu dimenziju ne duguje intersubjektivnim tvorevinama koje su u wemu otelotvorene, nego svet ima naåin povesnog bitka, zato što saåiwava ontološku odreðenost tubitka." 32 Napokon, pojam svetske povesti sugeriše da sam svet ima vlastitu povest koja ni u kojem sluåaju ne bi mogla biti izvedena iz vremenitosti tubitka. Naåelna nezavisnost svetskog vremena od tubitka, ukquåujuãi i nemoguãnost da ono bude izvedeno iz vremenitosti, predstavqaju dva razloga inherentna Hajdegerovoj poziciji, zbog kojih je svetska povest morala biti redukovana. Meðutim, to nisu i jedini razlozi. Gotovo fascinantno je da najveãi deo Hajdegerovih interpretatora ne uviða smisao razdvajawa Weltgeschichte u Welt-Geschichte i previða povesnu pozadinu wene povezanosti sa Geschichtlichkeit. Razloge za tvrdoglavo insistirawe na nedodirqivosti egzistencijala sveta, vaqa potraÿiti u opširnim analizama egzistencijala svetovnosti, okolnog sveta, bitka-u-svetu koje su i naglašeno kritiåki nastrojene interpretatore navele na odustajawe od upitanosti u egzistencijal svetske povesti". Meðutim, za razliku od rasprave o formalnim pretpostavkama za provoðewe analitike tubitka gde se stvara utisak da svet potvrðuje svoje puno pravo i vaÿewe u Hajdegerovom mišqewu, prilikom tematizacije sveta na planu povesnosti stvari stoje sasvim drugaåije. Previðawem te razlike stvorena je konfuzija što je u literaturi široko rasprostrawena, a najåešãe se ispoqava u bezazlenosti govora o svetskoj povesti u fundamentalnoj ontologiji, koji je problematiåan utoliko, što nivelira rascep u pojmu povesti koji je naåiwen sa Hajdegerovom povesnošãu i zato što fingira kontinuitet rasprave o svetskoj povesti, s tom razlikom što je ona navodno sada tematizovana iz ontološke ili egzistencijalne perspektive. Polazeãi od teze o baåenosti, pogrešno je zakquåivati da je kod Hajdegera povest uvek veã svetska povest", 33 samim tim što je tubitak baåen u svet, jer se time sugeriše apriorno jedinstvo povesnosti i svetske povesti, što je u potpunosti suprotno pretpostavkama Bitka i vremena. Naprotiv, i svet i povest su jednako adresirani ka tubitku, o åemu govore i dva odreðewa sveta-povesti: Jednom on znaåi dogaðawe sveta u svom suštinskom, egzistentnom jedinstvu sa tubitkom. Ali ukoliko je sa faktiåki egzistentnim svetom otkriveno i unutarsvetsko biãe, on misli ujedno i unutarsvetsko 'dogaðawe' priruånog i predruånog." H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c S e u b e r t, Harald (2000). Zwischen erstem und anderem Anfang. Heideggers Auseinandersetzung mit Nietzsche und die Sache seines Denkens, Köln/Weimar/Wien, c H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 389.

160 Filozofska legitimacija svet-povesti prema Hajdegerovom vlastitom iskazu proistiåe iz konkretizacije vremenitosti" koja sa svoje strane nije nimalo fenomenološka, kako tvrdi rasprava Pojam vremena, 35 buduãi da ne vodi raåuna o opisanim datostima. Vaÿnost te rasprave za problematizaciju odnosa izmeðu vremenitosti i povesnosti krije se u neåemu drugom u demonstraciji istog onog postupka destrukcije koji je u Bitku i vremenu bio rezervisan za vremenitost, ali se konsekvence iz wega ovaj put provlaåe ka povesnosti. 36 To znaåi da Hajdegerova destrukcija ide u pravcu nasleða pojma bitka i da na temequ stava o dominaciji gråke ontologije pokazuje patvorenost i neodrÿivost izlagawa povesti našeg vlastitog tubitka. Specifiånost wene argumentacije sastoji se u tezi da je za pojam povesnosti merodavniji pojam bitka i naåini wegove izloÿenosti", nego sam pojam povesti, jer se on, sa svoje strane, samostalno ne moÿe otrgnuti od neautentiånog odnosa prema bitku. Hajdegeru je na taj naåin pruÿeno pouzdawe što jednim potezom odbacuje celokupnu tradiciju modernog mišqewa povesti. Nasuprot prividnoj efikasnosti takvog postupka, vaqa podsetiti da je izuzetno teško uverqivo dokazati vezu izmeðu antiåkog pojma bitka i modernog pojma povesti. Premda Hajdeger insistira na primatu sadašwosti kao zajedniåkom imenitequ antiåkog bitka i moderne povesti, ona svoju vlastitu izgradwu zahvaquje upravo otporu prema fiksiranosti sveta u wegovoj sadašwoj prisutnosti kao i na raskidu sa hipostazirawem sadašwosti. I izrazito skeptiåan stav prema pojmu povesti ne bi se usudio da porekne da je sa wim signaliziran prodor u srÿ negacijskog karaktera qudskog sveta koji se sastoji u svesti o åovekovoj delatnoj izgradwi i razgradwi vlastite sadašwice. Kreirawem direktne veze izmeðu povesnosti i bitka, Hajdeger je zapravo u širokom luku zaobišao sve doprinose, ali i probleme koji su vezani uz tradiciju univerzalne i svetske povesti. Sa isticawem da je destrukcija ontologije i logike kritika sadašwosti, meta je samo delimiåno pogoðena, buduãi da se filozofija povesti itekako tiåe ontoloških i logiåkih pojmova, ali je istovremeno i promašena, jer je time Hajdeger naznaåio da ga ne interesuje tradicionalni arsenal specifiåno povesnih kategorija, i indirektno nagovestio da ãe se u izlagawu povesnosti oslawati samo na pojmove ontološko-egzistencijalne provinijencije. Zbog toga ãe u Bitku i vremenu biti reåi o zaokruÿivawu fenomena koji su ontološki nuÿno mišqeni u govoru o povesnosti tubitka. 35 Ontologija tubitka mora se dovesti u moguãnost kao fenomenološka destrukcija " H e i d e g g e r, Martin, Der Begrif der Zeit, GA 64, c Huni spada u retke interpretatore koji su u postupku destrukcije povesti iz vremenitosti uoåili problematiånu neslobodu u ontološkoj primeni fenomenološkog mišqewa. Odreðujuãi svet-povest neutralno, kao granicu analize tubitka, Huni ipak navodi da destrukcija povesnosti mora zadrÿati svoje vlastito vaÿewe i da ne moÿe biti svedena na deziderat analize vremenitosti: pitawe o smislu povesnosti javilo se sa neophodnošãu destrukcije ali ona nije deziderat same analize vremenitosti." Hüni, Heinrich (1998). Welt-Geschichte als Grenze der Daseinsanalyse in 'Sein und Zeit', u:heidegger Studies, Vol. 14, c

161 162 Takav nagoveštaj dobija i dodatno potkrepqewe u samoj ideji fundamentalne" ili univerzalne" 37 ontologije. Meðutim, univerzalnost ontologije i povesnost tubitka nije lako pomiriti. Posmatrano u sasvim naåelnom smislu bilo kakva vrsta ontološke univerzalnosti nespojiva je sa konkretnom Hajdegerovom vizijom povesnosti. Imajuãi u vidu da su buduãnosno usmereni nabaåaji tubitka voðeni anticipativnom odluånošãu, a da wome ujedno potvrðuje i bilost koju tubitak osadašwuje, stiåe se utisak da se egzistencijalna povesnost ostvaruje uporedo sa negacijom univerzalnosti. Osnov te negacije krije se u projekatskoj strukturi tubitka, koja se konstituiše iz ograniåene perspektive wegove povesnosti, a åim poåne da se orijentiše spram univerzalnih merila po automatizmu pada natrag u neautentiånost, u se". Univerzalna ontologija na taj naåin je izgradila unutrašweg oponenta koji iz osnova poriåe wene vlastite pretpostavke. Stoga ostaje otvoreno pitawe da li Hajdegerova zamisao povesnosti potkopava ideju fundamentalne, pa åak i svake ontologije uopšte u drastiånijoj meri nego što ontološka pozadina eksplikacije ugroÿava povesnost? Gotovo je sigurno, da wihovo meðusobno ukrštawe iza sebe ne ostavqa harmoniju i sklad. Da je destruktivno koncipirawe povesnosti pored logike i ontologije u sebi ukquåivalo i filozofiju povesti, uoåilo bi da nijedan mislilac povesti nije drÿao do ontološkog stanovišta, a da ne govorimo o tome da je pojam povesti razvijao iz horizonta pitawa o bitku. Štaviše, odustvo pojma bitka iz prepiske Diltaj Jork tendenciozno ukazuje na bitak kao reziduum metafizike, odnosno na nepopravqivo partikularnu manifestaciju ÿivotnosti koja je wime implicirana. Hajdegerovo prisvajawe Diltajevih istraÿivawa u tom segmentu se pokazuje kao temeqno preokretawe wihovih zamisli, jer åitavu raspravu o povesnosti situira na problemu koji je u prisvojenom stanovištu marginalizovan upravo u interesu konsekventnog filozofskog mišqewa povesti. 4. POVESNOST KAO SAMOOSMIŠQAVAWE Ovako, Hajdegeru nije preostalo ništa drugo nego da sam konstituiše odreðewa povesnosti koja su prikladna tubitku. Pritom ipak nije propustio da se poÿali åitaocu na teskobu vlastite situacije: Oskudnost raspoloÿivih 'kategorijalnih' sredstava i nesigurnost primarnog ontološkog horizonta postaju utoliko nametqiviji, što više je problem povesti doveden do svoje izvorne ukorewenosti." 38 Vernost izvornoj ukorewenosti vlastitog povesnog stava što se sastoji u apstinenciji od nasleðenih kategorija pri promišqawu povesnog, Hajdeger ipak nije do kraja ispoštovao. Oskudica odreðewa izvorno egzistencijalnog porekla ipak ãe donekle biti nadoknaðena sa nekoliko pozajmica", meðu 37 H e i d e g g e r, Martin, Die Grundprobleme der Phänomenologie, GA 24, c H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 377.

162 kojima najpre vaqa istaãi pojam koji ãe prvobitno igrati vaÿnu ulogu upravo kod Diltaja, a docnije ãe zauzeti mesto noseãeg pojma u Huserlovom i Natorpovom poimawu filozofije. Reå je o pojmu samoosmišqavawa (Selbstbesinnung), åiju odluåujuãu ulogu u deskripciji duhovnog ÿivota i kontinuiranom fundirawu povesnog sveta Hajdeger beleÿi veã u predavawu iz U prepisci, Jork je taj pojam odredio kao primarno sredstvo saznawa, a Hajdeger to odreðewe meðu mnogobrojnim citatima stavqa na visoko drugo mesto. Meðutim, da bi se shvatio znaåaj tog pojma za konstituciju egzistencijala što saåiwavaju ontološki okvir i tematsku podršku povesnosti kod Hajdegera, najpre je neophodno skicirati osnovne konture koje je samoosmišqavawe prvobitno imalo. Kod Diltaja samoosmišqavawe ima integrativnu funkciju. Ono u sebi objediwuje zadatak izgradwe duhovnih nauka sa wegovom sistematskom i istorijskom dimenzijom. Kulturalne manifestacije i svakovrsne objektivacije qudskog roda bez samoosmišqavawa ostale bi samo amorfna i bespojmovna stvarnost, a zahvaqujuãi wemu postaju uobliåene u povesni svet objektivnog duha. Metodski zadatak koji je poveren samoosmišqavawu odnosi se na specifiånost Diltajeve zamisli povezivawa povesti i filozofije åija vodeãa tendencija leÿi u pomirewu opštosti filozofskih pojmova sa istorijskim posebnostima i pojedinaånostima uz uslov da one u toj opštosti ne budu ukinute". 40 Buduãi da se saznawe duhovnog sveta omoguãuje posredstvom povezanosti zajedniåke qudske ÿivotnosti i individuirane povesnosti, Diltaj je nastojao da uspostavi prelaz od neponovqivosti doÿivqaja do najviših povesnih opštosti, ali na naåin koji ãe jednaku paÿwu poklawati i pojedinaånim aspekatima doÿivqajnog sklopa kao i wihovoj uslovqenosti u intersubjektivnim sklopovima. Izgradwa tog prelaza ne moÿe biti obavqena na neposredan naåin, jer zahteva postupnost geneze koja se ne svodi na puku introspekciju. Razlika izmeðu Selbstbetrachtung i Selbstbesinnung odnosi se na razliku izmeðu jednosmernosti introspekcije koja je udubqena u unutrašwost, i osmišqavajuãeg postupka koji je sloÿeniji i dvostruko usmeren jer vodi raåuna i o fundirajuãem statusu neposrednog doÿivqajnog sklopa, ali i o konstituciji duhovnih aspekata povesnog sveta što iz tog sklopa proizilazi. Imajuãi u vidu da povesni svet nije konaåan homogeni kontinuum, i da nije pristupaåan poput fiksiranog realiteta, veã ga najpre treba izgraditi, subjektivnost je kod Diltaja protkana sa pojavnom raznolikošãu sveta, ali na dijahroni naåin geneze povesnosti. Samoosmišqavawe je upuãeno na jedinstveni izraz svestrane uslovqenosti åoveka, wegove zavisnosti od društva što ga okruÿuje, wegove povesnosti", 41 a samim tim odnosi se na sukcesivni proces konstituisawa celine povesnog sveta. Taj proces se, dakako, odvija u svakom H e i d e g g e r, M., Phänomenologie und transzendentale Wertphilosophie, GA 56/57, ibid, c R e n t h e - F i n k, Leonhard von, Geschichtlichkeit, ibid, c Dilthey,Wilhelm (1957). Die geistige Welt. Einleitung in die Philosophie des Lebens, Gesammelte Schriften V, Stuttgart, c. 302.

163 164 pojedincu, a wegovo prenošewe u pisanu formu, autobiografija, predstavqa stvarawe svojevrsne povesne teksture par exellence, jer objediwuje genezu liånog, doÿivqajnog odraza pojedinaånih åiwenica povesnog sveta, ali i genezu wegove zajedniåke povesnosti: Ovde se pribliÿavamo korenima svog povesnog shvatawa. Autobiografija je samoosmišqavawe åoveka o svom ÿivotnom toku što je dovedeno do pisanog izraza. Takvo samoosmišqavawe obnavqa se u bilo kojem stepenu u svakom individuumu. Ono je uvek tu, samo se ispoqava u uvek novim oblicima." 42 Problem filozofskih potencijala samoosmišqavawa ima jednak koren sa problemom ÿivotnosti, a on se odnosi upravo na granice individualne recepcije povesnog sveta. Konkretizovani hod od individualnog ka opštem kod Diltaja je predstavqen u kontekstu univerzalnog istorijskog razumevawa, što kao svoju pretpostavku ima autobiografiju, biografiju, povest nacija, kulturalnih sistema, organizacija. Svaka od tih povesti ima svoje vlastito središte " 43 Zasnivajuãi svoje uspiwawe ka univerzalnosti u autobiografiji Diltaj markira specifiåan pojam opštosti. Na osnovu startne pozicije biografskog karaktera, on nije mogao da obezbedi opštost u emfatiåkom smislu, tj. nešto više od suÿenog, perspektivistiåkog, partikularnog gledišta na opštost. Åak i kada bi se u navedenom toku od individualnog ka opštem radilo o koncentriånom, strukturalno homolognom nizawu", 44 teško da bi se neko mogao saglasiti sa harmoniånim prelaskom sa jednog središta" na drugo, niti sa moguãnošãu da se na pr. jedinstvena povest åitave nacije prelama, pa makar samo u obrisima, u bilo åijoj biografiji. Drugim reåima, osmišqavawe povesnosti uprkos svojim eksplicitnim namerama ne moÿe ostvariti stepen opštosti koji je uverqiviji od opštosti umetniåke predstave. Granice samoosmišqavajuãeg zasnivawa povesnog sveta poloÿene su veã u temeqnim kategorijama na koje su se oslawale. Unutrašwost, ÿivotnost, pogled na svet, celoviti åovek, povesnost mogli su uobliåiti pojedine povesne tipove u smislu sklopova zajedniåkih obeleÿja i funkcija, ali ne i filozofski merodavno poimawe povesti. Praznina izmeðu individualne doÿivqajnosti i tekuãeg istorijskog fakticiteta s jedne strane, i opštosti objektivnog duha sa druge, nije mogla biti popuwena, barem ne uz pomoã osnovnih kategorijalnih odreðewa Diltajevog povesnog mišqewa. Hajdegerov pojam samoosmišqavawa taj problem je rešio elegantno zaobilazeãi legitimaciju filozofske povesti u opštim strukturama objektivnog duha i nalazeãi osnov povesnosti u pojmu vremena inherentnom specifiånim zahtevima 45 saznawa povesti. Stoga nije sluåajno da 42 Dilthey, Wilhelm (1957). Der Aufbau der geschichtlichen Welt in den Geisteswissenschaften, Gesammelte Schriften VII, Stuttgart, c Ibid, c R e n n, Joachim ( ), Dilthey und der Begriff der Geschichte. Hermeneutisch- -phänomenologische Argumente gegen den Kollektivsingular u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften VIII, Göttingen, c Povesnost je nivo na kojem filozof susreãe epistemološke zahteve istoriografije." R i c o e u r, Paul (2004). Memory, History, Forgetting, Chicago, transl. by K. Blamey/D. Pellauer, p. 369.

164 jedan od prvih Hajdegerovih ålanaka nosi naziv Pojam vremena u povesnoj nauci (1916). Stanovište demonstrirano u tom radu paradigmatiåno izraÿava autorov ugao posmatrawa. Vredna je paÿwe åiwenica da postavqeni problem naåelno korespondira sa problemom što je zaokupqao i Hajma i Diltaja, a tiåe se saradwe filozofije i istorijske nauke. Hajdegerov doprinos toj alijansi ogledao se u filozofskom propitivawu pojma vremena što odgovara karakteru istorijskog razmatrawa: kakvu strukturu mora imati pojam vremena istorijske nauke da bi kao pojam vremena mogao da stupi u funkciju što odgovara ciqu te nauke?" 46 Predloÿeni odgovor na istorijski pojam vremena još uvek nema naboj potowe vremenitosti, 47 ali je za Hajdegerovu povesnost neobiåno vaÿna tematska pozadina saåiwena od ukrštawa pojma vremena i problema istorijske nauke. Akcenat tog ukrštawa se, meðutim, postepeno promenio. I to u korist filozofije, buduãi da je Hajdeger postajao sve odluåniji u uverewu da istorijska nauka zapravo ni ne moÿe saznati povesnu stvarnost u wenoj povesnosti, i to zbog toga, što izbegava filozofsko osmišqavawe". 48 Ne samo da se saznawe povesne stvarnosti ne moÿe osloniti na istorijsku nauku, nego ona, štaviše, uslov vlastite moguãnosti" treba da traÿi upravo u filozofskoj artikulaciji vremena. Argumentativni apetiti koje je otvorilo ovo otkriãe nisu se zaustavili samo na precizirawu odnosa prema istorijskoj nauci, veã su se proširili i na åitavu tradiciju saznawa povesti. Osnovne koordinate za suåeqavawe sa wom Hajdeger je stavio u ispitivawe meðusobnog odnosa vremenskih dimenzija što se pokazuju kao vodeãi orijentiri u tradiciji poimawa povesti, dolazeãi do istih zakquåaka kao i u prethodnoj destrukciji povesti ontologije. Primat sadašwosti je upravo onaj zajedniåki imeniteq koji je u stawu da poveÿe i heterogena, pa åak i meðusobno suprotstavqena shvatawa povesti: kada na pr. Ranke u svesnoj suprotnosti prema navodnim Hegelovim povesnim konstrukcijama veruje da prikazuje prošlo onakvo kakvo je bilo, onda su za wega vodeãe odreðene mere izlagawa samo drugaåije nego Hegelove. Ili se stavqaju merila koja su izriåito crpena iz sadašwosti, a prošlo biva osavremeweno. Oba naåina istorijskog razmatrawa naåelno se ne razlikuju Ako su merila i pravci istorijskog razmatrawa crpeni iz svagdašwe sadašwosti bilo izriåito, bilo neizriåito da li je time veã uåiweno da su ta merila dovoqna da bi se obuhvatilo prošlo?" 49 Hajdegerovo odgovor na ovo pitawe je, dakako, negativan. Poenta primata sadašwosti u pogledu tematizacije povesti podjednakom jalovošãu ÿigoše i istoriåarski imperativ pristupa prošlom kao pro- 46 H e i d e g g e r, Martin (1978). Der Zeitbegriff in den Geschichtswissenschaft, Frühe Schriften GA 1, c U povesti vreme ima sasvim originalno znaåewe. Tek tamo gde kvaltativna drugost prošlih vremena prodire u svest sadašwosti, probuðen je istorijski smisao." ibid, c H e i d e g g e r, Martin, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbegriffs, GA 20, c H e i d e g g e r, Martin (1983). Grundfragen der Philosophie Ausgewählte Probleme" der Logik", Hrsg. F.-W. von Hermann, GA 45, c

165 166 šlom, åiji reprezent je Ranke, kao i filozofsko spasavawe prošlosti iz tame arhaiånosti u smislu pokazivawa wene merodavnosti u savremenosti, što predstavqa srÿ Hegelovog povesnog mišqewa. Prema Hajdegeru, u oba sluåaja se radi o re-aktuelizaciji prošlosti što je duboko laÿna. Kamen temeqac povesnosti u pogledu konkretnog provoðewa eksplicitne distance u odnosu da mišqewe povesti, poloÿen je upravo u ovoj saÿetoj kritici Hegela i Rankea. Istoriåarska verzija boluje od izobliåene lupe pomoãu koje nastoji da osadašwuje" prošlost, jer ona poåiva na pogrešnoj raåunici izlaza, odnosno nauåno motivisanog bega iz sadašwosti. Restauracija" i eshatologija" predstavqaju dva ishoda istorizma što je ukorewen u istorijskoj nauci. 50 Time Hajdeger ukazuje da je u istorijskim analizama istorizam" faktiåki na delu mnogo pre nego što je došlo do wegove pojmovne artikulacije. Znake navoda, pod koje su stavqeni, restauracija i eshatologija nisu zasluÿili zbog razornih efekata koje proizvode u svetu objektivnog duha, veã zbog svojih laÿnih saznajnih pretpostavki. S druge strane, Hegelovo mišqewe povesti oznaåeno je kao aktualizam, koji nije ništa drugo, nego obrnuta strana istorizma, buduãi da ga ne karakteriše beg iz sadašwosti, nego weno hipostazirawe što se konkretizuje promišqawem prošlosti sa sadašweg stanovišta. Unutrašwu podršku Hajdegerovom osmišqavawu povesnosti u naporu da izbegne povesni primat sadašwosti pruÿiãe uåewe koje svoj modus vivendi ima upravo u wegovom opovrgavawu. Pritom ãe temporalnost biti dodatno ojaåana posredstvom operativnih uåinaka povesnog osmišqavawa. Istini za voqu, samoosmišqavawe ne figurira u prvom planu kao oznaka za Hajdegerovu tematizaciju povesnosti u Bitku i vremenu. Meðutim, logika" osmišqavawa kao upuštawa u smisao dogaðawa, 51 vidqiva je veã u zaåiwawu rasprave o povesnosti u kojoj se najpre izvodi pet varijacija na temu odreðewa prošlosti. Ona je najpre omoguãena posredstvom ontološke korekcije Diltaja koja poåiva u supstituciji doÿivqajnog sklopa sa ontološki fundamentalnijom povesnom strukturom dogaðawem tubitka. Opravdawe te korekcije Hajdeger pronalazi u neizbeÿnoj opoziciji izmeðu saznawa povesti i ispitivawa povesnog bitka koje prema vlastitoj strukturi leÿi u egzistencijalno-vremenskoj moguãnosti dogaðawa. Pretpostavke tog opravdavawa granaju se u dva smera. Prvi se odnosi na razgradwu ontološke ravnopravnosti povesti i vremena koja je iskazana u stanovištu da tubitak nije vremenit zato što je centriran u povesti, nego je povesan zato što je temeq wegovog bitka vremenit. Drugi smer opravdawa ima za ciq pokazivawe apsurdnosti tradicionalnog povesnog mišqewa koje je poåivalo na pervertiranim modalitetima proÿimawa sadašwosti i prošlosti iz kojih je buduãnost ili 50 H e i d e g g e r, Martin, Die Metaphysik des deutschen Idealismus (Schelling), GA 49, c Ne govorimo o povesnom razmatrawu, veã o osmišqavawu. O-smišqavawe: upuštawe u smisao dogaðawa, povest. 'Smisao' ovde misli: otvoreno podruåje ciqeva, merila, nagona, presudnih moguãnosti i moãi sve to suštinski pripada dogaðawu." Heidegg e r, Martin, Grundfragen der Philosophie, GA 45, ibid, c

166 iskquåena, ili poprima stigmu planirawa, odnosno neautentiåne anticipacije. Prodorom u gusto semantiåko poqe što obavija pojam povesti samorazumqivo ga povezujuãi sa znaåewima prošlosti Hajdeger izvodi sledeãe varijacije: 1) prošlo u emfatiåkom smislu reåi, ono što je suštinski nepristupaåno i što izmiåe svakom pokušaju uvida; 2) prošlo koje se nije izgubilo u tami išåezlih vremena, veã je na ovaj, ili onaj naåin prisutno u sadašwosti; 3) prošlo kao konstituens postajawa koji se širi i na sadašwost i na buduãnost; 4) prošlo kao ukupno prenošewe kulture, dogaðaja, duha; 5) prošlo kao delotvornost predaje, tradicije, bez obzira da li sa izriåitom svešãu o wenom odrÿavawu", ili bez we MOGUÃNOSTI TUBITKA CONTRA OPŠTE VAŸEWE Indikativno je da stavqawe fokusa na vremenske dimenzije znaåewima povesti daje potpuno drugaåiju vizuru. Povest više nije dominantno promena, veã dogaðawe. Kada se posmatra iz naglašeno vremenskog horizonta dogaðawa, za povest više nije prvorazredno da li se u tom dogaðawu radi o dogaðawu uma, da li se u wemu razvijaju institucionalne forme neophodne za ostvarivawe slobode, ili je na delu wihovo gušewe. Ono što se iz vremenske strukturiranosti dogaðawa ispostavqa kao relevantno za pojam povesti jeste naåin na koji su meðusobno umreÿene pojedine dimenzije vremena. Uvid u razliåita znaåewa povesti sebe zahvaquje prethodnoj formalizaciji tih znaåewa u kojoj su ona najpre ispraÿwena od svakog sadrÿaja. Nakon što je iz povesti odstrawena svaka veza sa kvalitativnim i diskontinuiranim razvojem, pronaðena je nova nit vodiqa što celokupnom novovekovnom mišqewu povesti daje jedinstveni otisak. Vremenska linearnost dogaðawa što koreni u prošlosti, ali se posredstvom predaje iskazuje kao i daqe delatno, predstavqa prema Hajdegerovom saÿimawu razliåitih znaåewa prošlosti upravo onu uporišnu predstavu koja je bila zajedniåki posed svih mislilaca povesti, bez obzira na sve razlike koje su implicirane u wihovim odreðewima povesti. Pripremawe terena za afirmaciju povesnosti ovde je dostiglo svoj vrhunac: razlike u odreðewima pojma povesti zapravo su fiktivne i filozofski irelevantne, jer svima wima u pozadini stoji ista neautentiånost linearnog vremenskog sleda koja ignoriše vremenitost tubitka i tako blokira pristup tubitku prikladne artikulacije povesnog bitka. Neraskidiva vezanost sadašwosti i prošlosti kojom se odlikuje tradicionalno razumevawe povesti ostavqa pogubne posledice po povesnost tubitka, jer devastira buduãnosnu orijentaciju wegovih projekata. Na taj naåin je wegov bitak-u-svetu iz osnova osakaãen. Nastojeãi da zasnuje povesnu orijentaciju vlastitog egzistirawa u sadašwosti, 52 tu- 52 Specifiånu ulogu istorijske svesti Libe je prepoznao u ireverzibilnosti povesnog kretawa koja sadašwost neminovno odvaja od wenog porekla. Klasicizmi i renesan-

167 168 bitak podriva samog sebe, buduãi da povesno poreklo te sadašwosti prema kojem ona saåiwava neraskidivi kontinuitet prošlosti unapred limitira i åini obezliåenim moguãnosti wegovog vlastitog izbora. Oslawajuãi se na sadašwost, tubitak se suoåava sa meduzom koja beznadeÿno fiksira wegovo egzistirawe, eliminišuãi sve pretpostavke wegove autentiånosti. Što je još vaÿnije, na taj naåin je ujedno i pokazano da je tradicionalna zamisao åoveka kao povesnog biãa u osnovi delovala kontraproduktivno. Umesto da afirmiše povesnost tubitka, ona ju je onemoguãavala. Nepovesni koren povesnog mišqewa tubitku je unapred isporuåivao moguãnosti wegovog egzistirawa, åime one u stvari nisu bile wegove vlastite moguãnosti, veã predajom nivelirani horizont sa-bitka, Se". Takav koren spreåavao je produktivno inovirawe tradicije, prepuštajuãi åoveku samo pasivno oponašawe veã viðenog: Slep za moguãnosti tubitak nije u stawu da ponovi bilost, veã samo zadrÿava i potvrðuje preostalo 'stvarno' bilog sveta-povesti, preostatak i predruåno obaveštewe o wemu. Izgubqen u osadašwivawu onog danas, on 'prošlost' razume iz 'sadašwosti'." 53 Conditio moderna prema Hajdegeru se ne odlikuje pukim negirawem moguãnosti autentiånog egzistirawa, veã wihovom neutralizacijom. U prvom planu modernog ÿivqewa nije negirawe nepoÿeqnih oblika egzistencije, veã je ono samo derivat koji proistiåe iz prethodnog obesmišqavawa poÿeqnih i uvreÿenih moguãnosti egzistencije. Na taj naåin Hajdeger indirektno upozorava na sklonost graðanskog sveta da anonimno preuzima, tj. nekritiåki usvaja tradiciju, što je u suprotnosti sa idejom autonomije kao kquånom idejom istog tog sveta. Štaviše, mehanizam ideje jedinstvene povesti qudskog roda, uprkos proklamovanim emancipatorskim namerama, zapravo je delovao kao agens u nivelirawu autentiånosti tubitka i time je pre sluÿio wegovom porobqavawu, nego oslobaðawu. Štimung ovih teza pogodio je u srÿ Hajdegerovog vlastitog doba, ali jednako moÿe da mu zahvali i višedecenijska aktuelnost Bitka i vremena. Meðutim, sasvim drugo pitawe je da li je Hajdegerov program povesnosti zaista u stawu da ispuni Kantov apel na izlazak iz samoskrivqene nezrelosti" koji indirektno i neizriåito obeãava. Središte otpora usmerenog protiv nivelirawa moguãnosti egzistencije Hajdeger je pozicionirao u svakidašwost tubitka, u sferu javnosti u kojoj se on, hteo-ne hteo, neprestano kreãe. Svoju vlastitu individuaciju tubitak ne stiåe paralelno sa socijalizacijom u svetu svakidašwice. Ona sebe ne treba da zahvali postepenom izrastawu iz so- se koji su raznovrsno prisutni u modernoj povesti predstavqaju jednu vrstu kompenzacije te ireveribilnosti i ne protivreåe istoriånosti moderne kulturalne svesti, veã su po pravilu doprinostili wenom zaoštravawu. Proces osadašwivawa prošlosti" koji Hajdeger ÿestoko kritikuje, Libe prepoznaje kao nuÿan jer predstavqa osnovnu funkciju istorijske svesti: Osadašwivawe prošlosti to je funkcija istorijske svesti, a hitnost ispuwewa te funkcije raste sa razmerom hronološke oronulosti sadašwice." Lübbe, Hermann (1993). Geschichtsphilosophie. Verbliebene Funktionen, Erlangen/Jena, c H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 391.

168 cijalizacije, veã prema Hajdegeru individuacija zapoåiwe tek u suprotstavqawu socijalizaciji. Ipak, nastojawe tubitka da egzistira na autentiåan naåin samim tim nije olakšano, veã oteÿano, buduãi da Hajdeger ne imenuje konkretne institucije ili oblike zajednice naspram kojih bi tubitak trebao da zauzme kritiåku distancu. On neãe, poput Kjerkegora, svojim åitaocima implicitno savetovati da ne åitaju dnevne novine, jer dok je wih, hrišãanstvo nije moguãe". Oblik zajednice koja nivelira moguãnosti nije vidqiv, åime Hajdeger preãutno nagoveštava da principijelno moÿe biti reåi o svim oblicima zajednice, od obdaništa do penzionerskog doma. Drugim reåima, tubitak ne treba da iskaÿe opreznost prema pojedinim oblicima zajednice, a da u drugim bude opušten i da ne strahuje od nivelirawa, veã svog nevidqivog protivnika treba da prepozna u proseånosti, bez obzira u kojoj formi se ona manifestovala: proseånost je izlagawe tubitka u kojem je ovladala svakidašwica i onaj nasleðeni naåin na koji se misli o tubitku i o qudskom ÿivotu, Se, tradicija." 54 Na taj naåin, kquåni oponent autentiånosti formalizovan je do krajwih granica. Na prvi pogled, Hajdegerovo izjašwavawe ne ostavqa nikakve dileme tubitak treba da zazire od okoštalih ÿivotnih formi i od svih onih aspekata svakidašwice za koje u bitku sa drugima ustanovi da nailaze na mehaniåko klimawe glavom i samorazumqivo prihvatawe iza kojih ne stoji nikakva relevantnost za moguãnosti autentiånog egzistirawa. Za razliku od anticipativne odluånosti koja ne teoretiše i ne donosi opšte sudove o naåinima postupawa u zamišqenim, apstraktnim situacijama, proseånost je jedino to u stawu da uåini. Rezonirajuãa neautentiånost proseånosti manifestuje se wenom potpunom paralisanošãu u delikatnim, nesvakidašwim i netipiånim trenucima kada vaqa konkretno delovati. Meðutim, pravi problem nastaje nakon pokušaja razjašwavawa šta ta proseånost konkretno znaåi. Kao vrsta izlagawa tubitka, proseånost jeste jedan od moguãih naåina razumevawa, taånije samorazumevawa tubitka. Povrh toga, ne postoji naåin da tubitak naprosto zaobiðe proseånost, niti sretnim sluåajem, niti vlastitom lucidnošãu. Kao temeqna osobenost javnosti u kojoj tubitak neminovno boravi, proseånost postaje i temeqno ustrojstvo samog tubitka. Uslov moguãnosti autentiåne egzistencije stoga je upuãen na suoåavawe sa proseånošãu. Hajdeger zato izriåito tvrdi da åak ni odluånost ne moÿe biti u potpunosti nezavisna od sveta Se: svakidašwica odreðuje tubitak i onda kada on nije izabrao Se kao 'junaka'. 55 Vodeãe ustrojstvo filozofske artikulacije povesnosti Hajdeger neãe ustanoviti u prirodnoj svesti, ili prirodnom stavu, kako su to åinili Hegel i Huserl, veã uvodi termin proseånog" razumevawa koje predstavqa svojevrsni negativ merodavnog polazišta u zadobijawu odgovora na kquåna ontološka pitawa. Razlika izmeðu proseånosti sa H e i d e g g e r, Martin, Der Begriff der Zeit. Vortrag vor der Marburger Theologenschaft Juli 1924, ibid, c H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 371.

169 170 jedne strane, i prirodne svesti i prirodnog stava sa druge, jeste u tome, što je kod Hegelovog i Huserlovog polazišta moguãe do tanåina poloÿiti raåuna o temeqima na kojima poåiva logika wihovog rezonovawa, kao i o granicama što iz we proistiåu. Veliko je pitawe da li je isto to moguãe uåiniti i kada je reå o proseånom razumevawu. Hegelova i Huserlova poenta sliåna je u tome, da filozofsko razumevawe sa sobom ne donosi nikakav nov sadrÿaj, veã samo" suštinski drugaåije razumevawe od onog koje je ispostavqeno posredstvom prirodne svesti i prirodnog stava. To onda znaåi da geneza pojedinih likova duha, ili fenomenološka deskripcija intencionalnosti ne mogu jednostavno zaobiãi modalitete proseåne", prirodne svesti, jer bez permanentnog suåeqavawa sa tom svešãu ostaju bez vlastitog tla. Reåju, pukim prezirom racionalnosti inherentne prirodnoj svesti za filozofiju je malo toga zadobijeno. Da bi uopšte došla do reåi, filozofiji nije preporuåqiv puki beg od rezona prirodne svesti. Ona najpre mora da poloÿi raåuna o wenoj racionalnosti i da putem opštosti vlastitih uvida sebe legitimiše kao produbqenije, umnije stanovište. Ta opštost postaje filozofski legitimna onda, kada se eksplicitno opravda iskorak u vidu saznajnih postignuãa koja na tlu prirodne svesti jednostavno nisu moguãa. Doduše, Hajdeger navodi odreðene modalitete pojavnih formi proseånog razumevawa, ali i daqe ostaje upitan smisao proseka. Naime, odakle nama znawe o proseku koje nije proizvoqno? Ako se prosek odreðuje na osnovu zaborava bitka-ka-smrti, ili osvedoåewem u jalovost najåešãeg rezonovawa i ponašawa pojedinaca u zajednici, kako Hajdeger toj vrsti razumevawa moÿe pripisati status univerzalnog" proseka, tj. kako moÿe biti siguran da se isti proseåan naåin razumevawa moÿe ustanoviti i mimo specifiånih struktura javnosti u kojoj je najpre konstatovana? Da li Se iskazuje toliku meru univerzalnosti da produkuje istu vrstu proseånosti bez obzira na nemerqive otklone koje postoje u najrazliåitije ustrojenim zajednicama? Kada se ova nit upitanosti provuåe kroz vertikalu povesnog dogaðawa" qudskog roda, onda od Hajdegerove zamisli proseka teško da bilo šta moÿe preostati. Naoåigled prigovora da se autentiåna povesnost zapravo konstituiše posredstvom vlastitog pozicionirawa s one strane aistorijski mišqenog proseka wegova legitimnost dospeva u ãorsokak. Naime, veåno vaÿewe" proseka što zanemaruje svaku epohalnu i kulturalnu diferenciju preti uspostavqawem paralele sa nepovesnom strukturom autentiånosti tubitka, što je takoðe uvek ista dokle god bude i samog tubitka. Jednako kao što prosek ne podleÿe povesnoj transformaciji vlastite strukture, kao nezaobilazni konstitutivni segment autentiånog egzistirawa povesnost i sama poprima transcendentalne crte åiji karakter je suštinski nepromenqiv Na nepovesnu povesnost" koja je sugerisana od strane zahteva za formalnim odreðivawem egzistencijalne strukture uverqivo je ukazao Gander: unutar transcendentalnog stava Bitka i vremena vremenitost, a sa wom i povesnost kao konstitutivna struktura protivno Hajdegerovoj temeqnoj programskoj intenciji i sama upravo nije vremeni-

170 Ne izjašwavajuãi se o povesnoj genezi proseka i o wegovim razliåitim kulturalnim varijetetima, Hajdeger je autentiånost povesnosti izveo na brisan prostor i doveo ju je pred suštinski nepovesnog suparnika åije konture se vrlo teško mogu ustanoviti. Rezultat tematizacije proseånosti, uprkos teškoãama wene konkretizacije, tubitku ipak ne ostavqa sumwu u pogledu odnosa prema vlastitoj svakidašwici ukoliko ÿeli autentiånost, svoju egzistenciju mora pozicionirati s one strane" tradicije. Kao što nije moguãe zadobiti opšte vaÿewe proseka, tako se opšte vaÿewe ne moÿe oåekivati ni od autentiånog odgovora na proseånost. U ovom segmentu Hajdeger ne vidi manu, veã vrlinu povesnosti, a u wemu se takoðe demonstrira i razlika u odnosu na Diltajevo samoosmišqavawe. Kao postignuãe duhovnih nauka, opšte vaÿewe je potkopano iz istog razloga zbog kojeg za Hajdegera ne dolazi u obzir Hegelova borba za priznawe tubitak bi wome samo produbio vlastitu neautentiånost i postao punopravan ålan anonimne Se zajednice. Zbog toga Diltajevu teÿwu da razboritost koja celokupno åovekovo delawe dovodi do svesti i uzdiÿe je ka opštem vaÿewu i Jorkov postulat opšte razumqivosti kao nit vodiqu istinske kritiåke povesti, Hajdeger takoðe odbacuje kao apstrakciju i naåin promovisawa Se, usmeravajuãi osmišqavawe ka punini svagda mog" sopstva: ono nije znawe za sve i ne moÿe biti opšte. Ono jeste i ostaje razumevawe-sebe-samog tubitka u vremenski ispuwenoj povesnosti". 57 Upravo u tvrdwi da primordijalno razumevawe ne moÿe ponuditi opšte znawe za sve otvara se åitava problematiånost Hajdegerove pozicije. Naime, ona poåiva na tezi da svet javnosti ne nudi nikakvu racionalnost i tubitak u pogledu javnosti nema na šta da se osloni. Za razliku od sveta javnosti, jedini pravi kontakt sa izvornim izlagawem i razumevawem ostvaruje autentiåna egistencija, a ono što ona razume, neminovno ostaje tajna za neautentiåne. Drugaåije reåeno, filozofija ne pomaÿe u ostvarivawu autentiåne egzistencije, a još mawe uåi autentiånom razumevawu. Zbog toga oni koji ÿele da se upuste u svet filozofije najpre nekako moraju postati autentiåni. Prevedeno na problem zapoåiwawa u filozofiji, Hajdegerovo stanovište vodi ka paradoksalnom zahtevu, jer da bi pojedinac uspostavio komunikaciju sa filozofijom, veã unapred mora biti filozof. Uz svo uvaÿavawe povesnog novuma koji je naåiwen sa Hajdegerovim uåewem o predrazumevawu, takav zahtev nije moguãe ispuniti, a åak i kada bi bilo moguãe, autentiåni tubitak za filozofijom ne bi imao nikakve potrebe. Tezu o nepristupaånosti izvornog saznawa za neautentiåne i weno naliåje, koje sugeriše moguãnost jedne vrste privatne umnosti" kao eksluzivnog poseda autentiånog tubitka nije moguãe provesti bez 171 ta i povesna." G a n d e r, Hans-Helmuth (2000). Sein-Zeit-Geschichte. Überlegungen im Anschluss an Heideggers Beiträge zur Philosophie, u:historie et Avenir. Conceptions hégéliene et posthégélienne de l'historie, Red. I. Schüßler/A. Schild, Lausanne, p R i e d e l, Manfred (1988). Heidegger und der hermeneutische Weg zur praktischen Philosophie, u:für eine zweite Philosophie. Vorträge und Abhandlungen, Frankfurt am Main, c. 247.

171 172 drastiånih posledica. Merodavnost filozofskog uvida na taj naåin se razrešuje od Hegelovog insistirawa na saopštivosti u smislu principijelne moguãnosti da svakome bude uåiwen razumqivim. U razlici autentiånog i neautentiånog ponovo je oÿivqen argument da filozofsku mawkavost ne treba traÿiti u onome što je razumqeno, veã u onom ko razumeva, s tim što je ovaj put iz diskusije izostavqeno pitawe o individualnim kapacitetima za provoðewe intelektualnog zora, a ukquåeno pitawe o ko tubitka. Ne upuštajuãi se u eventualne moguãnosti Hajdegerove odbrane od Hegelovih prigovora, 58 vaqa naglasiti da rascep izmeðu jalove opštosti neautentiånog razumevawa sveta javnosti i pojedinaånosti autentiånog razumevawa, samu povesnost lišava svake geneze. Štaviše, geneza povesnosti ne moÿe biti ni naknadno uspostavqena, bez obzira na interpretativnu genijalnost sa kojom bi to bilo uåiweno. Tako nešto nije moguãe provesti u delo ni sa egzistencijalima koje nudi Hajdegerova rasprava o povesnosti, ali ni uz pomoã pojedinih egzistencijala koji bi se wima mogli pridodati, kao što je predloÿio Pol Riker. Naime, u pokušaju uspostavqawa geneze povesnosti Riker je sugerisao da bi uvoðewe egzistencijala roðewa znaåajno osnaÿilo Hajdegerovo stanovište posredstvom pruÿawa moguãnosti imanentnog razvijawa ostalih egzistencijala što karakterišu povesnost: ovde fali dimenzija koju bi mogao ispostaviti pojam roðewa. Na toj osnovi mogao bi se uspostaviti celokupan simbolizam filijacije i åitav pravni aparat što se odnosi na ideju genealogije, putem kojeg se ÿivo biãe institucionalizuje." 59 Posmatrano sa stanovišta Bitka i vremena, prihvatawe Rikerove korekcije za sobom bi povuklo kako reviziju egzistencijala koji prate izlagawe povesnosti, tako i temeqno reformulisawe celokupnog stanovišta fundamentalne ontologije. I pored toga, ideja unapreðivawa povesnosti na temequ novih egzistencijala, poput predloÿenog raðawa, naišla bi na tvrd orah. On se ogleda u samoj filozofskoj strategiji Bitka i vremena kojoj je svaka zamisao genealogije u potpunosti strana. 58 U recentnijoj literaturi beleÿi se pokušaj suoåavawa Hajdegera sa argumentima što potiåu iz Hegelove filozofije, a da pri tom wegovo ime ne biva spomenuto. Svojom kritikom Hajdegera, Drajfus se iskazuje kao tipiåan eksponent preãutane hegelovske argumentacije jer poriåe moguãnost da moÿe postojati inteligibilnost viša od one koju poseduju javne prakse i jezik koji ih artikuliše: ta viša inteligibilnost nekako mora biti bazirana i mora izrastati iz proseåne inteligibilnosti u kojoj je svako socijalizovan. Iako takva viša inteligibilnost moÿe biti pristupaåna samo nekolicini ona principijelno mora biti pristupaåna svakom." D r e y f u s, Hubert L. (2000). Could Anything Be More Intelligible Than Everyday Intelligibility? Reinterpreting Division I of Being and Time in the Light of Division II, u:appropriating Heidegger, Ed. J. E. Faulconer/M. A. Wrathall, Cambridge, p R i c o e u r, Paul, Memory, History, Forgetting, ibid, p. 379.

172 173 GESCHICHTLICHKEIT: HEIDEGGERS ABWEISUNG DER WELTGESCHICHTE Dragan Prole Zusammenfassung Heideggers Abhandlung über die Geschichtlichkeit beruht auf der Ablehnung des Begriffs der Geschichte, beziehungsweise Hegels Begriffs der Weltgeschichte. Die Rechtfertigung dieser Korrektur wurde in unverzichtbarer Opposition zwischen der Erkentnnis der Geschichte und der Befragung des geschichtlichen Seins gefunden, wessen eigene Struktur in der egsistentiell-zeitlichen Möglichkeit des Geschehens liegt. Die Voraussetzungen dieser Rechtfertigung verlegen sich auf zwei Richtungen. Die erste bezieht sich auf die Destruktion der ontologischen Gleichberechtigung der Geschichte und Zeit, die im Standpunkt ausgesagt wurde, dass das Dasein nicht zeitlich sei, weil es in der Geschichte zentriert wurde, sondern es sei geschichtlich, weil der Grund seines Seins zeitlich ist. Die zweite Richtung der Rechtfertigung hat als Ziel die Absurdität des traditionellen Nachdenkens über die Geschichte zu zeigen, das auf den unakzeptablen Modalitäten der Ineinandersetzung der Gegenwart und der Vergangenheit beruhte, aus denen die Zukunft ausgeschlossen bleibt, oder nimmt das Stigma des Planens an, beziehungweise der unauthentischen Antitipation. Nach Heideggers Meinung sind die Differenzen zwischen der geerbten Bestimmungen der Geschichte tatsächlich fiktiv und philosophisch irrelevant, da in ihrem Hintergrund dieselbe Uneigentlichkeit der linearen Zeitfolge liegt, welche die Zeitlichkeit des Daseins ignoriert, und auf diese Art und Weise den Zugang zum Deisen angemessene Artikulation des geschichtlichen Seins blockiert. Der Aufsatz thematisiert die innere Grenzen solchen Standpunkt.

173 UDC Originalan nauåni rad Krstan Maleševiã O (POST)MODERNOJ EKONOMIJI I (NE)SLOBODI Krajwi ciqevi aktivnosti razumnih biãa nikada nisu ekonomski. F. A. Hajek The ultimate goal orientations of rational beings are never economic. F. A. Hayek SAŸETAK: U središtu masovne i radikalne, protivreåne i neizvesne ovovremene transformacije sveta, bez sumwe se nalazi (post)moderna ekonomija. U sadejstvu s (post)modernim tehnologijama, ona åini jezgro dominantnog globalnog društvenog procesa, najåešãe oznaåavanog kao globalizacija. Kquåne karakteristike i, posebno, veã akumulisane posledice ovog procesa, pred nauånu i teorijsku misao svom silinom nameãu i ona esencijalna pitawa i dileme, koje su, u krajwoj liniji, vezane s uticajem globalizacije na kvalitet i smisao qudskog ÿivota. Ovo se podjednako odnosi i na pojedince i na najrazliåitije društvene grupe i qudske zajednice, odnosno na åitavo åoveåanstvo. Primarno voðen ovom potrebom, autor u ovom prilogu pokušava da problematizuje odnos globalne, korporativne ekonomije, kao instrumentalne vrednosti, i qudske slobode, kao ciqne, odnosno vrhovne vrednosti po sebi (summum bonum), koja daje smisao i dostojanstvo qudskom ÿivotu. Naime, ako ekonomija (u ovom ili onom obliku) ispuwava najveãi deo qudske praktiåne delatnosti, onda je izvesno da ona ponajviše moÿe da utiåe i na fundamentalne vrednosti qudskog ÿivota, meðu kojima je sloboda (i individualna i opšta, i unutrašwa i spoqašwa), besumwe, prva i osnovna. Razume se, kako da je podstiåe, isto tako, ili, još i više, i da je sputava. U ovom radu se nastoji da se ukaÿe (bar ovlaš) na neke uzroke, karakteristike i posledice globalnih ekonomskih procesa, koji, åini se, koliko god to moÿda izgledalo paradoksalno, mnogo više doprinose suÿavawu, nego širewu prostora qudske slobode, ili, u najboqem sluåaju, uveãavawu hedonizma neslobode". Da li je i ovde u pitawu višak znawa", a mawak mudrosti", što tako snaÿno obeleÿava naše vreme, ili, pak, nešto drugo?

174 176 KQUÅNE REÅI: (post)moderna ekonomija, sloboda, globalizacija, društvene nejednakosti, alterglobalizam PRISTUP Åini se da za promišqawe odnosa ekonomije i slobode u ovom vremenu ne postoji posebno interesovawe, bilo da je reå o filozofiji i društvenoj teoriji uopšte ili o pojedinaånim naukama. A dobro je znano da u nekim ranijim vremenima to nije bilo tako. Dovoqno je podsetiti se samo nekih od korifeja liberalne misli, poput Monteskjea, Adama Smita, Xona Stjuarta Mila, Aleksisa de Tokvila, Fridriha Hajeka i tolikih drugih. Zašto je to tako, naravno, nije lako odgovoriti. Moglo bi se, ipak, pretpostaviti da je to, bar delom, posledica i åiwenice što se i teorijska misao, poput društvene prakse, uveliko funkcionalizovala i fragmentizovala. I wu je, naime, zapqusnula danas dominirajuãa filozofija pozitivizma i pragmatizma. I ona je sve više i sve neposrednije u sluÿbi kapitala i utilitarnih vrednosti, u sluÿbi jaåawa i koncentracije svakovrsne moãi u rukama sve malobrojnijih nacionalnih i globalnih elita. Ova misao je tako, posredno ili neposredno, znaåajnim svojim delom u funkciji apsolutizacije i institucionalizacije individualnog i grupnog egoizma i beskrupulozne pohlepe, sve masovnijeg konzumerstva i zabriwavajuãe raširenog konformizma. Samim tim, ona (svesno ili ne) na odreðeni naåin uåestvuje u kreirawu takvih odnosa i društvenog sitema u globalnim razmerama, kojima je imanentno drastiåno uveãavawe društvenih nejednakosti, a time i (bar delimiåno uslovqeni) agresivnost, militarizam, nasiqe i brojni drugi vidovi socijalne patologije u globalnim razmerima. I nauåni i društveni izvori (pa i oni koje objavquju organi Ujediwenih nacija na primer, Izveštaj OUN o razvoju qudskog društva ili organi nekih drugih meðunarodnih organizacija, poput UNE- SCO-a ili ILO-a) upuãuju na zabriwavajuãe podatke i još nepoÿeqnije tendencije. Iz tih izvora se moÿe lako zakquåiti (åešãe posredno) da oko åetiri petine åoveåanstva nema gotovo nikakav uticaj na aktuelne globalne ekonomske i društvene procese, iako, upravo ono, uglavnom trpi negativne posledice ovih procesa. Evidentno je, takoðe, da åak oko åetvrtine åoveåanstva ÿivi s mawe od jednog dolara dnevno, a još toliko tek s dva dolara dnevno. Umesto da se smawuje, broj gladnih se posledwih godina permanentno uveãava, odnosno raste brÿe od opšte stope nataliteta. Danas ih je oko 850 miliona u svetu. Broj onih koji umiru pre navršene åetrdesete godine ÿivota u ovom vremenu je åak preko 500 miliona. Više od 90 miliona dece (od 8 15 godina) u nerazvijenijem delu sveta aktivno rade, po pravilu, u izuzetno teškim uslovima, izloÿeni bezdušnom iskorišãavawu, uz najåešãe bedne nadnice. Wih oko 60% nikada ne završi ni osnovnu školu! Dugovi nerazvijenih zemaqa i zemaqa u razvoju vrtoglavo se uveãavaju posledwih decenija. S druge

175 177 strane, ovi i mnogi drugi izvori ukazuju na enormno i ubrzano bogaãewe malobrojnih zemaqa, velikih korporacija, pojedinih društvenih grupa i pojedinaca. Danas, na primer, 258 najbogatijih qudi na Planeti poseduje veãe bogatstvo nego polovina åoveåanstva, a samo prva trojica od wih åak više od 50 drÿava, u kojima ÿivi oko 600 miliona stanovnika. Samo 84 najbogatija pojedinca na svetu poseduju veãe bogatstvo nego što iznosi bruto nacionalni proizvod Kine, u kojoj ÿivi preko 1,2 milijarde qudi! Jaz u razvijenosti se, dakle, dramatiåno uveãava. Kumulativno iskazan odnos najbogatijih i najsiromašnijih zemaqa danas iznosi åak 1 prema 74, a samo koju deceniju pre ovaj odnos je bio1 prema 30. Taånije, poåetkom dvadesetog veka on je bio 1 prema 11, a polovinom veka 1 prema 35! Ovaj jaz je sve veãi, kako izmeðu, tako i unutar pojedinih drÿava, pa i onih najbogatijih. S obzirom na to da je sve ovo praãeno i ubrzanim porastom liåne, društvene i sveopšte nesigurnosti, kao i svakovrsnim i sve veãim rizicima, neki autori su najnovije globalne procese i tendencije oznaåili kao konzervativnu revoluciju" (B u r d i j e, 1999:27), ili kao novi oblik totalitarne moãi" (Å o m s k i, 1998:15), odnosno kao moralno i duhovno upropašãenu civilizaciju! Makar nam ove kvalifikacije mogle delovati i kao nerealne, odnosno kao preradikalne, neosporno je da neke od kquånih karakteristika globalizacije (a wenih tendencija pogotovo) u najmawu ruku ne predstavqaju plodno tlo za uåvršãivawe i širewe qudskih sloboda u wihovim najrazliåitijim oblicima. Da li je onda umni Maks Veber bio u pravu kada je, gotovo pre jednog veka, izneo pretpostavku o sve veãem gubitku qudske slobode u buduãnosti? I pored, dakle, sve drastiånijih posledica aktuelnih globalnih procesa, malo se ko pita (ili, preciznije reåeno, to åine tek retki) šta se to dešava ispod prvog sloja" društvene stvarnosti, ispod onog vidqivog, sve izraÿenijeg povezivawa današweg sveta, sve burnijeg razvoja nauke i tehnologije, te sve brÿeg rasta globalnog bogatstva? Izvan ovog pozitivistiåkog vidokruga, nuÿno, meðutim, ostaju epohalna pitawa kvaliteta i smisla qudskog ÿivota, a onda, naravno, i pitawe qudske slobode, kao fundamentalnog pitawa i društvene teorije i društvene prakse, odnosno suštinskog pitawa liåne i opštedruštvene sudbine. Kako onda uopšte tragati za odgovorima na krucijalna pitawa, kao što je i ono koje se odnosi na to da li, kako i koliko naliåje danas dominantnih svetskih procesa i tendencija doprinose suÿavawu prostora qudske slobode i dovode do orgomnog razarawa smisla" (B o - d r i j a r, 1991:23). Makar se na fenomenološkoj ravni i proseånoj svesti to i ne manifestovalo kao posebno ozbiqan problem (s obzirom na mnoštvo drugih svakodnevnih briga), problem odsustva ili bitno suÿenog prostora (i liåne i opšte) slobode upravo predstavqa sintetiåki izraz kquånih obeleÿja i protivreånosti dominantnih globalnih procesa ovoga vremena. Pri tom posebno imam u vidu (post)modernu ekonomiju, koja se nalazi u središtu masovne i radikalne, protivreåne i neizvesne ovovremene transformacije sveta. U sadejstvu s (post)modernim tehno-

176 178 logijama (a posebno onim informatiåkim), ona åini jezgro onog procesa koji se najåešãe oznaåava kao globalizacija. Realno je zato pretpostaviti da svojim karakterom upravo (post)moderna ekonomija presudno utiåe na zaoštravawe problema qudske slobode, shvaãene u najširem smislu. Naime, koliko god povezuje qude, drÿave i narode i na najrazliåitije naåine obogaãuje ovaj svet, svojim sve ruÿnijim naliåjem, odnosno veã dramatiåno akumulisanim negativnim posledicama, globalna ekonomija nesporno nosi veliki deo odgovornosti za sve izraÿenije neÿeqene posledice. Preciznije raåeno, tu odgovornost ponajviše snose oni centri globalne moãi, koji kreiraju karakter, principe, pravila i tok, a time i posledice globalne ekonomije danas. Upravo se zato pred nauånu i teorijsku misao svom silinom nameãu i ona esencijalna pitawa i dileme, koja su u krajwoj liniji, vezana za uticaj globalizacije na suštinske vrednosti qudskog ÿivota. Ovo se podjednako odnosi i na pojedince i na najrazliåitije društvene grupe i qudske zajednice, odnosno na åoveåanstvo kao takvo. Primarno voðen ovom potrebom, u ovom prilogu pokušavam problematizovati odnos globalne, korporativne ekonomije, kao instrumentalne vrednosti i qudske slobode, kao ciqne, odnosno vrhovne vrednosti (summum bonum), koja daje smisao i dostojanstvo qudskom ÿivotu. Naime, ako ekonomija (u ovom ili onom obliku) ispuwava najveãi deo qudske praktiåne delatnosti, onda je izvesno da ona ponajviše moÿe da utiåe i na fundamentalne vrednosti qudskog ÿivota, meðu kojima je sloboda, besumwe, prva i osnovna. I to na liånom, na opštem planu.kako u smislu da ih podstiåe, isto tako, ili, još i više, i da ih sputava. Upravo u ovom tekstu nastojim da bar ovlaš ukaÿem na dominantna obeleÿja globalnih ekonomskih procesa, koji, åini se, (koliko god to moÿda izgledalo paradoksalno) mnogo više doprinose suÿavawu nego širewu prostora qudske slobode, ili, u najboqem sluåaju, uveãawu hedonizma neslobode", (odnosno uÿivawu" u neslobodi, najåešãe oliåenoj u potrošaåkoj maniji" u bogatijim društvima). Da li je i ovde u pitawu višak znawa" a mawak mudrosti", što tako snaÿno inaåe obeleÿava naše vreme, ili, pak, nešto drugo? Ovde se, više na fenomenološkoj ravni i u krajwe sintetiåkom obliku, ukazuje na prirodu i karakter, odnosno na uzroke, posledice i globalne tendencije u odnosu (post)moderne ekonomije i (ne)slobode. Pod sintagmom (post)moderna ekonomija" ovde ãu uslovno podrazumevati globalizaciju (po obliku), odnosno ekonomiju znawa (po sadrÿaju), te globalni kapitalizam (obzirom na dominantni društveni odnos). A o suštinskim obeleÿjima slobode biãe više reåi u sledeãem odeqku. TEORIJA O (NE)SLOBODI Mišqu mnogo hvaqenog, ali i osporavanog radikalnog liberalnog mislioca, nobelovca Fridriha Hajeka (iz wegovog dela Put u ropstvo), koju sam uzeo kao moto ovoga teksta (a koja ekonomsku aktivnost smešta u širi društveni i ÿivotni smisaoni kontekst), pokušavam sebi i

177 179 drugima postaviti pitawe o odnosu ekonomije, kao instrumentalne vrednosti, to jest kao sredstva i onih, takozvanih, ciqnih ÿivotnih vrednosti, odnosno vrednosti po sebi. A prva i osnovna vrednost iz ove druge grupe je, naravno, sloboda, koja uz pravo na ÿivot i pravo na imovinu, åini korpus primarnih prirodnih, društvenih i liånih prava, koje su potencirali liberalni mislioci od najstarijih vremena. Postavqajuãi ovo kardinalno pitawe o odnosu ekonomije i slobode ne åinim ništa novo. Mnogi liberalni mislioci su ga na ovaj ili onaj naåin odavno postavili i na wega dali najraznovrsnije odgovore. Imajuãi i to u vidu, ovde pokušavam da promislim neke dimenzije ovog odnosa u našem, (post)modernom vremenu, naravno, bez pretenzija na konaåne odgovore. Pri tome, naravno, neãu moãi ulaziti u detaqniju analizu razliåitih oblika i vidova slobode (kakvi su, na primer, unutrašwa i spoqašwa, liåna, posebna i opšta, proceduralna i supstancijalna, nacionalna, politiåka, ekonomska i socijalna, stvaralaåka, nauåna, verska, graðanska, moralna i sl.). Iako sloboda, dakle, ima (bez)brojne vidove, nivoe i sadrÿaje, pa i svoja protivreåja i paradokse, nesporno je da ona u svojoj suštini, i u krajwoj instanci, åini bit åoveka" (Kant), odnosno supstanciju duha" (Hegel). Ona je za Kanta jedini princip svih moralnih zakona, a za Hegela osnovno merilo istinskog napretka qudske istorije, odnosno napredovawa u svesti o slobodi" (H e g e l, 1966:24) Kao najizvorniji naåin åovekova bitka, sloboda predstavqa prvu pretpostavku ne samo svakog autentiånog stvaralaštva, veã i svakog autentiånog ÿivota kao takvog. Nije, zato, nimalo sluåajno da ona predstavqa središte najveãih filozofskih i etiåkih sistema u istoriji. Sloboda je u wima poimana i kao transcendentalna ideja i kao autonomija qudske voqe. Ali, i kao autonomija qudske voqe, ona, naravno, ni u kom sluåaju, nije puka samovoqa, odnosno nije determinisana nagonima, nagonskim ÿeqama i prohtevima. Ona je prosto samodeterminacija, odnosno slobodna voqa, koja samu sebe stavqa pod vlastiti moralni zakon.u tom smislu treba shvatiti i Kantovu misao da je åovek biãe koje ne moÿe delovati drugaåije nego pod idejom slobode". (K a n t, 1993:22) Kant, dakle, slobodu izvodi iz uma, kao i svoj åuveni kategoriåki imperativ, koji izraÿava stavom da åovek treba tako da deluje da bi maksima wegove voqe ujedno mogla vaÿiti i kao princip opšte voqe. Proistiåe da je slobodna voqa obuzdana" umom, odnosno da su slobodna voqa i moralni zakon jedno te isto. Inaåe bi neobuzdana" sloboda mogla znaåiti (i åesto je znaåila) i slobodu razarawa i slobodu potåiwavawa drugih. Ako sloboda nije kodifikovana, ona, po Karlu Poperu, moÿe da ukine samu sebe. Neograniåena sloboda znaåi da je jak åovek slobodan da tlaåi onoga ko je slab i da mu oduzme wegovu slobodu", upozorava Poper. (P o p e r, 1993:349) Logiåno je onda da sloboda ide zajedno s odgovornošãu i samokontrolom. Kant zato izriåito poziva åoveka da pokaÿe hrabrost sluÿewa sopstvenim razumom. Još vaÿnije je da sloboda ne moÿe biti poklowena, niti unapred potpuno zagarantovana. Ona je, gotovo uvek, samo izborena moguãnost

178 180 (liberum arbitrium), moguãnost da se bira, da se deluje u skladu s najvišim principima uma. Åovek je, zato, u krajwoj liniji, onoliko slobodan, koliko je samosvestan. Sloboda se mora stalno zadobijati u procesu beskonaånog posredovawa qudskih htewa i znawa". (H e g e l, 1966: 24) Ona je, zato, neminovno povezana s neizvesnostima, pa i svakovrsnim rizicima. Bilo da je u pitawu unutrašwa ili spoqašna, sloboda je uvek prvi uslov autonomnog delovawa, bilo da je reå o pojedincu, bilo o društvenoj grupi ili zajednici. Sve kazano o slobodi uopšte, odnosi se i na pravnu i politiåku slobodu, odnosno na takozvanu spoqašwu slobodu. A kada je o woj reå, onda se u filozofiji morala posebno potencira stav da se drugi (pojedinci, grupe ili zajednice) ne bi smeli na bilo koji naåin instrumentalizovati, to jest, da se u svakoj prilici mora poštovati pravo drugog na sopstvenu slobodu. Naša sloboda moÿe iãi samo dotle dok ne ugroÿava slobodu drugog i drugih. Najboqa garancija za to (uz kulturu i moral) je, naravno, zakon. Kant, na primer, na jednom mestu izriåito kaÿe da je åovek slobodan ako ne mora da sluša nijednu osobu osim zakona. Ako si smešten na naåin da si neizbeÿno pored drugog, trebalo bi napustiti prirodno stawe i stupiti sa svima ostalima u pravno stawe, to jest, u stawe distributivne pravde", kaÿe on. (K a n t, 1993:41) U meðunarodnim odnosima, Kant potencira autonomiju drÿava", ali i ideju svetske republiku", u vezi s idejom veånog mira". Na ovakvim filozofskim osnovama, u posledwa dva stoleãa razvijala se i liberalna politiåka i ekonomska misao. Zato nije nimalo sluåajno što su, na primer, pogledi osnivaåa moderne etike Imanuela Kanta i utemeqivaåa politiåke ekonomije Adama Smita u mnogo åemu sliåna, kao i mnogih drugih potowih liberalnih mislilaca. Tako kod Adama Smita nalazimo, paralelno sa zalagawem za širewe prostora opšte, liåne i preduzetne slobode, i insistirawe na moralu, samokontroli, solidarnosti i saoseãawu, što se posebno moÿe videti u wegovoj Teoriji moralnih oseãawa iz godine. Iako se on, kao i svi liberali, zalaÿe za veãe slobode, pogotovo pojedinca, odnosno za širi prostor liånih, ekonomskih, verskih, politiåkih i drugih sloboda, kao primarne pretpostavke uveãavawa bogatstva naroda" i javne korisnosti uopšte, Adam Smit ne iskquåuje ni ulogu drÿave u brizi za ostvarivawe sreãne zajednice", kao vrhunskog dobra. On je vidi prvenstveno u oblastima gde trÿište, samo po sebi, ne moÿe biti garant uspeha, kakva je, na primer, oblast bezbednosti, infrastrukture, obrazovawa i zaštite nemoãnih. U ovom kontekstu Smit insistira na tome da se sva deca moraju obrazovati i tako preduprediti wihovo moguãe mentalno sakaãewe, posebno kao moguãa posledica industrijskog naåina rada. On je, kao i David Rikardo, åak odobravao i monopole u sluåaju velike javne korisnosti. Naravno, i rani liberali su razlikovali kompetentne i poštene" drÿave od korumpiranih i neefikasnih drÿava. Ovu distinkciju su pravili u odnosu na ono što je osnovna svrha svake vlasti sreãu onih koji ÿive pod wenom jurisdikcijom. Posebna vrednost wihovog uåewa je jasno uoåavawe i naglašeno isticawe potrebe za dobrim zakonima i dobrim institucijama, kao garanciji

179 181 slobode za sve, ali i zaštite minimuma slobode i dostojanstva onih društvenih grupa koje to nisu u stawu same obezbediti. Wihova bliskost moralnim vrlinama se ogledala i u potencirawu društvene pravednosti, solidarnosti i harmoniånog razvoja društva. Ovo, ne samo da ne protivreåi primarnim vrednostima po sebi, kakve su sloboda, dostojanstvo i demokratija, veã predstavqa kquåno merilo wihove verodostojnosti. Iako potreba za sigurnošãu u naåelu protivreåi potrebi za slobodom kako to nedavno ponovo istiåe i Lešek Kolakovski i novije iskustvo upuãuje na to da su, ipak, neke forme, makar i minimalne, garancije slobode (posebno spoqašwe") nuÿne kao protivteÿa sve izraÿenijoj koncentraciji svakovrsne moãi u savremenom svetu. Karl Poper bi rekao da sloboda svakog pojedinca mora biti zakonom zaštiãena, da niko ne bi bio u milosti drugih". (P o p e r, 1993:349) Ali, åini se da je to vrlo teško efikasno obezbediti, posebno na meðunarodnom planu. No, posle vekova i milenijuma ÿivota u neslobodi ne moÿe se, posebno ne od strane veãine, lako i brzo boriti za slobodu i prihvatiti slobodu, s podrazumevajuãom odgovornošãu. Liberalni mislioci su bili svesni i ove åiwenice. Tokvil je, na primer, pisao da ništa nije lepše od umeãa biti slobodan, ali, isto tako, da ništa nije toliko muåno kao priuåavawe slobodi. Monteskje je mnogo ranije, takoðe, pisao da je dobro stvoriti demokratiju za narod, ali da je odgajawe naroda za demokratiju još znaåajnije. Znajuãi to, i Hajek ãe napisati da je sloboda naše najdragocenije nasleðe", koje oåigledno nije bilo lako izboriti. On piše da je cena slobode vrlo visoka, bilo da je reå o borbi za weno sticawe, bilo o borbi za weno oåuvawe. Potpuna sigurnost je neodvojiva od ograniåavawa slobode", piše Hajek. I zato ima mnogo onih koji bi rado ÿrtvovali svoju slobodu u zamenu za sigurnost. Najnovija iskustva, na ÿalost, vrlo uverqivo potvrðuju Hajekov stav da je teÿwa za sigurnošãu jaåa nego qubav prema slobodi. Iako radikalni liberal, Hajek, meðutim, nije potpuno protiv svakog oblika sigurnosti. On, na primer, kaÿe da se neki vidovi sigurnosti moraju obezbediti, ali van trÿišta i da oni ne smeju da ugroÿavaju zdravu konkurenciju na trÿištu. Iako Hajek s razlogom istiåe da ãe sudbina naše civilizacije na koncu zavisiti od toga kako rešimo ekonomske probleme s kojima se tada susretnemo" (H a j e k, 1997:299), on, ipak, potencira stav da je ekonomija i da su ekonomske slobode bile i ostale u osnovi i u funkciji širewa drugih vidova slobode. Po wemu åak ekonomski motivi i ne postoje, veã samo ekonomski faktori, koji uslovqavaju naše stremqewe ka drugim ciqevima". (H a j e k, 1997:137). Ali, ako je ekonomska sloboda uslov i pretpostavka drugih vidova slobode, onda vaÿi i obrnuto, to jest, da je odsustvo ekonomske slobode uverqiv indikator odsustva i drugih vidova slobode, mada taj odnos nije uvek odnos proste determinacije. Ovaj odnos, naime, s jedne strane, usloÿwava i åiwenica da su postojali i da postoje, ne baš retki sluåajevi da su bar relativne ekonomske slobode bile dopuštene i u oåigledno nedemokratskim društvima, a s druge strane, da i razvijene

180 182 ekonomske slobode ne moraju uvek da donose blagostawe svima, pa åak ni veãini. Drugaåije kazano, ekonomske slobode su nuÿan, ali ne i dovoqan uslov drugih vidova slobode, odnosno slobode uopšte. Za to su, oåigledno, nuÿne još neke pretpostavke, koje bi pruÿale dovoqnu zaštitu i od nametnutog kolektivizma (u bilo kojem obliku) i od ekstremnog individualizma, i od svemoãi drÿave i od drugih otuðenih sila iznad åoveka. A i savremeno iskustvo pokazuje da su ovakve sile moguãe i pod nevidqivom rukom" trÿišta, da se one mogu permanentno uveãavati i reprodukovati i tako voditi ekonomskom, i društvenom potåiwavawu veãine qudi. I jedna i druga krajnost objektivno umawuju prostor slobode za veãinu qudi. U prvom sluåaju pojedinac je samo puko sredstvo viših ciqeva" drÿave, društva ili nacije, a u drugom pojedinac sve više gubi smisao i potrebu za drugim, a time i za onim vrednostima, koje uistinu åine qudsko biãe autentiånim društvenim biãem. Zato su nuÿni efikasni korektivi" ovim krajnostima i to i na nacionalnom i na meðunarodnom planu. Ti korektivi" bi bili najbliÿi onome što se danas sve åešãe naziva socijalnom trÿišnom privredom, odnosno socijalno odrÿivim razvojem, u okviru åega bi vaqalo tragati za sintezom morala i politike, odnosno kulture i ekonomije. Åini se, konaåno, da nam je potrebna i jedna nova teorijska paradigma, primerena postmodernom dobu i wegovoj ekonomiji, obeleÿenoj sve veãom intelektualizacijom rada, diverzifikacijom oblika svojine, fleksibilnijom organizacijom rada, ali i stalno uveãavajuãim socijalnim i drugim aspiracijama. Paradigma, kojom bi bilo moguãe uverqivije objašwavati i efikasnije prevladavati nove paradokse slobode. Kquåno je, pri tom, svakako, ono što se odnosi na åiwenicu da je svet sve otvoreniji, meðuzavisniji i bogatiji, a da je u wemu, istovremeno, sve veãe siromaštvo, beda i glad, dajematerijalno i duhovno potåiweno sve više qudi, što, naravno, sputava i unutrašwu i spoqašnu slobodu u svim wenim vidovima. Toliko i tako ekonomski i politiåki zavisnih drÿava, åesto i na tipiåno neokolonijalni naåin od strane svetskih centara moãi, svakako, ne mogu biti stabilan osnov slobode i demokratije. To se, onda logiåno, transponuje i na siromašne i åesto neuke graðane, koji olako pristaju na unutrašwe totalitarne i autoritarne sisteme. Zavisan od drÿave u zadovoqavawu i minimalnih potreba, on nije u poziciji da logikom odbrane svojih interesa nameãe potrebu za demokratijom i slobodom u sopstvenom društvu, a o meðunarodnim relacijama da se i ne govori. Na kakva saznawa upuãuju kquåna obeleÿja dominantnih globalnih procesa (globalizacije) i kada je reå o odnosu ekonomije i slobode. O STVARNOSTI GLOBALIZACIJE Kao dominantan proces (post)modernog sveta, globalizacija spada u vrlo kompleksne, višeslojne i dugotrajuãe procese, odnosno u tzv. totalne društvene fenomene. A to znaåi da je ona, koliko posledica brojnih i raznovrsnih uzroka, toliko i uzrok (bez)brojnih što nepo-

181 183 srednih, što dugoroånih posledica. I to, kako na lokalnom, tako i na globalnom planu, kako u horizontalnoj, tako i u vertikalnoj društvenoj strukturi, kako u politiåkom, ekonomskom i tehnološkom, tako i u socijalnom, kulturnom, duhovnom i svakom drugom smislu. Tako bogata znaåewima i protivreånim potencijalima, globalizacija, naravno, proizvodi" i protivreåne posledice. Ona ima, ne samo dva lica boga Janusa, veã i gotovo stotinu lica bogiwe Šivi. Zato, zavisno od toga šta im donosi", razliåiti qudi (narodi, drÿave, društva, regioni, klase, slojevi) globalizaciju doÿivqavaju na razliåite naåine i prema woj imaju mawe ili više razliåit odnos u velikom rasponu od nekritiåke glorifikacije do nerazumnog potpunog odbacivawa bilo kakve globalizacije. Nema sumwe da je svet u znaku globalizacije sve otvoreniji i meðusobno sve zavisniji. Danas se sve više, naravno, ne sluåajno, govori o svetskom trÿištu, svetskoj informativnoj mreÿi, svetskom sistemu, svetskoj kulturi, pa i svetskom društvu. Qudi, roba, usluge, kapital, informacije i ideje cirkulišu svetom, uz sve mawe ograniåewa. To neumitno i ubrzano dovodi do temeqnih promena prirode qudskog rada, karaktera društvenih odnosa, obrazaca kulture, odnosno naåina ÿivota pojedinaca, društvenih grupa i qudskih zajednica u wegovim najrazliåitijim aspektima. Pored globalne internet mreÿe (koja omoguãava do sada neviðenu kompresiju" vremena i prostora), ovo se moÿda ponajboqe ogleda u ubrzanom širewu liberalne demokratije na Planeti. Naime, samo za posledwe tri decenije broj demokratskih drÿava se poveãao sa 39 na 117, što Xon Kin oznaåava kao renesansu demokratije". Dramatiåno ubrzan razvoj nauke i tehnologije, a posebno informacionih tehnologija i sredstava komunikacije, bez sumwe je prva pretpostavka te sve veãe društvene integracije i društvene interakcije na globalnom planu. Koliko god utiåe na faktiåko mewawe sveta, ova pretpostavka, takoðe, utiåe na radikalne promene percepcije toga sveta od strane pojedinaca, društvenih grupa i najširih qudskih zajednica. Qudi postaju otvoreniji prema drugima i svesniji svoje povezanosti sa wima, pa i svoj (samo)identitet sve više vezuju za šire kulturne obrasce. Paralelno s ovako naglašenim procesom akulturacije (meðusobnog proÿimawa kultura i civilizacija) i planetarnog širewa univerzalnih vrednosti (posebno onih tehno-ekonomskih i socio-politiåkih), uveãava se i opšte bogatstvo sveta u wegovim najraznovrsnijim vidovima. Tako je samo tokom godine svetsko ekonomsko bogatstvo poveãano za oko 5%. Sve intenzivnija integracija svetske privrede predstavqa, ne samo nerazluåiv deo sve veãe i sveopšte meðuzavisnosti današweg sveta, veã i wegov kquåni uzrok, wegov osnovni motiv i wegovu najvidqiviju posledicu. Kako je znawe u wenoj osnovi, to se ovaj tip (post)moderne ekonomije sve åešãe i s razlogom oznaåava kao ekonomija znawa. Globalizacija ekonomije se podjednako ogleda u mamutskim transnacionalnim korporacijama, u globalnoj integraciji finansijskih trÿišta, u do sada neviðenom uveãavawu obima meðunarodne trgovine,

182 184 odnosno u svakovrsnoj globalizaciji tokova robe, usluga i kapitala. Transnacionalne korporacije pokrivaju oko dve treãine svetske trgovine i predstavqaju kquåne aktere širewa novih tehnologija. Neke od wih svojim godišwim prihodom nadilaze bruto društveni proizvod mnogih drÿava. Pa ipak, åini se da je globalizacija, bar do sada, prema veãini manifestovala više svoje ruÿno lice, odnosno svoje naliåje. Kao društveni proces, utemeqen na filozofiji i teoriji neoliberalizma, globalizacija oåigledno preferira interese jednih na uštrb interesa drugih društvenih grupa, qudskih zajednica, drÿava i regiona. Ovo se posebno ogleda na planu uveãavawa socijalnih nejednakosti, kao i na planu ugroÿavawa posebnih kulturnih identiteta. Mnoštvo indikatora, naime, upuãuje na zakquåak da se paralelno s jaåawem procesa globalizacije, pa i ukupnog bogatstva åoveåanstva permanentno širi i uveãava siromaštvo, beda, svakovrsna neravnopravnost i društvena nejednakost u svetskim razmerama. (M a l e š e v i ã, 2001:152) Iako znatno izraÿenije izmeðu drÿava i regiona, društvene nejednakosti se uveãavaju i unutar pojedinaånih društava, pa i onih najbogatijih. Još dramatiånije pretwe su se nadvile nad malim (mawim) jezicima i kulturama u svetu. I jedna i druga vrsta ovakvih posledica mogu da predstavqaju (i åesto zaista i predstavqaju) plodno tlo za raznovrsne društvene konflikte, pa i za one najoštrijeg tipa, kakvi su ratovi i terorizam. (Samo u godini u svetu su voðena 42 oruÿana sukoba, a vojni izdaci su bili iznad 1000 milijardi dolara.) Ovde ãu se nešto više zadrÿati na prvoj grupi negativnih posledica globalizacije, odnosno na evidentnom uveãavawu grube socijalne polarizacije u svetu, po principu da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, i to ne samo u relativnom smislu. Uz podatke koje sam u prilog ovoj tezi veã naveo ranije u tekstu, ovde ãu dodati tek još po nešto u istom ciqu. Najdrastiåniji podatak u ovom kontekstu je, svakako, onaj koji se odnosi na glad. Naime, za nepune tri posledwe decenije broj gladnih u svetu se udvostruåio sa oko 400 miliona poveãao se na oko 850 miliona i pored navodne odluånosti meðunarodne zajednice da se onih 400 miliona gladnih za kratko vreme prepolovi! Ovo se ne moÿe niåim pravdati, pogotovo ne sporim rastom poqoprivredne proizvodwe, jer podaci govore upravo suprotno. Ali, ni demografskim promenama. Siromaštvo se, naime, uveãava brÿe od porasta broja stanovnika. Od godine GDP u svetu je rastao po stopi od 3,2%, a stopa rasta stanovništva je bila 1,7%, dok je u narednoj deceniji (od ) GDP rastao po stopi od 2,5%, a stanovništvo se uveãavalo po stopi od 1%. Zato ãe pre biti da se odgovor (ili, bar deo odgovora) na pitawe o uzrocima uveãavawa siromaštva u svetu nalazi u åiwenici sve veãe koncentracije sve veãeg bogatstva u sve mawe ruku. Neki podaci govore da svega 15% stanovnika Planete raspolaÿe s oko 85% svetskog bogatstva, odnosno da (po nekim blaÿim kriterijima) gotovo 80% åoveåanstva raspolaÿe tek s oko 20% bogatstva sveta. Iz Programa Ujediwe-

183 185 nih nacija za razvoj doznajemo da se bogatstvo Planete za posledwih pet decenija uveãalo za oko šest puta, a da je u isto vreme siromaštvo uveãano åak u stotinu zemaqa sveta. Tome u prilog govori i podatak da danas gotovo polovina svetske populacije ÿivi sa oko jedan ili dva dolara dnevno, ili åak mawe od toga. Umesto da se smawuje, ovaj broj se i u relativnom i u apsolutnom smislu, naÿalost, permanentno uveãava. Prema podacima Svetske banke (World Development Report 2000/2001, Attacking Poverty) sa po jednim dolarom dnevno ÿivi oko 72% graðana Zambije, 72% graðana Malija, 70% graðana Nigerije, 60% graðana Burkine Faso, 44% graðana Indije, 40% graðana Hondurasa, a sa po dva dolara dnevno znatno više graðana u ovim i mnogim drugim zemqama sveta. Ovako rašireno siromaštvo po pravilu prate i izraÿene ekonomske i društvene nejednakosti. Dok je siromaštvo najizraÿenije u Africi, dotle su društvene nejednakosti najveãe u Latinskoj Americi, iako nije mnogo mawe ni u drugim delovima sveta, raåunajuãi tu i neke najrazvijenije drÿave. Mereno Ðinijevim (Gini) koeficijentom, zemqe s najveãim ekonomskim nejednakostima su Brazil (0,60), Gvatemala (0,59), Paragvaj (0,59), Åile (0,56), Juÿna Afrika (0,59), Zimbabve (0,57). S druge strane, najmawe nejednakosti su evidentirane u skandinavskim zemqama, te u Austriji i Japanu. Ali, društvene nejednakosti su sve veãe i u najrazvijenim zemqama. Tako, iz kwige Petera Gloca o digitalnom kapitalizmu" doznajemo da svega 0,5% ameriåkih graðana poseduje oko 56% nepokretne imovine i oko 37% finansijske aktive. A iz kwige švajcarskog sociologa Ÿana Ciglara Novi vladari sveta i wihovi sledbenici doznajemo, pak, da samo 3% stanovnika Švajcarske raspolaÿe åak s 97% nacionalnog bogatstva, kao i to da, na primer, u Brazilu samo 2% stanovnika ima u vlasništvu 50% obradivih zemqišnih površina, ili, da u SAD-u åak 47 miliona qudi nema zdravstveno osigurawe. O pogoršawu poloÿaja nerazvijenih i zemaqa u razvoju uverqivo govore podaci o sporom procesu wihove integracije u globalnu ekonomiju, kao i o dramatiåno brzom narastawu dugova ovih zemaqa. Prema podacima Svetske banke, od 93 zemqe u razvoju samo se za wih 23 moÿe reãi da su potpunije integrisane u svetsku privredu. Iako globalna trgovina doÿivqava pravu eksploziju, samo mali broj drÿava profitira u ovom procesu. (Doduše, i nekolicina zemaqa u razvoju, poput nekih istoånoazijskih zemaqa.) Zato se nuÿno nameãe pitawe o smislu, karakteru, principima i pravilima slobodne trgovine (ili, tzv. slobodne trgovine), ako wihovom primenom ogromna veãina zemaqa prolazi loše. Zašto, na primer, poqoprivredni proizvodi nerazvijenih zemaqa uglavnom nemaju ili imaju vrlo oteÿan pristup velikim trÿištima razvijenih zemaqa, dok obrnuto ne vaÿi. Stawe s dugovima je još nepovoqnije. Dugovi, posebno onaj deo vezan s kamatama na kredite, toliko optereãuju ove zemqe da neke od wih prosto baca u oåaj. Ovu vrstu duga argentinski nobelovac Adolfo Peres Eskvivel naziva nemoralnim dugom", jer on, po wemu, predstavqa najoåigledniji oblik prelivawa kapitala

184 186 od nerazvijenih ka bogatim drÿavama. Tim pre, što nije redak sluåaj da veãina graðana od ovih kredita nije imala i nema nikakve koristi. Upravo je kolaps argentinske ekonomije godine najboqi (gotovo paradigmatiåan) primer u tom smislu. Argentina duguje više od 100 milijardi dolara, a Latinska Amerika preko 700 milijardi (dok je sedamdesetih godina taj dug iznosio tek 60 milijardi dolara). Poloÿaj ovih zemaqa je dodatno oteÿala i åiwenica da poodavno utvrðena obaveza razvijenih zemaqa da izdvajaju 1% svog bruto nacionalnog proizvoda za podsticawe razvoja nerazvijenih i zemaqa u razvoju je u vremenu globalizacije gotovo napuštena. Ona je u najboqem sluåaju svedena na 0,25% nacionalnog bruto proizvoda, pa i tu obavezu veãina razvijenih ne izvršava, sa izuzetkom skandinavskih zemaqa. Kada se sve ovo ima u vidu, onda verovatno ne zaåuðuje ni podatak o izrazitoj neujednaåenosti duÿine ÿivotnog veka na Planeti. Naime, dok je proseåna duÿina ovog veka u jednom, razvijenom, delu sveta dosegla, pa i prešla 80 godina, dotle ona u nekim drugim, naravno, nerazvijenim, delovima sveta ne prelazi ni 40 godina! To je, istovremeno, najuverqiviji sintetiåki izraz sveukupne (ne)razvijenosti odreðenog podruåja, ali i drastiåan izraz društvene neravnopravnosti. Moglo bi se, dakle, zakquåiti, verujem bez veãeg rizika, da blagodeti globalizacije (u punom smislu wenog znaåewa) uÿiva tek mawina na ovoj Planeti, dok je onoj veãini, još uvek, preteÿno okrenuta wena ruÿna strana, weno naliåje. Da li je to nuÿnost dijalektike istorije i ÿivota ili, pak, neåiji svesni izbor, praãen i garantovan argumentima moãi? Protivreåna obeleÿja i isto takve posledice globalizacije manifestuju se još drastiånije u društvima u tranziciji, kakvo je i naše društvo. Naime, i sam proces demokratske tranzicije je vrlo kompleksan, dugoroåan i protivreåan, i to bez obzira o kojem tipu tranzicije je reå. (Teorija razlikuje nekih pet osnovnih tipova.) Uz to, ovaj proces se odvija, po pravilu, u mawe razvijenim ili åak veoma nerazvijenim zemqama. To je i presudan razlog postojawa brojnih prepreka u ostvarivawu inaåe neumitne tranzicije u postsocijalistiåkim društvima. Onda je razumqivo što su i rezultati ove radikalne transformacije u veãini ovih društava veoma skromni, bilo da je reå o idejno-politiåkoj, tehno-ekonomskoj, socio-kulturnoj ili duhovnoj sferi. Drugaåije kazano, reå je o istorijskoj, epohalnoj transformaciji totalitarnih i autoritarnih drÿava i društava u kvalitetno drugaåija, demokratska i graðanska društva, o transformaciji kolektivistiåkih, zatvorenih, egalitarnih društava, u otvorena društva konkurencije, rizika, individualne odgovornosti i neizvesnosti. Ova društva ili bar neka od wih, u osnovi su pretpolitiåka, predgraðanska društva, åija kquåna obeleÿja uglavnom nekorespondiraju s karakteristikama i vrednostima demokratskog društva. (Maleševiã, 2001:156) Gotovo bez ikakve liberalne tradicije, ova društva su mahom obeleÿena monistiåkom (politiåkom) kulturom, odsustvom vladavine prava, nepostojawem civilnog društva, naglašenim monokulturnim kolektivistiåkim identi-

185 187 tetom, neosetqivošãu na razlike, niskim demokratskim aspiracijama, raširenom korupcijom i sl. Kao takva, ova društva predstavqaju evropsku (polu)periferiju u punom smislu te reåi. Nije zato ni åudno što je u wima u ovom prelaznom periodu tako izraÿena gruba socijalna polarizacija, što su tako masovno rašireni siromaštvo i beda, na jednoj strani i enormno bogatstvo tankog sloja stanovništva (ne retko steåeno, najblaÿe reåeno, pod sumwivim okolnostima) na drugoj strani, što je društveni ÿivot praãen tako raširenim nasiqem (åesto i organizovanim), kriminalom i korupcijom. O wihovom siromaštvu moÿda ponajboqe govori podatak da ãe åak i novoprimqenim ålanicama Evropske unije (10), sa izuzetkom Kipra i Slovenije, biti potrebno izmeðu 20 i 50 godina da dosegnu tek 75% današweg proseånog BDP starih 15 ålanica Unije! Sve reåeno o društvima u tranziciji odnosi se još i više i na naše društvo. Neki izvori (pa i oni iz Ujediwenih nacija i Svetske banke) govore da kod nas oko 20% graðana ÿivi sa mawe od jednog dolara dnevno, a åak wih oko 70% sa dva ili mawe od dva dolara dnevno. Prema ovom indikatoru spadamo meðu najsiromašnije zemqe u Evropi! Nedopustivo kašwewe, odnosno višegodišwe simulirawe ili neosmišqeno i stihijsko ostvarivawe procesa tranzicije kquåni je razlog što su na društvenu površinu mahom isplivale" wene negativne posledice, kao što je sluåaj i s posledicama globalizacije u odnosu na ovo (i ovakva) društva. To se najpre odnosi na drastiånu socijalnu polarizaciju, na izrazitu neravnopravnost u podnošewu tranzicionih troškova izmeðu socijalnih grupa, na ubrzano uveãavawe broja nezaposlenih, na smawewe ili åak gubitak mnogih socijalnih prava, na uveãavawe socijalnih konflikata, odnosno na raširenost društvene anomije. A sve to je pothrawivalo i pothrawuje inaåe naglašenu sklonost ovog (i ovakvih) društava ka strukturisawu oko kolektivnih i kolektivistiåkih, odnosno predmodernih, nedemokratskih vrednosti. A dominacija ovakvih vrednosti nedvosmisleno upuãuje na zakquåak da ovde i nadaqe dominira podanik, umesto slobodnog graðanina, odnosno podaniåka umesto autentiåne graðanske svesti. Razumqivo je da ovakva obeleÿja, pogotovo u uslovima strukturno defektnog sistema" (M a x a r, 2002:203) ne mogu biti plodotvorna za radikalne demokratske reforme, veã samo zahvalan materijal za politiåku manipulaciju". (M a x a r, 2002:203) Na sreãu, posledwih nekoliko godina stvari se i u ovom pogledu mewaju na boqe, ali, naÿalost, vrlo sporo i uz primetnu nedovoqnu odluånost kquånih aktera. Iako je, istina, reå o procesima dugog trajawa, vreme u kojem ÿivimo ne trpi ni najmawe oklevawe. Naravno da protivreåne, a pogotovo one negativne, posledice globalizacije svom silinom nameãu, ne samo sumwe, dileme i pitawa o prirodi, karakteru i smislu ovog tipa globalizacije, veã izazivaju i sve šire nezadovoqstvo, pa i razliåite oblike otpora. Na to, pored ostalog, upuãuje i sve masovniji antiglobalistiåki i još više alterglobalistiåki pokret, koji širom sveta nastoje da artikulišu ovo nezadovoqstvo.

186 188 O GLOBALIZACIJI I (NE)SLOBODI Ne moÿe se, naravno, sporiti åiwenica da proces globalizacije moÿe da doprinosi uveãavawu qudske slobode i da to uistinu i åini na najrazliåitije naåine. (Post)moderni ÿivot je postao neuporedivo dinamiåniji i transparentniji u odnosu i na neko nedavno vreme. Qudi, roba, usluge, kapital i ideje sve slobodnije cirkulišu našom Planetom. Najrazliåitije kulture sveta se mešaju i proÿimaju. Filozofija otvorenog ÿivota s nezaustavqivim jaåawem novog individualizma" (Gidens) definitivno odnosi pobedu. Ubrzanom zgušwavawu" vremena i prostora kao da nema kraja. Pa ipak, mnoštvo indikatora ukazuje na potrebu da se zapitamo šta se dešava ispod prvog sloja stvarnosti"? Da li je moÿda ono najvidqivije sporedno? Da li je u pitawu privid postmoderne? Da li je uglaåano lice globalizacije tek mawi deo celine i suštine ovog dominantnog svetskog procesa? Kada se na tragu ovih i ovakvih pitawa kritiåki, celovito i iz humanistiåke perspektive promisli, onda se slika stvarnosti globalizacije pokaÿe u nimalo ruÿiåastom svetlu. Iako, istina, retki, ipak je bilo i ima mislilaca od dokazanog intelektualnog digniteta i moralnog integriteta, koji su upravo na ovaj naåin promišqali i promišqaju smisao globalizacije. Mada svojim saznawima ovi autori ozbiqno upozoravaju na zabriwavajuãe naliåje globalizacije, oni koji drÿe poluge moãi u svojim rukama još ne pokazuju dobru voqu da bilo šta bitnije mewaju u postojeãem sistemu meðunarodnih odnosa. A suština ovih odnosa je takva da oni objektivno vode ka bezobzirnoj instrumentalizaciji åitavih naroda, drÿava, regiona, pa i kontinenata, odnosno ka sputavawu slobode veãeg dela åoveåanstva. To se ispoqava na najrazliåitije naåine, kako u oblasti ekonomskih i politiåkih odnosa, tako i u socio-kulturnoj i duhovnoj sferi. Bilo da je u pitawu dominacija nad retkim prirodnim resursima, bilo monopol u odreðivawu cena roba, usluga i kapitala, bilo diktirawe uslova meðunarodne trgovine, bilo agresivno nametawe jednog tipa sistema vrednosti drugima i na mnoštvo drugih naåina, moãni neposredno diktiraju ili indirektno bitno ograniåavaju slobodu onih drugih, koji åine veãinu åoveåanstva. I ne samo to, veã ne retko ugroÿavaju i elementarne uslove wihove biološke egzistencije. A za tu egzistenciju, odnosno za elementarne potrebe je, po mišqewu nekih, (istina radikalnih teoretiåara, poput Boba Bleka) dovoqno samo 5% od ukupnog fonda rada na Planeti, dok je ostatak od 95% tog fonda u funkciji profita. Nadam se da se iz onoga što je do sada reåeno (makar i nuÿno fragmentarno) o karakteru i efektima aktuelnog modela globalizacije (posebno o nekim wenim posledicama i dominantnim tendencijama) u najmawu ruku moÿe zakquåiti da sa postojeãim principima, standardima i normama, odnosno institucijama, organizacijama i asocijacijama na kojima ona poåiva, nešto duboko nije u redu. Bilo bi, naime, logiåno da ovaj, inaåe najsnaÿniji globalni proces našeg doba uveãava materijal-

187 189 na i duhovna bogatstva, ako ne svih, onda bar najveãeg dela åoveåanstva, da univerzalizuje ono što je najvrednije u ovome svetu, odnosno da bitno širi prostore qudske slobode u wenim najraznovrsnijim vidovima. Mada su hiperglobalisti u svojoj glorifikaciji globalizacije i wenih posledica skloni tvrdwi da se upravo to i dogaða u svetskim razmerama, to, dakako, protivreåi mnogim i teorijskim i logiåkim i iskustvenim argumentima. Nesporno je, naime, da sloboda ne moÿe biti poklowena. Wu niko nikome ne moÿe i neãe pokloniti, a najmawe bogati siromašnima. Bez autentiåne potrebe za slobodom, bez istrajne borbe za slobodu, bez stvarnih pretpostavki za uspeh te borbe slobode prosto nema, niti je ikada bilo, niti ãe je ikada biti. Sloboda, dakle nije data, veã je tek zadata! O tome na osoben naåin govore i neke od veã pomenutih posledica globalizacije, posebno one koje se odnose na uveãavawe ekonomskih i društvenih nejednakosti u svetu. One nedvosmisleno potvrðuju stav da vladajuãi tip globalizacije primarno predstavqa sredstvo nove preraspodele svakovrsne društvene moãi, naravno u korist onih koji veã poseduju društvenu moã. Reå je prvenstveno o transnacionalnim korporacijama, ali i o najmoãnijim drÿavama, te nekim meðunarodnim institucijama, organizacijama i asocijacijama. Gotovo neograniåenu i stalno uveãavajuãu moã poseduje nekoliko globalnih oligopola, koji drÿe pod kontrolom svetska trÿišta i indirektno utvrðuju pravila meðunarodnih odnosa, presudno utiåu na nadnacionalne institucije, upravqaju prirodnim i qudskim resursima, koja, u pravilu, neobuzdano (zlo)upotrebqavaju. U tome im pomaÿu i vodeãe svetske finansijske institucije, kakve su Meðunarodni monetarni fond i Svetska banka, kao i Svetska trgovinska organizacija. I nobelovac Xozef Stiglic, potencirajuãi moralnu dimenziju globalizacije, odnosno korporativnu odgovornost (pozivajuãi se, pri tom, i na Kantov kategoriåki imperativ) istiåe kako je savest korporacija daleko iza profita. On podseãa da su u Drugom svetskom ratu nemaåke korporacije stvarale profit i preko ropskog rada zatoåenika u koncentracionim logorima, a švajcarske banke rado prihvatale zlato oteto od jevrejskih ÿrtava nacistiåkog terora. Naravno, mnoge od korporacija ne beÿe ni danas da prave profit s brutalnim posledicama" (Stiglic), ne samo bezdušno iskorišãavajuãi neponovqive prirodne resurse, veã i saraðujuãi s diktatorima i totalitarnim reÿimima, gerilskim pokretima, pa i s teroristima. Dovoqno se podsetiti kako su neke korporacije (pa i uz pomoã MMF i SB) decenijama odrÿavale na vlasti u Zairu predsednika Mobutua i, pri tom, zajedno pqaåkali ovu zemqu i wene siromašne graðane, uvaqujuãi ih u sve veãe dugove. Još uverqiviji primeri ove vrste odnose se na ulogu nekih kompanija u višedecenijskom oåuvawu aparthejda u Juÿnoj Africi ili wihova saradwa s talibanima u Avganistanu, odnosno reÿimom Sadama Huseina. U ovaj korpus amoralnog delovawa nekih od korporacija mogle bi se slobodno svrstati i nedavni korporacijski skandali ameriåkog Enrona" i italijanskog Parmelata" u kojima su desetine hiqada radnika i akcionara, zbog nesave-

188 190 snog rada i malverzacija wihovog menaxmenta, ostali ne samo bez posla i akcija, veã i bez zdravstvenog i penzionog osigurawa u što su ulagali celi ÿivot. Zbog svega ovoga Xozef Stiglic se zalaÿe za zaoštravawe pravnih normi (i na nacionalnom i na meðunarodnom nivou) koje se odnose na poslovawe, kako bi se efikasnije spreåavale ovakve pojave u buduãnosti. Istovremeno, on se zalaÿe, ne samo za opraštawe nekih dugova zemqama u razvoju, veã i za to da korporacije vrate profite ostvarene na prqav naåin i to s kamatama! Sa ovakvim zahtevima za jaåawe savesti onih koji kreiraju meðunarodne ekonomske i društvene odnose neãe se, naravno, daleko odmaãi ukoliko to ostanu usamqeni vapaji, jer na drugoj strani postoji åitav sistem moãnog i dugo stvaranog institucionalnog egoizma" (G i d e n s, 1998:21). Dakako, ovde se ne misli samo na individualni, veã i na (ili, åak primarno) grupni, korporativni, drÿavni i regionalni egoizam, koji je dobro zaštiãen i svim sredstvima, pa i, u krajwoj liniji, onim vojnim, zagarantovan. Ovaj egoizam je i najodgovorniji za ekspanziju društvenih nejednakosti (kao i za opasno rastuãe ekološke probleme, o åemu ovde, naÿalost, nemam moguãnosti šire govoriti). Nekadašwe forme otvorenog kolonijalizma zamewene su prikrivenim, ali ništa mawe preteãim, formama neokolonijalizma u razliåitim vidovima. Kada je na jednom od susreta, u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, direktor nemaåke Centralne banke izjavio da se od sada svi nalazimo pod kontrolom finansijskog trÿišta, bio je nagraðen frenetiånim aplauzom prisutnih, koji upravo drÿe pod kontrolom i to trÿište. A videli smo da se pod tim kišobranom" totalne kontrole drastiåno uveãava jaz u razvijenosti, kao i siromaštvo, beda i glad, praãeni sve veãim rizicima. A upravo za problem gladi, direktor FAO-a (više nego pozvan åovek da o wemu sudi) iskreno kaÿe da ona nije posledica zaostale ekonomije, odnosno nedostatka hrane, nego posledica odsustva politiåke voqe" da se ona prevlada! Dobar primer u tom smislu su i uslovi tzv. slobodne trgovine, koje diktiraju moãni. Nema sumwe da je reå o jednostranom rešewu, jer, ma koliko delovalo ravnopravno, izvesno je da primena istih principa na bitno razliåitu osnovu nuÿno vodi samo uveãavawu postojeãih razlika! U praksi se upravo to i dogaða. Na osnovu principa slobodne trgovine" lavovski deo profita izvlaåe najmoãnije svetske korporacije. Kada se tome doda i åiwenica da se na razliåite naåine oteÿava ili åak spreåava pristup proizvoda nerazvijenih zemaqa i zemaqa u razvoju na trÿišta razvijenih zemaqa, onda ovaj problem postaje još izraÿeniji. Sliåno se dešava i s kreditima, posebno s kamatama na kredite, koje daju finansijske institucije, organizacije i asocijacije. Nesporna je, naime, åiwenica da se i na ovaj naåin odvija do sada neviðena koncentracija bogatstva u sve mawe ruku, na jednoj strani i endemsko širewe siromaštva kod velikog dela svetske populacije, na drugoj strani. Postojeãa pravila meðunarodnih ekonomskih odnosa, koja promoviše MMF, SB, STO i druge moãne organizacije (i drÿave, koje

189 191 presudno utiåu na rad ovih organizacija), a na koja veãina formalnih ålanica nema nikakav stvarni uticaj, direktno ugroÿavaju elementarna prava i slobode stotina miliona qudi, egzistencijalna prava mnogih zaposlenih, razaraju lokalne ekonomije, kulture i zajednice, a åesto i opasno ugroÿavaju ÿivotnu okolinu. Ona, na taj naåin, kako to izriåito tvrdi Ralf Darendorf, nepopravqivo ošteãuju tekovine i dostignuãa graðanskog društva. Åak je i milijarder Xorx Soroš našao za potrebno da upozori da je socijalna uloga kapitala postala u toj meri devijantna da danas predstavqa veãu opasnost za otvoreno društvo nego što je to predstavqala ijedna totalitarna ideologija. I mnogi drugi autori upozoravaju na ovu vrstu problema i opasnosti pred kojom se nalazi današwi svet. Neki åak govore i o represivnoj fazi globalizacije (izraÿenoj i u stvarawu vojnih saveza i u relativno uåestalom intervencionizmu), pa i o svojevrsnoj svetskoj autoritarnoj drÿavi. Dakle, nije malo indikatora koji upozoravaju i na vezu izmeðu neoliberalizma i militarizma. Poredeãi ovaj proces s nekim ranijim totalitarnim formama moãi, Noam Åomski ga naziva TINA, što predstavqa englesku skraãenicu od reåenice There is no alternative", to jeste Alternativa ne postoji!" Sa stanovišta onih koji imaju moã, postojeãi odnosi su u redu, jer upravo oni omoguãavaju besmrtnim gigantima", koji vladaju u potpunoj tišini i diskreciji, sve veãe profite u sve kraãem vremenu, A wih ništa drugo, u pravilu, i ne zanima! Profit je svetiwa, a interes obespravqene veãine nebitan! Ciq je što veãi profit danas, makar i po cenu ugroÿavawa bioloških pretpostavki ÿivota buduãih generacija! Ovakva vladajuãa forma globalizacije uveliko slabi, pa åak i razara vrednosti slobode, jednakosti i solidarnosti, i to, kako u meðunarodnim relacijama, tako i unutar pojedinaånih drÿava (slabeãi wihovu moã), koje su tradicionalno garantovale ove vrednosti. Naime, s jedne strane, zbog prenošewa dela suvereniteta drÿava na meðunarodne organizacije, a s druge strane, zbog sveopšte privatizacije, veliki deo funkcija drÿave takoðe je postao vlasništvo raznih oligarha, kako to, na primer, tvrdi radikalni antiglobalista Ÿan Cigler. Moã je, po wemu, u privatnim rukama ili u privatizovanim institucijama, pri åemu on misli i na vodeãe svetske finansijske institucije. Prema mišqewu vrlo relevantnih mislilaca, danas, dakle, dominantan model globalizacije ne pruÿa mnogo nade za optimizam. Naprotiv, on ispuwava (post)moderni ÿivot mnogim vidovima neravnopravnosti, neslobode i neizvesnosti. Umesto da otvara, on, ne retko, sputava veru i nadu u boqu buduãnost. On je bez alternative, odnosno navodnu alternativu svodi na dilemu liberalizam ili divqaštvo"! On izaziva opšte i trajno stawe nesigurnosti, åiji je ciq da primora radnike na potåiwenost, na prihvatawe eksploatacije". (B u r d i j e, 1999:95) To Burdijea navodi da globalizaciju moÿda malo i preoštro izjednaåi s divqim ranim kapitalizmom" i s konzervativnom revolucijom". (B u r - d i j e, 1999:96). Ona, po wemu, svesno suåeqava radnike i graðane s veã ostvarenim znaåajnim demokratskim i socijalnim tekovinama (posebno

190 192 oliåenim u drÿavi blagostawa /welfare state/), s onima iz mawe razvijenih ili nerazvijenih delova sveta.tako ona obezbeðuje poslušnost i potåiwenost svih, uz relativno sve mawu naknadu i sve slabiju zaštitu, a u nerazvijenim delovima sveta i sramotno nisku najamninu i za najteÿe oblike rada. Iako se rado identifikuje kao revolucija i pri tom se poziva na progres, razum i nauku, neoliberalizam, po Burdijeu, u smislu suštine društvenih odnosa, poimawe i praktiåno vrednovawe rada i wegovih rezultata vraãa na najstarije metode industrijalizma. Zato je ovde, po wemu, zapravo reå o restauraciji, o planetarnom kolonijalizmu". Zakon trÿišta oznaåava u suštini zakon jaåega u kojem je jedino pravilo maksimalizacija profita bez koånica i šminke", uz korišãewe savremenih oblika dominacije, kao što su menaxment, tehnike manipulacije, ispitivawe trÿišta, marketing, reklame". (B u r - d i j e, 1999:112) Sve to, po wemu, vodi u pretvarawe ekonomskih tendencija u sudbinu" (B u r d i j e, 1999:112), a u Evropi ugroÿava ono što je osvojeno tokom viševekovnih socijalnih, intelektualnih i politiåkih borbi za dostojanstvo ÿivota i rada. Te evropske socijalne tekovine ne samo da ne bi trebalo uništavati, veã naprotiv trebalo bi ih širiti po celom svetu, izriåit je Burdije. U oštre kritiåare korporativne globalizacije, svakako, spada i Kanaðanka Naomi Klajn, koja je veã stekla zavidnu reputaciju unutar anti-, odnosno alterglobalistiåkog pokreta. Ova autorka stoji na stanovištu da je drÿavni socijalizam uskraãivao qudima slobodu u ime nametnutog kolektivizma, ali da to åini i neoliberalizam u ime individualnog i grupnog egoizma. Iza obe ideologije najåešãe ostaje pustoš i oseãawe nemoãi kod veãine. U oba sluåaja qudska prava graðana i radnika daleko su iza prava birokrata i vlasnika kapitala. U tragawu za odgovorima na pitawe, kako da qudi stvarno kontrolišu uslove sopstvene egzistencije, odnosno kako da uistinu upravqaju sopstvenim ÿivotima, N. Klajn ne odbacuje ni tzv. direktnu akciju, odnosno preuzimawe preduzeãa neposredno od strane radnika. Upravo se to desilo sa oko 200 preduzeãa u Argentini, posle kraha argentinske privrede pre nekoliko godina, kada su se velike kompanije prosto povukle, o åemu je Klajnova u više navrata pisala, kao i snimila jedan film. Ona je jedna i od najdinamiånijih liånosti u okviru stalno rastuãeg Svetskog socijalnog foruma (WSF), koji je nastao kao neka vrsta pandana Svetskom ekonomskom forumu (WEF) iz Davosa. Kao otvorena, decentralizovana i nehijerarhizovana asocijacija (koja je zapoåela svoje okupqawe i delovawe u brazilskom gradu Porto Alegreu, a posledwih godina je zapoåela s praksom mewawa svog sedišta) Socijalni forum predstavqa pokret graðanskog društva, koji se bori protiv neoliberalnog modela globalizacije i dominacije kapitala. Nasuprot Ekonomskom forumu, koji oliåava najveãe dobitnike u procesu koncentracije ekonomske i politiåke moãi u svetu i koji brani postojeãi karakter globalnih odnosa, Socijalni forum, koji nastupa u ime gubitnika u ovom procesu, stoji na stanovištu da je drugaåiji svet moguã" i za wega se bori na razliåite naåine!

191 193 Do sada reåeno o odnosu ekonomije i slobode odnosi se na tzv. spoqašwu (ne)slobodu, to jeste na spoqwe åinioce prvenstveno ekonomske i politiåke koji doprinose uveãavawu ili smawivawu prostora qudske slobode. Ovde sam nastojao da više osvetlim one faktore koji u uslovima globalizacije objektivno sputavaju, odnosno bitno smawuju ovaj prostor. Meðutim, pored ovih vawskih, neosporno je da postoje i åinioci koji uveãavaju ili smawuju tzv. unutrašwu slobodu, odnosno doÿivqaj (ne)slobode na liånom planu. I ovde se åini da veãina tih faktora vuåe" ka smawivawu (ograniåavawu, pa i poništavawu) ovog vida qudske slobode, ili, pak, uveãava oseãaj uÿivawa u neslobodi ( hedonizam neslobode"), posebno izraÿenog u svojevrsnoj potrošaåkoj maniji. Pri tom posebno mislim na stalno uveãavajuãu brzinu ÿivqewa ( kul" je ÿiveti što brÿe!), na preferirawe kvantiteta u svemu i svaåemu (prestiÿno je imati što više!), na sve veã u fragmentarnost qudskog rada, pa i ÿivota, na gubitak slike celine i posebno dubqeg ÿivotnog smisla. Makro društveni odnosi i vladajuãi sistemi društvenih vrednosti prosto nameãu ovakav naåin ÿivota, a (post)moderne tehnologije to omoguãavaju. To, meðutim, teško moÿe da korespondira s kvalitetom i smislom qudskog ÿivota i punoãom qudske slobode! Ovakav naåin ÿivota neminovno uveãava svakovrsni egoizam, razliåite vidove alijenacije, površnost u qudskim odnosima, a time i unifikaciju qudskih potreba i jednodimenzionalnost qudske svesti. A takva svest, u pravilu, ne oseãa potrebu ni za kakvom alternativom u ÿivotu! Iako su neke dimenzije liåne slobode, besumwe, silno uveãane, što je, naravno, od neprocewive vrednosti, ipak se, u kontekstu o kojem je ovde reå, neodoqivo nameãe pitawe koliko danas qudi ÿive autentiåno (i kao pojedinci i kao pripadnici razliåitih društvenih gupa), što bi, svakako, trebalo biti primarno merilo qudske slobode? Ako se ima u vidu sve ono što je reåeno o granicama spoqwe i unutrašwe slobode, moÿe se pretpostaviti da veãina qudi, ipak, više ÿivi kako mora" (kako im drugi direktno ili indirektno odreðuju uslove egzistencije), nego kako bi ÿeleli! I to nezavisno od åiwenice da li za drugaåiji, autentiåniji ÿivot prosto ne postoje materijalni i duhovni uslovi ili, pak, qudi jednostavno za tim ne oseãaju potrebu. Ako je ovo donekle razumqivo, kada je reå o siromašnijem delu sveta, onda je mawe razumqivo za onaj wegov bogatiji deo, gde se hedonizmom neslobode" prividno nadomešta odsustvo sadrÿajnijeg, ispuwenijeg i smislenijeg ÿivota. U ovakvim okolnostima je moguãa åak i demokratija bez slobode", kako je to poodavno uoåio Jirgen Habermas, imajuãi u vidu dominaciju proceduralne na uštrb supstancijalne dimenzije demokratije i, još više, manipulativnu moã modernih informacionih tehnologija. Samo je po sebi razumqivo da je najveãi deo pomenutih ograniåewa qudske slobode još više izraÿen u drÿavama koje su u fazi demokratske tranzicije, pa time i u našoj drÿavi. Uz ono što je o (ne)prilikama u ovim zemqama veã kazano, dodaãu još samo nekoliko, po meni, znaåajnih karakteristika ovih društava, sa stanovišta predmeta ovoga ra-

192 194 da. Prva se tiåe notorne åiwenice, ali i teško savladive protivreånosti. Reå je, s jedne strane, o izrazito neracionalnim, nekonkurentnim, u osnovi predmodernim strukturama privrede i ekonomije u celini, ali istovremeno o društvima åiji graðani imaju relativno visoke socijalne aspiracije (nasleðene iz doba socijalizma), s druge strane. Kada se ovome doda i neosporno kquåno obeleÿje sistema vrednosti i kulture uopšte, koje se odnosi na inklinirawe kolektivizmu, egalitarizmu i zajedniåkim vrednostima" (P e j o v i ã, 2004:14), onda se proces tranzicije u ovim zemqama predstavqa u još dramatiånijem svetlu. Sve to ne korespondira s vrednostima koje podrazumeva novo društvo, društvo konkurencije, rizika i neizvesnosti. U ovom svetlu su razumqivi i socijalni lomovi, koji se dešavaju u ovim društvima, posebno u onima gde se u proces tranzicije krenulo više stihijski i metodom pokušaja i pogrešaka, nego osmišqenom strategijom. Kada se sve ovo prati na primeru Srbije, onda se uoåavaju još neke specifiånosti, koje veoma oteÿavaju i usporavaju proces tranzicije. Dobro su, naime, poznate okolnosti u kojima se odvijala transformacija našeg društva u uslovima rata za YU nasleðe i sankcija meðunarodne zajednice. To je, uz mnoštvo unutrašwih razloga, bitno usporilo proces tranzicije i uåinilo ga uistinu dramatiånim. Ali, i nezavisno od ovih okolnosti, naše društvo spada u izrazito sloÿena društva u svakom pogledu. KA ŠIREWU PROSTORA SLOBODE Izloÿene karakteristike i naroåito negativne posledice aktuelnog tipa globalizacije nedvosmisleno upuãuju na zakquåak da (post)moderna ekonomija i sloboda (shvaãena u najširem smislu) ne stoje baš u pozitivnoj korelaciji. To posebno uverqivo potvrðuju nesporne åiwenice o uveãavawu siromaštva u svetu i ubrzanom širewu jaza izmeðu bogatog i siromašnog dela sveta, kao i sve snaÿniji proces kulturne unifikacije. Istina, kao naglašeno protivreåan proces, globalizacija proizvodi" i protivreåne posledice, ili potencijalno poseduje takve moguãnosti. Integrišuãi svet u dosada neviðenom obliku, ona, svakako, poveãava šanse za trajniji globalni mir, ali i moguãnosti za nove lokalne ratove zbog profita. Ona doprinosi silnom uveãavawu ukupnog bogatstva sveta, ali i besramnom širewu siromaštva i bede. Ona åini svet otvorenijim, ali i centra odluåivawa moãnijim nego što su to ikada bili. Ona jaåa proces akulturacije, ali i proces kulturne unifikacije i grubog nametawa jednog sistema vrednosti svima. Ona, doduše, pruÿa i šansu za globalnu afirmaciju vitalnih lokalnih kultura, a time i pretpostavki za prevladavawe uvreÿenih stereotipa i predrasuda. Ona podstiåe jaåawe individualizma i liåne odgovornosti, ali i apsolutizaciju liånog i grupnog egoizma i utilitarne površnosti u qudskom ÿivotu, ponajviše izraÿenoj u hedonizmu neslobode"!

193 195 Da li globalizaciju, zbog toga, treba potpuno odbaciti, kao što to zagovaraju eksponenti ultralevice i ultradesnice, i navodni izlaz traÿiti u nekim istorijski davno prevladanim oblicima ÿivota? Naravno da to nije moguãe i nije potrebno åiniti, jer je reå o nezaobilaznom procesu našeg vremena, omoguãenog najnovijom fazom nauåno-tehnološke revolucije. Ali, to ne znaåi da se wen karakter ne mora i ne moÿe mewati. Naprotiv!. Weno neoliberalno utemeqewe, odnosno weno primarno sluÿewe krupnom kapitalu, mora i moÿe biti mewano! Na tu potrebu izriåito upozorava i Xozef Stiglic tvrdwom da stojimo pred alternativom da se pomirimo s globalnom nepravdom i tiranijom neoliberalnog kapitaliozma ili da se zajedno s wim i s aktivnostima globalnog društvenog pokreta, ukquåimo u borbu za pravdu, demokratiju i slobodu! U toj borbi za humaniji karakter globalizacije nuÿne su radikalne promene u naåinu organizacije i rada kquånih društvenih, politiåkih, ekonomskih i finansijskih institucija meðunarodne zajednice, ali i stvarawe novih. U postojeãim centrima odluåivawa o sudbini sveta bezuslovno bi se moralo naãi mesta za sve delove i sve drÿave sveta, uz garanciju pune ravnopravnosti u odluåivawu, ali i uz primenu principa pozitivne diskriminacije prema mawe razvijenim i nerazvijenim zemqama u svim bitnim odlukama. To bi, uz eventualno neke nove meðunarodne institucije (za socijalni razvoj, za zaštitu qudskih prava i sloboda, za odrÿivi razvoj, za zaštitu qudske okoline, za odrÿiv demografski razvoj i sl.) svakako moglo doneti više mudrosti u planirawu i upravqawu dugoroånim globalnim razvojem, a to znaåi i više pravednosti, solidarnosti i slobode. Samo više mudrosti (a ne pukog instrumentalizovanog viška znawa" u funkciji kapitala) moÿe uveãati brigu za celinu qudskog roda (pa i za onu obespravqenu veãinu), za wegov moralni i duhovni oporavak, za potrebe i buduãih, a ne samo ÿivuãih generacija, odnosno za sudbinu naše Planete i ÿivota na woj. Ali, i pod najpovoqnijom pretpostavkom za ovakav zaokret" biãe potrebno mnogo energije i dugo vremena. Promene, naravno, ne mogu da doðu same od sebe. No, i najduÿi put poåiwe prvim korakom! Neki znakovi govore da postoji voqa da se krene u tom pravcu, bilo da je reå o onima obespravqenima, koje je na to naterala muka", ili, pak, o onim retkim misliocima koji su do takve spoznaje došli racionalnim putem. Treba se nadati, dakle, da ãe kolumbijski Indijanci, brazilski seqaci bez zemqe, argentinski radnici bez posla, francuski proizvoðaåi sira, aktivisti Greenpeace-a i mnogi drugi, zajedno s istaknutim protagonistima kritiåke misli, vremenom, ne samo jaåati i širiti otpor neoliberalnom modelu globalizacije, veã i afirmisati strategiju alterglobalizma u svetu i uticati na stvarno mewawe karaktera današweg tipa globalizacije. A i (post)moderna tehnologija, kao i (post)moderna ekonomija, koliko mogu da sluÿe (i stvarno primarno sluÿe) krupnom kapitalu, mogu, takoðe, da sluÿe (i veã sluÿe) i ovom neinstitucionalizovanom pokretu. Ekonomija uopšte, pa i postmoderna ekonomija (kao i tehnologija) ima smisla samo onda, ako i koliko je u slu-

194 196 ÿbi svakovrsnog obogaãivawa smisla ÿivota qudi i wihovih zajednica, odnosno ako uveãava individualnu i opštu, unutrašwu i spoqašwu slobodu u mnogostrukim vidovima wenog manifestovawa. Na tom putu je, takoðe, potrebno istrajnije razvijati i celovitiju teoriju ovog preusmeravawa globalnih društvenih procesa. A ova teorija bi morala ponuditi celovitije i kritiåkije poimawe postojeãeg stawa, ali i konkretniju alternativu tome stawu, s jasnijim integralnim, ali i diferenciranim vrednostima, normama, institucijama, subjektima i sredstvima, odnosno s jasno definisanim pretpostavkama pluralnih puteva tih promena. Uz društveni pokret, teorija bi trebala predstavqati snaÿan oslonac profilisawa novog tipa i novog sadrÿaja globalizacije, koja ãe uistinu biti globalizacija za sve! Takav tip globalnih odnosa treba da olakša da qudi ne ÿive samo u ekonomiji, veã da ÿive u punom smislu i u društvu! Novi tip globalizacije bi trebao da vodi ka smawewu i uklawawu svih vidova materijalne i duhovne porobqenosti åoveka, bilo da ona dolazi od sveta, odnosno od drugih, bilo od samoga sebe, to jeste da doprinosi prevladavawu spoqwih i unutrašwih prepreka qudskoj slobodi. Kako za svet u celini, ovo se, takoðe, odnosi i na društva koja su u procesu demokratske tranzicije, pa, razumqivo, i naše društvo. Svetska iskustva, kao i ona steåena u zemqama koje su odmakle u tranziciji, mogu biti od koristi i u definisawu aktivne strategije ukquåivawa u globalne ekonomske i društvene procese. To su i pretpostavke za prepoznavawe i prihvatawe najviših univerzalnih (etiåkih i ostalih) vrednosti, za viši kvalitet ÿivota i za wegov dubqi smisao, odnosno za slobodan, autentiåan individualni i društveni ÿivot qudi. Uprkos svemu, drugaåiji i boqi svet je, ne samo nuÿan, veã i moguã! LITERATURA A b r a m s, D. and H o o g, M. A. (1991). Social Identity Theory, Springer Verlag, New York. B a u m a n, Z. (1988). Is there a Sociology of Postmodernism? Theory Culture and Society, Vol. 5, No B e c k, U. (1997). Risk Society, Sage Publications, London. Bodrijar, Ÿ. (1991). Simulakrumi i simulacija, Novi Sad: Svetovi. B u r d i j e, P. (1999). Signalna svetla prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd: Zavod za udÿbenike i nastavna sredstva. D r u c k e r, P. F. (1993). Post-Capitalist Society, Harper Business, New York. Å o m s k i, N. (1998). Svetski poredak stari i novi, Beograd: SKC. E r i k s e n, T. H. (2003). Tiranija trenutka, Biblioteka XX vek, Beograd. Fukujama, F. (1997). Kraj istorije i poslednji åovek, Podgorica: CID. G i d e n s, A. (2000). Globalizacija shvaãena ozbiljno, prilog u listu Republika broj 246, od G i d e n s, A. (1998). Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjiã. G e l n e r, E. (1983). Nations and Nationalism, Blackwell, Oxford.

195 197 G o r z, A. (2004). Der neue Reichtum, Die Presse, Wien, Samstag, 14. August 2004, str. 2. Group of authors, (1997). Comparative Measures of Freedom , Freedom House, Washington, USA, January Grupa autora, (2003). Globalizacija mit ili stvarnost, Beograd: Zavod za uxbenike i nastavna sredstva. H a n t i n g t o n, S. (1998). Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, Podgorica: CID. H a y e k, F. A. (1997). Put u ropstvo, Novi Sad: Global book. H e g e l, G. V. F. (1983). Istorija filozofije, Beograd: BIGZ. H e l d, D. (1990). Modeli demokracije, Zagreb: Školska knjiga. K a n g r g a, M. (1966). Etika i sloboda, Zagreb: Naprijed. K a n t, I. (1993). Metafizika morala, Sremski Karlovci: IK Stojanoviã. L i n z, H., S t e p a n, A. (1998). Demokratska tranzicija i konsolidacija, Beograd: Filip Višnjiã. M a d ÿ a r, Lj. (2002). Ko koga eksploatiše?, Zbornik radova Srpska strana rata" I, II (drugo izdanje), Beograd: Samizdat, Free B 92. M a d ÿ a r, Lj. (2004). Odgovornost, krivica i sudbina u izlasku Srbije iz politiåke autokratije, Republika, broj , od M a l e š e v i ã, K. (2001). O protivreånim obeleÿjima procesa globalizacije i demokratske tranzicije, Zborniku radova Globalizacija i tranzicija, Beograd: Institut društvenih nauka Centar za ekonomska istraÿivanja. Maleševiã, K. (2004). Åovek protiv sebe Ogledi iz socijalne ekologije, Beograd: Ekonomski fakultet. M i l e r, K. (2003). Modernizovanje Istoåne Evrope teorijski problemi i politiåke nedoumice, åasopis Reå & Beograd: Fabrika knjiga. P e å u j l i ã, M. (2002). Globalizacija dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija. P e j o v i ã, S. (2004). Diferencijacija rezultata institucionalnih promena u Centralnoj i Istoånoj Evropi: uloga kulture, Ekonomski anali 163/2004, Beograd: Ekonomski fakultet. P e r o v i ã, M. (2001). Etika, Novi Sad: INED Co & Grafomedia. P o p e r, K. (1993). Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd: BIGZ. S e n, A. (1997). On Economic Inequality, Clarendon Press, Oxford. S m i t h, A. (1976). The Theory of Moral Sentiments, Oxford S t i g l i c, X. (2004). Protivreånosti globalizacije, Beograd: SBM-X. S t r a w s o n, F. P. (1997). Entity and Identity and other Essays, Clarendon Press, Oxford. T u g e n d h a t, E. (2003). Predavanja o etici, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk. V e r g a r a, F. (2004). Filozofske osnove liberalizma, prilog u listu Republika od Beograd. V o l t e r, F-M. A. (2002), Kandid, Beograd: Narodna knjiga. World Bank (2002). World Development Report 2000/2001, Attacking Poverty, Oxford University Press. Zakarija, F. (2004). Buduãnost slobode, Beograd: Dangraf.

196 198 ON (POST)MODERN ECONOMY AND (NON)FREEDOM by Krstan Maleševiã Summary The (post)modern economy finds itself undoubtedly in the center of a large scale, deeply contradictory and uncertain current transformation of the world. Together with the (post)modern technologies, it composes the dominant core of the globalizing processes, often referred to as globalization. The key features and especially the accumulated consequences of these processes pose a challenge for scientific and theoretical thought in the form of essential questions and dilemmas which are in the last instance tied to the impact of globalization on the quality and meaning of human life. This problem relates as much to individuals as it does to different social groups and human communities, that is to the entire humanity as such. This paper attempts to problematise these contradictory relationships between global, corporative economy as an instrumental value and the human liberty as a substantive that is the highest value in itself (summum bonum), which gives meaning and dignity to human life. Therefore, if economy in one form or another covers most of human practical activity, then it is certain that it can have a decisive impact on the most fundamental value of human life, that is the value of freedom (individual, general; internal and external). Of course, the spectrum of economy can act either way as an encouragement or, as often happens, as a deterrent to expansion of human freedom. This paper aims to briefly indicate some causes, characteristics and consequences of global economic processes which, as it seems paradoxically, contribute more to narrowing than to widening room for human liberty, or they simply generate proliferation of hedonism of non-freedom". Is this another case of surplus of knowledge" and deficit of wisdom" that so strongly characterizes our time or something else?

197 UDC (091) Originalan nauåni rad Magdolna Siå PRAVIÅNA CENA (PRETIUM IUSTUM) I WENA PRIMENA TOKOM ISTORIJE pošten åovek ima sklonost da sebi dodequje mawe nego što mu pripada" Arist. Nikom. et. 5, 9, 9 (1136. b) SAŸETAK: Problem ekvivalencije vrednosti kod dvostranih ugovora prisutan je od antiåkih vremena. Danas u procesu evropske integracije i globalnog trÿišta ovaj problem dobija nove dimenzije u vidu zaštite slabije ugovorne strane, pre svega potrošaåa. U ovom radu ãemo, s aspekta privatnog prava pratiti shvatawa o praviånoj ceni, kao i naåine ostvarivawa ovog principa tokom istorije. Poãi ãemo od Aristotelovog shvatawa i pravila rimskog prava, da bi preko koncepcije prihvaãene u sredwem veku stigli do modernih kodifikacija i rešewa savremenog prava. Ÿelimo da ukaÿemo na prvenstveni znaåaj principa savesnosti i poštewa (bona fides) pri regulisawu ovog pitawa, kao i na nastanak pravila prekomernog ošteãewa (laesio enormis), i opravdanost, odnosno neopravdanost wegovog prihvatawa i zadrÿavawa do današwih dana. Da li ãe pravilo laesio enormis, koje je u vidu ošteãewa preko polovine nastalo radi regulisawa jednog konkretnog sluåaja, nadÿiveti proces harmonizacije i globalizacije našeg vremena, ili ãe biti zamewen novim konceptima zaštite slabije ugovorne strane? U rešavawu ove dileme, ne sme se zanemariti rimsko pravo. Prema Cimermanu Samo prouåavawem kontinuiteta i transformacije rimskog prava u toku istorije ius commune-a, kao i putem kritiåkog odreðivawa našeg mesta u ritmu razvoja moÿemo ostvariti znaåajan napredak." 1 KQUÅNE REÅI: iustum pretium, laesio enormis, bona fides, rimsko pravo, ius commune, praviåna cena, zaštita potrošaåa, unfair contract clauses 1 Z i m m e r m a n n, R. (1996). The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition, New York, str. 270.

198 ARISTOTELOVA PRAVEDNOST" U POSLOVNIM ODNOSIMA NIJEDNA STRANKA NE SME DA SE BOGATI NA RAÅUN DRUGE Problem ekvivalencije vrednosti u poslovnim odnosima razmatra veã Aristotel u veku stare ere. Po wegovom shvatawu u poslovnom prometu stranke moraju biti jednake, a ta jednakost se odnosi i na stvari, tj. na uzajamna davawa. Direktno ne ulazi u pitawe šta odreðuje novåanu vrednost stvari (da li su to materijalni troškovi, uloÿen rad ili zakoni trÿišta). Bitan kriterijum jeste, da se niko ne bogati na štetu drugog, a praviåno je sredina izmeðu dobitka i gubitka, a ta sredina sastoji u tome da se posle ima isto koliko se imalo i pre." Citirajuãi Aristotela, Nikomahova etika 2, 5, 4, 3 (1132 a): Meðutim, pravedno koje se javqa u poslovnim odnosima znaåi, doduše, neku jednakost, a nepravedno povredu jednakosti Ovde zakon pazi samo na razliku u priåiwenoj šteti, a lica posmatra kao jednaka vaÿno je samo da se utvrdi da jedan nepravdu trpi a drugi je nanosi, da je jedan oštetio, a drugi na šteti 4. Zato sudija nastoji da takvu nepravednost koja se ogrešuje o jednakost izjednaåi 8. Sudija ponovo uspostavqa jednakost kao kad bi od veãeg dela duÿi preseåene na jednake delove oduzeo onoliko za koliko je taj deo veãi od polovine i dodao ga mawem delu. Ali ako se jedna celina deli izmeðu dvojice, onda se za svakog od wih kaÿe da je dobio svoj deo ako je dobio taåno polovinu 9. Jednako je, pak, po aritmetiåkoj proporciji, sredina izmeðu prevelikog i premalog 13. (1132 b) Izrazi dobitak i gubitak (šteta) potiåu iz dobrovoqne razmene dobara. Dobitkom se naziva priraštaj dobru koje neko poseduje. Pretrpeti gubitak znaåi imati mawe nego što se pre toga imalo. Do toga dolazi prilikom kupovine i prodaje i uopšte u svim poslovnim odnosima koje zakon dozvoqava 14. U svim onim sluåajevima gde niko nije dobio ni mawe ni više nego taåno koliko zasluÿuje, kaÿe se da je svako dobio svoje i da niko nije ni na dobitku ni na šteti. Pravedno u poslovnim odnosima koji poåivaju na slobodnoj voqi jeste, prema tome, sredina izmeðu dobitka i gubitka, a ta sredina sastoji u tome da se posle ima isto koliko se imalo i pre." Prema Mewhardu, 3 Aristotel pri odreðivawu praviåne cene ne polazi od trÿišne cene, nego od fiksne, da jedna stvar uvek ima istu cenu ne uzimajuãi u obzir promenqive okolnosti i trÿišna kretawa. Meðutim, veã i Aristotel, uzima u obzir subjektivni odnos saugovaraåa prilikom ugovarawa cene. Smatra nepravdom ako se jedna stranka protivno svojoj voqi iskorišãava, ošteti, što dovodi do bogaãewa druge, pri tome ulazi i u pitawa nedostatka rasuðivawa ( åovek koji ne vlada sobom"), zablude i prevare, ali ne smatra nepravdom ako je neko svesno i voqno pristao na mawu cenu. 2 A r i s t o t e l (2003). Nikomahova etika, u prevodu, R. Šalabaliã, Novi Sad. 3 Menyhárd, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Budimpešta, str. 60.

199 Arist. Nikomah. et. 5, 9, 7 (1136 b): Ali ako neko svoju sopstvenost da drugome onako kako Homer kaÿe da je Glauko dao svoju opremu Diomedu: 'Zlato za tuå i vrednost od volova sto prema devet' (Ilijada, 6, 236) onda on time ne doÿivqava nikakvu nepravdu. Od wega je zavisilo da li ãe da daje; podnošewe nepravde, meðutim, ne zavisi od wega, nego mora da postoji neko ko nepravdu vrši." tj. koristi prevaru ili prinudu. Prema Aristotelu, sudija bi trebalo da vodi raåuna, ne samo o slovu zakona i ugovora nego i o okolnostima konkretnog sluåaja, a posebno o prevari i prinudi. Arist. Retorika, 4 1, 15, 4 (1375a 4): Oåigledno je da, ukoliko pisani zakon protivureåi našem sluåaju, treba pribegavati opštem zakonu koji je saglasniji s praviånošãu i pravdom, s obrazloÿewem da sudska formula, 5, suditi po svojem najboqem razumevawu znaåi da se ne vaqa iskquåivo pridrÿavati pisanih zakona " Arist. Ret. 1, 15, (1376b): Najdaqe, ukazivati da je uloga sudije da deli pravdu i, dosledno tome, da nije wegovo da gleda slovo ugovora, veã ono što je pravednije, 25, a pravedno se ne moÿe izmeriti ni prevarom ni prinudom (jer se temeqi na prirodi) dok se, suprotno tome, ugovori mogu zasnivati na prevari i prinudi." Aristotelova formula suditi po svojem najboqem razumevawu", kako ãemo videti daqe, u formuli rimskog pretora naãi ãe se u vidu obaveze sudije da vodi raåuna o principu savesnosti i poštewa (bona fides), tj. o okolnostima suprotnim savesnim i poštenim poslovnim odnosima, a pre svega, o prevari i prinudi KONTINUITET GRÅKOG FILOZOFSKOG KONCEPTA I WEGOVA PRAKTIÅNA RAZRADA U RIMSKOM PRETKLASIÅNOM I KLASIÅNOM PRAVU Åitajuãi radove gråkih filozofa dolazimo do zakquåka, da su wihove misli duboke i ispravne, ali i pored posebnog truda da ih dokaÿu primerima (na primer, koliko kreveta vredi jedna kuãa /Arist. Nikomah. et. 5, 5, 15/), wihove misli su suviše apstraktne i odvojene od konkretnih sluåajeva svakodnevnog ÿivota. Pretklasiåni rimski pravnici tzv. veteres, kao i pretori susretali su se s problemom rešavawa konkretnih sluåajeva u svakodnevnoj praksi. Peregrinski pretor, koji je rešavao sporove izmeðu rimskih graðana i peregrina, kao i peregrina koji su pripadali razliåitim narodima (wegova pretura je uvedena 242. godine s. e.), imajuãi veãu slo- 4 A r i s t o t e l, (1989). Retorika, u prevodu Marka Višiãa, Zagreb. 5 Detaqnije: S i å, M. (1996). Savesnost i poštewe u ranoj antici Koreni rimskog principa bona fides, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1 3, str kao i, Uloga principa bona fides u regulisawu kupoprodaje u antiåkom Rimu, posebno izdawe; Rekonstrukcija pravnog sistema Jugoslavije na osnovama slobode, demokratije, trÿišta i socijalne pravde, Novi Sad 1998, str

200 202 bodu odluåivawa, mogao da uvaÿi svaku okolnost konkretnog sluåaja koja bi mogla da utiåe na pravednu presudu. Opšte je prihvaãeno mišqewe, da on nije bio vezan strogim pravilima starog ius civilea, i mogao je da koristi i dobra rešewa peregrinskog prava. Smatra se, da je u ovom periodu (period republike) došlo i do uticaja gråke filozofije na rimsko pravo, åak i neposrednim kontaktima rimskih pravnika sa gråkim filozofima. 6 Peregrinski pretor je sporove rešavao pre svega polazeãi od principa da se stranke u poslovnim odnosima moraju ponašati savesno i pošteno (bona fides), a stranka koja je postupila protivno tom principu treba da bude na neki naåin kaÿwena. Stoga je u formulu tuÿbi za zaštitu novih odnosa (negotia bona fidei) uneo klauzulu: quidquid dare facere oportet ex fide bona" (sve što je obavezan da daje ili uåini na osnovu savesnih i poštenih odnosa) i time obavezao sudiju da po sluÿbenoj duÿnosti vodi raåuna o posebnim okolnostima sluåaja, a pre svega o prevari i prinudi. Ovu klauzulu je vremenom preuzeo u svoju formulu i gradski pretor. Da li su se pretori pri tome rukovodili shvatawem gråkih filozofa, ili starim rimskim konceptom poštewa (fides), 7 ne moÿe se sa sigurnošãu utvrditi, jer je bilo prirodno shvatawe svih naroda, da se obeãawa i ugovori moraju poštovati. 8 Ono što je bitno, da su u pogledu shvatawa i sankcionisawa problema praviåne cene pratili koncepciju da u sluåaju poslova zakquåenih pod uticajem prevare i prinude ošteãena strana moÿe da dobije zaštitu. Takvu zaštitu je uÿivao i ošteãeni poslom stricti iuris, putem exceptio i actio de dolo malo, i metus causa, ili povraãajem u preðašwe stawe (restitutio in integrum ob dolum vel metum). U toku republike, kada je oÿivela razmena u Rimu, povraãaj u preðašwe stawe moglo je da zahteva i lice mlaðe od dvadeset i pet godina (minor lex Laetoria, oko 200. godine stare ere) ako je zbog nedovoqnog iskustva zakquåio za sebe nepovoqan ugovor, bez dokazivawa prevare i prinude, a kurulski edili su posebno vodili raåuna o fiziåkim manama robova i stoke. U periodu republike, pored toga, prisutne su veã i posebne mere kontrole cena. Livije spomiwe edile koji su veã 299. godine stare ere energiåno spreåili podizawe cene ÿita namewenog podeli siromašnim graðanima (cura annonae). 9 O nastojawu edila da administrativnim putem spreåe podizawe cene svedoåe i drugi izvori, na osnovu kojih Jakab dolazi do zakquåka, da ovakve mere nisu mogle biti retke ni u periodu republike. 10 Prema tome, mada veã postoje i javno-pravne mere kontrole cena, osnovno merilo koje odreðuje praviånu cenu u ovom periodu, jeste, zahtev za savesnim i poštenim odnosima u poslovawu. 6 P ó l a y, E. (1988). A római jogászok gondolkodásmódja (Naåin razmišqawa rimskih pravnika), Budimpešta, str i str Videti, F ö l d i, A. (2001). A jóhiszemýség és tisztesség elve (Princip savesnosti i poštewa), Budimpešta, str H o r v a t, M. (1939). Bona fides u razvoju rimskog obveznog prava, Zagreb, str Liv. 10, 11, 9; 10, 9, Detaqnije: J a k a b, É. (1993). Stipulationes aediliciae, Segedin, str. 39 i 41.

201 Klasiåni pravnici su pratili istu koncepciju, ali su se sukobqavali sa novim problemima ponude i traÿwe razvijenijeg trÿišta, kao i sa posebnim potrebama obogaãenih slojeva društva za skupocenim egzotiånim stvarima. Praviåna cena u ovom periodu dobija trÿišne dimenzije. Prema Paulovim tekstovima (D. 35, 2, 63 pr. i 9, 2, 33) praviånom se smatra trÿišna cena: quanti omnibus valeret" (onoliko koliko vredi za svakog). 11 D. 35, 2, 63. pr.: Cena stvari se odreðuje ne na osnovu naklonosti, niti korisnosti za pojedinca, nego uopšteno " 12 Cena, pored toga, nije statiåna veã moÿe biti razliåita imajuãi u vidu mesto i vreme prodaje. D. 35, 2, 63, 2: Neki opet, cenu odreðuju u zavisnosti od mesta i vremena: jer dakako, ne procewuju na istu toliku (cenu) uqe u Rimu i u Hispaniji, niti dugotrajnu nerodnost isto toliko, koliko loše plodove, stim što u ovom sluåaju viša cena ipak se ne odreðuje po vremenskom trenutku niti po onome što se retko dogaða." 13 Shodno Aristotelu, i Pomponije postavqa ideal praviåne cene (D. 50, 17, 206. vek): U skladu je s prirodnim pravom da niko ne treba da se obogati na šteti i nepravdi (uåiwenoj) drugome (Iure naturae aequum est neminem cum alterius detrimento et iniuria fieri locupletiorem.)", Isti je smisao i opšte poznatog Ulpijanovog principa: svakome dodeliti ono što mu pripada" (suum cuique tribuere). Ipak, mada se izraz pretium iustum sreãe i u tekstovima klasiånih pravnika, smatra se, da je to u najveãem broju sluåajeva dodato od strane postklasiånih pravnika. 14 Klasiåni pravnici su ekvivalenciju vrednosti samo izuzetno zahtevali izriåito, na primer, u sluåaju razrešavawa suvlasniåkih odnosa (D. 10, 3, 10 par. 2: In communi dividundo iudicio iusto pretio rem aestimare debebit "). Pored toga, prisutni su i primeri javnopravne zabrane takvih udruÿewa åiji je ciq podizawe cene ÿita (kartel ÿita). 15 Klasiåni pravnici su trgovinu i trgovce posmatrali realistiåki. Shodno tome, wihov stav bio je, da u granicama savesnih i poštenih odnosa, stranke mogu slobodno da odrede cenu.to je bio odraz liberalistiåkog duha rimskog prava ovog perioda. 16 Ovaj liberalizam klasiånog 11 Wieacker, F. (1995). A History of Private Law in Europe (with particular reference to Germany), translated by T. Weir, Oksford, str Pretia rerum non ex affectu nec utilitate singulorum, sed communiter funguntur " 13 Nonullam tamen pretio varietatem loca temporaque adferunt: nec enim tantidem Romae et in Hispania oleum aestimabitur nec continuis sterilitatibus tantidem, quanti secundis fructibus, dum hic quoque non ex momentis temporum nec ex ea quae raro accidat caritae pretia constituantur." 14 A r a n g i o R u i z, V. (1978). La compravendita in diritto romano, vol. 1. Napuq, str Ulpijan, De officio proconsularis, D. 48, 12, 2, poziva se na zakon lex Iulia de annona" koji je izdat za vreme Cezara ili Avgusta. Detaqnije: H a m z a, G. (1985). Jogösszehasonlitás és antikvitás (Uporedno pravo i antika), Budimpešta, str Videti, S c h u l z, F. (1951). Classical Roman Law, Oksford, ponovo štampan, 1992, str kao i Monier, R. Manuel élémentaire de droit romain, Tom. 1 i 2, Pariz, , ponovo štampan, 1977, Tom. 2, str

202 204 prava se åesto tumaåi u smislu da u ovom periodu nije postavqen zahtev za pretium iustum. Pritom, polazi se najåešãe, od kasnijeg pravila Justinijanovog kodeksa o ošteãewu preko polovine, kao i od klasiånih pravila o autonomiji voqe ugovornih strana, kao na primer: D. 18, 1, 71 (Papir.): Koju ãe meru koristiti i po kojoj ceni ãe trgovci kupiti vino, to je u vlasti ugovornih strana." Uåesnicima u robnom prometu bilo je dozvoqeno da prema svojoj umešnosti, iskoriste pogodnosti trÿišta. Takvo pravilo sadrÿi Paulov tekst iz Digesta 17 : D. 19, 2, 22, 3: Isto onako kako je po prirodi stvari dozvoqeno kod kupoprodaje vredniju (stvar) kupiti za mawi iznos ili prodati mawe vrednu za veãu cenu i tako jedan drugog 'prevariti' (circumscribere), to isto pravilo vredi i kod ugovora o zakupu." 18 Ovaj liberalizam ipak nije bio neograniåen. Prema Cimermanu, bio je podreðen strogim moralnim shvatawima autoritativnog paterfamilijasa, koji je bio svestan da pored svojih interesa ima obavezu da vodi raåuna i o slabijim, siromašnijim pripadnicima svoje zajednice. Imajuãi u vidu ove uslove, strankama je ostavqena sloboda da u svakom konkretnom sluåaju sami procene i ugovore cenu. 19 S obzirom na to, da se na stroga moralna shvatawa bonus pater familiasa nije moglo više raåunati od vremena kada se trgovina proširila na oblast Mediterana (druga polovina perioda republike), kao što smo videli, pretor je moralni princip savesnosti i poštewa sankcionisawem pretvorio i u pravni princip. Prema tome, slobodi ugovarawa cene bile su postavqene ne samo moralne, nego i pravne granice. Imajuãi u vidu ove okolnosti, reå prevariti" (circumscribere), prema tumaåewu Horvata, ne znaåi pravu prevaru (dolus malus), jer bi to bilo suprotno prirodi kupoprodajnog ugovora zasnovanog na principu savesnosti i poštewa (negotia bona fidei). 20 Oznaåava samo takve postupke ugovornih strana koji ulaze u okvir savesnih i poštenih odnosa (bona fides) odreðenih prema objektivnim merilima po kojima se ravnalo shvatawe prometa tzv. dolus bonus. 21 Prema tome, i pored ovakvog stanovišta klasiånog prava, pravila o manama voqe (zabludi, 22 prevari i 17 Takoðe Ulpijanov tekst (D. 4, 4, 16, 4) koji se poziva na Pomponijevo mišqewe, kao i Hermogenijanov (D. 19, 2, 23). 18 Prevod R o m a c, A. (1973). Izvori rimskog prava, Zagreb. 19 Z i m m e r m a n n, R. (1996). The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition, New York, str H o r v a t, M. (1961). Prekomjerno ošteãewe, Rad JAZU, Zagreb, kw. 322, str. 225 i Circumscriptio i bon fides kod kupwe, Prawo VIII, ser. A. Nr. 34, Varšava Vroclav (1961), str Takoðe, C a r c a t e r r a, A. (1970). Dolus bonus/ dolus malus. Esegesi di D. 4, 3, 1, 2 3, str O u r l i a c, P. M a l a f o s s e, J. De (1957). Droit romain et Ancien droit, Les Obligations, Pariz, str U l p i j a n, D. 18, 1, 9, pr. In venditionibus et emptionibus consensum debere intercedere palam est: ceterum sive in ipsa emptione dissentient sive in pretio sive in quo alio, emptio imperfecta est " (Jasno je, da prilikom prodaje i kupovine treba postupiti saglasnošãu voqa: stoga ako postoji nesaglasnost o samoj kupovini o ceni ili o neåem drugom, kupovina nije perfektna ) Prema A. Ruicu, error in substantia dovodi do ništavosti kupoprodaje. Videti, R u i z, V. A. (1978). La compravendita in diritto romano, tom., str i daqe.

203 prinudi) primewivana su i daqe na ugovor o kupovini i prodaji. 23 Zaštitu je uÿivalo takoðe i lice mlaðe od dvadeset i pet godina (minor) ako je ugovor bio za wega nepovoqan zbog znatne nesrazmere izmeðu vrednosti stvari i cene, mada se nije radilo o prevari, i mogao je zahtevati povraãaj u preðašwe stawe (restitutio in integrum ob aetatem). 24 Pravo na povraãaj u preðašwe stawe pod odreðenim uslovima imala je i ÿena. 25 U sluåaju starijih od dvadeset i pet godina (maiores) restitucija se mogla primeniti u nedostatku dozvole pretora ili upravnika provincije rei publicae causa ili ex alia iusta causa. 26 Kako odrediti granicu izmeðu dozvoqene i nedozvoqene prevare? Mada postoji i opšti standard prevare (dolus malus), 27 ona ipak zavisi i od okolnosti konkretnog sluåaja. Pored toga, treba imati u vidu, da se prevara u trgovaåkim odnosima procewuje s pravnog, a ne åisto s moralnog aspekta. Smatra se, da je moral stroÿi od prava (Paul, D. 50, 17, 144): Non omne quod licet honestum est" (Sve što je dozvoqeno nije i åasno). Sluåaj, da su trgovci koji su prevozili ÿito iz Aleksandrije za izgladneli Rodos iskoristili okolnost da su stigli prvi i prodavali su ÿito skupqe, i pri tom nisu obavestili stanovnike da ãe ubrzo stiãi i ostali brodovi sa ÿitom, 28 filozof bi ocenio kao nemoralno postupawe i nedozvoqenu prevaru. 29 Pravnik dozvoqava da se iskoriste pogodnosti trÿišta, jer je snalaÿqivost i veština deo poslovnog ÿivota. U ovom sluåaju, s pravnog aspekta, ne bi se moglo govoriti o prevarnoj mahinaciji. Circumscriptio (pamet i brzina) je u skladu sa prirodom trgovine (natura contractus). 30 Granica dozvoqene prevare, bila bi zlonamerno navoðewe druge strane na zakquåivawe za wega nepovoqnog ugovora i prikrivawe fiziåkih mana stvari K a s e r, M. (1971). RPR., Minhen, str D. 4, 4, 9, pr.; D. 4, 4, 49; C. J. 2, 20, 5 (293); 2, 32, 1 (241); 2, 36, 1 (231). R u i z, A., La compravendita, tom., str. 107 i 144; H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str Restituciji, meðutim, nije bilo mesta ako je ugovor zakquåen uz saglasnost kuratora. Starateqstvo nad ovim licima (cura minorum) bilo je uvedeno poåev od vremena Marka Aurelija da bi pojaåao poslovni kredibilitet minor-a (F ö l d i, A. H a m z a, G. (1996). A római jog története és institúciói /Istorija i institucije rimskog prava/, Budimpešta, str D. 4, 4, 9, 1; C. Th. 2, 16, 3 (414. Zapad). 26 D. 4, 6, 1, 1; C. J. 2, 53, 3 (285); 5, 74. Detaqnije: S i r k s, A. J. B. (1985). La laesio enormis en droit romain et Byzantin, The Legal History Review, Antverpen, LIII, str Svesno dovoðewe ili odrÿavawe druge stranke u zabludi, da bi ona zakquåila za sebe nepovoqan ugovor. D. 4, 3, 1, 2: Prema Servijevoj definiciji dolus malus je izigravawe u svrhu da se neko prevari, kada se jedno simulira, a drugo radi."; D. 4, 3, 37: Ono što prodavac govori da bi isticao (reklamirao) stvar, treba uzeti kao da nije reåeno, niti on za to moÿe garantovati (odgovarati). Ali ako je on to govorio u nameri da prevari kupca, treba smatrati da ni tu nema mesta za tuÿbu (iz kupoprodaje) u vezi s onim što je on isticao ili garantovao, ali da se tu moÿe upotrebiti actio doli (zbog prevare). 28 Videti detaqnije: C i m e r m a n, nav. delo, str Cicero, De officiis, 3, XXIII G e n z m e r, E. (1937). Die antiken grundlagen der Lehre vom gerechten Preis und der laesio enormis, Deutsche Landesreferate zum II. Internationalen Kongress für Rechtsvergleichung im Haag, str W a c k e, A. (1977). Circumscribere, gerechter Preis und die Arten der List, 94 ZSS, str

204 POSTKLASIÅNI PERIOD PRIVIDNO ZADRŸAVAWE KLASIÅNOG KONCEPTA NA ZAPADU I UTICAJ ZAKONODAVSTVA NA REGULISAWE CENA NA ISTOKU Liberalizam privrede klasiånog perioda, usled ekonomske krize koja se manifestovala svom ÿestinom u veku n. e., sve više je ograniåavan intervencijama drÿave u privredni ÿivot. Ove intervencije su uticale i na moguãnost slobode ugovarawa cene. Izdat je poznati Dioklecijanov edikt o maksimirawu cena 32 osnovnih proizvoda i usluga (301. godine), koji je za prekoraåewe u wemu propisane cene predvideo smrtnu kaznu. Ovaj edikt i pored teške sankcije bio je neefikasan. 33 Kasnije su pokušali maksimirati cenu samo neophodnih prehrambenih artikala hleba 34 i ribe. 35 Krajem veka car Zenon 36 zabrawuje svaku vrstu kartela (udruÿewa i sporazume o tome da odreðene artikle ne puste u promet ispod odreðene cene) i monopola (prodaja odreðenih artikala koncentrisana u rukama jednog lica). Hamza ove mere karakteriše kao bitno ograniåewe autonomije voqe stranaka u pogledu ugovarawa cene uopšte, a ne samo u sluåaju kupoprodajnog ugovora. 37 Koja cena se smatra praviånom u ovom periodu? Prema odredbama postklasiånog perioda, odreðivawe praviåne cene zavisi od toga da li je u konkretnom sluåaju zastupqen tzv. opšti interes Carstva (utilitas publica), ili se radi o obiånom ugovoru privatnih lica. U sluåaju prodaje u kojoj je prisutan interes Carstva, postavqa se zahtev za pretium iustum i ona se odreðuje kao (C. J. 4, 44, 16 iz 392): procena kvaliteta i koliåine prihoda stvari (aestimatio rei qualitatis et redituum quantitatis)"; Odredbe o ugovorima privatnih lica (C. J. 7, 72, 10, 3 /532/ i C. J. 5, 37, 28, 5 /531/) cenu odreðuju liberalnije, u opštim granicama uticaja na voqu kupca dolum vel aliquam machinationem vel circumscriptionem facere", kao visinu koju stvar stvarno uz najveãu umešnost (prodavca) moÿe dostiãi (quantitatem quam re vera cum omni studio (venditor) potuerit invenire)". Ovo liberalnije odreðivawe praviåne cene je ipak stroÿe od klasiånog shvatawa, jer ne dozvoqava ne samo dolus malus, nego ni circumscriptio ili bilo kakvu mahinaciju. Dioklecijan je zabranio i trgovaåku špekulaciju, da se otkupqena jeftinija roba prevozi u druge provincije gde bi se prodavala po višim cenama Smatra se, da su veã edikti kurulskih edila sadrÿali odreðena pravila o maksimirawu cena, videti, J a k a b, É. (1991). Aediles curules, AUSz, Videti: K a r a j o v i ã, E. (1997). Primena Dioklecijanovog Edikta o cenama, Pravni ÿivot, tematski broj, Pravo i stvarnost, Beograd, Tom. 2, br. 10, str Konstitucija Arkadija i Honorija o ceni ostijskog hleba iz 398. godine, C. Th. 14, 19, Konstitucija Honorija i Teodosija o ceni ribe iz 413. godine, C. Th. 14, 20, C. J. 4, 59, 2 iz 483. tit.: De monopoliis et de conventu negotiatorum illicito vel artificium ergolaborumque nec non balneatorum prohibitis illicitisque pactionibus." (O monopolima i nedopuštenim sporazumima trgovaca ili lukavstvu, iskorišãavawu i o zabrawenim i nedopuštenim sporazumima nadzornika kupatila.) 37 Detaqnije: H a m z a, G. Jogösszehasonlitás és antikvitás, str Uvod Edikta (Praef ; 42 43).

205 U ovom periodu, posebno, posle definitivne podele Carstva na Istoåno i Zapadno (395. godine), dolazi do nejedinstva u pravnom sistemu Istoka i Zapada. 39 Mada je politiåki ciq Teodosijevog kodeksa (438/39. god.) bio, da uspostavi zakonsko jedinstvo Carstva, 40 odredbe Teodosijevog kodeksa, koje su nastale pod uticajem razliåitih društveno-ekonomskih, politiåkih i kulturnih prilika Istoka i Zapada, nisu imale jedinstvenu primenu. To nije uspeo da ostvari ni Justinijan svojom kodifikacijom ( ). 41 Razlike se mogu konstatovati i u pogledu regulisawa pitawa praviåne cene. Autori koji ošteãewe preko polovine smatraju Justinijanovim pravilom, smatraju, da je klasiåna koncepcija zadrÿana kako na Istoku tako i na Zapadu sve do druge polovine veka, 42 da bi, po mišqewu Sirksa, radom komentatora iz predjustinijanskog perioda na Istoku bilo dodato spornim Dioklecijanovim konstitucijama objašwewe: da se smatra mawom cenom, ako nije isplaãena ni polovina prave cene". Pored toga, na Zapadu nema traga ni antimonopolskim i antikartelskim merama, a nedostaju i pravila o maksimirawu cena. 207 a) Prividna sloboda ugovarawa cena na Zapadu Od odredbi koji na neki naåin odreðuju cenu nijedna nije preuzeta u Lex Romana Visigothorum (Alarikov Brevijar) iz 506. godine. 43 Mada su privredne teškoãe bile na Zapadu jaåe izraÿene, nego u Istoånom delu carstva, ovim odredbama nema traga. Objašwewe se najverovatnije nalazi u wihovoj neefikasnosti u praksi primene i u prevladavawu naturalne privrede i kupoprodaje iz ruke u ruku. Na zapadu carska vlast je i inaåe bila oslabqena pod pritiskom moãnika (potentiores), koji su spreåavali izdavawe zakona suprotnih wihovim interesima. Postavqa se åak i pitawe, da li je i sam Dioklecijanov Edikt o maksimirawu cena iz 305. godine, bez obzira na Dioklecijanovu nameru 39 Ove razlike se mogu konstatovati åak i nešto ranije, od 364. godine, videti, D o m i n i c i s, M. A. De (1954). Il problema dei rapporti burocratico-legislativi tra Occidente ed Oriente" nel Basso Impero romano alla luce delle inscriptiones e subscriptiones delle costituzioni imperiali, Rend. Ist. Lomb. Di scienze e lettere, LXXXVII, Pavia, str ; kao i S i å, M. (1994). Istok i Zapad u rimskom postklasiånom zakonodavstvu, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad 97, str O tome: S i å, M. (1989). Razlog donošewa Teodosijevog kodeksa, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1 3, str Videti o tome: S i å, M. (2001). Legislative Measures for saving the unity of the Late Roman Empire, Revista de Stiinte Juridice (La Revue des Sciences Juridiques), Craiova Nr. 22, str S i r k s, A. J. B. (1985). La laesio enormis en droit romain et Byzantin, The Legal History Review, Antverpen, LIII, str. 298; H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str Ovaj zbornik, pored toga što predstavqa izvor prava Vizigotske kraqevine, istovremeno je i izvor postklasiånog rimskog tzv. vulgarnog prava, jer je sastavqen korišãewem rimskih izvora prava primewivanih na Zapadu u postklasiånom periodu. Videti o tome, S i å, M. (1984). Lex Romana Visigothorum, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1 3, str

206 208 izraÿenu u uvodu Edikta: Zato sa zadovoqstvom, objavqujem da cene priloÿene u ovom ediktu vaÿe za celokupnu teritoriju našeg Carstva.", bio primewen i u Zapadnom delu u vreme kada je još postojalo zakonsko jedinstvo. 44 Dioklecijan je nastojao da ovim ediktom zaustavi galopirajuãu inflaciju. Bilo je zabraweno da se uvode više cene od maksimalnih, ali nije bilo zabraweno da u mestima u kojima je ponuda velika da cene budu niÿe od odreðenih. Ova mera je bila mera javnopravnog karaktera u ciqu stabilizacije trÿišta u interesu carstva (utilitas publica). Predstavqala je spoqašwe granice slobode ugovarawa cene, meðutim, u okvirima maksimalnih cena trebalo je i daqe da vladaju opšta pravila, kao i zakoni ponude i potraÿwe. Za onog ko bi prekršio Edikt bila je predviðena smrtna kazna, ali sami takvi ugovori nisu proglašavani ništavnim. 45 Moguãnost raskida ugovora zbog niÿe plaãene cene, tzv. ošteãewa preko polovine je veã mera koja ulazi u unutrašwu regulativu ugovora i ima suprotan razlog i ciq od Edikta i Dioklecijanovog nastojawa maksimirawa cena. Ovaj argument suprotnih ciqeva mera, je argument koji ima svoju teÿinu u prilog teze da pravilo ošteãewa preko polovine nije Diklecijanovo. 46 Dok o tome, da se neko ÿalio zbog toga što je platio višu cenu od vrednosti stvari, nemamo traga u Brevijaru, problem prodaje stvari za niÿu cenu, bio je veoma aktuelan. 47 U ovim sluåajevima bilo je prihvaãeno pravilo, da nije moguã raskid ugovora ako bi prodavac ostvario niÿu cenu od vrednosti stvari. Najranijeg datuma je Konstantinova konstitucija iz 319. godine: LRV. C. Th. 3, 1, 1 /= C. Th. 3, 1, 1/: Vaqanost prodaje i kupovine se ne moÿe rušiti ako nije uåiwena ni prevara ni prinuda. Niti se moÿe jedino zbog ÿaqewa niÿe cene, ugovor saåiwen bez ikakvog nehata, putem spora poremetiti." 48 Ugovor moÿe da bude napadnut samo ako je kupac postupio prevarno ili je koristio silu da bi prodavca naveo na zakquåewe za wega nepovoqnog ugovora. Termin nehat" (culpa) u vulgarnom pravu moÿe da se tumaåi kao nedozvoqena radwa delikt, a ne u smislu stepena krivice, kao nepaÿwa O razliåitim mišqewima i argumentima videti: K a r a j o v i ã, E., nav. delo, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str Ovaj argument navodi De Bont, B o n d t, W. De (1979). Lesion in the Roman Law of Contracts, Juridical Review, str. 50, 52, U Brevijar, meðutim, nije uneta poznata Dioklecijanova konstitucija o ošteãewu preko polovine. Ova åiwenica se navodi kao jedan od argumenata teze, da pravilo, koje je kasnije od strane glosatora nazvano laesio enormis, nije Dioklecijanovo, nego je delo Justinijanovih kompilatora (H o r v a t, M., nav. delo, str. 239.) Po našem mišqewu ovaj argument nije opravdan, jer su sastavqaåi Brevijara koristili samo ona pravila koja su bila prihvaãena u praksi Zapada, ostale ili nisu odgovarale ovdašwim prilikama ili interesima moãnih veleposednika koji su na Zapadu imali znatan uticaj i na carsko zakonodavstvo. Pored toga, u Brevijar nisu unete ni druge Dioklecijanove odredbe o regulisawu cene. 48 Interpretacija odredbe ima isti smisao. 49 U tom smislu nalazimo ovaj termin u Gajevim Epitomama (E. G. 2, 9: omnes obligationes aut ex contractu nascuntur aut ex culpa" /sve obligacije nastaju ili iz ugovora ili

207 Sledeãa konstitucija izdata od strane Gracijana, Valentinijana i Teodosija 383. godine, razmatra sluåaj prodaje stvari za niÿu cenu usled prodavåeve zablude: LRV. C. Th. 3, 1, 4 /= C. Th. 3, 1, 4/: Ako je punoletno lice, koje je dokazano podobno za upravqawe svojom familijom, prodalo zemqište koje je istina daleko smeštena, iako je celo zemqište iz bilo kojeg razloga prodato za mawu cenu, nije dozvoqeno traÿiti nadopunu do pune vrednosti zbog mawe cene. Niti je dopušteno pozivati se na smrt glaðu, ako veliåina mesta onome bude nepoznata, ko je obavezan da zna veliåinu, vrednost i korist porodiånih stvari." Ova odredba, pored prodavåeve zablude, dozvoqava nam da pomislimo i na druge razloge prodaje za niÿu cenu, na primer, na culpa in contrahendo, ili na ekonomski pritisak iskorišãen od strane kupca. Wena interpretacija je u tome mnogo jasnija, a pored toga proširuje primenu pravila i na prodaju drugih stvari. Int.: Koje god lice, veã podobnih godina da moÿe upravqati svojom kuãom, ako je prodao vilu, kuãu ili bilo što mu drago, za dogovorenu cenu i potom se protiviti ÿeli što je primio niÿu cenu od one koju je stvar vredela, jer kaÿe, veliåina prodatog zemqišta mu nije bila poznata, s obzirom na to da je daleko smeštena, zbog ovoga prodaja se ne moÿe opozvati: jer je u podobnim godinama mogao znati šta je prodao i koju cenu prodata stvar moÿe dostiãi." Pretpostavqa se, da je prodavac sam kriv što je bio u zabludi (culpa in contrahendo). To mogu biti samo bogati qudi, a ne i siromašni sitni posednici koji sami obraðuju svoju zemqu. Brevijar ne daje moguãnost raskida ugovora zbog ovakve zablude. Usled galopirajuãe inflacije vremena iz kojeg ove konstitucije potiåu, raskidi ugovora zbog niÿe cene, trÿište bi åinili još nestabilnijom. Treãa odredba Brevijara koja potiåe iz 396. godine je najuopštenije formulisana: LRV. C. Th. 3, 1, 7 /=C. Th. 3, 1, 7/: Ne bi trebalo jednom nastali ugovor o kupovini i prodaji izmeðu zakonitih lica, pobijati zbog niÿe plaãene cene." Ova odredba aludira na moguãnost raskida ugovora jedino u sluåaju ako su ugovor zakquåila nelegitimisana lica, kao što je sluåaj lica mlaðeg od dvadeset i pet godina. Interpretacija odredbe (nastala kasnije, najverovatnije u drugoj polovini veka) ne predviða moguãnost raskida ugovora ni u ovom sluåaju i formulisana je još uopštenije. Int.: Pošto su se bilo koja dva lica sporazumela o ceni bilo koje stvari (kupoprodaja) se ne moÿe opozvati, iako je stvar kupqena koliko mu drago jeftinije od vrednosti." Interpretacija ne govori više o nelegitimisanim licima (na primer, minor ili kurijal), jer su za takve ugovore predviðene posebne formalnosti (dodatna dozvola sudije ili kurije). 50 Ako bi ugovor na- iz delikta/). Videti o tome, K a s e r, RPR, II, str. 254; L e v y, E. (1956). Weströmisches Vulgarrecht, Das Obligationenrecht, Vajmar, str S i å, M. (1985). Ugovor o kupovini i prodaji prema odredbama zbornika Lex Romana Visigothorum, Novi Sad, magistarski rad, str. 108, 118, 148 i daqe. 209

208 210 stao bez ovih formalnosti, dovelo bi do ništavosti posla i ne bi se uopšte postavilo pitawe niÿe plaãene cene. Ovo pravilo prihvaãeno je i u Codex Euricianus, 294: Niko ne moÿe vaqanost prodaje rušiti, zbog toga, što kaÿe, da je stvar prodata za niÿu cenu " 51 Isto pravilo prihvataju i kasniji varvarski zbornici: Bavarski zakon (16, 9), kao i u Lex Romana Curiensis (3, 1, 1, 4, 7). Imajuãi u vidu prilike u kojima su ove odredbe nastale, a pre svega veliki stepen inflacije, ne bi mogli da kaÿemo da su carevi ÿeleli favorizovati princip slobode ugovarawa na uštrb praviåne cene. Oni su jednostavno reagovali na konkretne probleme: åeste zahteve prodavaca za raskidom ugovora, koja je inaåe bila i izvršena (kupoprodaja iz ruke u ruku vulgarnog prava) usled rasta cene na trÿištu. U okolnostima galopirajuãe inflacije mogao bi svako ko je razmenio stvar za novac traÿiti raskid ugovora zbog niÿe cene veã sutradan. Poseban problem poznog carstva predstavqali su poslovi izdejstvovani silom od strane moãnih lica. LRV. C. Th. 3, 1, 9 (= C. Th. 3, 1, 9): Prodaje, poklone, transakcije, silom iznuðene od strane moãnika (potentiores), nareðujemo poništiti." Int. Znajte svi, ako je nešto pod pritiskom moãnika ili darovano ili prodavano, moÿe biti opozvano." Prema tome, ako bi niÿa cena bila ugovorena pod pritiskom moãnih lica, kupac bi mogao da traÿi raskid ugovora. S obzirom na to, da siromašni graðani slobodnom izjavom voqe ne bi poklonili niti prodavali ovim licima posledwu parcelu zemqe, niti druge svoje stvari za niÿu cenu, prihvatqivo je mišqewe Orliak-Malafosa, da je u praksi prinuda i prevara bila pretpostavqena ako su ugovor zakquåile strane razliåitog društvenog poloÿaja. 52 Ako bi se radilo o interesima drÿave, praviåna cena se i izriåito zahtevala. 53 Prema odredbi iz 391. godine (LRV. C. Th , 1 /= C. Th. 10, 17, 3/) i wene interpretacije, cena mora da odgovara vrednosti stvari. Int.: Ako je neko pritisnut prevelikim javnim dugom /na primer, dugovanim porezom (M. S.)/, tako da se od ovog duga ne moÿe drugaåije osloboditi, samo prodajom svojih dobara, u ovakvim sluåajevima dugovawa, neophodno je primeniti takve forme izvršewa, koje onemoguãuju da se u ovoj stvari prenagli, da se ne bi stvar otuðila za mawu cenu od one koju vredi, niti pod ovim uslovima da od strane kupca bude uåiwena prevara (što bi dovelo do toga), da duÿniku propadne svojina, a fisk bi mawe dobio." 51 Takoðe Lex Visigothorum,,4,7. 52 Ourliac-Malafosse, nav. delo, str Ovo tzv. subjektivno shvatawe o prekomernom ošteãewu prihvaãeno je u Francuskom graðanskom zakoniku i preovladava i u savremenoj francuskoj teoriji. Videti, K o n s t a n t i n o v i ã, M. (1954). Ošteãewe preko polovine i zelenaški ugovori, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2, str. 215; P e r o v i ã, S. (1973). Obligaciono pravo, kw. 1, Beograd, str not Takoðe, Si r ks, nav. delo, str. 297.

209 Posebna forma prodaje duÿnikove imovine (koja je precizirana u odredbi kao prodaja pod kopqem" na javnom mestu) trebalo bi da spreåi moguãnost prevare ili prinude, okolnosti koje omoguãuju raskid ugovora zbog niÿe plaãene cene. Ova forma istovremeno garantuje da cena odgovara vrednosti stvari. Raskid ugovora ne samo što nije potreban, veã nije ni moguã u ovom sluåaju. Saznajemo takoðe, da je reå o prodaji zbog ekonomske nuÿde (siromaštva). U ciqu zaštite opštih, drÿavnih interesa propisana je posebna forma, kao i u drugim sluåajevima kada su zastupqeni i drÿavni interesi, na primer, u sluåaju prodaje imovine kurijala i drugih sluÿbenika, kao i lica s nedovoqnim ÿivotnim iskustvom. U ostalim sluåajevima ugovor moÿe biti raskinut ako je zakquåen pod uticajem prevare ili prinude. Primena sile moÿe da se smatra åak pretpostavqenom ako je ugovor zakquåen s potentiores. 211 b) Uticaj zakonodavstva na ugovarawe cena na Istoku Pored ostalih, gore spomenutih mera, u Justinijanovom kodeksu nalazimo dve sporne odredbe Dioklecijana i Maksimijana iz 285. i 291. godine o ošteãewu preko polovine. 54 Prvi je reskript koji rešava jedan konkretan sluåaj privatnog lica, Aurelija Lupa. C. J. 4, 44, 2, Carevi Dioklecijan i Maksimijan Avgusti Aureliju Lupu: Ako si ti ili tvoj otac stvar veãe vrednosti za niÿu cenu prodao, åoveåno je, da ti, ili vraãawem cene kupcu na osnovu odluke sudije dobiješ natrag prodato zemqište, ili, ako tako kupac izabere, primiš razliku do praviåne cene (iusto pretio), cena se smatra malom onda kada nije isplaãena ni polovina prave vrednosti (dimidia pars veri pretii)." 55 Nije neverovatno, da je u ovom sluåaju, imajuãi u vidu da prodavac nije dobio ni polovinu vrednosti prodate zemqe, sam Dioklecijan odstupio od opšteg pravila i dozvolio raskid ugovora i bez posebnog dokazivawa prevare ili prinude. Meðutim, prema mišqewu Sirksa, bez posledwe reåenice (za koju smatra da su dodali Justinijanovi kompilatori) ova odredba ne odstupa od klasiånog pravila, jer je reå samo o jednom od sluåajeva u kojima je dozvoqena primena restitutio in integrum, 54 Problematiku: da li je ovo pravilo nastalo za vreme Dioklecijana ili tek Justinijana na ovom mestu neãemo razmatrati. Pitawe autentiånosti teksta postavio je još god. Chr. T h o m a s i u s, Dissertationes academiae III, Halae Magdeburgicae 1770, 43 78: dissertatio LXXIII. Detaqnije o ovoj problematici i literaturi videti: S i r k s, A. J. B. nav. delo (La laesio enormis), str ; kao i Cardilli, R. (2004). Alcune osservazioni su leges epiclassiche e interpretatio: a margine di Impp. Diocl. Et Maxim. C. 4, 44, 2 e C. 4, 44, 8. u, Tanulmányok Dr. Molnár Imre egyetemi tanár 70. születésnapjára, Segedin, str Rem maioris pretii si tu vel pater tuus minoris pretii distraxit, humanum est, ut vel pretium te restituente emptoribus fundum venditum recipias auctoritate intercedente iudicis, vel si emptor elegerit, quod deest iusto pretio recipies, minus autem pretium esse videtur, si nec dimidia pars veri pretii soluta sit."

210 212 s tim što su u ovom sluåaju izostali iz carskog odgovora, na postavqeno pitawe privatnog lica, posebni razlozi dozvole restitucije. 56 Prema Sirksu, ova odredba mada je uopšteno formulisana i ne ukazuje na razlog restitucije i stoga ima suprotan smisao od ostalih odredaba koje samo zbog niÿe cene ne dozvoqavaju restituciju, smeštena je pod naslov De rescindenda venditione" u Justinijanovom kodeksu, jer uvodi novinu: da umesto raskida ugovora i povraãaja u preðašwe stawe, kupac moÿe doplatom da odrÿi ugovor na snazi. 57 Vanredna restitucija bi u ovom sluåaju nastala opštom primenom pravila, da je raskid ugovora moguã u sluåaju ugovora bona fidei ako je nastala velika (damnum grande) ili prekomerna (enorme) šteta. 58 Kako, meðutim, odrediti granice prekomerne štete (damnum grande)? Prema odredbi Justinijanovog kodeksa (C. J. 4, 44, 6) iz 293. godine ako bi kupac ponudio dvostruku cenu, ne bi mogao na osnovu toga zahtevati raskid ugovora. Prema Sirksu, ovo merilo moÿe biti osnov odreðivawa realne ili praviåne cene. 59 Prema Genzmeru, koji se poziva na odredbu Justinijana (C. J. 7, 47, 1) iz 531. godine, osnov moÿe da bude visina naknade quod interest, koja ne moÿe da preðe dvostruku najvišu vrednost stvari. 60 Druga sporna odredba Justinijanovog kodeksa iz 293. godine, rezimira sva moguãa rešewa povodom problema dozvole raskida ugovora zbog nepraviåne cene. Odredba kao da je sastavqena korišãewem više odredaba bez posebne prerade. Da li su ovu nespretnu konstrukciju fabrikovali Justinijanovi kompilatori ili pravnik koji je formulisao Dioklecijanovu konstituciju, na ovom mestu neãemo istraÿivati. S. J. 4, 44, 8 koju Carevi Dioklecijan i Maksimijan upuãuju Aureliju Evodiji, poåiwe opštim pravilom dozvole restitucije u sluåaju prevare ili prinude: Ako je tvoj sin, na osnovu tvoje saglasnosti prodao tvoju zemqu, treba da dokaÿeš kupåevu prevaru (dolus) nastalu lukavstvom ili iz podmuklosti ili pretwu smrãu ili obelodaniti nanošewe štete muåewem tela, da prodaja ne bi bila vaqana." Odredba se nastavqa pravilom klasiånog i postklasiånog prava: da raskid nije moguã samo zbog niÿe plaãene cene, tim što se smatra da je dodavawe prideva malo (paulo) justinijanova interpolacija: Meðutim, samo to, da se pozivaš na malo mawu prodajnu cenu zemqe, nedovoqno (slabo) je za raskid kupovine " Završna reåenica ÿeli da usaglasi ovaj opšti koncept sa gore navedenim spornim pravilom Dioklecijana i Maksimijana i dodaje, da je raskid izuzetno moguã, ako nije plaãena ni polovina vrednosti stvari, uz kupåevu moguãnost da odrÿi ugovor na snazi, ako doplati do wene pune vrednosti: izuzev ako je data mawa od polovine praviåne cene, koju je (stvar) imala u vreme prodaje, izborom kup- 56 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str Primeri raskida ugovora zbog prekomerne štete: C. J. 2, 20, 5 (290); 2, 28, 1 (290); Ulpianus, D. 4, 4, 9 pr.; D. 4,4, S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str G e n z m e r, E., nav. delo, str. 59.

211 ca da ãe da ispuni, ugovor ipak moÿe da se saåuva. (nisi minus dimidia iusti pretii, quod fuerat tempore venditionis, datum est, electione iam emptori praestita servanda.)" 61 Ovaj dodatak, moÿe da se shvati samo u kontekstu prethodne odredbe (S. J. 4, 44, 2). Od taånog odreðivawa vremena bitnije je pitawe: zašto je ovo pravilo o ošteãewu polovine nastalo? Po mišqewu Andriåa, pravilo je nastalo pod uticajem hrišãanske etike, ali da åesti zahtevi za raskidom ugovora ne bi ugrozili promet, odreðena je granica u polovini realne cene. 62 Istog je mišqewa i Genzmer, i dodaje da je ova praksa mogla biti prihvaãena od strane audientia episcopalis. 63 Prema Sirksu, pozivawe na hrišãansku etiku nije neophodno, s obzirom na to, da je pravilo o ošteãewu preko polovine u obe odredbe dodato na kraju. Smatra, da je najverovatnije reå o komentarima, interpretaciji pravnika iz predjustinijanskog perioda, koji su ÿeleli da postave granicu izmeðu praviåne i nepraviåne cene. 64 Prema Horvatu, ovim pravilom Justinijan je ÿeleo da zaštiti sitne posednike od potentiores. 65 Pored uticaja ideje hrišãanske etike i humanizma, Carstvo je i na Istoku imalo poseban interes, da ne doðe do osiromašewa i propadawa sitnih posednika, jer je ovde bio raširen poseban vid patrocinijarnih odnosa tzv. patrocinium vicorum, tj. åitava sela su se stavqala pod zaštitu veleposednika. 66 Kada bi se radilo samo o humanosti, ovo pravilo bi trebalo da bude opšte, trebalo bi da se odnosi na sve stvari, da se proširi i na ostale ugovore i da u jednakoj meri štiti obe strane, a ne samo prodavca. Pravilo ošteãewa preko polovine najverovatnije je i na Istoku retko primewivano. Autori koji su izuåavali vizantijske izvore, smatraju, da je restitucija po ovom osnovu bila dozvoqena samo izuzetno, i to, samo na osnovu odluke magistrata. 67 Ove dve odredbe ne bi bile toliko znaåajne, a moÿda ni toliko razmatrane u romanistici, da nisu u sredwem veku posluÿile kao osnov rešavawa pitawa praviåne cene /tzv. objektivna teorija/ Po nespretnoj i konfuznoj konstrukciji ova odredba je veoma sliåna odredbi Justinijanovog institucija (2, 1, 41) o sticawu svojine, koja takoðe nastoji da rezimira pravila koja su nastala u raznim periodima rimske istorije. Prema mišqewu Kardilija, ova odredba je interpretatio autentica dotadašweg razvoja rešewa pitawa praviåne cene, detaqnije o tumaåewu ovih spornih konstitucija videti: Cardilli, R., nav. delo, str A n d r i c h, L. (1919). Sul'origine delle lesione enorme nella compera e vendita, Riv. ital. scien. giur, str G e n z m e r, E., nav. delo, str S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str. 223 i daqe. 66 R o m a c, A. (1966). Kasnorimski patrocinij, Zbornik radova iz pravne istorije posveãen Albertu Vajsu, Beograd, str Z a c h a r i a e v o n L i n g e n t h a l, E. (1883). Zur Lehre von laesio enormis, ZSS, 4, str videti takoðe: V. 19, 10, 78 (77); 19, 10, 72; 10, 36, 6; scholion uz V. 13, 2, 2.

212 TEORIJSKE I PRAKTIÅNE DILEME POVODOM PRIMENE PRINCIPA LAESIO ENORMIS U TOKU SREDWEG VEKA Sam naziv laesio enormis potiåe od glosatora. 68 Nije sporno, da je ovo pravilo izvorno nastalo radi rešavawa jednog konkretnog sluåaja, niti da je zaštitu pruÿalo samo prodavcu zemqe. U toku sredweg veka, nadopuweno moralnom sadrÿinom, bilo je prihvaãeno u kanonskom pravu, 69 a preko kanonskog prava postalo je deo i ÿivog sredwevekovnog prava. Nije više bilo sporno, da li cena treba da bude praviåna, 70 meðutim, oko toga, kako odrediti praviånu cenu i kada dati zaštitu ošteãenoj strani, izazvalo je mnoge diskusije kako u doktrini tako i u praksi. a) Grocije: U prirodi ugovora vlada jednakost ( in contractibus natura aequalitatem imperat") Sveti Toma Akvinski, hrišãanski mislilac otvorenog duha H veka, koji je pored Platona bio okrenut i Aristotelovom uåewu, 71 polazeãi od Aristotelovog shvatawa, da nijedna stranka ne sme da se bogati na raåun druge: 72 formulisao je pravilo, suprotno rimskom klasiånom pravilu: carius vendere aut vilius emere rem quam valeat, est secundum se injustum et illicitum" (Skupqe prodati i jeftinije kupiti stvar od onog što vredi, je samo po sebi, nepravedno i nedozvoqeno.) 73 Hugo Grocije, osnivaå škole prirodnog prava, takoðe voðen ne samo hrišãanskom etikom, veã i antiåkim principima prirodnog prava formulisanim i od strane rimskih pravnika, inspirisan je istom idejom. Grocije zahteva jednakost davawa: in contractibus natura aequalitatem imperat, et ita quidem, ut ex inaequalitate jura oriatur minus habenti" (po prirodi kontraktima vlada jednakost, i to baš tako, da se iz nejednakosti raða pravo za onog ko ima mawe). 74 Ovu jednakost nalazi u Paulovim tekstovima (D. 35, 2, 63 pr. i 9, 2, 33) quanti omnibus valeret", tj. trÿišna cena. 75 Prema Dekretu Gregorija H: Ako je prodavac prodajom prevaren preko polovine praviåne cene, prodavac, da bi odrÿao prodaju moÿe 68 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str O razvoju ovog pravila u kanonskom pravu videti: D ö m ö t ö r, L. (1998). Észrevételek a felén túli sérelem kánonjogi fejlõdésének kérdéséhez (Zapaÿawa uz pitawe razvoja ošteãewa preko polovine u kanonskom pravu), u, Jogi tanulmányok (urednik A. Harmati), Budimpešta, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str A k v i n s k i, Toma, Izabrano djelo (izabrao, priredio i predgovor napisao, T. Vereš), Zagreb, str. 19 i daqe. 72 A r i s t o t e l (2003). Nikomahova etika /u prevodu R. Šalabaliã/ Novi Sad,,, 3 (1132 a) i daqe. 73 St. Thomas A q u i n a s, Summa Theologiae, Secunda secundae, Quaest. LXXVII, ål G r o t i u s, H., De iure belli ac pacis, Lib. II, Cap. XII, Wieacker, F., A History of Private Law in Europe (with particular reference to Germany), translated by T. Weir, Oksford, 1995, str Detaqnije, G r o t i u s, Hugo (1999), A háború és béke jogáról, Budimpešta, str. 349.

213 ipak zahtevati, ili da se vrati stvar, ili da se doplati do praviåne cene, i ako od toga drugaåije zahteva, biãe pobeðen." 76 Po kom kriterijumu meriti praviånu cenu? I pored razmimoilaÿewa u shvatawima, doktrina je stajala na ispravnom stanovištu. 77 Ekvivalencija vrednosti nije shvatana u smislu da svaka stvar ima svoju unutrašwu, suštinsku i nepromenqivu vrednost, niti je praviåna cena vezivana za troškove proizvodwe stvari. 78 Ona je bila odreðena trÿišnom vrednošãu pod takmiåarskim uslovima: praviåna cena bilo koje stvari se ne odreðuje neåijom naklonošãu, ili troškom, nego se meri opštom procenom qudi: tako da stvar vredi toliko, koliko bez prevare i nepravde zajedniåki mogu qudi (odrediti) poznavajuãi wegovo stawe Ne zanemarujemo cena stvari, koju igde posedujemo, druga je u drugim mestima, i skoro se svaka mewa godinama". 79 Razliåitost cene koju diktiraju trÿišna kretawa, prema tome, jeste prihvatqiva, izuzev ako bi ona bila ugovorena iskorišãavawem nemarnosti, lakomislenosti, neiskustva ili druge sliåne okolnosti druge ugovorne strane. Pored toga, praviåna cena moÿe da odgovara trÿišnoj samo onda, ako nema javnopravnih mera utvrðivawa cene, ili ako nije diktirana od strane uåesnika u privredi koji imaju monopolski poloÿaj, niti je rezultat kartela. To konstatuje veã Grocije, koji ima veoma savremena shvatawa o trÿišnim odnosima. Grocije, meðutim, i monopole smatra dozvoqenim ako su wihove cene podreðene trÿišnim zakonitostima. Udruÿivawa u ciqu podizawa cene, spreåavawe snabdevawa trÿišta, ili povlaåewa robe s trÿišta da bi kasnije bilo moguãe ostvariti višu cenu, pak, smatra štetnim i protivpravnim b) Koje je prihvatqivo merilo laesio enormis i kome dati zaštitu? U toku sredweg veka pravilo laesio enormis bio je predmet ÿestokih diskusija. Na primer, glosatori su povodom S , 2 /De rescindenda venditione/ raspravqali o tome, kako da se ovo pravilo primeni i na 76 Corpus Juris Canonici, Decretales Gregorii IX., Lib. III, Tit, XVII, Cap. III.: Tenet venditio, licet venditor sit deceptus ultra dimidiam iusti pretii; potest tamen venditor agere, ut restituatur res vel iustum pretium suppleatur, et si alterum praecise petit, succumbit." 77 Menyhárd, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Budimpešta, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 265 i not. 190 i Covvaruvias a Leyva, Variae resolutions, vol. II, Lib. II. Cap. III, 4.: iustum cuiusque rei pretium non ex cuiuslibet affectione, aut sumptu constat, sed ex communi hominum aestimatione perpenditur: itaque tantum valet res, quantum absque fraude et iniuria communiter potest homini scienti eius conditionem Non ignoramus pretia rerum, quae usquam posuimus, alia in aliis locis esse, et omnibus pene annis mutari." O razlikama u ceni, po mestu i vremenu vodili su raåuna veã i Gaj (D. 13, 4, 3) i Paul (D. 35, 2, 63, 2). Mewhard navodi i one okolnosti koje su u sredwem veku uzimali u obzir ako bi se radilo o stvarima åija vrednost se ne moÿe utvrditi po opštem kriterijumu prometne (upotrebne) vrednosti, videti, Menyhárd, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str G r o t i u s, H. (1999). A háború és béke jogáról, Budimpešta, str. 351.

214 216 kupca? (Quanto emtor enormiter laesus dicatur?). Postojala je razlika u mišqewima. Azo je smatrao, da ako je praviåna cena 10, kupac ãe biti ošteãen preko polovine ako je platio 16, jer je 6 više od polovine 10. Svoj stav je argumentovao, da Zakon ne kaÿe da treba da bude ošteãen in duplum, tj. da je platio više od 20. Meðutim, Placentin, Alberik, Martin i drugi doktori bili su suprotnog mišqewa. Rekli su, da kupac ne moÿe traÿiti zaštitu ni ako je platio dvostruku cenu, jer prodavac ãe biti ošteãen preko polovine ako je primio 4, tj. on je ošteãen preko duplog što je trebalo da primi. Sliåno ako posmatramo kupca koji je kupio stvar koja vredi 10 za 16, takav kupac nije ošteãen in duplum, åak ni onda ako bi platio 20. Prema tome, trebalo je da plati više od 20, a to potvrðuju i obiåaji. 81 Smatra se, da i pored ovih dilema glosatora, zahtev za praviånom cenom postao je opšti veã u toku H H veka. 82 Bartol je primenu pravila laesio enormis proširio i na pokretne stvari, nije ga ograniåio samo na kupoprodaju, a pravo na raskid ugovora obezbedio je i za kupca. Prema Viškiju, on je u tolikoj meri proširio ovaj rimski institut da je stvorio novo pravno pravilo. 83 Poåev od H veka bilo je vladajuãe mišqewe da pravilo ošteãewa preko polovine treba primeniti i na kupca. 84 Meðutim, primena ovog åisto geometrijskog metoda" (po nazivu glosatora i komentatora) stranke stavqa u nepraviåan poloÿaj. 85 Smatralo se prihvatqivijim, ako kupac stiåe pravo na raskid ugovora, ako je platio više od pune i 81 H a n e l, G., Dissensiones dominorum, sive Controversiae veterum iuris romani interpretum qui Glossatores vocantur, Lejpcig, 1834, ponovo štampan (Hugolinus, par. 253), str : Dissentiunt in C. De Rescind. Vend. (C. 4, 44.) L. 1. et L. 2., ubi dicitur, quod potest rescindere venditionem, si deceptus sit, etsi minus pretium habeat. Minus autem pretium esse videtur, si nec dimidia pars veri pretii soluta sit". Unde dominus Azo dicit, quod idem sit in emtore, ut si quis rem, quae X valebat, emeret pro XVI, quod emtor, si voluerit, potest rescindere venditionem, quia deceptus est ultra dimidiam iusti pretii; et hoc ita probat: verum et iustum pretium erat X et deceptus est in VI, ergo ultra dimidiam iusti pretii, id est, ultra dimidiam X; nec Lex dicit, quod debeat esse deceptus in duplum, sed tantum in dimidiam iusti pretii, ut C. De Rescind. Vend. (C. 4, 44.) L. 2. et L. Si voluntate tua (8). Sed Pla. (Placentinus), Al. (Albericus) et M. (Martinus) et Alii Sapientes dicunt contrarium et dicunt, quod non potest agere, nisi sit deceptus in duplum, et hoc ita probatur. Lex dicit, quod tunc potest rescindere venditionem, si non habet dimidiam iusti pretii. Hoc ita intelligi, si sit deceptus in duplum. Nam deceptus est in duplum, quia ipse venditor debuisset accepisse X et non accepit nisi quatuor. Unde deceptus est ultra duplum, quod debuisset accepisse. Per similitudinem et iste emtor, qui emit rem, quae valebat X, pro XVI, non est deceptus in duplum, nisi XX dedisset; unde non ei subvenitur et ita per consuetudinem adprobatur et ita probo sententiam Alb. (Alberici) et Aliorum." 82 Pókecz, A.-Kovács, A laesio enormis és továbbélése a modern polgári törvénykönyvekben (Laesio enormis i wegova daqa sudbina u modernim graðanskim zakonicima), Jogtudományi közlöny, 5/2000, str Upor, Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str Videti, G l ü c k, C. F. Von (1868). Ausf. Erl. Der Pandecten, vol. XVII, Erlangen, str V i s k y, K. (1983). Spuren der Wirtshaftskrise der Kaiserzeit in den römischen Rechtsquellen, Bon Budimpešta, str Z i m m e r m a n n, R. The Law of Obligations, str Prema primeru Cimermana (nav. delo, str. 263) ako se uzme, da je prava vrednost stvari 100, prostom primenom ovog pravila prodavac ãe moãi da traÿi raskid ako je ošteãen sa više od 50, a kupac samo ako je platio dvostruko višu cenu i ošteãen je sa više od 100.

215 polovine prave cene. Ni ovo rešewe nije bilo bez mana, stoga su se diskusije nastavile. 86 Umesto merila polovina prave vrednosti za raskid ugovora u praksi su uzimali druga merila, na primer, dve treãine za oblast Virtemberga (Landrecht iz i godine), pet dvanaestina u Francuskom graðanskom zakoniku (ål. 1674), a kanonsko pravo je sadrÿalo posebnu odredbu za tzv. laesio enormissima za ošteãewe koje prelazi mnogo više od polovine praviåne cene ( longe dimidium justi pretii excedat"). 87 Postavilo se i pitawe, ako kupac izabere da zadrÿi ugovor na snazi, da li treba da doplati do pune vrednosti, ili samo do polovine prave cene, jer se radi o ošteãewu preko polovine, kao i: zašto se ova moguãnost uopšte daje strani koja ima povoqan poloÿaj a ne ošteãenoj, a bilo je i primera, da se ugovor u sluåaju ošteãewa preko polovine (ako je kupac platio više od dvostruke prave cene), uz pretpostavqenu zabludu, smatra ispoåetka nevaqanim. 88 Pufendorf je pravilo ošteãewa preko polovine smatrao potpuno nezadovoqavajuãim. Smatrao je, da ako je reå o stvari velike vrednosti, tada i malo odstupawe od prave vrednosti moÿe da åini veliku štetu, dok to neãe biti sluåaj, ako je veliko odstupawe od vrednosti u sluåaju jeftine stvari. 89 Pisci ius communea prilagoðavajuãi svoje shvatawe o praviånoj ceni pozitivistiåkom stanovištu, ipak su i daqe primewivali S. 4, 44, 2, tj. da cena treba da odstupa od praviåne sa više od polovine radi izbegavawa mase sporova, ili su prilagodili ovu meru na taj naåin da je ugovorena cena praviåna ako je bila utvrðena negde izmeðu najviše i najniÿe cene prodate stvari. 90 U teoriji je i daqe bilo razmimoilaÿewa: s jedne strane je i daqe vladala ideja da praviåna cena ne moÿe taåno da se odredi, a sa druge, zahtevalo se, da se cena odredi javnopravnom merom KODIFIKACIJE GRAÐANSKOG PRAVA I SUDBINA PRAVILA LAESIO ENORMIS Moguãnosti pojedinaca da postiÿu ekvivalenciju vrednosti u konkretnom ugovoru, kao i ponovno prihvatawe principa autonomije voqe, dovelo je ovo pravilo ius communea u pitawe. Na raåun ovog krutog pravila izreåene su mnoge kritike, åak do mere da je podoban samo da bude predmet ismejavawa i satira. 92 U toku H H veka sudovi su imali veoma 86 Imajuãi u vidu ius commune, videti: G l ü c k, C. F. Von, nav. delo, str. 79. i 105. T h o m a s i u s, Christian, De aequitate cerebrina legis secundae C. De resc. Vend. 2, par. 13. formulisao je više od trideset pitawa povodom primene pravila laesio enormis. 87 Podaci su uzeti iz, Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str Preussisches Allgemeines Landrecht, par. 59, I, 11; par, 75, I, Pufendorf, De iure naturae et gentium, Lib. V, Cap. III, par Lauterbach, Collegium theoretico-practicum, Lib. XVIII, Tit. I, 53 i daqe. Prema, Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str i not Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str i not. 201 i 202.

216 218 raznovrstan pristup problemu prekomernog ošteãewa, od potpunog odbijawa, do uvaÿavawa i nepaÿwe prilikom zakquåivawa ugovora (culpa in contrahendo). 93 Pandektistika je posmatrala ovo pravilo kao anomaliju, kao odstupawe od principa ugovornog prava. 94 Prilikom izrade nemaåkog graðanskog zakonika zauzet je stav da Zakonik prati model zasnovan na trÿišnoj privredi i pravilo laesio enormis, s obzirom na to da ograniåava slobodu ugovarawa ne treba preuzeti. Prema wegovom paragrafu 138. oåigledna nesrazmera u ceni nije sama po sebi dovoqna za raskid ugovora. Zahtevalo se, da je do toga došlo iskorišãavawem taåno nabrojanih slabosti ošteãene strane: iskorišãavawe nevoqa, siromaštva, bede, neiskustva, nedostatak sposobnosti rasuðivawa, znatno oslabqene voqe. Zakonik, prema tome, prekomerno ošteãewe prihvata samo kao poseban oblik zelenaškog ugovora. U sudskoj praksi, meðutim, ovaj liberalni koncept je oslabqen, s jedne strane, širokim tumaåewem slabosti ošteãene strane ako je nesrazmera oåigledna i ako je ugovor u velikoj meri nepošten i nepravedan, a s druge strane, primenom opšteg principa, da su transakcije koje su suprotne dobrim obiåajima ništavne. To je dovelo u sudskoj praksi do ponovne primene objektivnog kriterijuma oåigledne nesrazmere. Mewhard smatra, da je doktrina, kao i praksa prvenstveno sluÿila ciqu koristeãi za to današwi termin zaštite potrošaåa. 95 U Francuskoj i Austriji pravilo laesio enormis još uvek ÿivi svoj penzionerski ÿivot. U Francuskoj Potijer, pre izrade Code civil-a razradio je doktrinu o laesio enormis i predloÿio primenu ovog pravila na svaki teretni ugovor. 96 Pozivajuãi se na principe autonomije voqe i slobode ugovarawa, wegov predlog je bio suÿen na izuzetnu primenu u sluåaju prodaje nepokretnosti, 97 i kasnije proširen i na ugovore o deobi, kao i u korist maloletnika. Sudska praksa, meðutim, prihvata nevaÿnost ugovora u sluåaju oåigledne nesrazmere åinidbi i bez postojawa osnova ako je cena neozbiqna", tim što primenu ovog pravila ne proširuje na pokretne stvari. 98 U Austriji bio je oslabqen putem, od strane prakse prihvaãene, standardizovane klauzule o odricawu. Primena ove klauzule je godine zabrawena. 99 Najzad, ima primera i o formalnom ukidawu ovog pravila, kao što je to u sluåaju holandskog prava Menyhárd, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Budimpešta, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 268, not Menyhárd, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str Zweigert, K., Verbotene Geschafte eine rechtsvergleichende Skizze. In.R. Aubin E. von C a e m m e r e r: F. S. R i e s e (aus Anlass seines siebzigsten Geburstages), Karlsruhe, 1964, Verlag C. F. Müller, str , Cod Civile, ål stim da prekomernim ošteãewem u sluåaju prodavca smatra ošteãewe preko 7/12, a u sluåaju kupca 1/10. Ovaj ålan je unet na zahtev Napoleona (N i- c h o l a s, B. (1992). The French Law of Contract, 2. izd. Oksford, str Menyhárd, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Budimpešta, str AOGZ, ål ošteãewe preko polovine nastaje onda Ako jedna strana nije primila od druge ni polovinu onoga, što je istoj dala prema obiåajnoj vrednosti ". ål ovom pravilu dodaje i subjektivni kriterijum: Ovom pravnom sredstvu nema mesta

217 U savremenoj teoriji, pojam prekomernog ošteãewa odreðuje se na dva naåina: subjektivno i objektivno. Prema subjektivnom shvatawu, prekomerno ošteãewe je rezultat mawe voqe, zablude, ili prevare. Ovoj grupi pripadaju rešewa prihvaãena u austrijskom i francuskom graðanskom zakoniku. Prema objektivnom shvatawu, dovoqno je dokazati odreðenu nesrazmeru uzajamnih prestacija (koja moÿe razliåito da se predviða) da bi ošteãena strana imala pravo na zaštitu. Ovoj grupi pripada srpski graðanski zakonik, 101 i savremeni maðarski graðanski zakonik. 102 Treãa grupa graðanskih zakonika polazi od shvatawa da se zabranom zelenaških ugovora ekvivalencija vrednosti štiti u dovoqnoj meri i da su pravila o prekomernom ošteãewu suvišna. 103 Naš Zakon o obligacionim odnosima 104 naåelo ekvivalencije vrednosti kod dvostranih ugovora uvrštava u osnovna naåela (ål. 15), kao naåelo koje, pored interesa stranaka, treba da obezbedi da se akti razmene odvijaju po zakonima trÿišta u opštem interesu. U ciqu ostvarivawa i zaštite ovog naåela Zakon predviða više pravnih sredstava: odgovornost za materijalne i pravne nedostatke stvari, pravila o prekomernom ošteãewu i zabrani zelenaškog ugovora i pravila o raskidu ili izmeni ugovora zbog promewenih okolnosti. 105 U pogledu pravila o prekomernom ošteãewu prihvata subjektivni pojam i radi ostvarivawa zaštite predviða kumulativnu potrebu dokazivawa kako oåigledne nesrazmere tako i postojawa zablude (ål. 139). S obzirom na to, da se u sledeãem ålanu (ål. 140) reguliše zaštita u sluåaju zelenaških ugovora, postavqa se pitawe, da li je odredba o prekomernom ošteãewu uopšte potrebna, ili se moÿe obuhvatiti zelenaškim ugovorima. U našoj ako je pristao na cenu nesrazmernu, premda mu je prava cena bila poznata " Pored toga zelenaški ugovori se smatraju naroåito ništavnim". Ål noveliranog Zakonika u taå. 4. st. 2. u zelenaške ugovore ubraja: ako neko iskorišãava lakoumnost, teÿak poloÿaj, slaboumnost, neiskustvo ili uzbuðewe drugoga time, što za åinidbu sebi ili treãem ugovara ili uzima takvu protivåinidbu, åija imovinska vrednost stoji u upadqivom nesrazmeru sa vrednošãu åinidbe." Detaqnije, V i z n e r, B. (1969). Graðansko pravo u teoriji i praksi, 2. izd. kwiga 3, Rijeka, str Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 268; S. 25 General Law Amendment Act. 32/ Izmewen ålan 559 (5. maj 1864) Glava 17: O ugovorima uopšte". Ako pri teretnim ugovorima jedna strana nije primila ni pola obiåne vrednosti onoga, što je drugoj strani dala, onda ošteãena strana ima prava zahtevati da se ugovor raskine i u preðašwe stawe povrati. No druga strana ima prava drÿati ugovor, ako ošteãenom dopuni onoliko, koliko do obiåne cene preostaje. Vrednost se uzima ona, koja je bila u vremenu kad je ugovor zakquåen." Ål Ovo sredstvo nema mesta onda, kad se ko naroåito toga odrekao, ili mu se stvar osobito omilela, pa je prekoobiånu cenu za wu dao; ili ako se po ugovarajuãim licima suditi daje, da je stvar u pola poklowena; ili ako je stvar putem sudskim prodana." Takoðe u sluåaju ugovora na sreãu (ål. 790); poravnawa (ål. 859); posle zastarelosti od 3 godine (937). Za odreðena dobra je i zakon propisao cenu (str. 282 komentar Markoviãa). 102 Ptk. ål. 201, par. 2. s dodatkom ål. 202 o zelenaškim ugovorima. 103 Nemaåki graðanski zakonik (par. 138), Švajcarski zakonik o obligacijama (ål. 21), Italijanski graðanski zakonik (ål. 1448). 104 Zakon o obligacionim odnosima, Åetvrto izmeweno i dopuweno izdawe (priredio, R. Ðuroviã), Beograd Videti detaqnije: P e r o v i ã, S. (2004). Naåelo ekvivalentnosti i dvostrani ugovori, Pravni ÿivot, br. 5 6, Beograd, 2004, str

218 220 teoriji se oba pravila smatraju potrebnim, jer meðu ovim pravilima postoji suštinska razlika. U sluåaju prekomernog ošteãewa, radi se o mani voqe i reå je samo o relativnoj ništavosti, dok zelenaški ugovor zbog zlonamernog ponašawa zelenaša, namere za eksploatacijom druge strane, spada u red posebno sankcionisanih zabrawenih ugovora. 106 U novije vreme smatra se, a tako prihvata i sudska praksa, da oåigledna nesrazmera, kao element pojma zelenaškog ugovora, moÿe da se ispoqi ne samo u povredi naåela jednake vrednosti, nego i kao povreda naåela savesnosti i poštewa i dobrih obiåaja, unošewem u ugovor kaznenih odredbi, ugovorne kazne, prava otkupa, prividnih ugovora, lex commissoria i sliåno PRAVILA TZV. EVROPSKOG PRAVA UNIDROIT Principi meðunarodnih trgovaåkih ugovora (Principles of International Commercial Contracts) u ålanu 3.10 kombinuju primenu objektivnih i subjektivnih elemenata. Dozvoqavaju raskid ugovora u sluåaju, ako ugovor, da wegov deo, u vreme zakquåewa, nepravedno daje jednoj strani prekomerne pogodnosti. Tome se dodaje i subjektivni kriterijum, da je do toga došlo usled zavisnog poloÿaja, ekonomskih pometwi, ili hitnih potreba, itd. Pored toga, uzima se u obzir i sama priroda i ciq posla (ål. 3, 10 (1)/ Ova posledwa taåka omoguãava raskid ugovora uz postojawe samo objektivnog kriterijuma, imajuãi u vidu, da mogu postojati i takve situacije kada prekomerne pogodnosti ne mogu da se pripišu iskorišãavawu nepovoqne ugovorne pozicije druge strane. 108 Principi Evropskog ugovornog prava Lando komisije (Principles of European Contract Law, ), u glavi 4. ål pod naslovom Prekomerna korist ili nepoštena pogodnost" prihvataju subjektivnu teoriju, i omoguãuju ošteãenoj strani da zahteva zaštitu, ako je u vreme zakquåewa ugovora bio u odnosu zavisnosti, posebnog poverewa s drugom stranom, ili je bio u ekonomskoj nuÿdi, ili ÿurbi, bio je neoprezan, neupuãen, neiskusan, ili nije imao poslovnog iskustva, pod uslovom, da je za to druga strana znala ili je trebalo da zna i u zavisnosti od okolnosti i ciqa ugovora preteranom nepoštenošãu pribavio sebi pogodnost ili preteranu korist. Sud na zahtev ošteãene strane, ako je to moguãe, moÿe da modifikuje ugovor tako da odgovara onoj sadrÿini koju bi stranke postigle, poštujuãi princip savesnosti i poštewa. Prema tumaåewu Mewharda, u ovoj odredbi više se vodi raåuna o iskorišãavawu slabije pozicije druge strane, nego o nesrazmeri åi- 106 Videti, S a l m a, J. (2001). Obligaciono pravo, Novi Sad, str ; K o n - s t a n t i n o v i ã, M., nav. delo (Ošteãewe preko polovine), str P e r o v i ã, S., Naåelo ekvivalentnosti i dvostrani ugovori, str Menyhárd, A. (2003). Excessive Benefit and Unfair Advantage in Contracts, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1 2, str. 310.

219 nidbi. Sliåan je koncepciji zelenaških ugovora, ali dok se nemaåki sudovi usredsreðuju na objektivne elemente, evropski principi vode raåuna o subjektivnom elementu, o svesti i nameri druge strane da iskoristi slabosti ošteãene strane. 109 Ovim rešewem, u suštini, prepušta se sudovima, da u zavisnosti od okolnosti sluåaja, procene, da li je neophodno ili nije, dati zaštitu onoj strani koja smatra da su weni interesi povreðeni. Meðutim, u sluåaju ako bi cenu odredila jedna ugovorna strana (6. 105), ili treãe lice (6. 106), i ona bi bila preterano nerazumna", cenu treba korigovati do razumne cene. U ovom sluåaju o subjektivnim momentima se ne vodi raåuna. 110 U evropsku regulativu na neki naåin unosi novinu Direktiva Saveta EEZ br. 93/13, od 5. aprila godine, o nepoštenim uslovima (klauzulama) ugovora zakquåenih s potrošaåima. Direktiva je izdata u ciqu da se iskquåe nepošteni uslovi iz ugovora zakquåenih izmeðu onih koji obavqaju struånu, poslovnu delatnost i potrošaåa. Odnosi se na ugovore åiji uslovi nisu odreðeni obavezujuãim zakonima ili odlukama, niti su posebno ugovoreni (uz saglasnost potrošaåa). Po Direktivi, uslov koji nije posebno ugovoren, moÿe da se smatra nepoštenim uslovom ugovora, ako na štetu potrošaåa, suprotno zahtevu savesnih i poštenih odnosa, proizvodi znatnu nejednakost u pravima i obavezama ugovornih strana. Takav uslov ne obavezuje potrošaåa. 111 Pridruÿeni ålanovi Evropske unije imaju obavezu da svoje pravo pribliÿe" pravu Zajednice, stvarajuãi pravne norme koje su kompatibilne sa pravom Zajednice. Za drÿave ålanice, meðutim, primewuju se stroÿa pravila i sankcije. Preuzimawe Direktiva podleÿe kontroli i sankciji Evropskog suda pravde. U Maðarskoj, u toku harmonizacije prava i preuzimawa ove Direktive, pojavilo se mnoštvo problema, pa ukazujemo samo na neke: Kakav je odnos nepoštenih uslova ugovora sa opštim zahtevom za savesnim i poštenim odnosima u ugovornom pravu) 112 Da li primenu ove zaštite ograniåiti samo na potrošaåke ugovore, ili prihvatiti uopšteno? Menyhárd, A., Excessive Benefit, str Ål (eh ) pod naslovom Odreðivawe cene od strane jedne ugovorne strane": Ukoliko cenu ili bilo koji drugi uslov ugovora jednostrano odreðuje jedna strana, i ovo odreðivawe je previše nerazumno, to bez obzira na bilo koji ovome suprotan uslov treba zameniti razumnom cenom ili uslovom." Isto pravilo se primewuje na sluåaj ako je odreðivawe cene prepušteno treãem licu (ål ). 111 Council Directive 93/13 EEC of 5. April 1993 on unfair terms in consumer contracts, Tekst je preuzet iz, J. Verebics, Az európai magáwog fejlõdésének fõbb irányai, A jogegységesités útjai és újabb állomásai (Glavni pravci razvoja evropskog privatnog prava, Putevi i novi pravci objediwavawa prava), Budimpešta, 2004, str Detaqnije tumaåewe Direktive videti, Benacchio, G. (2001). Diritto privato della Comunitá Europea, Fonti, modelli, regole, 2. izd. Padova, str O ovom problemu videti, Menyhárd, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str V é k á s, L. (2001). Az új polgári törvénykönyv elméleti elõkérdései (Prethodna teoretska pitawa uz novi graðanski zakonik), Budimpešta, str Maðarski graðanski zakonik, s obzirom na to da je direktivu preuzeo unošewem pravila u sam tekst zako- 221

220 222 I ne na posledwem mestu, kako uskladiti ovo pravilo s ostalim pravilima koja regulišu pitawe ekvivalencije vrednosti u dvostranim ugovorima. Sama direktiva u tom smislu ukazuje samo na to, da se wena pravila ne primewuju: na uslov koji se odnosi na glavni predmet ugovora, niti se uslov kojim se odreðuje odnos åinidbe i protivåinidbe moÿe da se smatra nepoštenim, (dodajuãi), ukoliko su ove klauzule formulisane jasno i razumqivo". 114 Postavqa se mnoštvo pitawa vezanih za tumaåewe teksta Direktive, a pravi problemi se pojavquju u praksi. 115 Da li ãe ova praksa imati povratni uticaj na zakonsko regulisawe pitawa ekvivalencije vrednosti i na teoretsku izmenu veã prihvaãene koncepcije, pitawe je, na koje se zasad ne moÿe odgovoriti. Neki nagoveštaj znaåajnijeg uticaja Direktive na opšte kontraktno pravo, na konzervativno åuvana tradicionalna privatnopravna pravila nacionalnih drÿava, mogu da nam pruÿe Lando principi. Osnovni principi evropskog ugovornog prava, pored veã navedenih ålanova (4. 109; ; ), sadrÿe i ål (eh ) koji nosi naslov: Nepošteni uslovi o kojima nije postignut poseban sporazum", u kojem preuzimaju pravilo Direktive Saveta EEZ br. 93/13 u potpunosti, s tim što se ne ograniåavaju više na tzv. potrošaåke ugovore. Mada je bilo i ranijih pokušaja, zaštita potrošaåa se javila u vidu posebnog pokreta, praãenog pravnom regulativom od sredine HH veka. Smatra se, da ovaj preokret od slobode ugovarawa do odgovornosti društva za zaštitu slabijih, moÿe da se posmatra kao vraãawe na etiåke osnove ranog ius communea. 116 Shodno tome, u novije vreme moÿe da se govori o renesansi pravila laesio enormis. 117 Oÿivqavawe starog pravila je deo ponovnog znaåaja ekvivalencije u razmeni i zaštite potrošaåa kao socijalno i ekonomski slabije strane. Meðutim, umesto krute primene pravila ošteãewa preko polovine Cimerman, je na stanovištu, da sudiji treba dati odreðeni stepen fleksibilnosti, moguãnost da uzme u obzir specifiåne objektivne i subjektivne okolnosti sluåaja. 118 Postavqa se i pitawe, da li treba postepeno modifikovati ugovorno pravo u celini pojedinaånim izmenama radi zaštite socijalno nika, ne pravi u dovoqnoj meri razliku izmeðu potrošaåkih i onih nepotrošaåkih ugovora. 114 V é k á s, L. Az új polgári törvénykönyv elméleti elõkérdései, str Király, M., Az Európai Közösségek irányelveinek hatása a szerzõdési jogra a fogyasztóvédelem területén (Uticaj direktiva Evropske zajednice na ugovorno pravo u pogledu zaštite potrošaåa), Magyar Jog, (2000). XLVII, str. 331; kao i, V é k á s, L. (1985). Kritikai értékelés a Ptk par. gyakorlatáról (Kritiåka ocena o primeni paragrafa 201. Graðanskog zakonika), Magyar Jog, XXXII, str Wieacker,F.(1974). Das Socialmodell der klassischen Privatrechtsgesetzbücher und die Entwicklung der modernen Gesellschaft, Industriegesellschaft und Privatrechtsordnung, str Kritiåku analizu videti, Th. Mayler Maly, (1983). Renaissance der laesio enormis, (Zweiete) Festschrift für Karl Larenz, str. 395 i daqe. 118 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 270.

221 i ekonomski slabije strane, ili usaglasiti sve reforme i postaviti nov koncept zaštite potrošaåa ZAKQUÅAK U ovom radu, bez detaqnijih teoretskih razmatrawa, dali smo samo osnovni razvoj shvatawa o praviånoj ceni, kao i prikaz raznih naåina wenog ostvarivawa u toku istorije do današwih dana. Osnovni problem jeste, kako obezbediti princip jednakosti ugovornih strana, åija je pozicija, usled razliåitih okolnosti, veoma åesto nejednaka. Zahtev jednakosti u poslovnim odnosima, kako u pogledu posmatrawa stranaka, tako i wihovih uzajamnih obaveza (ekvivalencije) postavio je veã Aristotel. U praksi su ovaj princip razradili pretori, kao i pretklasiåni i klasiåni rimski pravnici. Mada su veã, poåev od perioda republike postojale i odreðene javnopravne mere ograniåavawa cene iz socijalnih razloga, osnovni stav u pretklasiånom i klasiånom periodu, bio je, da je cena praviåna, ako se ne radi o nekoj mani voqe ugovornih strana: prevari, prinudi, zabludi, ili nedovoqnom iskustvu u sluåaju lica mlaðeg od dvadeset i pet godina i ÿene. Vodilo se raåuna prvenstveno o poštovawu principa savesnosti i poštewa (bona fides) u poslovnim odnosima. Ovo shvatawe u savremenoj teoriji naziva se subjektivnim shvatawem o praviånoj ceni. Diktiran posebnom potrebom spreåavawa osiromašewa sitnih posednika, u postklasiånom periodu (za vreme Dioklecijana ili Justinijana), prodavcu zemqe, koji na ime cene nije primio ni polovinu vrednosti zemqe, daje se zaštita i bez uzimawa u obzir i potrebe dokazivawa mane voqe. Mada o tome postoje samo dve odredbe u Justinijanovom kodeksu, ovo pravilo, pod nazivom laesio enormis (u savremenoj teoriji objektivno shvatawe o praviånoj ceni), prvenstveno preko kanonskog prava, uz mnoge diskusije sredwevekovne doktrine i razmimoilaÿewa u praksi, ius commune je prihvatilo kao opšti princip. U kodifikacijama graðanskog prava prihvaãeno je, pre svega subjektivno shvatawe. Negde u smislu zelenaških ugovora (na primer, nemaåki BGB), drugde u kombinaciji s prekomernim ošteãewem (na primer, Code civil, ABGB, naš Zakon o obligacionim odnosima), a izuzetno, prekomerno ošteãewe se prihvata i u objektivnom smislu (na primer, bivši SGZ i Maðarski Ptk, kao i Code civil u taåno odreðenim sluåajevima). Danas je prisutna tendencija šireg tumaåewa principa savesnosti i poštewa u praksi rešavawa pitawa ekvivalencije vrednosti. U ciqu zaštite potrošaåa Direktiva Saveta EEZ br. 93/13 uvodi jedno novo objektivno merilo: zabranu jednostranog unošewa nepoštenih uslova (klauzula) u ugovore (unfair contract clauses /terms/): ako na štetu potro- 119 O tome: L a n d o, O. (1978). Unfair Contract Clauses and a European Uniform Commercial Code, u: C a p p e l l e t t i, Mauro (1978). New Perspectivest for a Common Law of Europe, str i daqe.

222 224 šaåa, suprotno zahtevu savesnih i poštenih odnosa proizvodi znatnu nejednakost u pravima i obavezama ugovornih strana takav uslov ne obavezuje potrošaåa. Postoji tendencija da se ovo pravilo proširi na svaki ugovor tj. i na one koji ne spadaju u tzv. potrošaåke ugovore. Uopšteno posmatrajuãi osnovni problem kroz istoriju bio je a i danas je, kako obezbediti poštovawe principa bona fides pri ugovarawu cene. Pri tome, postavqa se pitawe, koje subjektivne okolnosti stranaka bi trebalo uzeti u obzir, kao i kada moÿe da se pretpostavi uticaj nepovoqnih okolnosti na voqu slabije ugovorne strane da bude prinuðen da prihvati za wega nepovoqnu cenu ili uslov ugovora. Danas, u vreme ponovne potrebe zaštite slabije ugovorne strane, koja se javqa pre svega kao potreba zaštite potrošaåa, govori se o oÿivqavawu pravila prekomernog ošteãewa (laesio enormis), to se, meðutim, ne moÿe shvatiti u izvornom, kruto matematiåkom smislu, veã u smislu pitawa: kada bi trebalo osloboditi ošteãenu stranu da dokazuje postojawe neke subjektivne okolnosti. Lando principi u pogledu toga daju osnovne smernice, ali istovremeno daju sudiji odluåujuãu ulogu. Zahtevaju Ciceronovog magnus iudex"-a koji je sposoban i spreman da uzme u obzir svaku okolnost konkretnog sluåaja da bi presudio pravedno i praviåno (boni et aequi). Dubqim ulaskom u proces harmonizacije prava s pravom Evropske unije, biãe neophodna teoretska razrada i eventualno modifikovawe naših postojeãih pravila o ovom problemu. Zadatak nije jednostavan, jer pored principa jednakosti i ekvivalencije u poslovnim odnosima, treba voditi raåuna i o drugim principima ugovornog prava kao što su sloboda ugovarawa i obavezujuãa snaga ugovora (pacta sunt servanda). IUSTUM PRETIUM AND ITS APPLICATION THROUGOUT HISTORY by Magdolna Siå Summary the honest man has a tendency to give himself less than it belongs to him " Arist. Nicom. Et. 5, 9, 9 (1136b) In this paper, without going into detailed theoretical considerations, we gave only the main development of thoughts about iustum pretium, as well as the outline of different methods of its realization through history, until today. The main problem is how to ensure the principle of equality between the contracting parties whose position is often unequal due to their different circumstances. The demand for equality of contracting parties in business relations and their mutual obligations (equivalence) was laid down by Aristotle in the early IV century B. C.

223 225 Later the praetors have developed these principles, and they got their own further elaboration by pre-classical and classical roman jurists. Despite the fact that from the period of the Republic there already existed some sort of price control, mainly because of social reasons, the main rule was that the price is just, if there is no lack of will one of the contractual parts: dolus, metus, error, or lack of experience in case of a person younger than twenty-five (minor), or women. They have considered in the first place the principle of bona fides in business relations. In modern theory, this concept is known as the subjective theory of the just price. In the post-classical period, due to special needs of poor small land-owners (in the period of Diocletian or Justinian) the seller of the land, who did not get even a half price of the value of a land sold, ewoyed protection even without its consideration and proving the lack of the will. Although there are only two provisions in Justinian's code about it, this rule, which was called laesio enormis in the Middle Ages (and founded the so-called, objective theory of just price), thanks to canon law mainly, with a lot of discussion in the Middle-Ages in theory and different solutions in practice, ius commune is accepted as a general rule. Modern codifications accepted in the first place the subjective theory about the just price. Somewhere in the sense of usury contracts (like in German BGB), or in combination with laesio enormis (for example, Code civil, ABGB, our Law of obligations), but only exceptionally, laesio enormis is accepted also in the objective sense (like in former Serbian Civil Code, and Hungarian Ptk.). We can say that today there is a tendency of wider interpretation of the bona fides in practice when solving the question of equality of values, all with the aim of weaker party protection, usually the consumer. Council Directive 93/13 EEC protects the consumer with a new, objective rule: the prohibition of one-sided unfair contract clauses: if the clause harms the consumer, neglects the bona fides requirements and if it results in considerable inequality in the rights and obligations of the contracting parties. A clause like that does not oblige the consumer. There is a tendency to apply this rule to all contracts, which means also on non-consumer contracts.

224 UDC 340:17 Pregledni nauåni rad Eva Maksimoviã PRAVNA ETIKA U LEGISLACIONOM PROCESU SAŸETAK: Uzajamna povezanost prava i morala javqa se na tri nivoa pravnog poretka (zakonodavstvo, primena prava i interpretacija prava), buduãi da pravo i moral imaju zajedniåko poreklo i zajedniåki ciq svaka zakonodavna odluka predstavqa istovremeno i politiåku odluku a time i realizaciju ciqeva društvene politike. Argumenti za donošewe zakonodavnih odluka imaju uvek etiåki podtekst, iako se sam pojam morala vremenom mewao. Etiåki argumenti mogu biti sensu stricte i etiåki relevantni, što uoåavaju brojni teoretiåari. O tome se više godina vodi teoretski diskurs izmeðu sociologa, filozofa morala i, pre svega, pravnih teoretiåara. U tom diskursu moralni argumenti nadvladavaju sve ostale razloge, iako principi razlikovawa pravnih i moralnih normi su, mawe ili više usaglašeni. Kontroverzno je i pitawe da li, i u kom stepenu, je moguãe i dopustivo donošewe moralnih zakona po analogiji sa klasiånim zakonodavstvom. Govori se o moralnom zakonodavstvu" koje odraÿava specifiånost odnosa izmeðu prava i morala u zakonodavnom procesu. Opšti je zakquåak da se racionalni zakonodavac mora u legislacionom procesu rukovoditi principima prava kao moralnog minimuma. KQUÅNE REÅI: Pravo, moral, legislacioni proces, zakonodavne odluke, zakonodavni argumenti, etiåki argumenti, racionalni zakonodavac, moralni minimum u pravu. Pravo i moral imaju zajedniåko poreklo i zajedniåki ciq: proistekli su iz društva i wemu sluÿe uz konstantan razvitak pod uticajem društvenih promena. Kao što je rekao F. Taranovski i pravo i moral teÿe jednom istom ciqu, smeraju da odrÿe egzistirawe društva i da pomognu društvenom razvitku prema pravednim naåelima. Zbog toga, pravo i moral imaju u izvesnoj meri zajedniåku sadrÿinu ( ) naåelna pitawa o društvu podleÿu podjednako i pravnom, i moralnom regulisawu." 1 Ipak, åini se, u ostvarivawu tog ciqa u zakonodavnom procesu pravo i moral dejstvuju donekle razliåitim putevima. 1 T a r a n o v s k i, Fjodor (1923). Enciklopedija prava, Beograd, str

225 228 Uzajamna povezanost prava i morala javqa se na tri nivoa pravnog poretka, odnosno na nivou zakonodavstva, na nivou primene prava i na nivou interpretacije prava i pravne doktrine. 2 Ova su razmatrawa posveãena pitawima povezanosti prava i morala koja se javqaju u legislacionom procesu, uz opasku da su ona fokusirana na problematiku zakonskog prava. Imajuãi u vidu åiwenicu da je svaka zakonodavna odluka istovremeno i sui generis politiåka odluka, a zakonodavstvo predstavqa jedan od osnovnih naåina realizacije društvene politike, tok mišqewa svojstven društvenoj politici je istovremeno karakteristiåan za proces stvarawa prava. Racionalan zakonodavni proces pretpostavqa racionalno obrazlagawe predloga i projekata novih pravnih akata kao i racionalno pravdawe veã donetih i obavezujuãih zakona. Stoga, razlozi koji obrazlaÿu ili pak motivišu donošewe zakonodavne odluke predstavqaju u isti mah ratio i argumente za obrazlagawe pozitivnog prava (koje predstavqa rezultat zakonodavnih odluka). 3 Argumenti korišãeni u etiåkom ili pravniåkom diskursu za pravdawe ili obrazlagawe zakonodavnih odluka ne mogu da budu poistoveãeni sa stvarnim motivima tih odluka ili pak faktorima, koji uslovqavaju zakonodavni proces i utiåu na wegov ishod na sociopolitiåkoj ravni. 4 Takva bi identifikacija sa logiåkog aspekta bila pogrešna, pošto åinioci koji stvarno utiåu na tok i rezultat legislacionog procesa mogu, ili tokom tog procesa, ili u pravniåkim raspravama, biti pretvoreni u argumente za podršku ili pak osporavawe zakonodavne odluke. U zakonodavnom procesu moguãe je razlikovati tri vrste odluka, naime: odluke koje iniciraju zakonodavni proces, konaånih odluka zakonodavnog organa (koje se sastoje u donošewu novog zakona ili derogaciji ranije postojeãeg), kao i konaånih negativnih odluka oliåenih u odbacivawu, od strane zakonodavnog organa, projekata novih pravnih regulacija. Svaka konaåna pozitivna zakonodavna odluka predstavqa bitnu sadrÿajnu promenu u datom pravnom sistemu. 5 Zbog toga, radi lakše ilustracije, moguãe je razlikovati dve vrste argumenata (ratio) koji se javqaju u procesu donošewa zakonodavnih odluka, odnosno razlikovawe pozitivnih i negativnih argumenata. Pozitivni jesu argumenti koji govore u prilog promena vaÿeãeg prava i donošewa novih pravnih rešewa i koji, istovremeno, vrše ulogu stimulativnih motiva za tok zakonodavnog procesa, kao i faktora koji prejudiciraju rezultat tog procesa. 6 Negativni pak argumenti jesu ti, koji osporavaju predloge zakonodavnih odluka i smeraju ka wihovom odbacivawu ili maksimalnom 2 Z i e m b i n s k i, Zygmunt (1975). Moralnosã jako czynnik ksztaltujacy stosowanie prawa, u: Etyka, br. 5, Poznanj, str Ibidem, str Ibidem, str O s s o w s k a, Maria (1986). Zarys socjologii moralnosci, Varšava, str Ibidem, str. 111.

226 ograniåavawu promena predlaganih u vaÿeãem pravu. Pozitivni argumenti predstavqaju prima facie argumente, ali mogu se pretvoriti u konaåne razloge i da ispune uslove neophodne za inicijaciju zakonodavnog procesa. Meðu ratio zakonodavnim odlukama (kako pozitivnim, tako i negativnim) moguãe je razlikovawe triju vrsta argumenata: 1) argumenti koji nemaju etiåki karakter, etiåki neutralni argumenti; 2) etiåki argumenti sensu stricte (moralni principi, norme ili ocene); 3) etiåki relevantni argumenti ( potencijalno etiåki argumenti", in spe etiåki argumenti). 7 Razlikovawe argumenata etiåke prirode i argumenata koji to nisu zavisi od koncepcije moralnosti prihvaãene u datoj etiåkoj teoriji. Razlikovawe argumenata etiåkih sensu stricte i etiåki relevantnih argumenata predstavqa podelu koja nalazi opravdawe samo u konsekvencijalistiåkim etiåkim teorijama, dok sa stanovišta deontološke etike nema gotovo nikakvog smisla. Naime, u svetlu konsekvencijalistiåkih etiåkih sistema svi argumenti koji govore za ili pak protivu zakonodavne odluke mogu da se smatraju moralno relevantnim argumentima. 8 Etiåki argumenti sensu stricte mogu se javqati u procesu obrazlagawa ili pravdawa zakonodavne odluke i to ili kao prosti, pojedinaåni moralni sudovi, ili kao sastavni delovi sindroma etiåkih argumenata sensu stricte, etiåki relevantnih argumenata kao i argumenata koji nemaju izraÿeno etiåko svojstvo. Moralni argumenti, razlozi u striktnom znaåewu, kao i moralno relevantni argumenti mogu da traÿe oslonac u etiåkoj argumentaciji kako deontološke, tako i konsekvencijalistiåke prirode. 9 Etiåki, kao i etiåki relevantni argumenti mogu predstavqati sa pravne taåke gledišta, relevantne ili pak irelevantne argumente. U zakonodavnom procesu pravno relevantni argumenti jesu vrednosti i principi neraskidivo vezani za pojam prava ili oni koji jesu povezani sa datim pravnim poretkom. Pravo, kao moralni minimum, definiše osnovne standarde qudskih ponašawa, stoga principi i vrline koje zagovara perfekcionistiåka etika u zakonodavnom procesu nemaju karakter pravno relevantnih moralnih argumenata. 10 U ciqu dokazivawa heuristiåke vrednosti gore navedenih pojmovnih distinkcija moÿemo razmotriti nekoliko primera obrazlagawa novog legislacionog akta ili pravdawa vaÿeãeg prava pomoãu etiåkih i etiåki relevantnih argumenata (vrlo bitnih sa aspekta prava). 1) Moralni princip dobrog Samariãanina predstavqa, prima facie, dobar razlog za eventualno donošewe zakona, koji bi predviðao pravnu 7 Z l e m b i n s k i, Zygmunt, Op. cit., str O s s o w s k a, Maria (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Varšava, str Ibidem, str. 63 i sl. 10 F u l e r, L. Lon (1999). Moralnost prava, Podgorica, str. 206 i sl. 229

227 230 obavezu pruÿawa pomoãi åoveku koji se nalazi u smrtnoj opasnosti, za svakoga ko moÿe da tu pomoã pruÿa bez izlagawa sebe (ili sebi bliskih osoba) ÿivotnoj opasnosti ili opasnosti po zdravqe ili druga vaÿna liåna dobra. Taj jednostavan pozitivan etiåki argument, koji obrazlaÿe donošewe zakonodavne odluke te vrste, poåiva na deontološkim premisama. 2) Retributivna teorija kaÿwavawa moÿe, takoðe, da predstavqa jednostavan moralni argument deontološke prirode, pravdajuãi obrazlaÿe donošewe pozitivne legislacione odluke, koja uvodi ili jaåa penalizaciju odreðenog ponašawa, koja se sastoji u povredi bitnih moralnih principa. Shodno retributivnoj teoriji, zloåinac mora biti kaÿwen, i to bez obzira na posledice koje moÿe da izazove primena kazne, jer je povredio moralnu zapovest. 3) U antiåkim i sredwovekovnim društvima, moralna zapovest zabrane oduzimawa tuðeg ÿivota ( ne ubijaj") bila je dovoqan razlog za donošewe i trajawe vaÿewa tih zakona koji su predviðali surove sankcije zbog ubistva. Moralna zabrana ubijawa drugog åoveka nije dovoqan argument za sliånu pravnu regulativu ili weno eventualno pravdawe. Danas se ubistvo kaÿwava ne samo zato što predstavqa kršewe moralne zapovesti i zasluÿuje adekvatan revanš, veã prevashodno zato, što ono predstavqa društveno opasno ponašawe koje ugroÿava pojam minimalnog društvenog reda, neophodnog za društvenu egzistenciju. Ta bi se opasnost mogla bliÿe odrediti i verifikovati pomoãu sledeãeg misaonog eksperimenta: moÿe se pokušati da se hipotetiåki predvide posledice ukidawa pravne zabrane ubistva u nekoj savremenoj drÿavi. Relativno se lako moÿe pretpostaviti, na osnovu brojnih empirijskih podataka, da u društvu, u kome bi ubijawe qudi bilo potpuno nekaÿwivo (ili pak potpuno legalno), qudi bi vršili spontane akte odmazde (po principu oko za oko"), ili organizovali individualnu ili kolektivnu samopomoã. Rastuãi talas nekontrolisanog nasiqa sigurno bi uništio, i to za kratko vreme, osnove društvenog poretka, neophodnog za opstanak društva. Sliåno dejstvo bi, verovatno, izazvala depenalizacija ili legalizacija nekih drugih ponašawa, koja savremeno kriviåno pravo definiše kao kriviåna dela (kraða, razbojništvo, seksualni delikti). 11 Opasnost po postojeãi pravni i politiåki poredak, kao i opstanak samog društva, uvek su predstavqali osnovni stvarni faktor koji je uticao na legislacione odluke, naroåito u oblasti kriviånog prava kao i tog prava, koje utiåe na wegov sadrÿaj. Ali, u savremenom racionalnom zakonodavstvu, taj je åinilac postao pozitivan argument i opravdawe kriviånog zakonodavstva. Usled protoka vremena i izvesnih promena u moralnom kodeksu, pojam kriviåno delo" je doÿiveo izvesnu demoralizaciju" jer u wegovoj biti nije kao nekada povreda moralnih naåela, veã društvena opasnost. Stoga, osnovni ratio penalizacije ubistva åoveka (ili drugih ponašawa koja se smatraju, u smislu pozitivnog 11 O s s o w s k a, Maria (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Varšava, str

228 prava, kriviånim delima) predstavqa kompleksni argument, sastavqen od etiåki relevantnog razloga (predviðawe posledica eventualne depenalizacije ubistva) i sensu stricte etiåkog razloga (moralna zapovest). 12 U deontološkom etiåkom diskursu moralni argumenti nadvladavaju sve ostale razloge. U konsekvencijalistiåkom etiåkom shvatawu moralni argumenti u strogom znaåewu te reåi mogu biti nadvladani od strane etiåki relevantnih argumenata. Argumentacija, koja govori protivu donošewa prava, åiji bi projekat poåivao na striktno etiåkim razlozima, oslawa se na pretpostavci nastanka negativnih nuspojava kao posledica wegove primene. Ukoliko te neplanirane posledice imaju negativnu aksiološku konotaciju sa aspekta datog pravnog poretka, onda racionalni zakonodavac mora da ih uvrsti u društvene gubitke pozitivne ili negativne legislacione odluke. 13 Ti se gubici bilansiraju sa oåekivanom i predviðenom dobiti kakvu ãe dati zakonodavna odluka, tako da ta quasi ekonomska raåunica (bilans gubitaka i dobiti) moÿe da naðe punu primenu prilikom donošewa zakonodavnih odluka, u kojima se vrši bilans moralno relevantnih argumenata (pozitivni i negativni razlozi). S druge strane, ekonomska raåunica nije od velike koristi u procesu stvarawa prava, u kome su angaÿovani autentiåni moralni principi, naåela i vrednosti. Ipak, i u takvim sluåajevima, racionalni zakonodavac mora da uzima u obzir predvidqive sporedne (nenameravane) posledice zakonodavne odluke i da wih povrgava konfrontaciji sa pozitivnim argumentima koji obrazlaÿu projekat nove pravne regulacije. 14 To je uslov sine qua non ne samo racionalnog zakonodavstva, veã i konsekvencijalistiåke etike. Negativni argumenti koji nadvladavaju pozitivne ratio zakonodavne odluke, jesu proceduralni principi, svojstveni datom pravnom poretku. To su, po Lonu Fuleru, moralno relevantni principi unutrašwe moralnosti prava. 15 Ti principi suÿavaju predmetni obim pravne regulative a pozitivni razlozi zakonodavne odluke mogu biti dovoqni za donošewe te odluke, ukoliko ispuwavaju zahteve unutrašwe moralnosti prava. Moralno relevantni principi svojstveni datom pravnom sistemu, mogu takoðe da obezbeðuju obrazloÿewe (kao sui generis pozitivni argumenti) za pozitivnu zakonodavnu odluku koja se odnosi na institucionalnu garanciju funkcionisawa pravne drÿave. 16 Kontroverze, kako u filozofiji prava tako i pravnoj etici (koja, po mnogima predstavqa wen derivat, iako su moguãe i druge interpretacije), izaziva pitawe: da li, i u kom stepenu, je moguãe i dopustivo (pravno i moralno) donošewe moralnih zakona po analogiji sa klasiånim zakonodavstvom, putem zakonodavnih odluka (tzv. moralno zakono F u l e r, L. Lon, op. cit., str O s s o w s k a, Maria, Podstawy, str G u r v i å, Ÿorÿ (1997). Sociologija prava, Podgorica, str F u l e r, L. Lon, Op. cit., str H a r t, Herbert L. A. (1994). Pojam prava, Podgorica Cetiwe, str. 206 i sl.

229 232 davstvo). Predstavqena teorija moralne argumentacije legislacionih odluka stvara metodološku osnovu za odgovor na to pitawe. Naime, jedno od paradigmatiåkih svojstava moralnosti sastoji se u tome da moralni principi i norme nisu oktroisani", ne mogu da budu konstituisani, mewane ili ukidane putem institucionalnih odluka. 17 U tom smislu moralnost, s obzirom na wenu suštinu, nikako ne moÿe da postane podruåje legislacionih aktivnosti. Ali, kada se govori o moralnom zakonodavstvu, najåešãe se ima u vidu nešto drugo, naime: 1) Doneti, u legislacionom procesu, pravni akti odnose se na moralno relevantnu materiju; 2) Sadrÿaj pravnih normi se podudara sa sadrÿajem moralnih principa; 3) Ustanovqeni pravni propisi nalaze obrazloÿewe ili opravdawe u moralnim principima (pravne norme koje su moralno ispravne). 18 Zapravo, to posledwe znaåewe moralnog zakonodavstva" ima veliki znaåaj za specifiånosti odnosa do kojih dolazi izmeðu prava i morala u zakonodavnom procesu. U mnogim oblastima zakonodavstva javnu moralnost pruÿa politiåkim organizacijama i legislacionim telima vaÿne argumente za vršewe ili nevršewe izmena u postojeãem pravnom sistemu. Ali, åak i u sluåaju kada veoma vaÿan moralni problem postaje predmet zakonodavne regulacije, moralni razlozi nikada nisu jedini i dovoqni za donošewe zakonodavne odluke. Takoðe, u procesu donošewa zakonodavne odluke koja se odnosi na pitawa od velike moralne vaÿnosti, bitnu ulogu igraju drugi (vanmoralni) argumenti (ekonomski, politiåki etc.). Kao motivi za odluåivawe oni vrše uticaj kako na tok, tako i na rezultat tog procesa, a u procesu legislacionog odluåivawa moralne i vanmoralne vrednosti predstavqaju, u veãini sluåajeva, suparniåke razloge zakonodavnih odluka. 19 Åak i najplemenitiji i najubedqiviji (sa aspekta etike) moralni razlozi koji bi opravdavali projekat zakonodavnog rešewa, nikada nisu dovoqni za konaånu legislacionu odluku jer donošewe, ukidawe ili promena pravnog propisa koji bi bili prouzrokovani jedino moralnim razlozima, koje se prima facie priznaju kao dovoqni za donošewe konaåne zakonodavne odluke, predstavqali bi, u suštini, duboko nemoralno zakonodavno rešewe. To bi, naime, bila povreda fulerovskog naåela unutrašwe moralnosti prava kao i etiåki relevantnih principa racionalnog zakonodavstva. 20 Racionalni zakonodavac mora u svojim aktivnostima da uvaÿava razliåitost pravnih i društvenih normi: dok pravo propisuje prava i obaveze, moral zna samo za obaveze; stoga se u teoriji åesto govori o 17 Ibidem, str Z i e m b i n s k i, Zygmunt, Op. cit., str F u l e r, Lon L., Op. cit., str Ibidem, str

230 imperativno-atributivnom svojstvu prava i imperativnom karakteru morala. Ipak, nesumwivo je da izmeðu prava i morala u legislacionom procesu postoji neraskidiva veza koja se ispoqava u åiwenici da pravo pozajmquje od morala kriterijume za odreðivawe prava i obaveza, dok moral, sa svoje strane, oslawajuãi se na pravo, doprinosi wihovom poštovawu. 21 Zvaniåna, oficijelna moralnost se moÿe, mawe ili više, razlikovati od faktiåke moralnosti, moralnosti društva. Ali, racionalan zakonodavac treba da teÿi ostvarewu društvene moralnosti jer se na taj naåin pravo pribliÿava pravdi kao moralnom minimumu LITERATURA F u l e r, Lon. L. (1999). Moralnost prava, Podgorica. G u r v i å, Ÿorÿ (1997). Sociologija prava, Podgorica. H a r t, Herbert L. (1994). Pojam prava, Podgorica Cetiwe. P e t r a ÿ i c k i, Lav J. (1999). Teorija prava i morala, Podgorica. O s s o w s k a, Maria (1986). Zarys socjologii moralnosci, Warszava. Maria O s s o w s k a (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Warszava. T a r a n o v s k i, Fjodor (1923). Enciklopedija prava, Beograd, str Z i e m b i n s k i, Zygmunt (1975). Moralnosã jako czynnik ksztaltujacy stosowanie prawa u: Etyka, br. 5, str LEGAL ETHIC IN A LEGISLATIVE PROCESS by Eva Maksimoviã Summary Mutual relatedness of law and morality appears at three levels of legal order (legislature, application of law and interpretation of law); since law and morality have a common origin and common goal, every legislative decision at the same time represents a political decision, and thus the realization of the goals of social policy. Arguments for making legislative decisions always have an ethical pretext, although the very notion of morality changed in time. Ethical arguments could be sensu stricte also ethically relevant, which was noticed by numerous theoreticians. For several years, there has been a theoretical discourse about that issue among sociologists, philosophers of morality and, above all, legal theoreticians. In that discourse, moral arguments surpass all other reasons, although the principles of differentiation of legal and moral norms are more or less agreed upon. Another controversial issue is if, and to which degree, it is possible and permissible to pass moral laws analogically to classical legislature. People also talk about moral legislature" which reflects the specificity of the relation between law and morality in the legislative process. It is a general conclusion that the rational legislator in the legislating process has to start from the principles of law as a moral minimum. 21 P e t r a ÿ i c k i, Lav I. (1999). Teorija prava i morala, Podgorica, str F u l e r, Lon L., Op. cit., str

231

232 UDC 323.1(=163.41) 18/19" Pregledni nauåni rad Saša Markoviã NACIONALNI IDENTITET SRBA U 19. VEKU I POÅETKOM 20. VEKA SAŸETAK: Namera rada je prikaz aktuelnog odnosa prema odreðewu nacionalnog identiteta u svetu i zemqama ålanicama Evropske unije, a nakon toga i u skladu s afirmacijom aktuelnosti. Prikazan je odnos prema genezi nacionalnog identiteta kod Srba od poåetka 19. veka pa do 20-ih godina 20. veka. Koncepcijski rad se bazira na rasvetqavawu uloge obrazovawa i kulture u nacionalnoj identifikaciji i na pojavi jugoslovenske ideje i odnosu prema woj u naznaåenom periodu. KQUÅNE REÅI: nacionalni identitet, obrazovawe, kultura. AKTUELNOST NACIONALNE DRUŠTVENE IDENTIFIKACIJE DANAS Posle pada berlinskog zida i urušavawa komunistiåke ideologije i socijalizma kao društveno-ekonomskog poretka devedesetih godina prošlog veka, izazov nametawa unifikovanog svetskog identiteta, koji se otvorio dominantnim drÿavama sveta bio je isuviše primamqiv da bi se izbegao. Slast pobede umawila je samokritiånost, a viziju pretpostavila realnosti. Istorija svedoåi da se to ne dešava prvi put naprotiv. Ovakav duhovni miqe, u najmoãnijoj sili Sjediwenim Ameriåkim Drÿavama otvorio je put neoliberalizmu odnosno uåewu Frensisa Fukojame o kraju istorije". To je zapravo bila pretenciozna ideološka konstrukcija koja je trebalo da ovekoveåi i mundijalizuje graðansko društvo ameriåkog tipa. Svet je jedinstven, ekonomski globalan, interesi se proÿimaju, potrebe za tradicionalnim društvenim odnosima optereãene sukobima interesa, koji su se najåešãe ratom rešavali, više ne postoje. O toj i takvoj globalizaciji pisao je i drugi veliki ideolog modernog neoliberalizma i rodonaåelnik ekonomike slobodnog trÿišta Milton Fridman. Isto onako kao što svako jutro, kada se budim, znam da se neizbeÿno raða sunce, tako i globalizacija predstavqa nuÿno dogaðawe koje nije stvar voqe, niti je stvar qudskog izbo-

233 236 ra". Trebalo je ovo da bude eshatološka pobeda nad bezubim i beznaåajnim nacionalizmom" koji je nestajao pred trijumfalnim prodorom demokratije. Pri svemu ovom dešavalo se to da je demokratiånost izgubila svoj identitet izbora i slobodne voqe. Pretvorila se u sluškiwu uniformnog modela sa prostora zapadne hemisfere. Iako je i kao takva nesumwivo imala svoje suštinske vrednosti, wena prepoznatqivost i vrednost postali su marginalni kvalitet s obzirom na to da se nametala u formi jedinog i nuÿnog dobra". Sukobi koji su potresali prostor nekadašweg Sovjetskog Saveza i nekadašwe Jugoslavije uklapali su se u ponuðenu koncepciju neoliberalnog globalizma kao nedovoqni stepen istorijskog razvitka naroda na tim ne mnogo sreãnim prostorima". Meðutim, teroristiåki napad 11. septembra godine bio je otreÿwewe. Svega nešto malo više od jedne decenije trajala je iluzija neoliberalne škole. Fukojama godine objavquje kwigu Izgradwa drÿave upravqawe i svetski poredak u 21. veku u kojoj vrši kopernikanski preokret, vraãa se tradicionalnom uåewu da je jaka drÿava sa zdravom nacijom osnovni uslov napretka. Pokazalo se da je nacionalno pitawe i daqe veoma aktuelno. Zapravo trajnost i otvorenost nacionalnog pitawa ima dubqi kolektivni psihološki izvor i smisao. Svaki åovek jeste posebna individualnost, razliåita od svih drugih individualnosti, jeste svet za sebe i svako ÿeli da saåuva bar deo te sopstvene individualnosti. Ali åovek je istovremeno i individualnost koja se samo u grupi, u kolektivitetu, u åvrstoj zajednici moÿe ostvariti i afirmisati." 1 U isto vreme i Fridman priznaje da nije bio u pravu kada je veliåao ekonomski model privatizacije i savetovao bivše socijalistiåke drÿave da sve treba privatizovati. Pokazalo se da je vladavina zakona verovatno elementarnija od privatizacije." Savremena istoriografija ali i ideološke koncepcije Evropske unije nisu u potpunosti podrÿavale neoliberalne tonove koji su dopirali s druge strane Atlantika. Iako je tendencija u odreðenoj meri instrumentalizovanog ali istovremeno i argumentovanog pristupa osnovnim društvenim kretawima evropske istorije prisutna, ambicije evropskih istoriåara i ideologa imaju respektivno realistiåniji pristup u odreðewu prema prouåavawu prošlosti i wenom uticaju na savremene dogaðaje. Upeåatqiv primer ovog koncepta je voluminiozni interdisciplinarni projekat Izgradwa Evrope" pod rukovodstvom uglednog istoriåara Ÿak le Gofa. Deo ovog projekta je i rad nemaåkog istoriåara Hagena Šulcea åije je delo Drÿava i nacija u evropskoj istoriji objavqeno i kod nas. 2 Šulce insistira na vremenskoj dimenziji razumevawa problematike kao i na komparativnom pristupu pojmovima drÿave i nacije. Prouåavawem evropske istorije dolazi se do podataka koji go- 1 P o p o v, Å. (1997). Portret i razgovor, Nastava istorije, Åasopis Saveza istoriåara Jugoslavije, broj 6, godina, Novi Sad, str, U okviru biblioteke Evropa" pod uredništvom Slobodana Samarxiãa, u prevodu Slobodanke Kovaåeviã, izdavaåka kuãa Filip Višwiã".

234 vore o autohtonosti i razliåitosti razvoja drÿava i nacija. Ova razliåitost evidentna je u istorijskim epohama i geografskim lokalitetima, kao i u modelima razvitka drÿave i nacije od naroda do naroda Evrope. Kroz zanimqiv naåin predstavqawa istorije Evrope zasnovan na analizi razvoja ideje drÿave i nacije, Šulce nam govori da su nacije i nacionalne drÿave još uvek ÿiva kulturna i duhovna biãa i izraz one raznovrsnosti bez koje bi Evropa izgubila svoju suštinu", odnosno da evropsko ureðewe moÿe biti trajno samo ako vodi raåuna o nacijama, wihovim dugim istorijama, wihovim jezicima i wihovim drÿavama. Pored toga tu su i regioni i pokrajine proistekli iz drugih tradicija i koji su postali zaviåaji, posebno bliski qudskim srcima. Tu su i opštine, u kojima se odigrava vidqivi svakodnevni ÿivot i gde se donose lako shvatqive odluke. Sve ãe to biti moguãno zajedno sklopiti ukoliko se buduãa Evropa bude ustrojila u duhu supsidijarnosti: jedna relativno labava drÿavna tvorevina s više politiåkih etaÿa, u kojoj bi se svakoj višoj etaÿi smelo delegirati samo ono što se nije moglo rešiti na niÿoj". 3 Ova istorija objediwuje više modela odreðewa nacije. Sijejesovo: Narod åini naciju. Nacija daje drÿavni ustav. Nacija je izvor suvereniteta." 4 Istorijski se konkretizovalo kroz proces formirawa nacionalnih drÿava. Razvojni put ove ideje išao je ka dodatnom odreðewu jer je ona postala garant za demokratiju i parlamentarizam". Neke drÿave su, tokom svog nacionalnog odreðewa, prihvatile tzv. kulturni model nacije koji se temeqi na zajedniåkom jeziku i svesti o zajedniåkoj pripadnosti. Bez obzira na znaåajan politiåki, i pre svega, ekonomski uspeh evropskih integracionih procesa nacionalna drÿava nije suvišna 5 jer weni politiåki i pravni mehanizmi poåev od ustavnopravnih organizacija do upravnih organizacija, nisu našli svoju zamenu. Zasada je samo nacionalni drÿavni okvir u stawu da bude zaštitni omotaå demokratskim i liberalnim institucijama". Iz svega ovog proizilazi da, iako je tendencija stvarawa nadnacionalnosti bitna karakteristika Evrope posle Drugog svetskog rata, bilo kakva apsolutizacija nadnacionalnog kako na politiåko-ekonomskom tako i na kulturno-jeziåkom planu zapravo predstavqa još jedan instrumentalizovani ideološki pristup nedovoqno utemeqen i istorijski kontraverzan. Ovo stanovište, ima i svoje oponente koji ne smatraju opravdanim revitalizaciju nacije. Jirgen Habermas je jedan od vodeãih evropskih mislilaca koji se zalaÿe za redefinisawe odnosa drÿave i pojedinca, 3 Š u l c e, H., str Š u l c e, H., str Ipak, kako nam to Šulce pokazuje, ma koliko integracije bile ubrzane i intenzivirane, još uvek je rano govoriti o potpunom odumirawu ideje o nacionalnoj drÿavi. Mnoge od funkcija nacionalne drÿave kao i ideja nacije još uvek ostaju trajna odrednica u domenu funkcionisawa društvenog ÿivota jednako kao i u sferi oblikovawa identiteta društvenih zajednica." S t a n k o v i ã, Dejan, Vuk, Š u l c e, Hagen (2004). Drÿava i nacija u evropskoj istoriji, Nova srpska politiåka misao, strana1.htm*2. 237

235 238 a multikulturalizam je podesan model za to redefinisawe. On ukazuje da je ovo doba dezintegracije klasiånog oblika nacije-drÿave" 6 idaje samo u kratkom periodu demokratska nacija-drÿava iskovala tesnu vezu izmeðu 'etnosa' i 'demosa', a da graðanstvo nikad nije bilo konceptualno povezano s nacionalnim identitetom." 7 U svakom sluåaju kompleksnost problema pravca buduãeg odreðewa Evropske unije, pre svega, zahteva sveobuhvatni dogovor vodeãih odnosno motornih drÿava Evrope. Usaglašavawe wihovih stavova mogao bi da bude predlog moguãeg modela. Insistiraãu na åiwenici da u Parizu još uvek postoji jasna tendencija sagledavawa problema nacionalnosti u Centralnoj i Istoånoj Evropi u terminima individualnih demokratskih prava unutar jedne drÿave jakobinskog tipa koji prevazilazi etniåke podele, dok Nemci i daqe razmišqaju u terminima kolektivnih prava mawina. Od Francuska je u ime, pre svega, otpora nemaåkom proboju u Istoånu Evropu, zatim u ime stabilnosti, podrÿala relativno znaåajne multietniåke drÿave (kao Åehoslovaåku i Jugoslaviju), dok je Nemaåka pre podrÿala ponovno spajawe regiona na etniåkoj osnovi. Ovo su dve razliåite koncepcije koje imaju svoje korene u 19. veku: francuska koncepcija poåiva na graðanstvu, prema tradiciji Ÿan- -Ÿak Rusoa i Renana, nemaåka na narodnosti, prema romantiåkoj tradiciji. Moramo konstatovati da je s raspadom Jugoslavije i Åehoslovaåke nemaåka koncepcija izgleda trenutno prevagnula." 8 Imajuãi u vidu da je pomenuti projekat Ÿaka le Gofa okupio i nemaåke i francuske intelektualce, sklon sam mišqewu da je dogovor proces koji se ostvaruje s namerom da odgovori na svaki potencijalni izazov, a da ãe naizgled nepomirqivost graðanske i etniåke koncepcije biti prevaziðena odluånim predlogom koji je zasnovan na istraÿivaåkom odreðewu istorije evropskih naroda i definisan multinacionalnim i multikulturnim pristupom u izgradwi evropskog identiteta. 6 D i v q a k, S. (2002). Nacija, kultura i graðanstvo. Beograd: Sluÿbeni list, str Bliÿe o tome H a b e r m a s Jürgen: On the Relation between the Nation, the Rule of Law, and Democracy; H a b e r m a s Jirgen (2002). Postnacionalna konstelacija, Beograd: Otkrovewe. 8 S u t u, Ÿorÿ-Anri (2001). Neizvestan savez. Istorija evropske zajednice, Beograd: Klio, str , U Sutuovom pristupu pisawu istorije lako je primetiti dvostruku sklonost: najpre darovitost za minucioznu analizu smisao za teško uoåqive, ali znaåajne nijanse pojedinih problema a zatim i sposobnost uopštavawa koja je, po kartezijanskom obrascu jasna i zaokruÿena. Otuda, uprkos velikom broju saopštenih åiwenica i uporednom praãewu razliåitih procesa, Sutuove analize zavreðuju dodatni napor åitaoca jer nude, u skoro svakom odeqku, nova tumaåewa procesa i dogaðaja koje je teško uopštavati na standardan naåin. Premda na prvi pogled napisana najpre za struånu publiku i studentsku populaciju, monografija Nesiguran savez svojim utemeqenim analizama i pouzdanim tumaåewima nudi mnoštvo odgovora na pitawa o našoj sadašwosti, otkrivajuãi mnoge meandre savremene istorije Evrope koji su do sada nezasluÿeno izmicali paÿwi naše javnosti." B a t a k o v i ã, Dušan, Sutu Ÿorÿ-Anri pouzdani tumaå savremene evropske istorije, Neizvestan savez, str

236 239 ISKUSTVA SRPSKOG NARODA Upravo ovo stanovište, bez obzira na gorka iskustva iz proteklog perioda, zahteva istraÿivawe, reaktivirawe i preispitivawe opredeqewa nacionalnog identiteta i postizawa širokog društvenog konsenzusa u vezi s wim. Odreðewe našeg nacionalnog identiteta jeste kontinuitet ideje koja se javila u vezi s poåetkom Prvog srpskog ustanka, odnosno krajem 18. i poåetkom 19. veka. Pokušaji da govorimo o sebi samima, nisu bili åesti ne zato što nije bilo potrebe za wim veã zato što su se podrazumevali i bili navodno toliko oåigledni, a i kada su se pojavqivali bili su vrlo åesto instrumentalizovani odreðenom interesnom politikom. U vezi s pravilnim odnosom prema nacionalnom identitetu, od wegove geneze pa do sredine 20. veka, treba se odrediti u odnosu na dva bitna åinioca; to su: 1. uloga kulture i obrazovawa u nacionalnoj identifikaciji i 2. jugoslovenska ideja i odnos prema woj. ULOGA KULTURE I OBRAZOVAWA U NACIONALNOJ IDENTIFIKACIJI Obrazovawe pojedinca odnosno nacije u vreme tzv. nacionalnog romantizma, tokom 19. i s poåetka 20. veka bilo je podreðeno oslobodilaåkim pregnuãima. Bili su vrlo retki glasovi o potrebi uporednog rada i na osloboðewu teritorija i na prosveãewu stanovništva, odnosno na formirawu nacionalnog identiteta snagom racionalnog, a ne emotivnog. Nacionalna ideja kod Srba formira se kao tzv. lingvistiåki tip nacije, odnosno kao ideja da je nacija zajednica jezika pri åemu je jezik najuniverzalnije društveno oruðe åinilac objediwavawa i povezivawa pripadnika nekog društva". 10 Na taj naåin odreðena i omeðena srpska nacija u nameri da se otrgne od turske vladavine vapila je za prosvetiteqskom delatnošãu. Prva konstatacija duhovne zaostalosti našeg naroda i wenog prevazilaÿewa putem prosveãewa potiåe od Jovana Rajiãa, 11 a potom i Dositeja Obradoviãa, odnosno od Srba koji su ÿive- 9 S druge strane, na Balkanu ne postoji isti motiv nacionalnog preporoda. On je u srpskom sluåaju poåeo s istom idejom, kao u Francuskoj i sredwoj Evropi, da je nacija zajednica jezika. Taj lingvistiåki tip nacije je prisutan u filozofiji Dositeja Obradoviãa, Johana Kristofa Bartenštajna (1761) i svih srpskih racionalistiåkih pisaca iz vremena prvog srpskog nacionalnog programa Gravamina et postulata na Temišvarskom saboru godine. Najdoslednije je obrazloÿena u kwizi Stefana Novakoviãa o 'srpskoj ili rascijanskoj naciji" iz On je pored toga isti tekst štampao i na latinskom jeziku", E k m e å i ã, Milorad, Evropski okviri i karakter Srpske revolucije , u: Evropa i Srpska revolucija , Novi Sad: Platoneum, str I v i ã, P. (1971). Srpski narod i wegov jezik, Beograd, str Rajiãeva teorijska paradigma bi se mogla definisati kao istoåna varijanta prosvetiteqstva ukrštena sa zapadnim racionalizmom, što se da razumeti ako se zna da

237 240 li u Habzburškoj monarhiji. 12 Na prostoru monarhije, meðu Srbima je poåeo da se stvara graðanski sloj koji je svoj identitet profilisao intenzivirawem obrazovawa. 13 Ovo je bio znaåajan istorijski trenutak jer se pojavio odreðen sloj u srpskom narodu koji je svoj uticaj zasnivao na kulturnom i obrazovnom radu i koji je iskustveno, iako malobrojan, posvedoåio u kom pravcu treba nacionalni rad da se kreãe. Po Dositeju, naš narod bio je duhovno zaostao. Toj zaostalosti mogao se uåiniti kraj samo putem prosvete, što ãe reãi putem škole koja bi širila znawa steåena razumom. 14 On je nacionalni problem postavio kao kulturni problem istiåuãi prosveãivawe kao preduslov narodnog preporoda. Prosveãewe kod Srba se razvijalo u širokom zapadnoevropskom i ruskom duhovnom kontekstu. Ono je predstavqalo sloÿeni kulturni sistem zasnovan na dostignuãu srpskog duhovnog razvitka i ukquåivalo je temeqne principe prosveãenosti zapadnih mislilaca i ideje ruske racionalistiåke literature." 15 Protivnik wegovog laici- je Rajiã glavno obrazovawe stekao u Kijevu gde je tada preovladavao duh zapadne sholastike Od nemerqive je ne samo nauåne, nego i politiåke vrednosti po odrÿawe nacionalne svesti i vere u tom vremenu pritisaka Beåa, to što je Rajiã istoriju svog i, ne samo po tadašwem potåiwenom poloÿaju, wemu srodnih naroda 'iz tmi zabvenija izjataja' i velika je šteta što delo nije bilo štampano veã tada kada je završeno (1768. godine). Nema sumwe da bi ono, takvo kakvo je nedovršeno i nesavršeno bilo, ipak izazvalo u 60-tim i narednim godinama 18. veka nacionalni politiåki polet kod Srba u Ugarskoj, koji bi, bez obzira na razmere, izvesno dao wihovoj istoriji nešto drugaåiji smer. Narod koji nema, taånije koji ne zna svoju istoriju, od drugih se ne smatra politiåkim narodom Onako uåen, Rajiã je naprosto morao biti veliki poklonik nauke. Nijedan pa ni politiåki progres u društvu nije, po wemu, moguã bez nauke On je u svoju tezu åvrsto uzidao elemente kulta nauke i obrazovawa", S i m e u n o v i ã, Dragan (2002), Politiåka misao Jovana Rajiãa, Zbornik radova sa nauånog skupa Jovan Rajiã, istoriåar, pesnik i crkveni velikodostojnik, SANU, Ogranak u Novom Sadu, Novi Sad, str Svoju individualnost i posebnost u Habzburškoj monarhiji Srbi su istakli i u kulturi, umetnosti i kwiÿevnosti. Oni su još u drugoj polovini 18. veka, pre Maðara i drugih naroda u Austriji, zapoåeli s pokretom za uvoðewe narodnog jezika u javnim i sluÿbenim komunikacijama (u 'svojim' magistratima, opštinskim veãima, na Narodno-crkvenim saborima). Iako je crkvenoslovenski jezik ostao sluÿbeni u crkvenoj upotrebi i bogoslovskoj kwiÿevnosti, narodni jezik je, postupno, prevladavao u javnim manifestacijama pošto je tzv. slavenoserpski jezik jezik intelektualaca i pisaca u odnosu na crkvenoslovenski, sadrÿao sve bitne odlike narodnog govora. Dositej Obradoviã i wegovi sledbenici uåinili su u tom pogledu presudan prelom. Terezijanske i jozefinistiåke reforme nameravane ka unifikaciji, posredno i germanizaciji društvenog i kulturnog ÿivota brojnih i meðusobno razliåitih narodnosti u Monarhiji u stvari su doprinele jaåoj individualizaciji Srba i u crkveno-verskom, i u nacionalno-politiåkom i u kulturno-prosvetnom pogledu", S t o j a n å e v i ã, Vladimir (1998), Srpski narod u svojoj novijoj istoriji, kraj 18. i poåetak 20. veka, Novi Sad: Prometej, Pravoslavna reå, str Iz poznate Bibliografije srpske kwige 18. veka dr Georgija Mihailoviãa moÿe se, osim izdavaåko-bibliografskog sadrÿaja kwige videti i kakva je bila duhovna orijentacija åitalaåke publike u ÿeqi za obrazovawem i intelektualnim potrebama našeg graðanstva, ali i širih kulturnih slojeva srpskog društva koje je, posle punog jednog veka od Velike seobe pod patrijarhom Åarnojeviãem, prešlo dugi put svoje evolucije u debalkanizaciji srpske kulture ka prihvatawu obrazaca i primera savremene evropske kulture (sa puno obzira za pozitivne tekovine nacionalne kulture iz prošlosti i istorijsku tradiciju)", S t o j a n å e v i ã, Vladimir, Srpski, str J o v a n o v i ã, S. (2005). Kulturni obrazac, Beograd: Stubovi kulture, str Slavänskie narodœ Ygo-Vostoånoö Evropœ i Rossiä v H v. (2003). Moskva: Rossiöskaä Akademiä Nauk, Institut slavänovedeniä, Nauka, str. 146.

238 ziranog moralizma koji je nudio trezvenost i racionalnost bila je crkva. 16 Uloga Srpske pravoslavne crkve kao konzervatora tradicionalnih vrednosti i åuvara ishodišta i za zdravi patriotski oseãaj i za potrebu duhovnog uzdizawa nacije nije trebalo da bude, a åini se nije bila ni predmet kritike. Pravoslavni su dakle u celini uporni, nepomirqivi predstavnici teÿwe za samostalnim nacionalnim i kulturnim ÿivotom i pravoslavna vera je etiketa, koja te teÿwe najboqe obeleÿava." 17 Dogodilo se to da je u vreme poåetka nacionalne revolucije, umesto odmerenog odnosa racionalnog i romantiåarskog zanosa dominirao ovaj drugi proÿet religioznim iracionalizmom i punoãom oduševqewa. 18 Za oba pristupa duhovni i slobodarski svetionik prošlosti bila je sredwevekovna srpska drÿava loze Nemawiãa. Meðutim, ona nije sagledana u realnom kontekstu postojawa i kritiåkom promišqawu veã kao istoånik slobodarske tradicije i pravedne ÿrtve ali i grešnosti. Mit koji se raðao na ovaj naåin, a koji je prenebegavao åiwenice iz prošlosti i åesto gubio dodir sa stvarnošãu imao je mnogo veãu pretenziju od tek podsticajne energije u borbi za osloboðewe. 19 Nepismeno i neobrazovano stanovništvo Srbije trebalo je opismewavati i obrazovati; u protivnom ono je nekritiånoj virtualnoj stvarnosti, uquqkanoj samodovoqnošãu nudilo izobiqe plodnog tla. 20 Na putu odreðewa nacionalnog identiteta, u narednim vremenima, nezaobilazno je ime Vuka Karaxiãa. Wegova višeslojna istraÿivawa Srpski prosvetiteqi, kao temeqne vrednosti proširivawa prosvetiteqstva izrazili su, pre svega, kritiåki odnos prema postojeãoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Oni su zahtevali ograniåewe wene uloge u religioznoj sferi, razvitak svetovnog obrazovawa, prelazak literature na narodni jezik i opštu demokratizaciju i humanizaciju kulture", Slavänskie narodœ, str C v i j i ã, J. (1908). Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitawe, Toc Ideja da se nacionalna stremqewa srpskog naroda izvedu iz uåewa pravoslavne crkve" postojala je i u periodu od godine do godine, a wen poåetak vezuje se za Srbima poslanie iz Moskve" koje je godine napisao Aleksej S. Homjakov istaknuti slovenofil. Prvi i osnovni slovenofilski savet Srbima tiåe se oåuvawa wihovog 'jedinstva u veri' ", tj. jedinstva u pravoslavqu koje je istinito poznavawe Boga i Spasiteqa našeg, åisto od svake jeresi i laÿi, kojima su pomraåeni zapadni narodi". 19 Samosvojno obiåajno pravo Srba, kao dubokoj istorijskoj i kulturnoj baštini sredwevekovne srpske drÿave i drÿavnosti, ÿiva narodna svest iako snaÿno pritisnuta tuðinskom turskom upravom i tuðinskim uplivima, postojawe društveno-ekonomskih oblika samouprave koju je mawe ili više tolerisala turska uprava, kao i ukupna filozofija ÿivota Srba imali su, u idejnoj sferi društvenog ÿivota srpskog naroda, åvrstvo utemeqena osnovna naåela i ÿivotnu praksu koje je, sa svoje strane, Francuska revolucija izbacila kao svoja univerzalna i revolucionarna naåela godine i prvih godina uåvršãewa i izgradwe novog reÿima. Sa mnogo sliånosti ali i sa izvesnim razlikama, i Francuska i Srpska imale su dodirnih taåaka, i generalno teÿile su istim istorijskim i humanitarnim ciqevima progresa i nove demokratske, graðanske civilizacije", S t o j a n å e v i ã, Vladimir, Srpski, str Specifiånost Srbije je što je ona na prelazu iz 19. veka u 20. vek imala najmlaðe stanovništvo u Evropi; åak 53,75% graðana imalo je mawe od 19 godina, a broj nepismenih je iznosio 79,7%", T r g o v å e v i ã, Q. (2003). Planirana elita. Beograd: Istorijski institut, str. 229.

239 242 daqe su razvijala potrebu za kritiåkim i racionalnim sagledavawem stvarnosti. 21 U svojim istraÿivawima prošlosti bio je dosledan realistiåkom pristupu i bio pod uticajem nemaåkog romantizma. 22 To je uslovilo da je Vuk prihvatio shatawe nacije kao duhovne porodice. Po wemu su Srbi imali nacionalni karakter zasnovan na narodnim umotvorinama, obiåajima i verovawima. To je vodilo ka ideji o Srbima kao jednom herojskom narodu åije je junaštvo oplemeweno pravdoqubivošãu. Vukove narodne pesme, kosovski mit i Wegoševa religiozna filosofija o vaseqenskoj borbi izmeðu Dobra i Zla dali su poåetni podstrek razmišqawu o našem nacionalnom karakteru. Problematiåna konstatacija je bila što je ovaj tzv. kwiÿevni nacionalizam bio i ostao najtrajniji podstrek razmišqawima o nacionalnom karakteru. S kultom kwiÿevnog nacionalizma išao je i politiåki. Omladina tih vremena, imajuãi pred oåima poqsku borbu za osloboðewe i talijansku i nemaåku borbu za narodno ujediwewe, ÿelela je i traÿila da se sve narodne snage usredsrede i kod nas samo u tom pravcu Samo, kod tih mladih qudi, kao kod svake omladine uopšte, nije bilo uvek dovoqno strpqewa i razumevawa za relativnosti. Naši su qudi, poneseni oduševqewem, tvrdo verovali da je naš protivnik, tada kao takav smatran skoro preteÿno Turåin, teÿak bolesnik i da borba s wim neãe imati izuzetnih napora. Naša se snaga precewivala. Glavni pesnici tog borbenog naraštaja palili su svet. Ðura Jakšiã kliktaãe još sedamdesetih godina: Šta ãe nam ovaj mir Ovaj blatomir? Zar nije boqe borba, i krv, i noÿ, I krvav onaj pir? Na oruÿje! Srbin je junak, junak je grom, Smrskaãe teme dušmaninu svom." U ovom smislu karakteristiåno je Vukovo delo Kovåeÿiã (1834). Delo je višeznaåno, dokumentovano i sadrÿajno i što je posebno vaÿno iznosi poglede i shvatawa (a kritiåki je dobro podrÿano) o suštini srpske narodne stvarnosti, sagledano kako iz etnografsko-etnološkog, društveno-istorijskog tako i kulturološkog ugla. U ovom delu Vuk je poloÿio osnov za nauåno razaznavawe kompleksa srpske stvarnosti i srpskog nacionalnog pitawa u kontekstu savremenih istorijskih okolnosti." S t o j a n å e v i ã, V., Srpski narod, str Daniåiãev uåiteq Vuk Karaxiã prihvatio je socijalne i politiåke ideje Avgusta Ludviga Šlecera, profesora protestantskog Univerziteta u Getingenu, åiju je popularnu istoriju sveta Daniåiã pripremio za štampu i izdao na srpskom u vreme kojim se bavio"; Ð o r ð e v i ã, Ÿivota (1990). Vuk o vlasti, Glas SSS H Srpske Akademije nauka i umetnosti, Odeqewe istorijskih nauka, kw. 7, Beograd, To uzbuðeno doba puno krvi i usplahirenosti, sa napetim oåekivawem novih vaÿnih dogaðaja u Evropi i na Balkanu, ÿivo je uticalo na uzbudqive duhove naše omladine. Tad se u woj stvorio kao ideal tip 'pravog Srbina' ili Srbende, kako se onda govorilo, åoveka koji bi bio sav 'napojen nacionalnim duhom'. Wegov ciq imalo je biti ujediwewe Srpstva i obnova velikog Dušanovog carstva. Tad se kod nas o Dušanu najviše pevalo i govorilo i knezu Mihailu najviše što se moglo poÿeleti bilo je to, da posta-

240 Iako su obrazovawe podsticali kao najbitniju delatnost koja treba narod da izvede iz zaostalosti, åini se da su reåi i Vuka i Wegoša ostajale u datom trenutku moguãnosti privilegija malobrojnijih. 24 Šaquãi, godine, crnogorske mladiãe u sredwe škole u Srbiji, Wegoš je pisao Garašaninu: Koliko mi je god moguãe bilo, toliko sam se trudio, pa i sad neprestano trudim se kako bih malo po malo rasprostranio meðu ovim narodom obrazovanije i na taj konac zaveo sam zasad male, a po vremenu nastojaãu osnovati i više škole, jer sam uvjeren da su one najpouzdanije sredstvo kojim jedan narod do obrazovanija i prosveštenija sqedovateqno do prave sreãe doãi moÿe " 25 U nameri da bude åesni i blagorodni Jevropejac" Wegoš je, u samoj suštini svog dela, nameravao da narod izvede iz zaostalosti putem obrazovawa ali i da oslobodi svoj narod viševekovnog ropstva. To je ono što su Wegošu priznavali i wegovi protivnici. I tako se kroz sve wegove govore i postupke provlaåi uvek ista nit, uvek ÿeqa za 'prosvjeãenim svijetom', za prosvetom, ma i u najmawoj Crnoj Gori, a pored toga, kao senka koje ne moÿe da se oslobodi, ide uporedo potreba za barutom i topovima." 26 Nacionalna emancipacija bila i jedna od najbitnijih vrednosti za koje su se zalagali i liberali u Srbiji. Liberalizam kao uåewe po prvi put je zahvatio i Srbe u Kneÿevini Srbiji i Srbe u Habzburškoj monarhiji. Ovo uåewe imalo je znaåajnog uticaja na formulisawe specifiånog nacionalnog identiteta i izuzetno vaÿno je bilo to što se ono pojavilo u vreme nacionalne borbe za osloboðewe. Liberali su smatrali da je bez graðanskih sloboda nemoguãa nacionalna emancipacija, odnosno da su borba za nacionalno i politiåko osloboðewe meðusobno uslovqene." 27 Ova konstatacija svedoåi o neposrednom uticaju ne ravan Dušanu. Pravi Srbin imao je da nosi, bar u paradama, narodno odelo; da neguje kult narodne pesme i narodnih obiåaja; da voli sve što je srpsko. Trebalo je odbacivati ono što je tuðinsko; naroåito je bilo dosta povike na 'truli zapad'. U tom oduševqavawu za sve što je srpsko otišlo se u preterivawe. Srbi su oglašavani za prvi narod; åak su neke zanesene budale pevale i o srpskom nebu i o Srbinu bogu na wemu. Jedan je pesnik åak imao ovakve stihove: Kad me vidi nek uzdane ãerka tuðina: Boÿe, Boÿe, što ja nisam Diåna Srpkiwa!" Taj romantiåarski zanos unosili su u narod preteÿno Srbi iz Vojvodine. Glavni i najboqi pesnici našeg romantizma, qudi od velikog talenta, Jovan Jovanoviã Zmaj, Ðura Jakšiã, Laza Kostiã, bili su Vojvoðani"; Ã o r o v i ã, V., http: // 24 U odnosu na broj stanovnika, Srbija je tridesetih godina 19. veka imala 0,37% uåenika na sto stanovnika, da bi poåetkom veka wihov udeo u ukupnom stanovništvu bio 4,55%. T r g o v å e v i ã, Q., Planirana elita str A n d r i ã, Ivo (1996). Wegoš kao tragiåni junak kosovske misli, Podgorica: Oktoih, str A n d r i ã, Ivo, str B e š l i n, Branko (2005). Evropski uticaji na srpski liberalizam u H H veku, Novi Sad: Izdavaåka kwiÿarnica Zorana Stojanoviãa, Sremski Karlovci, str

241 244 tadašweg savremenog nemaåkog i italijanskog nacional-liberalizma åija je suština idealizam u doslednosti ideji o emancipaciji naroda putem parlamentarizma i graðanskih sloboda. 28 Parlamentarizam i slobode oliåene u demokratskom društvu nisu mogle da budu nakalemqene na narodno iskustvo i arhaiånu vlast koja je imala obrasce vrednosti u istoånim despotijama, upravo suprotno, zahtevale su odgovornost sprovoðewa i zrelu i obrazovanu liånost. 29 U tom kontekstu srpski narod je gubio dodir sa svojim elitnim intelektualnim predstavnicima, stvarao se procep koji je pretio da ugrozi ideju prosveãewa i osvedoåi ideju voðewa populacije od strane odabranih koji imaju pretenziju da odrede opšte dobro. Idealizam, neozbiqnost i neodgovornost 30 ali i prisutni karijerizam 31 kod inteligencije marginalizovao je i pasivizovao uåešãe naroda. Doslednost ovom stavu predstavqa i doktrina napredwaka koji, nadovezujuãi se na klasiåni liberalizam i zahtevajuãi odanost slobodarskim principima, stvara odnos podozrivosti i nepoverewa u narod. Wim se manipuliše a, kako je pisao Milan Piroãanac istaknuti prvak Napredwaåke stranke glavno je obezbediti prevagu uma nad sirovim brojem." 32 Politiåko odreðewe nacionalnog pitawa, u tadašwoj Srbiji, egzistiralo je kako kroz umereno-demokratsku opciju napredwaka-liberala tako i kroz konkretno nacionalno oslobodilaåku opciju koja je bila bliÿa širem sloju stanovništva. S obzirom na to da je posle revolucija godine u Evropi jaåala ideja za najširim demokratskim preobraÿajem društva i da se proširilo biraåko pravo, politiåki ÿivot 28 Srpski liberali su, naravno, verovali, da wihov narod poseduje velike stvaralaåke moãi ali da su dugo bile sputane. Zato su previše oåekivali od uvoðewa parlamentarizma i graðanskih ustanova. Mislili su da ãe to dati podstreka ubrzanom razvoju srpskog naroda i omoguãiti mu da, preko noãi, prevaziðe privrednu i kulturnu zaostalost i prikquåi se porodici razvijenih evropskih nacija", B e š l i n, Branko, Evropski uticaji 29 I najnovija teorijska razmatrawa, i qudsko iskustvo, dokazuju da predstavniåki sistem unapreðuje qudsko društvo, dok apsolutizam koåi wegov razvoj. Time su osporene teorije da svaki narod treba da ima društvene ustanove koje najviše odgovaraju wegovim osobinama i tradiciji. Razum je razlog nad razlozima; argument nad argumentima; on je stariji i od obiåaja i od osobina narodnih Istina u astronomiji istina je u svim zemqama. Istina u matematici i u mehanici istina je i za Francuze i za Srbe pa kako ovde, tako je ista istina i za politiåke i društvene odnose", J o v a n o v i ã S., P i - r o ã a n a c M. (1990). Politiåke i pravne rasprave, Sabrana dela, 2, Beograd, str Ti naši intelektualci bili su inaåe, kao vaspitanici više nemaåkih nego francuskih škola, nosioci ideje narodnog ujediwewa. Oni su izraðivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima da se sav ÿrtvuje za veliåinu i pobedu srpske stvari. Wihov patriotizam bio je iskren, ali više verbalan. Trošio se na besedama i u zdravicama. Naš romantizam patio je vidno od toga, što je negovao kult reåi nego kult dela i što je, kao u poeziji, zalivao rodoqubqe alkoholom." Ã o r o v i ã, V., 31 Vaš åovek iz naroda, seqak, neiskvaren uticajem profesionalnih politiåara, nije podmitqiv. 'Inteligencija' vam to jeste, i to od najsitnijeg åinovnika sa ili bez diplome, do ministra. 'Intiligencija' Srbije skoro ništa nije uåinila za svoju zemqu i jedina joj je briga bila da svoje dragocene ålanove skloni na sigurno", R a j s Aråibald (1928). Srbi u svom ogledalu, 32 Bešlin, B., Evropski, str. 857.

242 stranaka nije više opstajao u krugu najuticajnijih slojeva, veã se širio. Nametnula se potreba prilagoðavawa programa stranaka najširim slojevima stanovništva. Populizam je postao imperativ dolaska na vlast. Najuspešniji u tome bili su radikali. Nepismeno i zaostalo stanovništvo moÿe da vodi samo stranka koja je åvrsto organizovana i åiji su ålanovi do kraja posveãeni politiåkom radu i spremni na svaku ÿrtvu I programom i razgranatom mreÿom odbora radikali su uspeli da pridobiju seqaštvo Seqaåki tribuni umeli su da opšte s narodom, a s druge strane svaka odluka glavnog odbora je mreÿom mesnih odbora brzo prosleðivana do ålanova. Tako je seqaštvo u Srbiji konaåno stranaåki mobilisano." 33 Prilagoðavawe stranaåke retorike komunikaciji s najširim slojevima stanovništva uslovilo je pojavu nekritiåke i neargumentovane priåe kombinovane s pitkom i laganom retorikom pri åemu je jednostavnost rešavala i najsloÿenije drÿavniåke probleme. Demagogija je postala svrsishodna potreba borbe za vlast. 34 Politiåka scena je bila svedena na dva pristupa odnosa prema drÿavnim potrebama zemqe. Na jedan koji je odgovornost predvoðewa zemqe prepustio uskom krugu obrazovanih qudi i na drugi demagoško-populistiåki pristup koji je relativizirao stvarnost. I za jedan i drugi pristup, Evropa je bila rasadnik ideja i uticaja, i za jedan i drugi pristup najšire biraåko telo, odnosno seqaštvo u Srbiji je bilo manipulativno sredstvo vladavine. Iste krajnosti predstavqali su, s jedne strane, 'realni politiåari', koji radi vlasti ÿrtvuju sva naåela, a, s druge strane, politiåki idealisti, koji kritikuju sve da ne bi morali primiti odgovornost ni za šta, i koji se o svom åistunstvu, odnosno o svojoj popularnosti staraju više nego o drÿavnim interesima." 35 Javno mwewe oliåeno u postojawu kritiåkog stava i nastalog od velikog broja formiranih, zrelih i obrazovanih liånosti, nije postojalo, šta više bilo je izlišno. 36 Mentalitet udvorištva, navika potåiwavawa i sluÿewa kao i sponatana gotovost pokoravawu sili bili su prisutni svedoci koliko su dubok trag moralnog klonuãa ostavili vekovi despotovske vlasti kojoj je bio podloÿan srpski narod. Stojan Novakoviã, naš istaknuti javni radnik, uvidevši problem zanemarivawa i zaostajawa kulturnog i prosvetnog rada u odreðe- 33 P e r o v i ã L., Srpski socijalisti 19. veka, Beograd: Rad, V u l e t i ã, Vitomir, Pera Todoroviã i Rusija, Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1997, B e š l i n, B., Evropski, str Pojava radikalizma izbacila je napredwake iz koloseka. Despotizam gomile izgledao im je sada mnogo opasniji nego despotizam vladaoca, oni su se stavili u sluÿbu kraqa koji je, po wihovom mišqewu, ostao jedini branilac drÿavne ideje nasuprot seqaåkoj demagogiji Radikalne stranke. U kraqevoj sluÿbi Napredna stranka, koja nikada nije ispovedala demokratska naåela, ali je imala vrlo mnogo doktrinarskog liberalizma, izgubila je postepeno sav svoj liberalizam, i postala je najzad dvorsko-konzervativna stranka"; J o v a n o v i ã, S., Vlada Milana Obrenoviãa, str J o v a n o v i ã, S., Kulturni obrazac, str Odsustvo nezavisnog javnog mišqewa i politiåke kulture åinilo je da se stranaåko nadmetawe izmetnulo u divqe partizanstvo "; S t e f a n o v s k i, Mirjana (1995). Nacrt ustava Stojana Novakoviãa iz 1896, u: Stojan Novakoviã, liånost i delo, povodom 150-godišwice roðewa ( ), Beograd: SANU, Odeqewe istorijskih nauka, str

243 246 wu nacionalnog, 37 u svom ålanku-zabeleški Nepoznata niška kwiga iz je pisao: Obnova nacionalnog ÿivota u našem narodu je poåela sa srpskom kwigom prošlog veka i osloboðewem Srbije ovog veka. Pored sve snage koju je narod u oba ova posla pokazao, prosvetna i kwiÿevna snaga nije bila na visini zadatka. Osloboðewe Srbije trebalo je da bude znamewe za prosvetno i kwiÿevno kristalisawe plemena srpskih. A srpska kwiga i prosveta muåile su se i ÿrtvovale oåevidno bez snage da potrebnu svetlost prospu po puti kojim je vaqalo da se kreãe nacionalna misao srpska." 38 Kao ministar prosvete, a u nameri da prosveta i kwiÿevna snaga" budu na visini zadatka, Novakoviã je bio najzasluÿniji za pokretawe talasa reformi u prosveti 80-ih godina devetnaestog veka. Kao najznaåajnije delo ovog reformskog delovawa bio je Zakon o obaveznom pohaðawu osnovne škole u trajawu od åetiri, odnosno šest godina za one koji s wom završavaju školovawe. 39 Namera je zakonodavca bila da se iskoreni još uvek rasprostrawena nepismenost. Novakoviã je smatarao da je ovo adekvatan naåin da se srpski narod izbori i s mitologizacijom svoje prošlosti tako što ãe negovati kritiåki stav i racionalnu odmerenost. Ovakav pristup je obezbedio da narodna istorijska tradicija ne predstavqa breme objektivnog pristupa savremenosti veã åuvara najdragocenije graðe, graðe za upoznavawe duhovne fizionomije narodnog javnog mišqewa, graðe za izuåavawe psiholoških osobina, i intelektualne visine javnog mišqewa, kojom se dubina ili plitkoãa narodnog suda objašwava." 40 Novakoviãeva politiåka filozofija razvila se pod uticajem dvojstva evropskog modernizma i domaãeg tradicionalizma kome su bili izloÿeni intelektualci wegove generacije. Prodor Evrope i modernih uticaja izazavao je otpor starih društvenih shvatawa, sliåno fiziåkom odbacivawu presaðenog stranog tela. Sukob je izazvao strah od no- 37 O obrazovawu su u Srbiji toga vremena, mladi školovani qudi, najåešãe okupqeni oko Ujediwene omladine srpske, pisali veoma mnogo. Pisali su, izmeðu ostalih i Alimpije Vasiqeviã, Vladimir Jovanoviã, Svetozar Markoviã i dr. Meðutim, iako su omladinski åasopisi bili puni ålanaka u kojima se govori o bednim školama, neurednim i siromašnim uåiteqima oni su reflektovali stav pun goråine i idealizovanu moã obrazovawa bez snage da se pragmatiåno operacionalizuje svrsishodniji sistem obrazovawa u Srbiji. 38 N o v a k o v i ã, Stojan (1890). Nepoznata niška kwiga, Kolo list za zabavu i kwiÿevnost, br. 39, Beograd, 1. maj 1890, 39 Od vaÿnosti je i odnos elita, najpre onih vladajuãih, prema obrazovawu i pitawe wihove zainteresovanosti da se wihovi sunarodnici školuju Pri posmatrawu odnosa drÿave prema obrazovawu vaÿna je i zakonska regulativa opšteg prava na obrazovawe, što je jedan od pokazateqa modernosti date sredine. Ovaj pokazateq neke od zemaqa jugoistoåne Evrope stavqa skoro u istu ravan s razvijenim drÿavama, jer je, na primer, u isto vreme kada je u Francuskoj donet Zakon o opštem osnovnom obrazovawu ( ) takav zakon donet i u Velikoj Britaniji (1880), a skoro istovremeno i u Srbiji", T r - g o v å e v i ã Qubinka (2003). Planirana elita, Beograd: Istorijski institut, str à i r k o v i ã, Sima (1995). S. Novakoviã u razvoju srpske kritiåke istoriografije, u: Stojan Novakoviã, liånost i delo, povodom 150-godišwice roðewa ( ), Beograd: SANU, Odeqewe istorijskih nauka, str. 170.

244 vine i oklevawe u wenom prihvatawu. Novakoviã je verovao u prednost ustavnosti, zakonitosti i demokratije, ali se bojao niskog stepena obrazovawa i politiåkog neiskustva wegovih sunarodnika kao preduslova za wihovu primenu. Demokratija podrazumeva vladavinu veãine. U wegovoj zemqi veãinu je åinio siromaštvom radikalizovan, istorijom izmuåen, nepismeni seqak koji je u politiku uneo strast probuðene narodne mase. Novakoviã je naåelno zastupao reforme u zapadwaåkom duhu, ali je u wihovoj nameri odbijao da se povinuje radikalskoj seqaåkoj veãini. Novakoviã je bio duboko odan svojoj zemqi. Glavnim ciqem svoga ÿivota smatrao je zadatak da zbliÿi i sloÿi razdvojene delove srpskog naroda. To je mislio postiãi ako ne drukåije onda stvarawem jedinstvene nacionalne kulture Wegov nacionalizam bio je ujedno i emocionalan i racionalan. Novakoviã je proizilazio iz Omladine i ÿiveo u dobu kada se godišwica boja na Kosovu obeleÿavala svake godine sveåanim parastosom u Sabornoj crkvi u Beogradu Istovremeno, Novakoviã je doÿiveo poraz u ratu s Turcima koji ga je nagnao da preispita tada popularan mit po kome je jedan Srbin bio u stawu da porazi pedeset Turaka. Metod kritiåke istoriografije koji je prihvatio kao nauånik, ograniåavao je i hladio uzrujanost wegovih oseãawa ugraðujuãi ih u razumne granice." 41 Wegovo uåešãe u politiåkom ÿivotu uz istovremeno bavqewe nauånoistraÿivaåkim radom svedoåilo je o potrebnoj dihotomiji nauåništva i politike jer je krajem 19. veka malom narodu kao što je srpski, angaÿovanost ionako malog broja nauånika bila preko potrebna radi ukquåivawa u savremeni svet i radi prevazilaÿewa nesigurnosti trenutnih istorijskih prilika. 42 Na ovaj naåin trasiranom putu sledeãi je Jovan Cvijiã. On u svojoj raspravi O našem nacionalnom radu 43 iz godine, ÿivo i iz današwe perspektive prepoznatqivo, obrazlaÿe rad na formirawu nacionalnog mišqewa. Po wemu, to je najpre posao intelektualne elite naroda pri åemu oni treba da rade na nacionalnim pitawima tako da se potpuno izgubi liånost i liåna taština, naroåito spoqne sujete i teÿwe za poloÿajima." 41 Ð o r ð e v i ã, Dimitrije, Portreti iz novije srpske istorije, 42 Stojan Novakoviã je prihvatio i sledio osnovne politiåke vrednosti svoga vremena, naime narod i naciju (time i nacionalnu drÿavu); znawe je razumevao kao blagorodno kulturno dobro kojim se narod ukquåuje u civilizaciju novog doba i osposobqava za buduãnost; prošlost je smatrao negdašwim neveselim, pa i lošim svetom, koji treba saznavati a ne uzimati kao nešto što bi smelo odreðivati savremene teÿwe: bio je uveren da je dobra povezanost negdašweg i današweg jedino ona ostvarena posredstvom saznavawa prošlog: nauci je davao najvišu vrednost, kao teÿwi za istinitim, sluÿewu istini, a i podrazumevao da je ona meðunarodna pojava, opšte dobro savremenosti, oåevidno i buduãnosti. Pripadao je novim istorijskim vremenima i smatrao nuÿnim da im se bude uåesnik. Bio je ubeðen da se prošlost mora prevaziãi radi buduãnosti", M i - t r o v i ã, A. (1995). Nauånost i sluÿewe narodu, u: Stojan Novakoviã, liånost i delo, povodom 150-godišwice roðewa ( ), Beograd: SANU, Odeqewe istorijskih nauka, str

245 248 Na taj naåin ãe se formirati patriotizam kao najboqe i najponosnije oseãawe" koje proistiåe iz sledeãih konstatacija: stalno se moraju nacionalni interesi stavqati iznad grupe i pojedinca ma ko oni bili; pravo nacionalno oseãawe ne sme da bude precewivawe svoje vrednosti i svojih prava, a potcewivawe osobina i prava drugih naroda, odnosno treba se åuvati šovinistiåke naduvenosti koja odgovara demagogiji u politiåkom ÿivotu; nacionalni rad mora biti osnaÿen širewem naprednih ideja pri åemu Univerzitet mora postati centar koji neprestano promišqa nacionalno pitawe. Jer je za svako pravo i akciju Srbije, Svet potrebno pridobiti uverqivim dokazima, a ne podvalama i šovinistiåkim frazama i najzad Evropu treba prihvatiti kao rasadnik napretka s kojom Srbija treba što više da komunicira kako bi u celom našem narodu poåeo da neguje duh prave slobode, teÿwe za socijalnom pravdom i verskom tolerancijom." Delo Jovana Cvijiãa predstavqa znaåajniji pokušaj obuhvatnog nacionalnog programa zasnovanog na istraÿivawu. Narodna tradicija, kao idealistiåka teÿwa za istinom, teÿwa za pravdom i sposobnost poÿrtvovawa koja ne poznaje granice nudila je dobar osnov odreðewa identiteta. 44 Meðutim, Cvijiã je bio i svestan da odreðewu nacionalnog identiteta prethode brojna nauåna sistematska ispitivawa, prouåavao je kao geograf juÿnoslovenske krajeve pri åemu je, izmeðu ostalog, izdvojio i dominantni dinarski psihološki tip kod Srba. Populistiåko prihvatawe, tih godina, pretvorilo je dinarski tip u nacionalni ideal i pri tome ga vidno uprostilo. I kako kaÿe Slobodan Jovanoviã: Isticao se najviše wegov dinamizam, wegova plahovitost i junaštvo, wegova neobuzdana smelost koja ne pita šta jeste, a šta nije moguãe." Ta dinarska psihoza" je po Jovanoviãu i Cvijiãu dovela do oÿivqavawa herojskog karaktera kod Srba, 45 a koje je zanosno ispoqeno tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ali koji je gubio dodir sa stvarnošãu i koji je vrlo åesto svojim idealizmom formirao povr- 44 Srpska narodna tradicija najviše ceni tri liånosti svoje prošlosti: Sv. Savu, Cara Lazara i Miloša Obiliãa Oni su predstavnici najboqih narodnih teÿwi i onih osobina koje narod najviše ceni. Oni su duhovna i moralna strana srpskog narodnog ÿivota i wegova pravna osnova. Te osobine na prvom mestu mogu obeleÿiti kao duboka i åista etika, teÿwa za istinom, za duhovnim i 'nebesnim carstvom', i za pravdom, za potpunom 'boÿjom pravdom', i velika sposobnost poÿrtvovawa, bez granica, do uništewa svoje liånosti", C v i j i ã, Jovan (1989). O osnovama juÿnoslovenske civilizacije, u: Govori i ålanci, Beograd: SANU, str Te su se vrline videle, moÿda u najveãoj meri, u toku Velikoga Rata. Ja sam za vreme Velikog Rata poznao srpske oficire i vojnike koji su traÿili da im se samo kaÿe na koji naåin mogu najkorisnije poginuti, jer su ÿeleli poloÿiti svoj ÿivot za istinu i pravdu; izgledali bi kao sumanuti onome ko ne poznaje tu narodnu osobinu za poÿrtvovawem nasleðe dugog niza generacija." C v i j i ã, Jovan (1989). O osnovama juÿnoslovenske civilizacije, u: Govori i ålanci, Beograd: SANU, str. 201.

246 šne poluintelektualce, a zanemarivao znaåaj kulturne obnove u najširem smislu te reåi. Kultura, kao osvedoåewe svestranosti, 46 pojavquje se kao osnovni postulat razvoja narodnog identiteta. Ovo shvatawe narodnosti kao kulturnog jedinstva odgovara teÿwama moderne demokratije, da se narodna masa uzdigne do što višeg kulturnog nivoa. Kultura se ne smatra kao povlastica viših redova, i drÿi se da je boqa kultura ekstenzivna nego intensivna. Boqe je da veãi broj, ma u slabijoj meri, uåestvuje u kulturnom ÿivotu, nego da u wemu uåestvuje istina mawi broj, ali u jaåoj meri. Nije glavno da se u kulturnom razvitku ide što brÿe i što daqe, nego je glavno da se ide napred u velikim masama, pa ma i sporije. Kultura nije ciq nego sredstvo; ona se pretvara u ciq, kad se narodna masa ÿrtvuje jednom kulturnom razvitku u kome ostaje da uÿiva samo odabrana mawina Inaåe, nacionalno jedinstvo stoji bez sumwe u vezi s kulturnim jedinstvom." JUGOSLOVENSKA IDEJA I ODNOS PREMA WOJ Kompleksnost problema odnosa prema jugoslovenskoj ideji obiqem materijala i graðe zahteva studiozno istraÿivawe i biãe predmet saopštewa koje ãe se, svojom sadrÿinom i smislom izlagawa, nadovezati na ovaj rad. U ovom kontekstu okvirno ãemo se odrediti prema ovoj problematici. Ideja o povezivawu juÿnoslovenskih naroda pojavila se još u prvoj polovini 19. veka i bila je izraz promena koje je sa sobom donela liberalna revolucionarna epoha. U srpskom narodu ta ideja je sazrevala postepeno i to najpre u krajevima koji su bili van Srbije. Kako su se ideje nacionalnog osloboðewa u jednom revolucionarnom zanosu poåele ostvarivati, moguãnost srpsko-hrvatskog povezivawa traÿila je svoj modus postojawa. On je nastao u Austro-ugarskoj monarhiji i bio je rezultat pragmatiåne politike otpora maðarskom i austrijskom imperijalizmu. Moÿe se reãi da ideja politiåke solidarnosti nije u wih bila posledica nekog pojaåanog oseãawa etniåkog jedinstva nego su oni, naprotiv, tim jaåe naglašavali to jedinstvo što su ih politiåke prilike veãma upuãivale na sloÿni rad." 48 Ideja etniåkog jedinstva bila je zapravo jedan od modaliteta koji se svrsishodno koristio kao neophodno sredstvo osloboðewa od Austro-ugarske monarhije. 46 Kulturni åovek nije jednostran. On neguje i svoju intelektualnost, i svoju oseãajnost i svoju moralnost. Saglasnost koju teÿi odrÿati izmeðu tih raznovrsnih elemenata ogleda se u celom wegovom naåinu ÿivota, u celoj wegovoj liånosti Kad je reå o kulturi jednog naroda, moraju se uzeti u obzir sve grane wegovog duhovnog ÿivota: ne samo wegova nauka nego isto tako wegova vera i moral, wegova kwiÿevnost i umetnost, wegova politika i pravo, wegova vojska i privreda, wegovi obiåaji i zabave", J o v a n o v i ã S., Kulturni obrazac, str J o v a n o v i ã, Slobodan (1936). Drÿava,, Beograd: Izdavaåko i kwiÿarsko preduzeãe Geca Kon, str J o v a n o v i ã, S., Kulturni, str. 22.

247 250 Prvi svetski rat je ovu ideju, kod Srba još Niškom deklaracijom, iskristalisao kao politiåki najcelishodniju, a kod juÿnoslovenskih naroda u monarhiji taj konaåni prelom se desio tek godine. Meðutim, u odreðenom sloju inteligencije, pre svega srpske, ova ideja je imala svoje pristalice tzv. Jugoslovene koji su duboko verovali u wenu buduãnost. 49 U zanosu wihovog idealizma i svesnom preãutnom saglasnošãu nacionalno svesnih Srba i Hrvata formirana je Kraqevina SHS. Ipak nakon završetka rata idealizam Jugoslovena suoåio se sa strukturom i tradicijom vrlo sloÿene društvene stvarnosti. Smatrajuãi da i taj problem moÿe da se reši zanosom idealizma, uvereni u svoju istorijsku misiju Jugosloveni su postajali sve neosetqiviji za teškoãe i nepristupaåniji za promene. Multikonfesionalnost, postepeno je to postajalo vidqivo, nije mogla da se uklopi u ideju jugoslovenskog nacionalizma. Postoji dakle jasno izraÿena teÿwa da ceo jugoslovenski kompleks od Trsta do Soluna åini jednu nacionalnu celinu i razvija kulturu na nacionalnoj osnovi." 50 Jugosloveni, verujuãi u svoj idealizam iako su upozoravani na wegove negativne posledice od mnogih intelektualaca, 51 doveli su do toga da narod u wihovom nastupu prepozna nadmenost, iskquåivost i demagošku ispraznost. Osnovni paradoks koji je raspršio ovu iluziju bilo je to što zapravo Jugoslovene ne åine Srbi, koji nisu zaboravili da su Srbi i Hrvati, koji nisu zaboravili da su Hrvati i koji i pored toga, na osnovu racionalno donetog suda, ÿele zajedniåki suÿivot Tip samostalne juÿnoslovenske civilizacije moÿe se stvoriti na osnovu najoriginalnijih i najplodnijih osobina. Treba utvrditi najveãe vrline jednog naroda, ne wegove loše osobine, kojih, kao što je poznato, ima u svakom narodu. Nemamo vremena da se o wima bavimo, mada bi se trebalo na wih obazreti, jesu åesto smetwa razvitku prave civilizacije Imamo dakle da utvrdimo one psihiåke osobine Srba, Hrvata i Slovenaca koje su se do sada manifestovale i pokazale kao najoriginalnije i najplodnije. To bi se moglo izvesti iz wihovog ponašawa u toku istorijskih vremena i iz pravca i naåina kulturnog razvijawa u tim epohama; zatim, kod wih naroåito, prouåavawem današwe ÿive etnografije; i naposletku, na osnovu pravca i duha razvijawa juÿnih Slovena u toku 19. veka", C v i j i ã, J., O osnovama juÿnoslovenske civilizacije, str C v i j i ã, J. (1908). Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitawe, 51 Moje je tvrdo uverewe da bi u našoj zajedniåkoj drÿavi mnogo lakše bilo sporazuma, kad ne bi stajali na trulom zemqištu da smo jedan narod. Da smo kazali mi smo tri vrlo bliska naroda, ali svaki ima razlike, koje su mu svete Bili mi tri bliska naroda, bili jedan narod sa velikim razlikama, zajedniåku drÿavu moÿemo sklopiti i u jednom i u drugom sluåaju Samo zapamtite, ako pogrešimo u osnovi, mora izaãi iz toga veliko zlo", T o m i ã, J. Graða za novi radikalni program, Novi Sad, str. 13; Jugoslavizam je ideologija bez svog ideologa; ideal koji je kao što smo videli, ponikao iz intrige, utopija koja je potisla i onemoguãila ideju; zakon koji je brawen bezakowem. Jugoslavizam ãe u našoj istoriji biti sinonim diktatura, za koje je od prvog trenutka bio vezan", D u å i ã, Jovan, Jugoslovenska ideologija, istina o jugoslavizmu", 52 Ali osim starih navika i zbuwenosti nekih politiåkih qudi, javna je tajna da nije završen rad na stapawu Srba, Hrvata i Slovenaca u kulturno-nacionalnu celinu. Ne smemo se u tom pogledu obmawivati. Daqe nam predstoji znatan rad na razvijawu zajedniåke drÿavne svesti, koja treba da prodre u najšire narodne slojeve. Moraju svaki Srbin, Hrvat i Slovenac biti svesni da ne mogu imati politiåke sigurnosti ni samostalnog i pravog materijalnog i duhovnog razvitka bez jedinstvene drÿave. A radi we se

248 Klerikalno-katoliåko jugoslovenstvo koje je podsticala zvaniåna politika Austro-Ugarske, u novonastaloj drÿavi Kraqevini Srba, Hrvata i Slovenaca s izraÿenim centralistiåkim drÿavnim ureðewem, transformisalo se u klero-katoliåko nacionalno odreðewe s jasno vidqivom aspiracijom oåuvawa nacionalnih posebnosti i suprostavqawa unifikovanoj ideologiji zvaniånog jugoslovenstva i drugim nacijama unutar postojeãe drÿave. U Hrvatskoj je ova ideja, tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka postepeno evoluirala od stranaåkog politiåkog pamfleta do svenarodnog pokreta na åelu s Vlatkom Maåekom. 53 Na kraju istiåemo da je nacionalna identifikacija tokom 19. i poåetkom 20. veka imala svoje izvore u svim društvenim idejama koje su se u tom periodu javqale bilo da je reå o prosvetiteqstvu, o liberalnim idejama slobode liånosti i nacije, o romantiåarskom podviÿništvu osloboðewa, o pozitivizmu, o racionalistiåkom pristupu nacionalnoj svesti, o kulturološkom, jeziåkom i verskom jedinstvu. Kao i u mnogim drugim zemqama pojedinci su bili kreatori nacionalnog odreðewa, a wihove ideje, ili u celosti ili u odabranoj meri, bile su pokretaå i osnova svih dogaðaja koji su odredili politiåku istoriju Srbije onog vremena. Meðutim, nacionalni identitet kao jedno specifiåno odreðewe koje ima smila u istorijskom kontekstu, nije bilo predmet ozbiqnog istraÿivaåkog rada. Opasnost insturmentalizacije ove vrste istraÿivawa je stalno prisutna, ali istovremeno to je upravo i razlog bavqewa ovom problematikom jer ozbiqno rasvetqavawe, a koje poåiva na mnoštvu društvenih ideja uåiniãe da svrsishodnost bilo koje vrste bude preteško breme koje treba skloniti. 251 NATIONAL IDENTITY OF THE SERBS IN THE 19 th CENTURY AND AT THE BEGINNING OF THE 20 th CENTURY by Saša Markoviã Summary An attempt to establish a specific form of global uniformity by the dominant world powers, even if it is to a certain degree flexible and economically acceptable, proved to be imprudent and controversial. Autochthonous development of specific nati- moraju neprekidno oslobaðati regionalnih i separatistiåkih navika i predrasuda, koje su se razvile tokom istorijske prošlosti. Samo ãe tako oni u istinu postati graðani jedne velike drÿave koja ãe imati sve uslove za najraznovrsniji razvitak, åije se krajne taåke ne mogu sada ni dogledati", C v i j i ã, J., O programu jugoslovenske demokratske lige, Govori i ålanci, str Novi hrvatski lider Vlatko Maåek, krajem tridesetih godina je otvoreno proklamova voqu wegove nacije: 'Ako se Srbi okrenu na levu stranu, mi ãemo hteti da se okrenemo na desnu. Ako oni idu desno, mi ãemo iãi levo", B a t a k o v i ã, Dušan, The National Integration Of The Serbs And Croats: A Comparative Analysis,

249 252 ons in all its traditional, religious and historical entirety is inaccessible and very sensitive to the form of the dominant ideological concept. Even if multiculturalism, multinationalism and multiconfessionalism belong to civilizational heritage, it turned out that their declarative respect and haughty globalization was a risky experiment. European Union, supporting the project Structuring of Europe", intends to prove its multinational (as well as any other multi determination) in the authentic interdisciplinary research work in the study of the past of each European nation. The idea of this project is based on the creative integrative link of the national identity of European nations and European super-national identity which stems from the mosaic of their existence. Attitude to the formation of national identity among the Serbs should be based on the research about the determination of national identity from the beginning of the formation of the Serbian state till today. During the 19 th century and till the 1920s, I believe that one should when determining the national identity among the Serbs focus on the research about the role of education and culture in the national identification and on the attitude to the Yugoslav idea. The complexity of the problem also includes the specific interrelations between the idea of national identity and the standpoint of The Serbian Orthodox Church, as well as the enthusiasm of romanticism, liberal ideas, party programmes, dominant elite and intelligentsia, contemporary ideological influences and so on.

250 UDC 323.1(=163.41)(497.5) 1991/1995" (=163.41)(497.5) 1991/1995" Pregledni nauåni rad Jovan Iliã SRBI U HRVATSKOJ PRE I POSLE RASPADA JUGOSLAVIJE SAŸETAK: U zapadnom delu Balkanskog poluostrva Srbi se prvi put spomiwu 822. godine. Naseqavali su predele istoåno od reke Cetine, planine Pqeševice i meðureåja Une i Kupe. To znaåi da su znatni delovi sadašwe Republike Hrvatske od doseqavawa Slovena na Balkansko poluostrvo bili naseqeni Srbima. Glavni predeli preteÿno naseqeni Srbima su severozapadna Dalmacija, veãi deo Like i Korduna, Banija, zapadna Slavonija i mawi predeli u istoånoj Slavoniji, zapadnom Sremu i Barawi. Društveno-politiåke prilike za ÿivot Srba u Hrvatskoj mahom su bile nepovoqne. Izuzetno nepovoqne prilike bile su za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Drÿavi Hrvatskoj, kada su hrvatske ustaše sprovodile obimni, sistematski, sveobuhvatni i bestijalni genocid, odnosno etnocid nad Srbima. Drugi genocid, odnosno etnocid nad Srbima u Hrvatskoj izvršen je u graðanskom etniåko-verskom ratu godine, posebno godine. Tada se u Hrvatskoj naglo razbuktao nacionalistiåko-šovinistiåki, antisrpski pokret i rat. Tamošwi Srbi bili su prisiqeni da se brane, te su 19. decembra godine proglasili Republiku Srpsku Krajinu. Meðutim, hrvatske oruÿane snage bile su vojno jaåe. Srbi su bili poraÿeni i kaÿweni totalnim uništewem wihove imovine i masovnim progonom. U tom surovom graðansko-etniåkom ratu iz Hrvatske je proterano oko Srba. Ubijeno ih je nekoliko hiqada. Uništeno je oko srpskih kuãa i spaqeno 380 srpskih sela. Spaqeno je ili ošteãeno na stotine srpsko-pravoslavnih verskih objekata. Vrednost uništene i opqaåkane srpske imovine u Hrvatskoj procewena je na oko 30 milijardi evra. U posledwih nekoliko godina iz Srbije u rodni kraj, prema zvaniånim hrvatskim podacima vratilo oko izbeglih Srba, preteÿno starijih qudi ili onih koji se vraãaju da prodaju imovinu i ponovo napuste Hrvatsku. U inostranstvo ih se iselilo oko Meðutim, Srbi povratnici i daqe ÿive u vrlo teškim ÿivotnim uslovima, diskriminisani u svim segmentima ÿivota, pre svega u pogledu zapošqavawa. KQUÅNE REÅI: Srbi, Hrvati, Republika Hrvatska, Republika Srpska Krajina, Srbi izbeglice i prognanici.

251 254 UVOD Republika Hrvatska nalazi se veãim delom na Balkanskom poluostrvu (predeli juÿno od reke Save) i mawim delom u Panonskoj niziji (predeli severno od Save). Drÿava se graniåi sa Slovenijom, Maðarskom, Srbijom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Na jugozapadu i jugu drÿave je Jadransko more. Površina Republike Hrvatske je km 2. Ima stanovnika (2001. godina) i proseånu gustinu od 78 stan./km 2. Istorijski posmatrano, Republika Hrvatska se sastoji od Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, kojoj su pridodati Istra, Dubrovnik i Barawa. POREKLO, BROJ I TERITORIJALNI RAZMEŠTAJ SRBA U zapadnom delu Balkanskog poluostrva Srbi se prvi put pomiwu 822. godine. 1 Naseqavali su predele istoåno od reke Cetine, planine Pqeševice i meðureåja Une i Kupe. 2 To znaåi da su znatni delovi sadašwe Republike Hrvatske od poåetka, tj. od doseqavawa Slovena na Balkansko poluostrvo bili naseqeni Srbima, odnosno da je to bio srpski etniåki prostor. Turskim prodorom na Balkansko poluostrvo došlo je do pomerawa Srba i Hrvata prema severu, severozapadu, zapadu i jugozapadu. Zbila su se viševekovna vojevawa na juÿnoslovenskim prostorima izmeðu Turske, na jednoj strani, i Austrije, Ugarske i Venecije, na drugoj strani. Ta ratovawa imala su za posledicu velika pustošewa tih predela i stvarawa vojnokrajinskog sistema duÿ turske granice na Balkanu i juÿnoj Panoniji. Da bi vojnograniåarski pojas bio što bezbedniji u odnosu na Tursku i ekonomski što ÿivotvorniji, austrijske, ugarske i mletaåke vlasti podsticale su ekonomskim i duhovno-politiåkim pogodnostima i povlasticama doseqavawe hrišãana s jugoistoka u opustele ili skoro opustele krajeve severozapadne Dalmacije, Like, Gorskog Kotara, Korduna, Banije i Slavonije. Meðu wima je bilo Hrvata, ali najviše Srba. Na taj naåin Srbi su postali veãinsko stanovništvo u graniånom pojasu prema Bosni, od Ravnih Kotara do Save, i u zapadnoj Slavoniji, od Pakre i Ilove do Papuka i Bilogore. Kada se, naime, pogledaju i analiziraju adekvatne etniåke karte i istorijski i statistiåki podaci, koji se odnose na period pre Prvog svetskog rata, na period izmeðu dva svetska rata i na period posle Drugog svetskog rata, uoåava se da Srbi na teritoriji Hrvatske ÿive na kontinuiranom prostoru, poåev od bliÿe okoline Zadra, Biograda i 1 Ã i r k o v i ã, Sima (1981). Obrazovawe srpske drÿave, u: Istorija srpskog naroda, Prva kwiga. Beograd: SKZ, str J a n k o v i ã, Ðorðe (1993). Etniåki prostor Srba na Balkanu u sredwem veku u svetlu arheoloških i pisanih izvora. Edicija Etniåki prostor Srba", Kwiga, Beograd: Geografki fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 26.

252 Šibenika, preko Ravnih Kotara, Bukovice, Kninske Krajine, veãeg dela Like, Korduna i Banije do Save u Pouwu. To je najprostranije podruåje u Hrvatskoj naseqeno Srbima. U ovom prostoru bilo je godine 11 opština u kojima su Srbi imali apsolutnu veãinu (opštine: Benkovac, Obrovac, Knin, Graåac, Dowi Lapac, Korenica, Vojniã, Vrginmost, Dvor, Glina i Kostajnica) i sedam opština u kojima su åinili znatan udeo, odnosno 25 50% od ukupnog broja stanovnika (opštine: Gospiã, Ogulin, Otoåac, Vrbovsko, Sluw, Karlovac i Petriwa). Po popisu stanovništva iz godine bilo je u severnoj Dalmaciji 101, u Lici i Gorskom Kotaru 224 i na Kordunu i Baniji 283 srpska naseqa (Srbi 50% i više). 3 Druga oblast u Hrvatskoj s veãom koncentracijom Srba nalazi se u zapadnoj Slavoniji, Moslavini i Bilogori. Kompaktna, etniåki dominantna srpska teritorija nalazi se oko Okuåana i Pakraca, na obroncima Psuwa i Papuka. Srbi su u ovom podruåju i godine imali relativnu veãinu u opštini Pakrac, a godine i u opštini Daruvar. Imali su godine znatan udeo u opštinama Grubišno Poqe i Podravska Slatina. U ovom prostoru bilo je godine 281 srpsko naseqe. Naÿalost, znatan broj tih naseqa uništila je hrvatska vojska u antisrpskom ratu godine. U pomenutom ratu opustošen je veliki broj srpskih naseqa i u ostalim delovima Hrvatske. Treãa oblast u Hrvatskoj, u kojoj je znatna koncentracija Srba, zaprema istoånu Slavoniju, Barawu i zapadni Srem. Ovde su godine, u opštinama Beli Manastir i Vukovar, Srbi imali znatan udeo u nacionalnoj strukturi stanovništva. Na tom prostoru bilo je godine 71 srpsko naseqe, i to najviše u opštinama Osijek, Vukovar i Vinkovci. U Hrvatskoj, posmatrano prostorno, ÿivi i åetvrta grupa Srba. Reå je o Srbima koji ÿive van naznaåenih podruåja, odnosno o Srbima koji ÿive van srpskog etniåkog prostora. U pitawu su Srbi koji su se migracionim procesima naselili u veãe hrvatske gradove. Oni su najviše podloÿni asimilaciji, odnosno katoliåewu i kroatizaciji i vrlo su zastrašeni i etno-politiåki obespravqeni. Sada u Evropi, a moÿda i u svetu, nema naroda koji je u tragiånijem pravno-politiåkom, odnosno egzistencijalnom poloÿaju od Srba nastawenih na teritoriji Hrvatske. Zapravo, sliåni su im po egzistencijalnoj nesigurnosti Srbi Kosova i Metohije. Srbi u Hrvatskoj su formalno-pravno (zakonski) ravnopravni s Hrvatima. Meðutim, u svakodnevnom ÿivotu, u praksi, egzistencijalne razlike meðu wima su velike, i to na štetu Srba. U Hrvatskoj je, dakle, i godine bilo 11 opština u kojima su Srbi imali apsolutnu veãinu i 13 opština u kojima su oni imali znatan udeo. Površina prve grupe opština je km 2, što iznosi 12,3% površine Hrvatske. Površina druge grupe opština je km I l i ã, Jovan (1993). Broj i razmeštaj Srba na teritoriji avnojske Hrvatske. Edicija Etniåki prostor Srba", Kwiga 3. Beograd: Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 116.

253 256 Tabela 1. Broj i teritorijalni (regionalni) razmeštaj Srba (bez Jugoslovena) u Hrvatskoj u periodu godine Teritorija Indeks Broj % Broj % Broj % Broj % Broj % 1991/ =100 Severozapadna Dalmacija , , , , ,9 110,4 Lika i Gorski Kotar , , , , ,5 67,7 Banija i Kordun , , , , ,1 86,9 Slavonija, Barawa i Zapadni Srem , , , , ,9 98,6 Ostali delovi Hrvatske Broj Srba, ukupno , , , , ,6 271, , , , , ,0 107,0 Izvor: I l i ã, Jovan (1993). Broj i razmeštaj Srba na teritoriji avnojske Hrvatske. Edicija Etniåki prostor Srba", Kwiga 3. Beograd: Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 122.

254 257 ili 17,9% površine Hrvatske. Ukupna površina obe grupe opština je km 2, odnosno 30,2% površine Hrvatske. Cela površina tih opština, meðutim, ne pripada srpskom etniåkom prostoru, pošto na wihovoj teritoriji postoje i naseqa s hrvatskom apsolutnom veãinom. U tabeli 1 dati su, za period godine, podaci o ukupnom broju Srba u Hrvatskoj i wihov regionalni razmeštaj u toj drÿavi. Reå je, u stvari, o podacima dobijenim odgovarajuãim popisima stanovništva u bivšoj SFR Jugoslaviji, odnosno u Republici Hrvatskoj. Broj Srba u Hrvatskoj poveãan je od (1948. godine) na (1991. godine, indeks poveãawa 107). Brojåano ih je bilo najviše godine ili 14,2% od ukupnog broja stanovnika Hrvatske (ukupan broj stanovnika Hrvatske ), a najmawe godine ili 11,6% od ukupnog broja stanovnika Hrvatske (ukupan broj stanovnika Hrvatske je ). Te godine mnogi Srbi u Hrvatskoj izjasnili su se kao Jugosloveni, neki iz straha, a neki iz ÿeqe da na taj naåin doprinesu opstanku zajedniåke drÿave Jugoslavije. Tabelarni podaci pokazuju da je najviše Srba bilo u Slavoniji, Barawi i zapadnom Sremu, a najmawe u Lici i Gorskom Kotaru. U tim brdsko-planinskim predelima ostvarivalo se najveãe smawewe broja Srba u Hrvatskoj. Tabela 2. Površina, ukupan broj i gustina stanovništva, broj i procentualni udeo Srba u Republici Hrvatskoj, u ÿupanijama s i više Srba i gradu Zagrebu. Popis stanovništva godine* Ÿupanija Površina km 2 Broj stanovnika Gustina stan/km 2 Srbi Broj % 1. Vukovarsko-srijemska ,45 2. Osjeåko-barawska ,73 3. Sisaåko-moslaviåka ,66 4. Grad Zagreb ,41 5. Karlovaåka ,04 6. Primorsko-goranska ,91 7. Šibensko-kninska ,06 8. Bjelovarsko-bilogorska ,08 9. Istarska , Virovitiåko-podravska Liåko-sewska , Zadarska , Poÿeško-slavonska , Splitsko-dalmatinska , Brodsko-posavska ,02 Svega ,61 Republika Hrvatska ukupno ,54 * Redosled ÿupanija uraðen je prema broju Srba. Izvor: Popis stanovnšitva, kuãanstava i stanova 31. oÿujka (2003). Statistiåko izvješãe Republika Hrvatska, Drÿavni zavod za statistiku. Zagreb.

255 258 U Republici Hrvatskoj godine bilo je 6697 naseqa. U 1071 nasequ bilo je 50% i više Srba. Od toga (1071) Srba je bilo: u 164 naseqa 50 74% u 775 naseqa 79 99% u 132 naseqa 100% U 168 naseqa bilo je 500 i više Srba (Tabela 3). Tabela 3. Naseqa u Hrvatskoj u kojima je bilo više od 500 Srba (bez Jugoslovena) prema popisu iz Opština Naseqe ukupno Srbi u % Beli Manastir Beli Manastir Beli Manastir Biqe Beli Manastir Bolman Beli Manastir Darda Beli Manastir Jagodwak Beli Manastir Karanac Beli Manastir Kneÿevi Vinogradi Beli Manastir Ugqeš Benkovac Benkovac Benkovac Benkovaåko Selo Benkovac Bjelina Benkovac Brgud Benkovac Bukoviã Benkovac Dowe Biqane Benkovac Dowi Karin Benkovac Dowi Kašiã Benkovac Gorwe Biqane Benkovac Islam Gråki Benkovac Kula Atlagiã Benkovac Rašteviã Benkovac Zapuÿane Bjelovar Bjelovar Cres-Lošiw Mali Lošiw Daruvar Batiwani Daruvar Daruvar Ðakovo Ðakovo Dowi Lapac Dowi Lapac Dowi Lapac Dowi Srb Dowi Mihoqac Dowi Mihoqac Drniš Drniš Dubrovnik Dubrovnik Duga Resa Duga Resa Dvor Dvor Dvor Matijeviãi Dvor Rujevac Garešnica Garešnica Glina Glina Glina Majske Poqane Glina Veliki Gradac Gospiã Gospiã Gospiã Liåki Osik

256 Gospiã Medak Graåac Graåac Grad Zagreb Sesvete Grad Zagreb Velika Gorica Grad Zagreb Zagreb Grad Zagreb Zaprešiã Grubišno Poqe Grubišno Poqe Karlovac Gorwi Sjeniåak Karlovac Karlovac Karlovac Sjeniåak Lasiwski Knin Bioviåino Selo Knin Biskupija Knin Cetina Knin Civqane Knin Ðevrske Knin Ervenik Knin Golubiã Knin Ivoševci Knin Kistawe Knin Knin Knin Kovaåiã Knin Mokro Poqe Knin Orliã Knin Oton Knin Paðene Knin Plavno Knin Polaåa Knin Ramqane Knin Smrdeqe Knin Strmica Knin Uzdoqe Knin Vrbnik Knin Ÿagroviã Koprivnica Koprivnica Kostajnica Dubica Kostajnica Kostajnica Kostajnica Ÿivaja Kutina Kutina Našice Budimci Našice Našice Nova Gradiška Bodegraji Nova Gradiška Mašiã Nova Gradiška Nova Gradiška Nova Gradiška Okuåani Novska Novska Novska Rajiã Obrovac Bilišane Obrovac Gorwi Karin Obrovac Muškovci Obrovac Nadvoda Obrovac Obrovac Ogulin Ogulin Ogulin Plaški Orahovica Orahovica

257 260 Osijek Bijelo Brdo Osijek Åepin Osijek Daq Osijek Dopsin Osijek Osijek Osijek Sarvaš Osijek Silaš Osijek Tewa Otoåac Doqani Otoåac Gorwe Vrhovine Otoåac Otoåac Otoåac Vrhovine Otoåac Zaluÿnica Pakrac Kukuwevac Pakrac Kusowe Pakrac Lipik Pakrac Pakrac Pakrac Šeovica Petriwa Lušåani Petriwa Mošåenica Petriwa Petriwa Podravska Slatina Podravska Slatina Podravska Slatina Voãin Poreå Poreå Pula Pula Rijeka Mariniãi Rijeka Rijeka Roviw Roviw Šibenik Bratiškovci Šibenik Bribir Šibenik Åista Mala Šibenik Šibenik Siw Otišiã Sisak Šaš Sisak Sisak Sisak Suwa Slavonska Poÿega Slavonska Poÿega Slavonski Brod Slavonski Brod Sluw Sluw Split Split Titova Korenica Jezerce Titova Korenica Titova Korenica Titova Korenica Udbina Varaÿdin Varaÿdin Vinkovci Gaboš Vinkovci Markušica Vinkovci Mirkovci Vinkovci Orolik Vinkovci Ostrovo Vinkovci Šidski Banovci Vinkovci Srijemske Laze Vinkovci Vinkovci Virovitica Virovitica Vojniã Kupqensko

258 261 Vojniã Vojišnica Vojniã Vojniã Vrginmost Blatuša Vrginmost Pješåanica Vrginmost Slavsko Poqe Vrginmost Topusko Vrginmost Vrginmost Vukovar Bobota Vukovar Borovo Vukovar Bršadin Vukovar Negoslavci Vukovar Paåetin Vukovar Tovarnik Vukovar Trpiwa Vukovar Vera Vukovar Vukovar Zadar Smokoviã Zadar Zadar Zadar Zemunik Gorwi Izvor: Popis stanovništva. Podaci po opštinama i naseqima, kwiga 1, Savezni zavod za statistiku, Beograd Po popisu stanovništva, koji je u Republici Hrvatskoj obavqen 31. marta godine, popisano je lice srpske nacionalnosti ili svega 4,5% od ukupnog broja stanovnika (tabela 2). Tada je najviše Srba bilo u ÿupanijama: Vukovarsko-srijemskoj ( ili 15,45% od ukupnog broja stanovnika ÿupanije) i Osjeåko-barawskoj ( ili 8,73% od ukupnog broja stanovnika ÿupanije). Ukupno je u Hrvatskoj bilo 15 ÿupanija, ukquåujuãi i grad Zagreb, u kojima je pojedinaåno bilo više od Srba. Gledano po gradovima i opštinama najviše je godine Srba bilo u Zagrebu (18.811), te u sadašwim opštinama Vukovar (10.412), Rijeka (8.946), Osijek (8.767), Trpiwa (5.774) i Karlovac (5.076). Interesantni su i vrlo su ilustrativni i ovi podaci: na teritoriji sadašwe opštine Knin bilo je godine , a godine lica srpske nacionalnosti ili 6,2 puta mawe. Odgovarajuãi iznosi za opštinu Benkovac su , 730 i 22,7; Obrovac 6.981, 435 i 16,0; Gospiã 7.969, 625 i 12,8; Graåac , i 7,1; Petriwu , i 5,7; Pakrac 7.826, i 5,2; Glinu , i 4,9; itd. 4 Uporeðivawem popisnih podataka o broju Srba u Hrvatskoj za i godinu uoåava se veliko smawewe wihovog broja i procentualnog udela. Brojåano smawewe je ili 2,9 puta (od godine na godine) a smawewe procentualnog udela je 2,7 puta (od 12,2% godine na 4,54% godine). Uzroci ovom velikom smawewu broja i udela Srba u Hrvatskoj su brojni i sloÿeni. O wima ãe biti govora u tekstu koji sledi. 4 Dokumentacioni fond. Biblioteka Republiåkog zavoda za statistiku, Beograd 2005.

259 262 IZGON SRBA IZ HRVATSKE Društveno-politiåki ambijent za Srbe u Hrvatskoj nije bio stalno isti, ali je mahom bio nepovoqan. Na Srbe se povoqnije gledalo kada je zajedno s wima trebalo savladati veãe teškoãe vezane za austrijsku ili maðarsku politiku prema Hrvatskoj (na primer, 1848, 1867, 1903). Lep primer hrvatsko-srpske saradwe ostvaren je u Hrvatsko-srpskoj koaliciji ( ). Partizanski pokret u Hrvatskoj ( ) priznao je Srbima pravno-politiåku ravnopravnost s Hrvatima. Naime, u Deklaraciji o osnovnim pravima naroda i graðana Hrvatske, usvojenoj 9. maja godine u Topuskom na zasedawu ZAVNOH-a naznaåeno je: hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno su ravnopravni". Ta odredba navedene Deklaracije bila je sastavni deo svih ustava NR Hrvatske i SR Hrvatske, od do godine. 5 Za Srbe u Hrvatskoj, meðutim, mnogo su duÿe trajale nepovoqne od povoqnih prilika. Zapravo, nepovoqne prilike razliåitog sadrÿaja i intenziteta stalno su postojale. Srbima u Hrvatskoj bilo je izuzetno teško za vreme Drugog svetskog rata, kada su hrvatske ustaše u Nezavisnoj Drÿavi Hrvatskoj, zajedno sa svojim nacistiåko-fašistiåkim saveznicima, sprovodile obimni, sistematski, sveobuhvatni i bestijalni genocid, odnosno etnocid nad srpskim narodom. Tada su pobijene stotine hiqada Srba. Ostvareno je pakleno trostruko PPP" (poklati, pokatoliåiti, proterati Srbe). Drugi genocid, odnosno etnocid nad Srbima u Hrvatskoj izvršen je u graðanskom etniåko-verskom ratu godine, posebno godine. U Hrvatskoj je, naime, nacionalistiåko-šovinistiåki pokret bio jaåe izraÿen krajem 60-ih godina HH veka ( maspok"). Naglo se razbuktao krajem 80-ih i poåetkom 90-ih godina HH veka. Imao je naglašeno antisrpske karakteristike, što je posebno došlo do izraÿaja u proleãe godine, za vreme predizborne kampawe. Za vreme te kampawe prema Srbima se poåeo primewivati ubitaåni metod uznemiravawa. Metod se sastojao u svakodnevnom šikanirawu, kao što je nekulturno i agresivno ponašawe na ulici, uznemiravawe dece, neizazvane tuåe, puškarawe oko kuãa, uništavawe imovine, silovawe i bezrazloÿno ubistvo, itd. To je bio bitan razlog za pobunu i beÿaniju Srba u Hrvatskoj. Evo nekoliko podataka iz novije istorije Hrvatske koji su vaÿni za tamošwi srpski narod: 6. maja godine na izborima u Hrvatskoj pobedila je Hrvatska demokratska zajednica (HDZ). Za vreme predizborne kampawe (i ranije) veoma su naglašavani samohrvatstvo, svehrvatsko i srbofobija; 25. jula godine u Srbu (Lika) odrÿan je Sabor Srba, na kome je osnovano Srpsko nacionalno vijeãe, usvojena je Deklaracija o su- 5 I l i ã, Jovan (1996). Geografski i geopolitiåki poloÿaj Republike Srpske Krajine, u: Republika Srpska Krajina. Beograd: Srpsko kulturno društvo Sava Mrkaq", Topusko, i SKD Zora", Knin, str. 34.

260 verenoj autonomiji Srba u Hrvatskoj i doneta je Odluka o sprovoðewu plebiscita Srba u Hrvatskoj, zakazanog za 19. avgust iste godine; 17. avgusta godine Ministarstvo unutrašwih poslova Hrvatske poslalo je specijalnu jedinicu u Benkovac da onemoguãi sprovoðewe plebiscita. Srbi su odgovorili otporom i podizawem barikada. Time je poåeo rat za Krajinu; 12. decembra u Zagrebu je Hrvatski sabor usvojio novi ustav kojim se Republika Hrvatska proglašava nacionalnom drÿavom hrvatskog naroda. Srbi su iz statusa konstitutivnog naroda prevedeni u status nacionalne mawine; 25. juna proglašena je nezavisnost Hrvatske i Slovenije, åime je faktiåki nestala SFR Jugoslavija. Istoga dana u Borovu Selu odrÿana je velika Narodna skupština Srba iz Slavonije, Barawe i Zapadnog Srema, na kojoj je konstituisana Autonomna Oblast Slavonija, Barawa i Zapadni Srem; 19. decembra (Sveti Nikola) u Belom Manastiru je Ustavotvorna skupština krajinskih Srba usvojila Ustav i proglasila Republiku Srpsku Krajinu (RSK). Knin je postao wen glavni grad. RSK su teritorijalno åinile severozapadna Dalmacija, veãi deo Like i Korduna, Banija, mawi deo zapadne Slavonije (508 km 2 ), te istoåna Slavonija, Zapadni Srem i Barawa. Imala je površinu u iznosu od km 2 i oko stanovnika (jun godine) maja hrvatska vojska i policija napale su i ubrzo zauzele zapadnoslavonski deo RSK. To je bila akcija Bqesak". Tom prilikom ubijena su 283 srpska vojnika i civila i pojavilo se izbeglica; 4. avgusta ( Crni petak") poåela je i ubrzo završena akcija hrvatske vojske i policije na glavni, zapadni deo RSK (severozapadna Dalmacija, Lika, Kordun, Banija), zvana Oluja". Tada je faktiåki nestala RSK. Veliki broj Srba izgnan je iz Hrvatske. Obavqeno je najveãe etniåko åišãewe u Evropi posle Drugog svetskog rata, na koje tzv. meðunarodna zajednica (Ujediwene nacije, Evropska unija i dr.) nije reagovala. Gotovo u celini je ostvarena dugoåekana ÿeqa velikog broja Hrvata Hrvatska bez Srba. Za vreme Oluje" ubijena su lica srpske nacionalnosti. Po podacima Dokumentaciono-informacionog centra Veritas" iz Beograda, u periodu godine, ubijeno je i nestalo Srba iz Hrvatske. Regionalni raspored stradalih Srba je sledeãi: severozapadna Dalmacija 1.637, Lika 1.155, Kordun 477, Banija 1.217, zapadna Slavonija 1.095, istoåna Slavonija, Barawa i zapadni Srem 899, ostali delovi Hrvatske 91, stradali Srbi iz Hrvatske u Bosni i Hercegovini Interesantna je åiwenica da su vojne sna Republika Srpska Krajina (karta i odgovarajuãi tekst). Specijalno izdawe br. 11. Beograd: Vojska. 7 Dokumentaciono-informacioni centar Veritas", sa sedištem u Beogradu, ima najpotpuniju dokumentaciju o stradawu Srba u Hrvatskoj od godine do danas. Veritas" je objavio više publikacija o naznaåenoj problematici, meðu kojima su najvaÿnije:

261 264 ge NATO, kao i vojni establišment SAD, svesrdno pomagali antisrpske snage u graðanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. 8 Trebalo je slomiti srpski otpor da bi se wihov (zapadni) globalizam što bezbolnije širio i gospodario što veãim prostorom. Srbi su za wih bili nepouzdan i nepovoqan saradnik i saveznik. Dakle, u ratu godine Srbi u Hrvatskoj najviše su stradali za vreme akcija Bqesak" i Oluja". Meðutim, i pre tih akcija bilo je više napada hrvatske vojske i policije na RSK, kojom prilikom su ubijeni i nestali mnogi Srbi. Poåelo je 31. marta godine na Plitvicama. Potom slede Borovo Selo, Zadar, Sisk, Pakraåka Poqana, Marino Selo, Gospiã, itd. Godine i hrvatska vojska i policija izvršile su åetiri veãa napada na RSK, i to: Miqevaåki 1) Srpska Zapadna Slavonija. Izgon, maj i2) Srpska Krajina. Izgon, avgust Kwige su objavqene na Cetiwu godine. Evo još nekoliko izvora: V o d i n e l i ã, Vladimir (1991). Drÿavni terorizam velikohrvatske vlasti. Zbornik Jugoslavija koje više nema, Udruÿewe pravnika Srbije, Beograd; X a x i ã, Petar (1991). Srbi u Hrvatskoj na udaru rasne revolucije" u H H i HH veku. Beograd; S t a r å e v i ã, Veqko i P e t k o v i ã, Nikola (1991). Hrvatska '91. Nasiqem i zloåinom protiv prava. Beograd; Grupa autora (1992). Åiwenice o zapadnoj Slavoniji. Pakrac, Republika Srpska Krajina. Korijeni drÿavnosti i nastanak. Muzej grada Knina i Arhiv Krajine-Knin. Knin; M i q k o v i ã, Ema (1993). Republika Hrvatska etniåki homogena drÿava po svaku cenu. Etniåko åišãewe Srba u zapadnoj Slavoniji. Edicija Etniåki prostor Srba", Kwiga treãa, Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd; K r s t a n o v i ã, Ÿarko (1995). Genocidom protiv Srba ( ), Beograd; P a s p a q, Mile (1996). Album iz Krajine. Javnost", Sarajevo; R a d u l o v i ã, Srðan (1996). Sudbina Krajine, Beograd; B o b e t k o, Janko (1996). Sve moje bitke, Zagreb; Š t r b a c, Savo (1999). Zloåin nad Srbima na prostoru Hrvatske u periodu Beograd; Zbornik radova: Srbi izbeglice, prognanici i raseqena lica krajem HH veka. Univerzitet u Beogradu Centar strateške studije, Beograd 2000; V r - c e q, Marko (2002). Rat za Srpsku Krajinu Beograd; K o v a å e v i ã, Drago (2003). Krajina u dogovorenom ratu, Beograd: Srpski demokratski forum; D i k l i ã, Momåilo (2004). Srpsko pitawe u Hrvatskoj Udruÿewe Srba iz Hrvatske i Srpsko kulturno društvo Zora". Knin Beograd; Grupa autora (2004). Izbeglice ÿrtve etniåkog inÿiweringa. Beograd: Helsinški odbor za qudska prava; Š t r b a c, Savo (2005). Hronika prognanih Krajišnika. Beograd; Zbornik radova (2005). Graðanski rat u Hrvatskoj. Beograd: Udruÿewe Srba iz Hrvatske i SKD Zora"; Zloåin nad srpskim narodom. Novine Srpske radikalne stranke Velika Srbija" br (jul 2005), Zemun (Beograd); Zbornik radova (2005). Genocid u HH veku na prostorima jugoslovenskih zemaqa. Beograd: Muzej ÿrtava genocida, Kragujevac Beograd, i Institut za noviju istoriju Srbije. I u Vojnoistorijskom glasniku 1 2/1994, åiji je izdavaå Vojnoistorijski institut iz Beograda, ima više ålanaka o problematici Srba u Hrvatskoj. 8 Snage NATO uništile su 4. avgusta godine u Republici Srpskoj Krajini radare na Pqeševici i raketne sisteme u okolini Knina. U isto vreme bombardovali su srpsku izbegliåku kolonu u zapadnoj Bosni. Pre toga (21. novembra 1994) bombardovali su srpske poloÿaje u okolini Udbine. Naredno bombardovawe toga vojnog saveza bilo je od 24. marta do 9. juna godine (78 dana) u SR Jugoslaviji, naroåito u Srbiji Obavqena su i tri bombardovawa Republike Srpske (BiH), i to: aprila godine bombardovani su vojni poloÿaji u okolini Goraÿda, 5. avgusta godine vojni poloÿaji u okolini Sarajeva i od 30. avgusta do 15. septembra godine bombardovano je više raznovrsnih lokacija u Republici Srpskoj. Gledano u celini, izvršena su ogromna razarawa i zagaðivawa ÿivotne sredine. Bilo je puno i qudskih ÿrtava. Dakle, NATO je od svog osnivawa godine šest puta upotrebio vojnu silu i to uvek protiv Srba. Izvor: Markoviã, Brana (1996). Yugoslav Crisis and the World. Chronology of Events January 1990 December Institute of International Politics and Economies. Belgrade, Beograd: Informativna sluÿba Ministarstva spoqnih poslova Srbije i Crne Gore.

262 plato i Peruãko jezero kod Drniša (jun 1992), Ravni kotari kod Benkovca (januar 1993) i Medaåki xep kod Gospiãa (septembar 1993). I u ovim akcijama bilo je puno srpskih ÿrtava. Bilo je, razume se, ÿrtava i na hrvatskoj strani, jer je to bio nemilosrdni graðansko-etniåki rat. U surovom graðansko-etiåkom ratu godine iz Hrvatske je proterano lica srpske nacionalnosti. Uništeno je oko srpskih kuãa. Potpuno je spaqeno 380 srpskih sela. Opqaåkana je ili uništena srpska imovina, åija je vrednost procewena na oko 30 milijardi evra. 9 Srušeno (spaqeno) je 35, a ošteãeno 95 srpsko-pravoslavnih hramova. Ošteãene su dve kapele i jedan manastir. Uništeno je 28 parohijskih domova, a ošteãena su 22. Uništena su dva grobqa, itd. 10 Napred opisana velika nesreãa, koja je zadesila srpski narod u Hrvatskoj 90-ih godina HH veka, nije sluåajna. Ona je temeqno pripremana u komandno-upravqaåkom vrhu tamošwe drÿave, pa i crkvene (rimokatoliåke) vlasti i uprave. Kao potvrdu ovom iskazu navodimo neke izjave predsednika Hrvatske dr Frawe Tuðmana. On je izjavio da je sreãan što mu supruga nije Srpkiwa ni Ÿidovka. U Zagrebu je 24. februara godine izjavio: Nezavisna Drÿava Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistiåki zloåin, veã i izraz povijesnih teÿwi hrvatskog naroda." 11 U avgustu godine pozvao je sve Hrvate da budu spremni za opšti rat. Izjavio je: Srpsko pitawe u Hrvatskoj biãe riješeno tek onda kada broj Srba svedemo na 3% u ukupnom puåanstvu. Ako doðe do rata nijednom Srbinu u Hrvatskoj ne garantujem sigurnost." 12 Taj, i takav Tuðman ( drugi Paveliã", kako ga neki s pravom nazivaju) sada u Hrvatskoj uÿiva veliko poštovawe. Navedena ÿeqa predsednika Hrvatske F. Tuðmana faktiåki je ostvarena, pošto je po popisu stanovništva u Hrvatskoj 31. marta godine udeo Srba u ukupnom broju stanovnika Hrvatske bio svega 4,54% (tabela 2). Podaci o verskoj pripadnosti još su nepovoqniji. Naime, po naznaåenom popisu stanovništva u Hrvatskoj je popisano ukupno pravoslavnih vernika ili 4,41% od ukupnog broja stanovnika (ukupan broj stanovnika ). Pripadnika Srpske pravoslavne crkve bilo je svega To je åinilo 0,91% od ukupnog broja stanovnika Hrvatske, odnosno 20,66% od ukupnog broja pravoslavnih vernika. 9 M i k e l i ã, Borislav (2005). Kako je oteta Srpska Krajina, Velika Srbija, Avgust Beograd (Zemun): Srpska radikalna stranka. 10 M i l e u s n i ã, Slobodan (2004). Kratak pregled istorije Srpske pravoslavne crkve na tlu Krajine i Hrvatske. Zbornik Tradicionalna kultura Srba u Srpskoj Krajini i Hrvatskoj. Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, str D a k i ã, Mile (1994). Srpske Krajine. Istorijski temeqi i nastanak. Knin, str V u å i n i ã, M. Mihailo (2004). Graðanski rat u Hrvatskoj Beograd: Udruÿewe Srba iz Krajine i Hrvatske. Beograd, i Srpsko kulturno društvo Zora", Knin Beograd, str Tabela 14. Stanovništvo prema vjeri po gradovima/opãinama (2005). Popis Zagreb, Dokumentacioni fond. Biblioteka Republiåkog zavoda za statistiku, Beograd (CD). Kada je u pitawu veroispovedna struktura stanovništva napomiwemo da se 391 lice izjasnilo kao pripadnik jedne od ovih šest pravoslavnih veroispovesti: crnogorske 44, makedonske 211, gråke 46, bugarske 8, rumunske 19 i ruske 63. Ostali su se izjašwavali uopšteno kao pripadnici pravoslavne vere, a to su uglavnom bili Srbi. 265

263 266 Navedeni iznosi su jako niski i nepovoqni, a posebno onaj o broju i udelu pripadnika Srpske pravoslavne crkve. Razloga za takvo stawe ima mnogo. Meðu wima preovlaðuju strah od nepovoqnih dogaðawa i nesigurnost u svakodnevnom ÿivotu ima bitno mesto. Prvi begunci iz Hrvatske bili su studenti, vojna lica i wihove porodice. Oni su poåeli da beÿe u Srbiju godine, kada su se u Hrvatskoj jaåe manifestovali znaci secesije i netrpeqivosti prema Srbima. Do kraja godine u Srbiji je veã bilo izbeglica, od kojih (72,31%) iz Hrvatske. Godine1992. iz Hrvatske je dobeglo u Srbiju lica, godine 9.829, godine i u prvoj polovini godine lica. Meðutim, najviše ih je dobeglo u leto godine, tj. za vreme zloåinaåke akcije Oluja". Tada, odnosno u drugoj polovini godine, dobeglo je u Srbiju lica. U prvoj polovini godine dobegla su lica. Ukupno je u naznaåenom periodu iz Hrvatske u Srbiju dobeglo lica ili 54,03% od ukupnog broja dobeglih u Srbiju (ukupno je dobeglo lica. Iz Bosne i Hercegovine ih je dobeglo lica ili 43,31%). 14 Od navedenog ukupnog broja izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiju ( lica), Srba je bilo ili 95,11%. Dakle, ogromna veãina. Ukupno je u Srbiju dobeglo Srba, što znaåi da je na dobegle Srbe iz Hrvatske dolazilo 55,69%. Ostali su dobegli iz Bosne i Hercegovine (42,36%), te u malom broju iz Slovenije i Makedonije. 15 Najviše dobeglih Srba iz Hrvatske bilo je iz sadašwih opština Knin, Benkovac, Petriwa, Glina, Graåac i Karlovac, te iz Grada Zagreba. 16 Dospeãe velikog broja izbeglica, naroåito godine, izazvalo je vrlo velike i raznovrsne teškoãe i probleme kod naroda i vlasti u Srbiji. Trebalo je za wih obezbediti smeštaj, ishranu, zdravstvenu zaštitu, školovawe dece, itd. Istina, dobijena je odgovarajuãa humanitarna pomoã od raznih domaãih i inostranih humanitarnih organizacija, ali je najveãi teret bio tada i sada na drÿavi Srbiji i srpskom narodu. Po podacima popisa izbeglica iz godine, wih 55,2% našlo je smeštaj kod prijateqa i rodbine, 19,1% obezbedilo je iznajmqeni smeštaj, 10,1% smešteno je u kolektivne centre, 4,7% obezbedilo je sopstveni smeštaj, a ostali (10,9%) su se snalazili na razne naåine. 17 Za vreme popisa stanovništva u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, koji je obavqen 31. marta godine (na Kosovu i Metohiji nije bilo popisa stanovništva usled nepovoqnih bezbedonosno-politiåkih prilika), popisano je izbeglica. Od tog broja Srba je bilo ili 92,60% (tabela 3). Najviše je bilo dobeglih Srba iz Hrvatske 14 Popis izbeglica i drugih ratom ugroÿenih lica u Saveznoj Republici Jugoslaviji (1996). UNHCR Visoki komesarijat Ujediwenih nacija za izbeglice, Beograd: Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, Beograd, i Komesarijat za raseqena lica Republike Crne Gore, Podgorica, str Navedeno delo, str Dokumentacioni fond. Biblioteka Republiåkog zavoda za statistiku, Beograd, Popis izbeglica i drugih ratom ugroÿenih lica u Saveznoj Republici Jugoslaviji, str. 43.

264 267 Tabela 4. Broj, teritorijalni razmeštaj i nacionalni sastav izbeglica u Centralnoj Srbiji i Vojvodini. Stawe: 31. mart god.* Teritorija Ukupno Svega Izbegli Srbi iz: Bosne i Hercegovine Hrvatske Drugih republika iz bivše SFRJ Svega Izbeglice druge i nepoznate etniåke pripadnosti iz: Bosne i Hercegovine Hrvatske Drugih republika iz bivše SFRJ Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina Grad Beograd Opštine: Voÿdovac Grocka Zvezdara Zemun Novi Beograd Palilula Rakovica Åukarica Baåka Palanka Zrewanin Inðija Novi Sad, grad Panåevo Ruma Sombor Sremska Mitrovica Stara Pazova Subotica Šid Loznica Šabac * Popis izbeglica izvršen je prilikom popisa stanovništva u Republici Srbiji, koji je obavqen 31. marta godine. Nema podataka za Pokrajinu Kosovo i Metohiju, pošto u tom delu Srbije, zbog nepovoqnih politiåkih i vojnobezbedonosnih razloga, nije obavqen popis stanovništva. Uzete su u obzir opštine u kojima je popisano i više izbeglih Srba. Izvor: Izbegliåki korpus u Srbiji prema podacima popisa stanovništva godine, Ministarstvo za qudska i mawinska prava Srbije i Crne Gore, Beograd 2004, str

265 ili 62,21% od ukupnog broja dobeglih Srba u Srbiju (iz Bosne i Hercegovine ih je dobeglo ili 34,62%). Od navedenog broja dobeglih Srba ( ) u Vojvodinu ih je dobeglo (53,85%), a u Centralnu Srbiju (46,15%). Najviše je dobeglih Srba popisano u Gradu Beogradu (29,12%), i to najviše u opštinama Zemun (14.759), Novi Beograd (7.702) i Åukarica (7.662). U Vojvodini najviše je bilo dobeglih Srba iz Hrvatske u Novom Sadu (19.608), te u opštinama Stara Pazova (9.364), Sombor (9.032) i Inðija (8.216) (tabela 4). Koliko sada ima izbeglih Srba iz Hrvatske u Srbiji i koliko uopšte ima Srba u Hrvatskoj, teško je utvrditi pošto su statistiåki izvori razliåiti i nepouzdani. Takoðe se ne zna taåno koliko se Srba izbeglica vratilo u Hrvatsku, u rodni kraj, a koliko ih se odselilo u inostranstvo. Po podacima Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, Beograd, i Srpskog demokratskog foruma, Beograd, iz Srbije se u Hrvatsku vratilo oko izbeglih Srba, a u inostranstvo ih se odselilo oko Najviše ih se odselilo u SAD, Kanadu i Australiju, te u Nemaåku, Francusku i Veliku Britaniju. Ima ih još dosta koji bi ÿeleli da se odsele napoqe", ali se do takve moguãnosti teško dolazi. Srbi iz Hrvatske, povratnici u rodni kraj, pa i veliki broj ostalih (domicilnih) Srba, ÿive u vrlo teškim ÿivotnim uslovima. Imovina Srba u Hrvatskoj uveliko je uništena, ošteãena, zapuštena (obradivo zemqište) ili uzurpirana (kuãe, stanovi, zanatske i trgovinske radwe i dr.). Naime, veliki broj neuništenih srpskih kuãa i stanova zaposeli su domicilni Hrvati (bivši susedi) ili doseqeni Hrvati iz Bosne. Wih sadašwa hrvatska vlast sporo iseqava, odnosno vrlo sporo i teško Srbi povratnici dolaze do svoje imovine ili stanova na koje imaju stanarsko pravo. No, najtragiånije je to što i sam ÿivot Srba nije bezbedan. Kao primer navodimo ubistvo starca (81 godina) Dušana Vidiãa iz Karina (Dalmacija), koji je ubijen u rodnom mestu 18. maja godine. 18 Istina, stawe se u pravno-politiåkom pogledu i u svakodnevnom ÿivotu popravqa, ali sporo i nedovoqno. To znaåi da bi hrvatska drÿavna vlast na svim nivoima trebalo da uradi mnogo više da bi Srbi u Hrvatskoj bili stvarno ravnopravni s Hrvatima u svim sektorima i segmentima ÿivota i ÿivqewa. ZAKQUÅAK Republika Hrvatska nalazi se veãim delom na Balkanskom poluostrvu i mawim delom u Panonskoj niziji. U zapadnom delu Balkanskog poluostrva Srbi se prvi put spomiwu 822. godine. Naseqavali su predele istoåno od reke Cetine, planine Pqeševice i meðureåja Une i Kupe. To znaåi da su znatni delovi sadašwe Republike Hrvatske od do- 18 Zloånn u Karinu (2005). Bilten broj 85, maj, Beograd: Dokumentaciono-informacioni centar Veritas".

266 269 seqavawa Slovena na Balkansko poluostrvo bili naseqeni Srbima. Glavni predeli preteÿno naseqeni Srbima su severozapadna Dalmacija, veãi deo Like i Korduna, Banija, zapadna Slavonija i mawi predeli u istoånoj Slavoniji, zapadnom Sremu i Barawi. Društveno-politiåke prilike za ÿivot Srba u Hrvatskoj mahom su bile nepovoqne. Na Srbe se povoqnije gledalo kad je zajedno s wima trebalo savladati veãe teškoãe vezane za austrijsku ili maðarsku politiku prema Hrvatskoj (na primer, 1848, 1867, 1903). Lep primer hrvatsko-srpske saradwe ostvaren je u Hrvatsko-srpskoj koaliciji ( ). Partizanski pokret u Hrvatskoj ( ) priznao je Srbima pravno-politiåku ravnopravnost s Hrvatima. Izuzetno nepovoqne prilike bile su za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Drÿavi Hrvatskoj, kada su hrvatsko-muslimanske ustaše sprovodile obimni, sistematski, sveobuhvatni i bestijalni genocid, odnosno etnocid nad Srbima. Drugi genocid, odnosno etnocid nad Srbima u Hrvatskoj izvršen je u graðanskom etniåko-verskom ratu godine, posebno godine. Tada se u Hrvatskoj naglo razbuktao nacionalistiåko-šovinistiåki, antisrpski pokret i rat. Tamošwi Srbi bili su prisiqeni da se brane, te su 19. decembra godine u Kninu proglasili Republiku Srpsku Krajinu. Meðutim, hrvatske oruÿane snage bile su vojno jaåe. Srbi su bili poraÿeni i kaÿweni totalnim uništewem wihove imovine i masovnim progonom. U tom surovom graðansko-etniåkom ratu iz Hrvatske je proterano oko Srba. Ubijeno ih je nekoliko hiqada. Uništeno je oko srpskih kuãa i spaqeno 380 srpskih sela. Spaqeno je ili ošteãeno na stotine srpsko-pravoslavnih verskih objekata. Vrednost uništene i opqaåkane srpske imovine u Hrvatskoj procewena je na oko 30 milijardi evra. U posledwih nekoloko godina pravno-politiåko i bezbedonosno stawe u Hrvatskoj je poboqšano, te se iz Srbije u rodni kraj vratilo oko izbeglih Srba. U inostranstvo ih se iselilo oko Meðutim, Srbi povratnici i daqe ÿive u vrlo teškim ÿivotnim uslovima. To znaåi da bi hrvatska drÿavna vlast na svim nivoima trebalo da uradi mnogo više na sveukupnom poboqšawu ÿivotnih uslova Srba, inaåe drÿavqana Republike Hrvatske, da bi oni bili stvarno ravnopravni s Hrvatima u svim sektorima i segmentima ÿivota.

267 270 THE SERBS IN CROATIA BEFORE AND AFTER THE BREAK-UP OF YUGOSLAVIA by Jovan Iliã Summary The Serbs are first mentioned in the west part of the Balkan peninsula in 822. They populated the regions east of the river Cetina, mountain Plješevica and the area between the rivers Una and Kupa. It means that the significant part of the present Republic of Croatia had been populated by the Serbs since the settlement of the Slavs. The main regions mostly populated by the Serbs were north-west Dalmatia, the larger part of Lika and Kordun, Banija, west Slavonia and smaller sections in east Slavonia, west Srem and Baranya. Social-political circumstances for the life of the Serbs in Croatia were mostly very unfavourable. Extremely unfavourable circumstances were during World War II in The Independent State of Croatia, when the Croatian ustasha fighters carried out an extensive, systematic, comprehensive and bestial genocide, that is ethnocide over the Serbs. The second genocide, that is ethnocide over the Serbs in Croatia was carried out in the civil ethnic-religious war , specially in In these years, the nationalist-chauvinist, antiserbian movement and war suddenly flared up in Croatia. The Serbs living there were forced to defend, so on December 19, 1991 they proclaimed The Republic of Srpska Krajina. However, the Croatian armed forces were military stronger. The Serbs were defeated and punished by the total destruction of their property and mass expulsion. In that cruel civil-ethnic war, about Serbs were expelled from Croatia, several thousand of them were killed. About Serbian houses were destroyed and 380 Serbian villages were burnt. Hundreds of Serbian-Orthodox religious edifices were burnt or destroyed. The value of the destroyed or plundered Serbian property in Croatia was estimated at about 30 billion euros. According to the official Croatian data, in the last several years about Serbs-refugees returned from Serbia to their native land, mostly older persons or those who returned to sell their property and leave Croatia again. About of them went to live abroad. However, the Serbs-returnees still live in very difficult conditions, discriminated in all segments of life, primarily when it comes to employment.

268 UDC 28-74(497.11) Originalan nauåni rad Miroqub Jevtiã ISLAMSKO-OSMANSKO DRŸAVNO PRAVO U SRBIJI 1 SAŸETAK: Svaka drÿava funkcioniše kroz svoj pravni poredak i pravni poredak pokazuje prirodu svake drÿave. S te taåke gledišta priroda drÿave i vlasti koja je funkcionisala na prostorima srpskih zemaqa od momenta osmanskih osvajawa do prestanka te vladavine najboqe se ogledala kroz pravo kojim su se regulisali društveni odnosi. Ako se tako posmatra drÿava koja je vladala na prostorima srpskih zemaqa, onda se jasno moÿe konstatovati da je ona, po svojoj prirodi, imala osnovni ciq da ostvaruje islamsku doktrinu. Svi pravni akti kojima se administracija u Carigradu sluÿila da bi nesmetano funkionisala, imali su islamski karakter. Kako je najveãi deo tih akata nastao mnogo pre nego što je osmanska drÿava roðena, onda se oni ne mogu nazivati osmanskim, jer nisu to bili ni po poreklu ni po svojoj suštini. Što je posebno vaÿno, intencija im nije bila odrÿavawe turske nacionalne ideje, kako se to moÿe zakquåiti iz velikog broja istorijskih sinteza koje obraðuju taj deo naše istorije, veã trijumf islama. Zato je to pravo najtaånije nazvati islamsko-osmanskim, jer je najveãi deo nastao pre nastanka osmanske drÿave i imao za ciq trijumf islama, a osmanski je, jer se primewivao na teritorijama kojima je upravqala osmanska dinastija. KQUÅNE REÅI: islam, šerijat, Osmanlije, Srbi, islamizacija, turcizacija Više je nego oåigledno da ovako naslovqena tema ima za ciq da predstavi prestanak turske" okupacije, kako se to uobiåajeno govori, i nastanak nezavisne srpske drÿave. Zato je veoma vaÿno ukazati zašto se umesto uobiåajenog naziva: turska drÿava, tursko pravo, turska vlast, Turci, ovde koristi drukåiji termin u åijem sadrÿaju dominira islam, åak pre nego osmanski, što je mawe ali ipak korišãen naziv za drÿavu koja je vladala na prostorima Srbije sve do godine. 1 Ovaj rad je raðen u okviru projekta D koji finansira Ministarastvo nauke i zaštite ÿivotne sredine Republike Srbije.

269 272 Razlog za to je jednostavan. Istorija se piše na osnovu dokumenata koji se tiåu odreðenog perioda, i što se vernije koriste odnosni dokumenti to je slika pribliÿnija realnosti. Kako se ovde ÿeli prikazati onaj ko je vladao našim prostorima do godine onda se suština te drÿave mora predstaviti preko najvaÿnijih dokumenata koja je ona izdavala. Pregled tih dokumenata pokazuje sledeãe. Pomenuta drÿava se u wima ne naziva Turskom. Kako kaÿe francuski osmanista Luj Bazen Carstvom nazivamo veliku sredozemnu silu koja se, do svog kraja zvala Devlet-i-Osmaniye, Osmanska drÿava" (M a n t r a n, 2002: 838), znaåi ne Turska. U najvaÿnijim dokumentima, koje su izdavali, osmanski sultani su apsolutno izostavqali taj naziv: Turska, Turci, itd. U wihovim poveqama i ugovorima, izjavama i uopšte dokumentima pojam turski ne figurira. Oznaåavajuãi sebe oni se predstavqaju kao, na primer, padišah vladar sveta" (S t o j a k o v i ã, 1987: 37). Ili, na primer, šire Ja sultan i padišah Sredozemqa, Crnog mora, Rumelije, Anadolije, zemqe Ruma i Karamana, zemaqa Zulkadra, Dijarbekira, Kurdistana, Azerbejxana, Persije, Damaska, Alepa, Egipta, svetog Jerusalima, slavne Meke i svetle Medine, svih arapskih zemaqa, Jemena, Xede, tatarske teritorije, kao i brojnih drugih zemaqa osvojenih nesavladivom silom mojih svetlih predaka i mojih velikih prethodnika, kao i velikog broja zemaqa koje je osvojila moja sabqa iz koje izbija plamen" (M a n t r a n: 193). Ili recimo on je sultan svih sultana Istoka i Zapada" (M a n - t r a n: 194), Vladar nad vladarima" (M a n t r a n: 194), onaj koji dodequje krune monarsima na zemqi" (M a n t r a n: 194), boÿja senka na zemqi" (M a n t r a n: 194). Kao što vidimo åak i kad spomiwe neke zemqe i narode tu Turaka nema! Zbog toga Ÿil Vejnštejn veli Ovo carstvo na svom vrhuncu bilo je potpuna suprotnost nacionalnoj drÿavi" i daqe Sultan nije bio na åelu samo jedne zajednice kraqevina, veã je nastojao da stvori specifiåno carstvo, koje se ne moÿe definisati kao Tursko carstvo" (M a n t r a n: ). To je išlo tako daleko da su ti Turci znali da svoju zemqu sami nazivaju imenom rimskog carstva, jer su na teritoriji te zemqe, odnosno u wenom istoånom delu formirali svoju prvu drÿavu. Ta se drÿava, kako nas obaveštava Ostrogorski nazivala Ikonijski sultanat Rum". Govoreãi o osvajawima selxuåkog vojskovoðe Sulejmana, Ostrogorski veli Veã oko g. Sulejman je bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta. Ovde, na starom vizantijskom tlu, on je osnovao sultanat Rum, tj. Rimski sultanat" (O s t r o g o r s k i, nedatirano: 330) Govoreãi o tome dva francuska istraÿivaåa vele: Nisu li Turci iskazivali bezgraniåno divqawe svom bivšem neprijatequ koga su porazili? Tri veka posle wenog osvajawa oni su nastavili da nazivaju sada, svoju zemqu, Rimom, dok se hrišãanstvo veã od krstaških ratova naprezalo da je naziva Turskom" (Courbage-Fargues, 1992: 194). Prema tome po zvaniånim aktima te drÿave ona nije bila Turska i to znaåi da se ona tako ne moÿe nazivati. Ona je dakle samo osmanska drÿava. Pitawe koje se moÿe postaviti jeste zašto se onda, ona, u brojnim istorijskim sintezama i našim i stranim naziva Turskom? Odgo-

270 273 vor na to pitawe sadrÿan je u åiwenici da su osnovni nosioci od osnivawa te drÿave, u lingvistiåkom smislu bili narodi koji su govorili nekim od turskih dijalekata. Oni su bili kiåma vojnih odreda koji su formirali i selxuåku i osmansku drÿavu i zvaniåni jezik je bio jedan oblik turskog, iako je osmanski dijalekt, da se posluÿimo terminologijom Ÿana Denijea, pun elemenata arapskog i persijskog jezika" ( M a n t r a n: 193). Prema tome osnivaåi te drÿave bili su turkofoni i to je istorijski taåna åiwenica, ali da li su oni i koliko bili Turci to je veã drugo i mnogo sloÿenije pitawe. Za postojawe nacije i naroda potrebno je pored jezika mnogo više elemenata. Normalno ovde mislimo na naciju u etniåkom smislu, ali postoji i nacija u pravnom i politiåkom smislu (Petit Larousse, 1962: 690), jer Turci koje mi poznajemo danas narod su bele rase. Najozbiqniji istorijski izvori govore da su preci Turaka bili mongoloidi, tj. pripadnici ÿute rase. Sudeãi po tome današwi Turci su u potpunosti promenili svoj genotip i fenotip i nemaju više veze sa svojim mongoloidnim precima, osim preko jezika koji su saåuvali. O tome Filip Hiti, jedan od najpouzdanijih savremenih istoriåara arapskog sveta kaÿe: Jeksartes /Sir Darja/ je više nego Oksus /Amu Darja/ åinio prirodnu, politiåku i rasnu granicu izmeðu Iranaca i Turaka i prelaz preko wega znaåio je prvi direktni izazov od strane islama mongoloidnim narodima i budistima" (H i t i, 1983: 201). I daqe sve dok nisu mongoloidni Turci, novi rasni element, preuzeli barjak vjere Muhamedove" (H i t i: 195). Arapi i ostali muslimani u wihovim redovima, pre svega islamizovani Persijanci, prelaze na podruåje mongoloidnih Turaka veã u veku i to na samom wegovom poåetku. Do 710. godine osvojeni su Samarkand i Buhara a 751. Taškent (H i t i, 1983: 201). Tada turske ÿene postaju plen belih arapskih osvajaåa i nastaju snaÿna rasna mešawa. Kasnije mase Turaka prelaze u sluÿbu halifata i dolaze u dodir s islamizovanim belim Persijancima s kojima nastaje viševekovni period rasnog mešawa, tako da se moÿe postaviti pitawe kakva je rasna struktura Turaka u vreme wihovog dolaska u Malu Aziju, Anadoliju ili Vizantiju, nazovimo je kako hoãemo, posle prvih provala a naroåito posle bitke kod Mancikerta godine kada se formira Rimski sultanat (O s t r o g o r s k i: 326). Taånije reåeno koliko su oni uopšte antropološki uopšte Turci? Turkofoni sigurno jesu. Ali ti turkofoni nemaju tursku narodnosnu svest, veã sebe doÿivqavaju kao muslimane, to je wihova primarna kolektivna odrednica. Šta se od tada dešava na podruåjima Male Azije, odnosno silom osvojene Vizantije više je nego poznato. Brojne analize govore o procesima stalnog mešawa tih turkofona i lokalnog hrišãanskog stanovništva. Pomenuti francuski istraÿivaåi vele: Åetiri veka posle raðawa islama Anadolija je bila skoro u potpunosti hrišãanska /H vek prim. M. J./ wenih 7 8 miliona stanovnika davali su utisak o jednoj kompaktnoj masi. Åetiri veka kasnije anadolsko hrišãanstvo bilo je zdrobqeno. Kada je Konstantinopoq pao ono nije brojalo više od vernika" (Courbage-Fargues: ).

271 274 Citirajuãi brojne izvore izmeðu ostalog i Marka Pola pomenuti autori pokazuju kako dvesta godina posle Mancikerta znaåi oko godine turkofoni još uvek åine mawinu okruÿenu gråkom i jermenskom veãinom (Courbage-Fargues: 194). Muslimani su organizovali otmice i pqaåkaške pohode protiv svojih suseda. Posebno su otimali ÿene, a te ÿene, znaåi Jermenke i Grkiwe, su raðale decu (C ourbage-fargues: 194). Posebno je vaÿno da su se mešali svi i obiåan svet je otimao ÿene, ali i muslimanske turkofonske voðe. Tako poznati svetski islamolog i turkolog Bernar Luis daje podatke da su u H veku, a to je vreme Mariåke bitke i Kosovskog boja Muslimanske aristokratske porodice koje su vladale sultanatom Rum bile jednom svojom polovinom gråkog porekla" (Courbage-Fargues: 20). A to su morali biti i potåiweni tj. vazali ovih selxuåkih gospodara, utemeqivaåi dinastije Osmanoviãa i wihovi naslednici: Osman, Orhan, Murat i Bajazit. Georgije Ostrogorski nam daje precizne podatke o tome. On kaÿe da je Jovan Kantakuzin dao osmanlijskom voði Orhanu, sinu osnivaåa dinastije Osmana, svoju kãer Teodoru za ÿenu (O s t r o g o r s k i: 484). Osim toga Orhanov sin Halil se oÿenio ãerkom vizantijskog cara Jovana (M a n t r a n: 25). Sam Orhan je roðen iz veze Osmana i åuvene lepotice Malhatun, koju je Osman oteo (M a n t r a n: 19). Inaåe i Orhan je imao drugu ÿenu koja je oteta posle likvidirawa wenog verenika upravnika grada Bilexika i to na sam dan venåawa (isto: 16). To pokazuje kako je dolazilo do mešawa krvi izmeðu tih turkofona i stanovnika Male Azije Grka i Jermena. U Vizantiju, koja je kako vidimo brojala 7 8 miliona stanovnika prodrlo je prema procenama arapskog putopisca Al-Umarija od hiqada turkofona koje on naziva Turkmenima (Courbage-Fargues: 198). Klod Kaen specijalista za preosmansku tursku istoriju taj broj ceni na , zatim još nekoliko desetina hiqada Tatara i nekoliko hiqada Persijanaca. To je ukupan broj muslimana koji su u dva talasa osvojili dolinu od H H veka". Kako kaÿu pomenuti struåwaci za demografiju Kurbaÿ i Farg: Bilo je dovoqno da u svakoj generaciji jedan od sedam hrišãana napusti svoju veru da bi od sedam miliona hrišãana godine ostalo godine, i da putem mešawa muslimanskih migranata bez ikakvog novog priliva iz Centralne Azije stvore 4,6 miliona qudi" (Courbage-Fargues: 200). Kako se to dešavalo u konkretnoj situaciji i kako su se Grci pretvarali u muslimane ali i u turkofone vidi se iz sledeãeg podatka koji daje Marokanac Ibn Batuta Veãina osoba koji obavqaju razne poslove u Ladhiku /sada Denizliju/ su Grkiwe, zato što ovde ima mnogo Grka koji plaãaju danak. Oni plaãaju sultanu razne namete kao glavarinu i druge. Ono po åemu se razlikuju /od muslimana prim. M. J./ jeste duga kapa Qudi iz toga grada ne odbacuju ruÿne obiåaje, šta više stanovnici åitave zemqe ih vrše. Oni kupuju lepe gråke robiwe i dozvoqavaju im da se prostituišu, svaka od wih mora da zaradu predaje svome gospodaru" (Courbage-Fargues: 201). Kurbaÿ i Farg tome dodaju Slo-

272 bodne ili robiwe hrišãanke su se udavale za muslimane. Postavši po zakonu i same muslimanke, svojim potomstvom su uveãavale redove islama" (Courbage-Fargues: ). Zato su, dodaju oni jednim velikim delom Turci iz Turske, sigurno vizantijskog porekla" (Courbage-Fargues:204). Tako formirani Turci" su krenuli u Evropu i došli u dodir sa sredwevekovnim srpskim drÿavama. Prema tome ti sukobi nisu nikako bili sukobi Srba i Turaka. Nikako jer protivnici koji su bili naspram Srba, kako vidimo, antropološki nisu bili Turci. Govoreãi o tome Gibons veli Orhan ( ) je prešao Dardanele da bi prodro u Evropu, on je regrutovao svoje trupe u Anadoliji: kaÿe se oko pola miliona qudi. Nomadi koji su došli iz Centralne Azije nisu bili u stawu da mu ponude toliki broj qudi, jer su bili odseåeni od svoje matice. To znaåi da su ove trupe mogle da budu mobilisane samo meðu pokorenim narodima, naroåito Grcima koje je on uåinio svojim vojnicima" (C ourbage-fargues: ). Ovu åiwenicu Gibons još preciznije definiše kad kaÿe Pošto su jednostavno promenili ime i religiju vizantijski Grci su se predstavili pred istoriju kao nova rasa i nacija koja je prihvatila nove zadatke i tako su osigurali dugoveånost Vizantije pod islamskim ruhom" (Courbage-Fargues: 198). On daqe dodaje Greška je nazivati Osmanlije Turcima. Tazabluda je tako åesto ponavqana da su åak i same Osmanlije pale u wu, mada su se oni uvek smatrali razliåitim od Turaka" (Courbage-Fargues: 198). Stvar je dakle više nego jasna. Još pre nego što su došli u dodir s nama centralnoazijski Turci 2 su doÿiveli više bioloških tj. antropoloških metamorfoza i zavladali srpskim zemqama kada je wima veã dominirala gråka i ostala maloazijska neturska antropološko-biološka struktura. Posle velikih pobeda i postavqewem granica u centar Maðarske do Pešte taj se proces još više ubrzao. Tada dolazi do takvog mešawa da se o Turcima zaista više ne moÿe govoriti, ako se pod tim podrazumeva bilo kakva antropološka bliskost naroda koji se tim imenom zove. Odvoðewe ogromnog broja robova iz Srbije i Bugarske, zatim Vlaške, Albanije, Maðarske ali i Ukrajine, Poqske, Rusije i Austrije dovelo je do takvog mešawa koje se ne moÿe ni meriti. Uostalom drÿava se sluÿbeno zove Osmansko carstvo, kako smo veã rekli, a pojam Osmanlije ne znaåi ništa drugo nego podanik osmanskog sultana. Znaåi Osmanlije su, u neku ruku, i Srbi i Bugari i Grci, itd. Svi izvori to potvrðuju pa normalno i oni koje su pisali najistaknutiji zapadni osmanisti. O tome, na primer, Pol Dimon, opisujuãi škole u vreme tanzimata, znaåi pred propast carstva u H H veku, veli U skladu s ideologijom tanzimata, ustanova /misli se na školu prim. M. J./ je bila otvorena ne samo za muslimane nego i za pripadnike mawina. To je bio Pojam turkofoni nije naš. Åuli smo ga na jednom kongresu u Moskvi godine. Izgovorio ga je Enajatola Reza, profesor istorijske paleontologije na teheranskom univerzitetu i urednik Velike iransko islamske enciklopedije. Kazao je Turci ne postoje, postoje turskojeziåni narodi".

273 276 posebno upeåatqiv naåin da se svi sastavni delovi osmanske populacije pozovu da uåestvuju u modernizaciji zemqe" (M a n t r a n: 579). Posebnu indiferentnost prema naciji ispoqavali su sultani. Ÿil Vejnštejn o tome kaÿe: Sultani nisu uopšte razmišqali o nekakvoj åistoti rase, pa su ostavqali potomstvo s konkubinama razliåitog porekla. Takav mentalitet, tuð svakom modernom shvatawu rase i nacije padao je u oåi savremenicima" (isto: ). Sultan se okruÿivao velikodostojnicima koji su bili dovedeni kao robovi na dvor, znaåi bili sami roðeni kao nemuslimani i ne-turci. Oni su dobijali najviše funkcije i stvarno vladali carstvom. Tako su meðu åetrdeset sedam velikih vezira koji su se smewivali izmeðu i godine samo petorica bili turskog porekla. Meðu ostalima bilo je jedanaest Albanaca, šest Grka, jedan Åerkez, jedan Jermenin, jedan Gruzin, jedan Italijan, dok ih je deset bilo nepoznatog porekla" (isto: 206). Ti veziri su mahom bili robovi i oni su se ÿenili sultanovim kãerima, a one su im raðale decu åiji su potomci, danas Turci" (isto: 212). Moÿemo se pitati koliko su dece u braku s turkofonkama izrodili ovi velikaši isto kao ostali brojni hrišãani koji su primali islam? Što je posebno vaÿno sami turkofoni nisu voleli ime Turåin beÿali su od wega. Gijom Postel koji je imao prilike da se u samoj sadašwoj Turskoj upozna s onima koji bi trebalo da budu Turci i åiji potomci danas ÿive u turskoj drÿavi veli: Turci više od svih naroda na svetu mrze svoje ime, pa ga ni vladari ni privatna lica ne koriste u zvaniånim dokumentima. Nema toga ko ne smatra uvredom da ga nazovu Turåinom, tako da se åini da reå Turåin zvuåi kao da se kaÿe prostak" (isto: 194). I to traje sve do prestanka postojawe osmanske drÿave. Jedan od ideologa savremenog panturcizma pišuãi o nacionalnoj svesti, onih koji bi trebalo da su kiåma nacije, Anadolcima, i to pred sam kolaps imperije u svetskom ratu veli: Do pre tri godine Osmanski Turci su sebe smatrali samo kao muslimane i nikad nisu smatrali svoju naciju kao naciju koja postoji kao posebna nacija. Anadolski seqak je reå Turåin shvatao kao sinonim s reåju Kazilbaš" (Alp, nedatirano: 7). A to znaåi onaj ko nosi na glavi crvenu kapu-crvenoglavi (isto). Znaåi Turåin za Turke znaåi nešto sasvim drugo od nacije. Paradoksalno ali istinito pojam Turåin je figurirao na Zapadu i, na primer, kod Srba, ali on nije imao nacionalno znaåewe. I savremenici koji su pisali o odnosima izmeðu Srba i Turaka" u našim zemqama nisu pod pojmom Turåin podrazumevali etniåkog Turåina, veã pripadnika islama, otuda termin poturåivawe a ne pomuslimawewe što je ispravnije. Vuk Karaxiã koji ÿivi u toj Turskoj" meðu tim Turcima" i koji savršeno zna o åemu je reå veli: u carstvu turskome ko goð vjeruje u sveca Muhameda on se zove i jest Turåin istina je da je svaki Turåin u svome carstvu plemiã" (S t a - n i s a v q e v i ã, 1987: 8). Kada se stvari ovako predstave onda se vidi da su svi odnosi Turaka" i Srba u Srbiji bili ustvari odnosi hrišãana i muslimana od momenta prvog susreta do osvajawa srpskih zemaqa i do momenta konaånog oslobaðawa posle godine. Osmanlije su kao jedinu ideologiju imale islam. A islam kao religija ne poznaje

274 evropski pojam nacije. O tome nam nekada poznati muslimanski javni radnik Osman Nuri-beg Firdus kaÿe: Biti u isto vrijeme musliman i osjeãati se nacionalno to nije moguãe. Islam je preåi od narodnosti" (T e r z i ã, 1998: 302). Ova teorijska postavka koja ima svoje teološko opravdawe zasnovano na Kuranu je, kako vidimo, našla punu potvrdu u istoriji Osmanske drÿave. Kako je u islamu pravo najtipiånija manifestacija verskog uåewa, to se islam izraÿava kroz pravo i drÿavu. Kako veli profesor Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu Fikret Karåiã: Po islamskom shvatawu drÿavna vlast je podvrgnuta pravu. Glavna duÿnost drÿavnog poglavara je zaštita i provoðewe šerijata" ( K a r å i ã, 1986: 101). U skladu s tim osmanski emiri odnosno begovi, a kasnije sultani su prihvatawem islama kao glavnu obavezu dobili da sprovode šerijat. Znaåi ne neko tursko sekularno pravo, nego pravo nastalo na osnovu Kurana koje s Turcima nije imalo nikakve veze. Svoju akciju protiv hrišãana i u Vizantiji i protiv Srba oni su doÿivqavali iskquåivo kao islamsku misiju. Jedan od najpoznatijih istoriåara savremene Turske Halil Inalxik o tome veli: Gaza 3 sveti rat bio je kao ideal znaåajan åinilac u osnivawu i razvoju osmanske drÿave. Društvo u tim krajevima saobrazilo se s posebnom kulturom i bilo proÿeto ideologijom neprekidnog svetog rata i nesustalog širewa dar ul islama sve dok ne obuhvati åitav svet" (I n a l x i k, 1974: 11). Prema tome ništa u toj ideologiji nije asociralo na tursku nacionalnu ideju. Teÿwa je bila da se nevernici podvrgnu vlasti šerijata jer tako ÿeli Bog. Kad su naše zemqe osvojene i u wima uspostavqena vladavina predstavnika osmanske dinastije wen legitimitet i pravni poredak se zasnivao na hanefitskoj formi sunitskog islama koji je bio vladajuãa ideologija Osmanskog carstva. Znaåi bio je to pravni poredak koji nije imao nikakve veze, ne samo s Turcima nego ni s Osmanlijama. Oni su ga samo prihvatili, a wegov tvorac bio je Abu-Hanifa ( g.) jedan od velikih pravnih i politiåkih teoretiåara sunitskog islama i stanovnik Bagdada koji je ÿiveo i u Omejadskom i Abasidskom halifatu ( S m a i l a g i ã, 1990: 11). Prema tome to pravo na kome se zasnivala Osmanska drÿava bilo je islamsko versko pravo, a ne tursko, i svi odnosi koji su se formirali izmeðu Srba i Turaka" bili su regulisani tim pravom, osim nekih oblasti za koje šerijat nije imao rešewa. Poznati i autoritativni profesor beogradskog Pravnog fakulteta Mehmed Begoviã govoreãi o pravu kojim su Osmanlije vladale našim zemqama veli da se ono zasniva na åetiri izvora: 1. šerijatsko-pravni propisi kao osnovni zakonski propisi; 2. uredbe sa zakonskom snagom (kanuni i fermani); 3. praksa vrhovne uprave (urf) i 4. obiåajno pravo adet (B e g o v i ã, 1956: 2). Znaåi nema sumwe da je prvi izvor apsolutno islamski i da se ne moÿe nazivati ni osmanskim, ali druga dva jesu i oni su pravo koje 3 Gaza je sinonim za xihad. Otuda gazi ili gazija junak u svetom ratu gazi. Ruski muslimani veoma åesto koriste arapski plural od pojma gaza, gazavat, kao singular. 277

275 278 je donela osmanska drÿava pa se mogu smatrati osmanskim. Ali ni oni turskim što smo veã objasnili, veã samo osmanskim. No, ako imamo u vidu da su i kanuni i fermani donošeni tako da je u wihovom stvarawu ulogu igrao sultan, zatim šejh ul islam kao kontrolor ispravnosti kanuna u smislu usklaðenosti sa šerijatskim pravom onda se i oni ne mogu odvojiti od islama. Sama izrada kanuna ili fermana bila je poveravana åoveku koji je imao versko znawe, i tek kad bi šejh ul islam, kao prvosveštenik, dao svoje mišqewe da je akt u skladu s islamom dolazila je potvrda sultana da se taj kanun ili ferman moÿe usvojiti (isto: 2 3). U ciqu oåuvawa poretka morale su da se izvrše izmene i dopune u kriviånom zakonodavstvu i drugim vrstama prava. Jer šerijatsko kriviåno pravo nije sankcionisalo neke radwe koje je trebalo sankcionisati. Tako je tu prisutno zakonodavstvo koje je roðeno u Osmanskom carstvu i moÿe se smatrati osmanskim. Ali i tada ono je moralo biti u skladu s osnovnim ciqem drÿave oåuvawu poretka zasnovanom na šerijatskom pravu. Tako su tokom vremena proglašena nova kriviåna dela koja su sankcionisala sudsku praksu koju su sprovodile kadije tj. sudije. Ali i tada ta praksa je morala biti u skladu sa šerijatom. To je posebno postalo znaåajno posle godine kada sultan Selim dobija i titulu halifa (I v a n o v, 1984: 32), znaåi predstavnika Muhameda i predvodnika åitavog islamskog sunitskog sveta. Tada vladar-halif kao vrhovni tumaå šerijata i vrhovni sudija" (B e g o v i ã: 5) prenosi to svoje ovlašãewe na kadije, tako se definišu nova kriviåna dela. Ali su i ona u osnovi zasnovana na ideji åuvawa åistote prave vere i islamskom karakteru drÿave, a posebno autoriteta halifa koji ãe za svoje postupke odgovarati na nebu. Åetvrti izvor prava koji je korišãen u našim zemqama za vreme osmanske vladavine bio je obiåajno pravo koje se nazivalo adet. To je u suštini bilo naše sredwevekovno pravo koje je izgubilo drÿavnu potporu s uspostavqawem osmanske vlasti i moglo da se primewuje samo uz dozvolu vlasti, ako ne protivureåi interesima drÿave. Ali ni to pravo nije osmansko, veã naše srpsko sredwevekovno pravo, pa se ni ono ne moÿe nazvati ni osmanskim a kamoli turskim, što je posebno vaÿno pravo Srba, a u stvari za administraciju iz Carigrada samo hrišãana, da se koriste svojim obiåajnim pravom jeste posledica šerijatsko pravnih propisa nastalih na osnovu Kurana. Kuran naime predviða da se xihad islamski sveti rat vodi protiv sledbenika Kwige" u stvari hrišãana i Jevreja sve dok ne pristanu da se potåine muslimanskoj drÿavi i dok kao znak te potåiwenosti na poånu da plaãaju glavarinu, porez po glavi otud naziv. Taj porez plaãaju svi muškarci nemuslimani, punoletni, zdravi telom i duhom. On se u islamskoj fiskalnoj terminologiji oznaåava arapskim imenom xizja (Mawerdi, 1982: 299). Kad pristanu na to oni mogu saåuvati svoju veru, ali ãe imati ograniåena verska i politiåka prava, tj. biãe diskriminisani jer ÿele da saåuvaju svoju religiju. Oåuvawe vere podrazumeva oåuvawe liånog statusa koji se reguliše wihovim pravom, koje pošto gubi obaveznu snagu zako-

276 279 na, postaje adet, odnosno, obiåaj. Ali ga u nekim sluåajevima mogu primewivati i šerijatski sudovi, kad šerijatski sudija proceni da je od koristi za drÿavu tj. islam, da adet primeni. Taj institut islamske drÿave primewuje se na osnovu Kuranskog ajeta 29 iz sure ili poglavqa H Borite se protivu onih kojima je data Kwiga a koji ne vjeruju ni u Alaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabrawenim ono što Alah i Wegov Poslanik zabrawuju. I ne ispovjedaju istinsku vjeru sve dok ne daju glavarinu poslušno i smjerno" (Kuran, 1984). Koliko je samo islam tj. šerijat bio jedini pravi regulator pravnog ÿivota najboqe se vidi iz podatka da Po svom stupawu na presto, prema islamskoj tradiciji, padišah nije bio obavezan da prihvati akte koji su izdali wegovi prethodnici, veã je morao da potvrdi svaki pojedinaåno, da bi oni imali pravnu vrednost" (M a n t r a n: 199). Zar to ne govori više nego jasno kakvu su vrednost imali svi drugi pravni akti osim šerijata? Kakva je bila pozicija sultana u odnosu na šerijat vidi se iz sledeãih stavova padišah nije imao nikakvu moã po šerijatskim pitawima, on nije mogao da ih razraðuje, niti da ih prilagoðava. Nije mu bilo dozvoqeno ni da ih tumaåi, jer je to bilo iskquåivo pravo verskih pravnika (muftija) koje je on postavqao i opozivao, ali kojima nije mogao da se meša u odluke" (isto: ). Zbog toga se dešavalo da sultani budu åak i svrgavani, a tada je na to presudnu ulogu imao šejh ul islam koji je izdavao fetvu (versko pravno mišqewe) da je sultan prekršio šerijat i da mu samim tim podanici ne duguju pokornost. Više naslednika sultana Sulejmana zakonodavca doÿivelo je ovu sudbinu (isto: 225). Konaåno se moÿe zakquåiti da je pravni poredak koji je vladao u carstvu u osnovi bio islamski. Taånije reåeno da, kada je reå o osnovnom zakonu, da je to bio šerijat i da se ne moÿe za wega nikako upotrebqavati termin tursko niti osmansko pravo. S druge strane, kada je reå o kanunima, fermanima i praksi vrhovne uprave ona se moÿe nazvati osmanskom, ali opet ne turskom iz svih prethodno navedenih razloga. Kako je šerijat ipak bio okvir svih ostalih izvora prava to je jedini taåan naziv za pravo, koje je regulisalo odnose na podruåju srpskih zemaqa od godine islamsko-osmansko. Islamsko jer je u osnovi to bilo islamsko versko pravo, a osmansko jer se radilo o Osmanskoj drÿavi, a ne o drugim muslimanskim drÿavama koje su postojale paralelno s Osmanskom ili pre we. Osvojivši srpske zemqe i uspostavivši u wima svoj pravni poredak Osmanlije su Srbe tretirali kao hrišãane tj. qude kwige koji su s drÿavom sklopili ugovor o podaništvu kojim im se priznavao status zimija, štiãenika islamske drÿave (isto: 360). Srbi su znaåi bili tretirani iskquåivo kao nemuslimani ahl al kitab qudi kwige ( Ronart, 1959: 27). Francuski osmanista, veã pomenuti, Ÿil Vejnštejn o tome kaÿe Na Balkanu kao i u ostatku Carstva, razne jevrejske i hrišãanske zajednice uÿivale su status zimija, koji je islamskim zakonom, bio namewen

277 280 narodima kwige dopalim pod muslimansku vlast" (M a n t r a n: 360). Znaåi sasvim jasno nigde se, kao wihova dominantna odrednica, ne pomiwu Srbi. Normalno zna se da izmeðu Srba, Grka, Vlaha, pravoslavnih Albanaca, itd., postoje razlike ali svi oni su za drÿavu samo zimije zato što su nemuslimani. A i sami Srbi tako doÿivqavaju tursku" vlast. To je vlast muslimana nije to vladavina etniåkih Turaka. Pogotovu što veliki broj muslimana, s kojima oni opšte i koji predstavqaju osmansku vlast åine wihovi isturåeni zemqaci ili drugi Balkanci koji su primili islam. Srbi su svoju drÿavu izgubili posle vojniåkih poraza koje je islamska vojska vodila u ime xihada, odnosno gaze, Srbija je tako postala deo dar al-islama (zemqe islama) i prema islamskom verovawu i pravu trebalo je to da ostane sve do sudweg dana, znaåi do kraja ovoga sveta. Jedan od najuticajnijih islamskih teoretiåara prošlog veka Mavdudi je o tome rekao: Stoga je imperativ za muslimansku partiju da se ona ne smije zadovoqavati uspostavqawem islamskog sistema vladavine samo na jednoj teritoriji, nego treba širiti islamski sistem unaokolo gdje god moÿe dosegnuti" (M a v d u d i, 1992: 77). Sistem normi koji im je nametnut bio je sistem diskriminacije. Kako veli Maverdi koga smo spomenuli Glavarina i haraå su dva nameta kojima Alah optereãuje politeiste u korist vernika i jedan i drugi porez se naplaãuju politeistima da bi oznaåili da su oni mawe vredni i da su poniÿeni" (Mawerdi: 299). Izraz koji se ovde koristi politeisti ne treba da zbuni. To je veoma åesta praksa u islamskoj teoriji da se qudi kwige izjednaåavaju s politeistima pa åak i s nevernicima. Osmanski dokumenti to jasno pokazuju. Tako, na primer, pomenuti Braniåevski tefter govoreãi o Srbima koji plaãaju porez spomiwe kategoriju spahija nevernika", mada prevodilac, znajuãi o kome je reå to prevodi kao spahije hrišãani", ali u napomeni na istoj strani veli da u originalu stoji spahije nevernici i daje taj pojam u latiniånom prepisu gde jasno navodi original gde stoji kefere spahisi" (S t o j a k o v i ã, 36), što je izvedenica istog korena iz koga nastaje i arapski pojam kufr, što znaåi neverništvo i kafir =nevernik (Š k a q i ã, 1989). Pomenuti braniåevski tefter u prevodu rano preminulog osmaniste Momåila Stojakoviãa jasno pokazuje da su muslimani pravoslavne Srbe nazivali nevernicima. Iste nam podatke daje i poznati osmanista Gliša Elezoviã koji pokazuje kako osmanske vlasti nekog Boÿika iz Skopqa tretiraju kao nevernika, ali je oåigledno da je reå o hrišãaninu kome se garantuju izvesna prava koja imaju zimije (E l e z o v i ã, 1952: 8). Uglavnom Srbima je kao nevernicima bio nametnut poloÿaj u kome su oni imali niÿerazrednu poziciju drugog reda Ne samo što su posebni porezi prvenstveno xizja i ispenxa bili pridodati ukupnim nametima koje je plaãala raja, veã su bili predmet mnogih diskriminatornih mera kojima se izraÿavala inferiornost wihove pozicije. Osmanlije su, u tom pogledu, bili verni tradiciji islamskih drÿava" ( M a n t r a n, 361). Namerno smo citirali Maverdija, da bi se videlo

278 281 da su mere koje su primewivale Osmanlije bile samo stroga primena islamskog prava i da to s turskom idejom nema nikakve veze. Zbog toga su Srbi, ako su kao pojedinci hteli da se oslobode poniÿenog poloÿaja, mogli to da uåine samo prelaskom na islam. Ali bi tada kao muslimani imali zadatak da se zauvek odreknu svoje prošlosti i da se veÿu za halifa. A ako su hteli da obnove svoju drÿavu onda su morali da sruše islamski poredak i pravni sistem i da uspostave svoje nacionalno pravo, koje je jedino moglo da garantuje obnovu slobode. S te taåke gledišta Prvi i Drugi srpski ustanak, koji su udarili temeqe savremenoj srpskoj drÿavi su, s taåke gledišta osmanske drÿave, bili iskquåivo pobuna nemuslimana protiv bogom datog poretka. To znaåi nije bio nacionalni ustanak, jer Srbi i nisu bili tretirani kao nacija. Åak i kad se spomiwe nacionalna pripadnost Srba, oni su tretirani kao oni koji narušavaju islamski poredak i ÿele da sruše deo dar al islama i pretvore ga u dar al harb zemqu rata, znaåi islamu neprijateqsku zemqu. Kao rezultat ustaniåkih borbi u Prvom srpskom ustanku raða se prvo srpsko nezavisno, i od islama osloboðeno pravo. Ali to je trajalo kratko. S rušewem Prvog srpskog ustanka prestaje ovaj pravni poredak. Šerijatski pravni poredak ponovo se uspostavqa i to izaziva Drugi srpski ustanak. Kao rezultat toga ustanka dolazi do realizacije izvesnog stepena srpske autonomije što stvara pretpostavke za zamenu islamskog prava zakonima koje su stvorili Srbi, odnosno wihova autonomna vlast. Tada se stvara srpsko-osmanska mešovita vlast (P e r u - n i å i ã, 1970: 7). Tada se jasno izdvajaju muslimani i hrišãani, na jedan specifiåni naåin. Oni su bili izdvojeni i do tada, jer su muslimani bili gospodari, a hrišãani potåiweni. Sada se ta podvojenost vidi na jedan drugi naåin. Ali ona opet jasno ima za demarkacionu liniju veru. Svi hrišãani u Srbiji: Srbi, Cincari, Grci, Cigani, itd., bili su pod upravom vlasti koju imenuje knez Miloš, a svi muslimani bili turkofoni, poturåeni Srbi, Šiptari, itd., su pod jurisdikcijom kadije i muselima (isto). Za muslimane se primewuje šerijatsko pravo, a za hrišãane, to je pravi naziv a ne samo za Srbe, polako se poåiwe stvarati srpsko pravo za sve oblasti pravnog saobraãaja, najpre za graðansko-pravno, a zatim i kriviåno zakonodavstvo. Pri tome su osmanske vlasti lakše dozvoqavale širewe autonomije u oblasti graðanskog prava što je logiåno, jer je mawe zadiralo u pitawe drÿavnog suvereniteta, a i ranije je ta autonomija kroz adet na izvestan naåin funkcionisala. Pri tome je vrlo vaÿno razjasniti zašto se pravo kojim se regulišu odnosi meðu hrišãanima naziva srpskim pravom, dok za muslimane i daqe ostaje naziv islamsko. Pa pravo koje se stvara da bi regulisalo odnose meðu hrišãanima bilo je inicirano od onih koji su hteli srpsku nacionalnu drÿavu i zato se to pravo naziva srpskim, a zašto se pravo koje je i ranije regulisalo odnose meðu muslimanima naziva islamsko-osmanskim je veã razjašweno.

279 282 Tako poåiwe razvoj srpskog prava koje je svoje poåetke, moglo bi se reãi, poåelo da dobija posle Svištovskog mira kada je uspostavqena izvesna autonomija (B o ÿ i ã, Ã i r k o v i ã, E k m e å i ã, 1972: ), ali koja ja kako smo rekli poništena janiåarskim terorom godine (isto: 211). U odnosu na islamsku koncepciju drÿave ovo pravo i temeqi drÿave koji se wime uspostavqaju predstavqaju negaciju koncepta dar al islama na teritoriji Srbije pod Miloševom upravom, bar prema uåewu o dar al islamu koje je tada bilo vaÿeãe. A ono je podrazumevalo svu punoãu primene islamskog prava na jednoj teritoriji, što je u Srbiji bilo onemoguãeno u onom delu prava koji su donosili sami Srbi. Tako Srbija nominalno ostaje dar al islam, ali se suštinski pretvara u dar al ahd. A dar al ahd je ona teritorija koja prema šerijatskom pravu åuva izvesnu autonomiju u odnosu na islamsku vlast kojoj priznaje sizerenstvo na taj naåin što joj plaãa ugovorom predviðen danak, tj. neku vrstu xizje (B a h l u l, 1987: 34). Vaÿno je istaãi da je dar al ahd bio u principu prelazni status u kome se jedna zemqa nalazila u prvoj fazi osvajawa od strane muslimana, a ovde je bila reå o postepenom ukidawu islamskog suvereniteta i prava i odvajawu od dar al islama, što je potpuno suprotno ideji koju islam ima. Najznaåajnije promene u pravnom poloÿaju Srbije predstavqaju se u hatišerifu iz godine kojim se Srbiji priznaje autonomija. U najvaÿnijim istorijskim sintezama se kao prva dobit za Srbe, o kojoj govori taj hatišerif, navodi garancija o slobodi veroispovesti (Istorija srpskog naroda, 1994: 120). To jasno pokazuje verski karakter srpske emancipacije, a kao znak slobode se istiåe da je po prvi put posle godine bila dozvoqena slobodna zvowava na beogradskoj crkvi (isto: 120). Tako se raðaju pretpostavke za razvijawe srpskog pravnog poretka na osnovu toga hatišerifa. Najzanimqivije od svega jeste to da Osmansko carstvo ostaje verska i nenacionalna drÿava, ali se bivši beogradski pašaluk sve više razvija kao nacionalna autonomija. Tako vlast iz Carigrada sama, pod pritiskom nuÿnosti, mewa ustrojstvo jednog dela svoje drÿave što je šerijatski nedopustivo. Ustavi iz i godine sankcionišu Srbiju kao nacionalnu autonomiju i to je nezamislivo u šerijatskoj teoriji drÿave na kojoj se carstvo zasniva. Tako je u turskom" Ustavu, koji je Srbiji godine hatišerifom dao Carigrad zapisano ÿiteqima moje provincije Srbije za winu vernost i privrÿenost" (B o ÿ i ã, Ã i r k o v i ã, E k m e å i ã: 225). Srbija je tako bila definisana kao nacionalna autonomija što je sve stvorilo pretpostavke za ukidawe islamskog pravnog poretka i raðawe srpskih zakona na osnovu ovoga, doduše, turskog" ali ipak Ustava autonomne Srbije. S ovim akcijama je nastavqeno, pa je tako došlo do priznawa drÿavne nezavisnosti Srbije i Crne Gore, dveju srpskih drÿava na Berlinskom kongresu godine åime su Srbija i Crna Gora prestale da budu dar al islam i postale, sa islamske taåke gledišta, dar al harb, što su i bile pre osvajawa u H veku. Islamsko-osmanski pravni sistem je ukinut i u obe zemqe uvedeno potpuno nacionalno pravo.

280 283 Naÿalost, Evropa koja je odluåivala o svim tim procesima nije vodila raåuna o islamskom pravu. Prema wemu, sve zemqe koje su nasilno, protivno svojoj voqi, postale dar al islam i osvojene su maåem, muslimanske su sve dok muslimani mogu da ih drÿe. Kad to više nisu u stawu onda je gubitak boÿja voqa. S te taåke gledišta bilo je besmisleno traÿiti naknadu za osloboðenu zemqu. Evropa je uprkos tome Berlinskim ugovorom nametnula Srbiji obavezu da obešteti muslimanske korisnike zemqe, iako su mnogi od wih, tek nekoliko desetina godina ranije do te zemqe došli silom, otimawem od hrišãana, tj. Srba ( S t o j i å i ã, 1987: 15). Ako Ranke veli da istoriju treba pisati onako kako je bilo, onda je logiåno da nije dobro o istoriji drÿave, koja je vladala našim krajevima do godine, govoriti neprecizno. Zato, ako se govori o imenu drÿave onda se mora reãi da je to bila osmanska drÿava.to nije bila turska etniåka drÿava. A ako se govori o pravu kojim je ta drÿava ostvarivala svoju ulogu onda se to pravo moÿe nazivati samo: islamsko-osmanskim a nikako drukåije. Jer ako je osnovni izvor prava bila hanefitska verska škola sunitskog islama, a wen utemeqivaå Abu Hanifa je umro otprilike pet vekova pre raðawa drÿave o kojoj govorimo, jer Osman utemeqivaå, vlada od (oko) (oko), onda to pravo nikako ne moÿe nazvati osmanskim, još mawe turskim. Ako bi mu se htela dati nacionalna odrednica onda je ono arapsko pravo nastalo u halifatu. Ali nije ono ni arapsko jer mu je ciq ostvarivawe kuranske poruke. Što se tiåe druga dva izvora: 1. uredbi sa zakonskom snagom (kanuna i fermana) i 2. prakse vrhovne uprave (urf) koji su produkt osmanske jurisprudencije oni se mogu nazivati osmanskim pravom, ali kako su i oni morali pre svega biti u skladu sa šerijatom u hanefitskoj formi, to se ni oni ne mogu odvojiti od islama. O åetvrtom izvoru, adetu, neãemo ni govoriti, jer se ne tiåe muslimana nego hrišãana u ovom sluåaju Srba. Drugo imajuãi u vidu da je gro normi, koje su regulisale društvene odnose, bile zasnovane na hanefitskom pravu, a da su kanuni i fermani bili samo dopunski izvor prava, to ostaje kao zakquåak da se pravo kojim se vladalo u našim zemqama i celoj drÿavi moÿe nazivati samo islamsko-osmanskim, i to prvo islamsko, pa tek onda osmansko. Drugi razlog koji je takoðe vaÿan jeste što se isticawem pojma turska vlast, turska drÿava, itd., zamagquje istorijska istina. Kad se kaÿe da je turska vojska na Vraåaru spalila telo Svetog Save onda se moÿe zakquåiti da su motivi bili skriveni u ostvarivawu turske nacionalne politike. Ali ako se istakne da je ta vojska bila rukovoðena fetvama šejh-ul islama onda je jasno da su takvi ciqevi bili verski motivisani. Drugo ne zna se šta se krije iza imena velikog vezira Sinan-paše. Moÿe se pomisliti da je reå o etniåkom Turåinu. Stvarnost je drukåija. Sinan-paša bio je Albanac kao i veãina wegovih vojnika koji su taj akt uåinili (T o m i ã, 1913: 16). Isto tako se za osmansku vojsku iz Bosne koja je napala srpske ustanike godine moÿe pomisliti da je reå o etniåkim Turcima, ako se kaÿe da je to turska vojska, a

281 284 to je vojska sastavqena od bosanskih muslimana åiji je materwi jezik srpski (K e m u r a, 1916). Sve to åini nam se pokazuje da je ovakav naåin tretirawa toga perioda naše istorije jedini prihvatqiv. LITERATURA A l p, Tekin (nedatirano). Turkish and Pan-Turkish Ideal, London, Liberty Press. B e g o v i ã, Mehmed (1956). Tragovi našeg sredwevekovnog kriviånog prava u turskim zakonskim spomenicima, Istorijski åasopis SAN, otisak br.. B e h l u l, Ahmed (1987). Islamska koncepcija meðunarodnog prava, Beograd: Fakultet politiåkih nauka. B o ÿ i ã, Ivan; Ã i r k o v i ã, Sima; E k m e å i ã, Milorad; D e d i j e r, Vladimir (1972). Istorija Jugoslavije, Beograd: Prosveta. C o u r b a g e, Youssef; F a r g u e s, Philippe (1992). Chretiens et Juifs dans l'islam arabe et turc, Pariz, Fayard. E l e z o v i ã, Gliša (1952). Turski spomenici, Beograd: SANU, kwiga 1, sv. 2. H i t i, Filip (1983). Istorija Arapa, Sarajevo: Veselin Masleša, 2. fototipsko izdawe. I v a n o v, H. A. (1984). Osmanskoe zavoevanie arabskih stran, Moskva. I n a l x i k, Halil (1974). Osmansko carstvo, Beograd. Istorija srpskog naroda, kwiga 6, tom 1 (1994). Beograd: SKZ, 2. izdawe. K a r å i ã, Fikret (1986). Šerijatski sudovi u Jugoslaviji od , Sarajevo: Islamski teološki fakultet. K e m u r a, F e h m i-sejfudin-šejh (1916). Prvi srpski ustanak pod Karaðorðem, Sarajevo. Kur'an (1984). Sarajevo: Starješinstvo Islamske zajednice BIH, Hrvatske i Slovenije, 4. izdawe. M a n t r a n, Rober (2002). Istorija osmanskog carstva, Beograd: Clio. M a v d u d i, Abu al-ala (1992). Xihad u islamu, Takvim, godišwak, str , Sarajevo. M a w e r d i, Aboul-Hasan-Ali (1982). Les statuts souvernsamentaux, Paris, Le sycomore. O s t r o g o r s k i, Georgije (nedatirano). Istorija Vizantije, Beograd: Prosveta. fototipsko izdawe. P e r u n i å i ã, Branko (1970). Uprava varoši Beograda, , Beograd: Muzej grada Beograda. Petit Larousse (1962). Paris: Librairie Larousse, 11. izdawe. R o n a r t, Stephan and Nandy (1959). Concise Encyclopedia of Arabic Civilization, Amsterdam: Djambatan. S m a i l a g i ã, Nerkez (1990). Leksikon islama, Sarajevo: Svjetlost. S t o j a k o v i ã, Momåilo (1987). Braniåevski tefter, Beograd: Istorijski institut. S t o j i å i ã, Slobodanka (1987). Agrarno pitawe u novoosloboðenim krajevima Srbije posle srpsko-turskih ratova , Leskovac: Narodni muzej. Š k a q i ã, Abdulah (1989). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo: Svjetlost. T e r z i ã, Slavenko (1998). Religija kao faktor oblikovawa nacionalnog identiteta Srba, u: Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, ur. S. Terziã, Beograd: Istorijski institut SANU, Novi Sad: Pravoslavna reå, str T o m i ã, Jovan (1913). O Arnautima u Staroj Srbiji i Sanxaku, Beograd: Geca Kon.

282 285 ISLAM-OSMANLI STATE LAW IN SERBIA by Miroljub Jevtiã Summary Every state functions through its legal order and that legal order shows the nature of every state. From that point of view, the nature of the state and the authority which functioned in the regions of the Serbian lands from the moment of the Osmanli conquests till the end of that rule was best reflected through the law which regulated social relations. If one views the state which ruled in the regions of the Serbian lands in that way, one can clearly state that it, in its nature, had the basic goal to realize Islamic doctrine. All legal acts which the administration in Constantinople passed to ensure its normal functioning had the Islamic character. As most of these acts had been created long before the birth of the Osmanli state, they cannot be called Osmanli, because they were not such by their origin or their essence. It is specially important that their intention was not to maintain the Turkish national idea, as it could be concluded from a large number of historical syntheses which discuss that part of our history, but the triumph of Islam. Therefore, it is most correct to call that law Islamic-Osmanli law, because its largest part had been created before the appearance of the Osmanli state and had as a goal the triumph of Islam; it is an Osmanli law because it was implemented in the territories ruled by the Osmanli dynasty.

283 UDC :28(100) (100) Originalan nauåni rad Dragan Novakoviã ŠKOLOVAWE STUDENATA ISLAMSKE ZAJEDNICE IZ SFRJ U INOSTRANSTVU SAŸETAK: Predstavqen je sloÿeni problem školovawa kadrova Islamske zajednice u arapskim i drugim islamskim drÿavama, kao i postepena promena politike te verske zajednice do koje je dolazilo pod uticajem novih ideja i vrednosnog sistema karakteristiånog za društva organizovana prema kuranskim principima. Naznaåeni su, u osnovi neuspešni, napori drÿave da razliåitim merama ograniåi i spreåi unošewe i zaÿivqavawe ideja neprimerenih jugoslovenskom multikonfesionalnom miqeu. Korišãena je originalna arhivska graða Savezne komisije za odnose s verskim zajednicama i Ministarstva vera Srbije. KQUÅNE REÅI: Islamska zajednica, studenti, školovawe, islam, drÿava, politika. UVOD Završetak Drugog svetskog rata i osloboðewe zemqe Islamska verska zajednica doåekala je u potpunom organizacionom rastrojstvu. Zakon o nevaÿnosti pravnih propisa, donet pre 6. aprila godine i za vreme neprijateqske okupacije, stavio je van snage Zakon o Islamskoj verskoj zajednici, Ustav IVZ iz godine, kao i ostala normativna akta, koja su regulisala unutrašwu organizaciju i sva ostala pitawa od vaÿnosti za normalno funkcionisawe verske zajednice. Zahvaqujuãi pomoãi drÿavnih organa, raspisani su i sprovedeni izbori za sve organe IVZ na podruåju NR Bosne i Hercegovine, Srbije, Makedonije, Crne Gore i AO Kosovo i Metohija. Izbori su odrÿani uz velike teškoãe zbog neaÿurnih biraåkih spiskova, nesnalaÿewa niÿih organa i smetwi pojedinih uticajnih pripadnika IVZ nespremnih da prihvate novu vlast i iskazanu ÿequ veãeg dela IVZ da konsoliduje i uredi odnose sa drÿavom. Prva sednica Vrhovnog vakufskog sabora, na kojoj je uspostavqena vertikalna organizacija IVZ, odrÿana je 26. i 27. avgusta godine u Sarajevu. Usvojen je Ustav IVZ i po wegovim odredbama za novog reis

284 288 ul ulemu izabran Ibrahim Fejiã i ålanovi Vrhovnog islamskog starešinstva. Predaja menšure novoizabranom reisu, obavqena je 12. septembra godine u Gazi Husrevbegovoj xamiji. 1 Uspostavqenu organizaciju karakterisalo je jedinstvo IVZ na teritoriji cele Jugoslavije i formirawe republiåkih tela prema federativnom ustrojstvu nove drÿave. 2 Konstituisawe republiåkih organa pratile su mnogobrojne teškoãe, koje su savladane zahvaqujuãi velikom angaÿovawu vrhovnih organa. Vakufski sabori republika doneli su veãinu potrebnih normativnih akata, za sektore verskog ÿivota, prenete novim Ustavom na republiåke organizacije IVZ. 3 Konsolidacija verskog ÿivota i regulisawe odnosa sa drÿavom predstavqali su preduslov da najviši organi Islamske verske zajednice detaqno sagledaju kvalifikacionu strukturu angaÿovanog verskog kadra. Zakquåeno je da veãina verskih sluÿbenika nema završene odgovarajuãe škole i da je situacija posebno nezadovoqavajuãa kada je u pitawu kadar sa najvišim verskim obrazovawem. Realne potrebe i povoqne spoqnopolitiåke okolnosti nastale posle Konferencije azijsko-afriåkih drÿava u Bandongu godine i odluke tadašwe Jugoslavije da svoju sudbinu veÿe za Pokret nesvrstanih, direktno su doprineli da se pojave prve ideje o potrebi upuãivawa najboqih svršenika sarajevske medrese na najpoznatiji islamski univerzitet El Azhar u Kairo. 4 1 Nekoji podaci o radu Vrhovnog islamskog starješinstva u FNRJ, Glasnik Vrhovnog islamskog starešinstva, Sarajevo 1951/1 3, strana Glasnik VIS, 1950/1 3, strana Vrhovni vakufski sabor imao je 24 ålana, od toga devet sa podruåja Vakufskog sabora BiH, Hrvatske i Slovenije, devet iz Srbije, pet iz Makedonije i jedan iz Crne Gore. Vrhovni saborski odbor imao je pet ålanova. Vakufski sabor za BiH, Hrvatsku i Sloveniju imao je sedamnaest ålanova, a Ulema mexlis tri. Vakufski sabor za Srbiju imao je 37, a Saborski odbor åetiri ålana. Predsednik Starešinstva za Srbiju bio je Bajram Agani. Sedište tih organa bilo je u Prištini. Vakufski sabor u Makedoniji imao je 24, Saborski odbor sedam, a Ulema mexlis åetiri ålana. Vakufski sabor za Crnu Goru, sa sedištem na Cetiwu, imao je 12 ålanova, a Islamsko starešinstvo je u svoj sastav ukquåivalo åetiri ålana. Objavqeni sastav svih organa IVZ za celu zemqu pokazao je da su u najvaÿnije organe IVZ izabrani i nosioci najodgovornijih funkcija tadašwe drÿave. Ålanovi Vrhovnog vakufskog sabora bili su dr Zaim Šarac, savezni ministar pošta, Mehmed Hoxa, ministar rudarstva NR Srbije, Osman Miftari, sudija Vrhovnog suda u Skopqu, Fazlija Alikalfiã, dekan Poqoprivredno-šumarskog fakulteta u Sarajevu i Mustafa Kamariã, naåelnik za zakonodavstvo i izgradwu narodne vlasti Vlade NR BiH. Videti, Glasnik VIS, 1950/4 7, strana i Arhiv Jugoslavije, Savezna komisija za verska pitawa, , Arhiv Srbije, Zemaqska komisija za verska pitawa NRS, G-21, F-7. 4 Tokom osmanske okupacije islamska inteligencija s jugoslovenskih prostora sticala je visoko obrazovawe u Istanbulu i drugim velikim gradovima carstva. Posle povlaåewa Osmanlija s Balkana, ukidawa halifata i pod uticajem austrougarskih i vlasti Kraqevine Jugoslavije, znaåajno je ograniåen odlazak mladih teologa na studije u Tursku. Kraqevina Jugoslavija pokušala je da problem visokog teološkog obrazovawa reši otvarawem Visoke škole, ali su neiskustvo, loša organizacija i nepripremqen kadar uticali na slab interes za upis. Videti ålanke: B u q i n a, H., Sto godina muslimanskog školstva u Bosni i Hercegovini, Glasnik VIS, 1989/1, strana 20 35; 1989/2, strana i H a x i ã, K. (1983). Viša islamska Šerijatsko-teološka škola u Sarajevu, Takvim, godišwak Udruÿewa uleme u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, strana

285 289 ŠKOLOVAWE STUDENATA U INOSTRANSTVU I STAV ISLAMSKE ZAJEDNICE PREMA TOM PITAWU Preuzimajuãi duÿnost vrhovnog poglavara godine, reis ul ulema Sulejman Kemura, u programskoj besedi jasno se opredelio za školovawe visokoobrazovanog teološkog kadra: Mislim da ãe biti veoma vaÿno poraditi na stvarawu uslova za otvarawe teološkog fakulteta kod nas, jer se za wim osjeãa velika potreba. Mi, hvala Bogu, imamo Gazi Husrevbegovu medresu u Sarajevu, koja bi davala studente za ovaj fakultet. Bilo bi potrebno odmah raditi na stvarawu profesorskog kadra za teološke fakultete a on bi se mogao dobiti iz redova apsolvenata Gazi Husrevbegove medrese, koji bi svoja teološka naukovawa nastavili na najvišem islamskom sveuåilištu El-Azhar ili na nekim drugim islamskim teološkim fakultetima u islamskim zemqama". 5 Prilikom zvaniåne posete delegacije Islamske verske zajednice iz Jugoslavije Ujediwenoj Arapskoj Republici, februara godine, postignut je dogovor s rektorom El Azhara o školovawu kandidata iz naše zemqe, a Ministarstvo vakufa izrazilo je spremnost da odobri deset stipendija. 6 Godinu dana posle toga, odabrani su najboqi maturanti sarajevske medrese i upuãeni na odsluÿewe vojnog roka. Zbog razliåitih problema, a pre svega, otpora drÿavnih organa, koji se manifestovao odugovlaåewem izdavawa putnih isprava, izabrani kandidati bili su prinuðeni da upišu druge fakultete i praktiåno se odreknu plana o nastavku studija na najpoznatijem islamskom univerzitetu. 7 Angaÿovawem najviših organa IVZ i posle pozitivnog stava Savezne komisije za verska pitawa, pet kandidata (Hamdija Jusufspahiã, Ahmed Smajloviã, Jusuf Ramiã, Merzuk Vejzagiã i Salko Åaniã) otputovali su oktobra godine na studije u Kairo. 8 5 Programske besjede poglavara Islamske zajednice, Glasnik VIS, 1983/1 2, strana O navedenoj poseti videti sledeãe Glasnike VIS: 1958/6 8, strana ; 1958/10 12, strana ; 1959/4 6, strana ; 1959/10 12, strana Više zapisnika sa sednica Savezne komisije, u periodu izmeðu i godine, potvrðuje da je dugo trajalo usaglašavawe drÿavnih organa i usklaðivawe procena o svrsishodnosti odlaska mladih teologa iz Jugoslavije na studije u arapske drÿave. Beogradska konferencija nesvrstanih drÿava septembra godine, predstavqala je prekretnicu, s obzirom na to da se tada jugoslovenska spoqna politika trajno opredelila za razvijawe veza s arapskim drÿavama, koje su masovno pristupale Pokretu nesvrstanih. Probleme u vezi odlaska u Kairo istaknuti islamski teolog i jedno vreme predsednik najveãeg i najuticajnijeg Starešinstva IZ za BiH, Hrvatsku i Sloveniju A. Smajloviã, predstavio je na sledeãi naåin: Nastao je zastoj, koji je trajao 4 godine. Trebalo je ustrajati, trebalo je predati se tomu i vjerovati da ãe se sve to i ostvariti. Mi smo se nadali, pa ipak smo se predali radu. Za to vrijeme kandidati za odlazak na ovaj studij regulisali su vojnu obavezu i završili po jednu godinu studija na upisanim fakultetima", S m a j l o v i ã, A., Prvi susret, Glasnik VIS, 1963/1 2, strana 55. Åekajuãi donošewe odluke o odlasku u Kairo, sadašwi beogradski muftija H. Jusufspahiã prvo je upisao Pravni fakultet u Qubqani da bi kasnije prešao u Beograd. Posle završene prve godine upisao je El Azhar. 8 Š e v a, M., Odlazak prvih studenata iz Socijalistiåke Jugoslavije na Univerzitet El Azhar" u Kairu, Glasnik VIS, 1962/10 12, strana

286 290 Zbog zahteva drÿave i radi uvida i praãewa tog osetqivog i sloÿenog pitawa, Vrhovno islamsko starešinstvo zaduÿeno je da koordinira sve aktivnosti u vezi s odlaskom na studije u inostranstvo. Vršena je stroga selekcija u kojoj je neposredno uåestvovao i reis ul ulema, a zainteresovani kandidati su pored dobrog uspeha u medresi i primernog vladawa morali da potiåu iz patriotskih i novoj Jugoslaviji odanih porodica. Otvarawe Jugoslavije prema svetu i liberalizacija propisa u vezi s putnim ispravama, presudno su doprineli da školovawe kadrova IVZ iz Jugoslavije u islamskim zemqama izmakne kontroli i postepeno preraste u anarhiju. Sedamdesetih godina Vrhovno islamsko starešinstvo prenelo je svoje nadleÿnosti u toj oblasti na republiåke organizacije IZ, a došlo je i do prvih pojedinaånih odlazaka mimo legalnih organa verske zajednice. Takva situacija uticala je na VIS da, u Izveštaju o radu za godinu, konstatuje sledeãe: Meðu tim studentima ima i izvjestan broj koji su otišli na studije posredstvom VIS-a i uz wegovu preporuku. VIS je, naime, preporuåivao one kandidate za teološke studije, koji su prethodno potpuno završili jednu od naše navedene dvije medrese, ako su se za vrijeme uåewa u medresi istakli kao odliåni i vrlo dobri uåenici i koji su se uzorno vladali za sve vrijeme naukovawa u medresi. Ostali studenti koji nemaju takvih preduslova nisu zbog toga ni dobili preporuku VIS-a i otišli su na studije mimo našeg znawa i saglasnosti. Meðu wima ima ih i takvih koji nemaju nikakve teološke predspreme kao što su naprimjer i osam djevojaka koje se nalaze u Bagdadu na 'teološkim studijama'. Vrhovno islamsko starješinstvo smatra da za osobe koje nemaju potrebne vjerske prednaobrazbe u opsegu pune vjerske škole nema najnuÿnijeg uvjeta pa stoga niti ikakve potrebe za takvim naukovawem van naše zemqe". 9 Ovako blaga osuda nije smawila veã je naprotiv poveãala broj kandidata, koji su svake godine odlazili u razliåite islamske zemqe. Prema analizi objavqenoj godine, a koja je bila posveãena svršenicima sarajevske medrese od do godine, preko 50 maturanata nastavilo je školovawe na univerzitetima širom arapskog sveta. Zbog teÿine studija sve reðe se odlazi na El Azhar, a tih godina postaje veoma popularan Bagdad i fakulteti tamošweg univerziteta. Muslimana iz Jugoslavije bilo je na studijama u Bejdi (Libija), Kartumu, Omdurmanu (Sudan), Fesu (Maroko) i Kuvajtu. 10 Uspostavqawe odnosa Islamske zajednice iz Jugoslavije s Rabitom i wenim specijalizovanim agencijama, omoguãilo je studentima iz naše zemqe da poånu koristiti fondove pri toj konfesionalnoj organizaciji, namewene razvoju verskog ÿivota u dijaspori i za studije na univerzitetima u Saudijskoj Arabiji. 11 Tokom godine objavqeno je 9 Glasnik VIS, 1970/1 2, strana Videti, H a x i ã, K. (1973). Gazi Husrevbegova medresa u Sarajevu, Takvim, strana Svetska islamska liga, poznatija kao Rabita, formirana je godine pod odluåujuãim uticajem saudijskog dvora u okviru planova da preuzme rukovoðewe podeqenim i razliåitim sukobima optereãenim islamskim svetom. Rabita je proglašena za nevladi-

287 u listovima IZ nekoliko tekstova o islamskim univerzitetima u Rijadu i Medini, u kojima je detaqno predstavqen rad tih visokoškolskih ustanova i uslovi za studirawe. 12 Navedeni univerziteti u svom sastavu imaju više fakulteta za izuåavawe razliåitih teoloških disciplina i osnovani su prvenstveno radi školovawa studenata iz inostranstva. Visoke stipendije, besplatno školovawe, medicinska zaštita, uxbenici, posebne nagrade za uspeh, objavqivawe radova najboqih i povratne avionske karte jednom godišwe do zemaqa porekla, trebalo je da privuku studente iz celog sveta i na taj naåin, u intelektualnoj sferi doprinesu planovima saudijskog dvora o stvarawu novog centra islama. Ministarstvo za visoko obrazovawe Saudijske Arabije dodelilo je godine 18 stipendija za redovne i poslediplomske studije na Islamskom univerzitetu u Rijadu. Vrhovno islamsko starešinstvo objavilo je konkursne uslove i posle izvršenih provera uputilo odabrane kandidate na studije. 13 Uporniji i snalaÿqiviji studenti dobijali su stipendije direktno od Rabite i wenih fondova, privatnih fondacija ili bogatih pojedinaca iz te zemqe. Zahvaqujuãi tim okolnostima, relativno slabijim kriterijumima na ovim univerzitetima, kao i moguãnostima da se dodatno zaradi za vreme priprema i sprovoðewa haxa, Saudijska Arabija postala je veoma brzo omiqeno mesto za studente iz Jugoslavije, posebno Albance s Kosmeta i Zapadne Makedonije. 14 Posle mera tadašwe drÿave protiv nekih nosilaca islamske obnove godine (H. Ðozo, H. Jusufspahiã), poznatog suðewa sledbenicima mladomuslimanske ideologije i odstrawivawa dr Ahmeda Smajloviãa godine iz najvišeg rukovodstva IZ, došlo je do znaåajnog smawivawa broja kandidata, koji su iz Bosne i Hercegovine odlazili na studije u inostranstvo. 15 Takve okolnosti iskoristili su Al- nu organizaciju, koja okupqa islamske zajednice iz celog sveta radi koordinirawa zajedniåkih aktivnosti, pruÿawa pomoãi u obnovi i izgradwi verskih objekata, školovawa kadrova, podsticawa izdavaåke delatnosti i prevoðewe Kurana na razliåite jezike, starawa o razvoju i unapreðewu verskog ÿivota u dijaspori i osnivawa specijalizovanih agencija i tela na regionalnom nivou. Videti ålanak, Delegacija Rabite u posjeti Islamskoj zajednici SFRJ, Glasnik VIS, 1974/11 12, strana Videti tekstove, Islamski univerzitet u Rijadu i Islamski univerzitet u Medini, Glasnik VIS, 1977/3, strana i Isti smisao imali su i brojni tekstovi objavqeni povodom hiqadugodišwice Univeziteta El Azhar u Kairu, Preporod, islamske informativne novine, izdavaå Starešinstvo IZ za BiH, Hrvatsku i Sloveniju, Sarajevo, broj 7, godina, strana 3, 5, Videti konkurs za dodelu 18 stipendija za redovne i poslediplomske studije na Islamskom univerzitetu Imam Muhamed Ibn Suad u Rijadu u Saudijskoj Arabiji, Glasnik VIS, 1977/3, strana Videti, Informacija za najnovite dviÿewa vo oblasta na dejstvuvaweto na verskite zaednici vo SRM, za aktivnosta na Sojuzot na komunistite za ostvaruvawe na ustavnite prava na vernicite i verskite zaednici, kako i za suzbivawe na formite na politiåka zloupotreba na verata i verskite åuvstva, mart 1987, Skopqe. Materijal komisija za idejno-teorijski rad, obrazovawe i kulturu CK SK Makedonije. Primerak se nalazi u Arhivu Savezne komisije za odnose s verskim zajednicama u Beogradu. 15 Prilikom otvarawa nove xamije u selu Poriåe kod Bugojna 23. septembra godine, pored više stotina prisutnih, govorili su savetnik reis ul uleme i urednik Preporoda Husein Ðozo i beogradski muftija Hamdija Jusufspahiã. Oba govornika izrazili su nezadovoqstvo zbog stavova, koje je Derviš Sušiã tih dana iznosio u Parergo- 291

288 292 banci i praktiåno za sebe prisvojili veãinu stipendija namewenih za studente iz cele Jugoslavije. 16 Neprijateqske demonstracije godi- nu" objavqivanom u sarajevskom Osloboðewu i pozvali muslimane Jugoslavije da dosledno izvršavaju propise svoje vere. Navedene izjave prošle su nezapaÿeno i do prvih reagovawa došlo je posle mesec dana. Objavqujuãi jedan tekst Osloboðewe je meðu prvima najavilo moguãi obraåun drÿave s ekstremistima u Islamskoj zajednici. Posle toga, na zajedniåkoj sednici MK SSRN i Skupštine MZ Poriåe, odrÿanoj 25. oktobra godine, jednoglasno su usvojeni zakquåci u kojima je istupawe H. Ðoza i H. Jusufspahiãa okarakterisano kao najgrubqi napad na bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti. Kada je obezbeðena podrška baze, predsednik Predsedništva CK SK BiH Hamdija Pozderac oštro je osudio kleronacionaliste iz Islamske zajednice i pozvao sve graðane da se suprotstave wihovom delovawu. Oglašavajuãi se povodom istih dogaðaja, Predsedništvo CK SK BiH zauzelo je stav da radni qudi, a posebno ålanovi Saveza komunista, treba da osude sve pokušaje poistoveãivawa verskog i nacionalnog i sve izraÿenije tendencije nekritiåkog odnosa prema pojavama i liånostima iz prošlosti. Krajem novembra godine Josip Broz Tito podrÿao je odluku rukovodstva BiH da se obraåuna s ekstremistima u Islamskoj zajednici. Razgovarajuãi s rukovodstvom tadašwe BiH u Bugojnu, Josip Broz je, izmeðu ostalog, istakao sledeãe: Zato je dobro što ste sada preduzeli oštre mjere protiv podrivaåke aktivnosti nekih klerikalnih krugova. Takve pokušaje treba u korijenu sprijeåiti, ako je potrebno i oštrim mjerama. Na tome vam niko ne moÿe zamjeriti", Osloboðewe, Sarajevo, godina, strana 1. Posle dobijene podrške s najvišeg mesta, izvršene su znaåajne promene u pojedinim segmentima Islamske zajednice. Smeweno je rukovodstvo Udruÿewa ilmije, uredništvo Preporoda, više novinara i jedan broj zaposlenih u izvršnim organima IZ. O ovim dogaðajima videti sledeãe brojeve sarajevskog Osloboðewa: godina, strana 3; godina, strana 1; godina, strana 3; godina, strana 8; 28, 29, 30. novembar godina, strana 3. Ideološka osnova okupqawa muslimanskih nacionalista bile su ideje i program stvarawa islamske drÿave, koje je u poznatoj Islamskoj deklaraciji izneo Alija Izetbegoviã. Tokom jednomeseånog procesa javni tuÿilac nastojao je da dokaÿe da je reå o suðewu nacionalistima za dela usmerena protiv naroda i drÿave, dok su optuÿeni i odbrana tvrdili da su okrivqeni zbog ispovedawa i praktikovawa svoje vere. Izriåuãi presudu sudija je jasno definisao ciqeve optuÿene grupe: Zagovarajuãi stvarawe 'etniåki åiste' Bosne i Hercegovine s ciqem formirawa republike organizovane na principima islama kao 'jedinstvu vjere i zakona', a åije granice su trebalo da se prostiru u okviru velike islamske drÿave od Avganistana, pa do Slavonskog Broda u Bosni i Hercegovini, uz pripajawe i pojedinih dijelova drugih republika i autonomnih pokrajina naše zemqe Ovo nije bilo suðewe ni vjeri ni vjernicima, kako su to htjeli da predstave optuÿeni od samog poåetka procesa. Zar je propovijedawe vjere gromko izbacivawe poruka na Tabaåkom mesxidu 'Ubij nevjernika', 'Ne druÿi se s nevjernicima', 'Ne traÿi prijateqa u nevjernicima'? Zar i kod åiwenice da su najviši organi Islamske vjerske zajednice zabranili predavawa u Debatnom klubu studenata Islamsko teološkog fakulteta jer su daleko prevazišla religijski karakter, još neko moÿe tvrditi da su poruke s propovjedniåke tribine bile vjerske", Osloboðewe, Sarajevo, godina, strana 3. Ålanovima grupe izreåene su visoke vremenske kazne, a prvooptuÿeni A. Izetbegoviã i O. Behmen osuðeni su na 15 i 14 godina zatvora. Videti sledeãe brojeve sarajevskog Osloboðewa: godina, strana 3; godina, strana 4; godina, strana 3; godina, strana 4. Dugogodišwi predsednik Starešinstva IZ za SR BiH, Hrvatsku i Sloveniju i jedan od najuticajnijih teologa, koji je visoko obrazovawe s doktoratom stekao na kairskom El Azharu, smewen je marta godine sa svih funkcija. Odstrawivawe iz vrhova verske zajednice izvršeno je na zahtev drÿavnih organa, koji su procenili da A. Smajloviã nastupa s fundamentalistiåkih pozicija i da dosledno sprovodi instrukcije dobijene od Rabite i drugih meðunaronih islamskih organizacija. Direktnu umešanost tadašwih drÿavnih organa ilustrujemo sledeãim stavom predsednika Komisije Srbije za odnose s verskim zajednicama: Delatnost A. Smajloviãa ocewena je kao neprihvatqiva, kako zbog finansijskih zloupotreba, tako i zbog unošewa u našu zemqu i plasirawa, putem štam-

289 ne i procene meðunarodnog islamskog faktora da su ugroÿena verska prava na Kosovu i Metohiji, direktno su doprineli da se mladim Albancima dodatno omoguãi pristup svim univerzitetima i razliåitim fondovima u bogatim arapskim drÿavama. 17 Tada je uvedena praksa da se na školovawe u pojedine drÿave upuãuju veoma mladi deåaci, o åemu je reis ul ulema H. Mujiã, sumirajuãi negativne posledice takve politike, izrekao marta godine, sledeãu ocenu: Poseban problem predstavqa praksa ustaqena u SR Makedoniji da deca posle završene osmogodišwe škole odlaze na školovawe u medrese na Sredwem Istoku. Prema nekim saznawima više od 100 deåaka je do sada otišlo u jednu medresu u Siriju, koju drÿi jugoslovenski Albanac, emigrant i neprijateq naše zemqe. On prima sve kandidate i izdaje im diplome bez obzira na steåeno znawe. Posle završetka školovawa oni se preko raznih veza upisuju na univerzitete u drugim zemqama. Zahvaqujuãi tako organizovanom školovawu pojedinci u islamskom svetu provedu i godina, pa je åest sluåaj da zaborave i materwi albanski jezik". 18 Je- 293 pe i na druge naåine, panislamskih ideja i drugih neprihvatqivih stavova. Iz tih razloga nameãe se neophodnost da se onemoguãi daqi štetni rad Smajloviãa", Beogradski muftija u Komisiji. Informacije iz oblasti odnosa sa verskim zajednicama. Materijal Komisije Srbije, mart, godina, strana 5. Primerak se åuva u Arhivu Ministarstva vera Srbije. Nasuprot visokim drÿavnim funkcionerima tadašwi reis ul ulema N. Haxiabdiã smenu A. Smajloviãa predstavio je na uobiåajeni diplomatski" naåin: Reis je rekao da je preduzeo energiåne mere da ubuduãe spreåi sve pojave nediscipline i da niko ne moÿe bez wegovog odobrewa odlaziti u inostranstvo i uåestvovati na meðunarodnim islamskim organizacijama. Tim povodom reis je istakao da Islamska zajednica u Jugoslaviji deluje potpuno nezavisno od islamskih organizacija (Rabita i dr.) i zemaqa koje teÿe da drugima nametnu svoj naåin ÿivota i poglede na svet (Iran, Saudijska Arabija)", Reis ul ulema posetio Komisiju. Informacije iz oblasti odnosa s verskim zajednicama. Materijal Komisije Srbije, juni, godina, strana 5. Primerak se åuva u Arhivu Ministarstva vera Srbije u Beogradu. 16 Jugoslovenski radnici su uåestvovali i uåestvuju u izgradwi velikog broja privrednih objekata u Iraku. Svojom struånošãu i marqivošãu oni su uåestvovali u postavqawu temeqa iraåke ekonomije, a ukupnim ponašawem su pokazali da predstavqaju najboqi most saradwe izmeðu dve zemqe. Dobrim odnosima mogu da doprinesu i brojni studenti iz Jugoslavije, koji su studije teologije završili u Iraku i sada zauzimaju znaåajne funkcije u IZ. Zbog rata studenata je sve mawe, a oni koji doðu su Albanci Meðutim, dobre odnose IZ s drÿavom kvare i pojedinci koji nastupaju sa fundamentalistiåkih pozicija ili u svom radu zagovaraju ostvarewe panislamske platforme. Primer tako opredeqenih pojedinaca pokazuje da je talas fundamentalizma zapqusnuo i našu zemqu. Zato je i otvoren ITF u Sarajevu, ali problemi nisu rešeni jer studenti iz redova albanske narodnosti sada bez kontrole odlaze na studije u islamske zemqe, a primetna je i praksa da za sebe prisvajaju stipendije namewene svima. Takva nastojawa biãe saseåena u korenu, jer je oåigledno da fundamentalisti ne ÿele dobro ni svojoj verskoj zajednici ni našoj zemqi, istakao je predsednik Komisije", Beleška o razgovoru izmeðu D. Dragojloviãa, predsednika Komisije IV-a Skupštine SR Srbije za odnose s verskim zajednicama i Al Šeih Junis Ibrahima, ålana Ministarstva vakufa i Akademije nauka Iraka i Hikmeta Fuada El Hadisia, direktora za verska pitawa i hax Iraka, godine, strana 3. Primerak se åuva u Arhivu Ministarstva vera Srbije. 17 Videti, Informacija Komisije Srbije o najnovijim kretawima u Islamskoj zajednici u SFRJ. Informacija je nastala na osnovu razgovora koji je predsednik Komisije obavio s reis ul ulemom 21. marta godine i razmotrena je i usvojena na sednici Komisije odrÿanoj godine. Original se nalazi u Arhivu Ministarstva vera Srbije. 18 Isto, strana 15.

290 294 dan od takvih deåaka bio je i dr Rexep Boja, sadašwi predsednik Islamske zajednice Kosova, koji je u Saudijskoj Arabiji završio sredwu školu, fakultet i odbranio doktorat s temom Muslimani u Jugoslaviji". Ocewujuãi wegovo islamsko usavršavawe, konsultant na izradi doktorske teze dr A. Smajloviã, istakao je sledeãe: Preporod je pisao o profesoru magistru Rexep ef. Boji, djeåaku i mladiãu koji je u svojim mladim danima, ostavqajuãi svoje ovce krenuo na dugi put traÿewa nauke i prouåavawa islama. Nakon dugih putovawa našao se u Medini, gradu Muhameda a.s. Završio je fakultet, a potom i magistrirao na ovom poznatom islamskom sveuåilištu". 19 Usloÿwavawe jugoslovenske krize i postepeno slabqewe drÿave kao instrumenta prinude i kontrole, omoguãili su zainteresovanim kandidatima iz Islamske zajednice da slobodno odlaze na studije u inostranstvo. Stotine wih rasporeðeni su na svim islamskim univerzitetima od Maroka do Indonezije. Interes za odlazak sasvim je razumqiv, jer je intelektualno radoznalim i idejno opredeqenijim mladim qudima omoguãavao da se upoznaju sa savremenim kretawima u islamskom svetu i najnovijim teološkim tumaåewima razliåitih problema åoveka i društva. Promovišuãi novu platformu za delovawe, novoizabrani reis ul ulema Husein Mujiã, pokušao je da uvede red u tu oblast. Prema wegovom mišqewu trebalo je hitno preduzeti sledeãe mere: Sada je postignut dogovor da se sa takvom praksom prestane. Svi kandidati moraju dolaziti na studije u Sarajevo, a u inostranstvo ãe se organizovano slati samo najtalentovaniji ili kandidati na postdiplomske studije. Ko mimo organizacije IZ ode u inostranstvo ne moÿe po povratku raåunati na zaposlewe u organima IZ. Prilikom zasedawa Sabora IZ u SR Makedoniji dobijena je jednoglasna podrška za taj plan, a wega su posebno oduševqeno prihvatili uåenici skopske medrese, koji su se u veãini izjasnili za studije u Sarajevu. O potrebi školovawa u Sarajevu ukazaãe se i ålanovima Sabora IZ u SR Srbiji. Studije u Sarajevu su posebno vaÿne za pripadnike albanske narodnosti, jer ãe dobro nauåiti srpskohrvatski jezik. Da bi se ova akcija uspešno sprovela potreban je i liåni primer. Dok je beogradski muftija svog sina upisao na studije u Sarajevu, i pored toga što mu je ÿena iz Egipta, predsednik Starešinstva J. Bajrami je svog sina uputio na školovawe u Kairo". 20 Sasvim je izvesno da ni mlaði i sposobniji vrhovni poglavar IZ od H. Mujiãa ne bi uspeo da zaustavi procese u kojima su se preplitali liåni interesi kandidata, planovi pojedinih uticajnih funkcionera i imama, koji su posle završetka studija u islamskim drÿavama bili veã preuzeli rukovoðewe IZ i dugoroåna 19 S m a j l o v i ã, A., Drugi meðunarodni kongres za usmjeravawe islamskog rada i spremawe islamskih radnika, Preporod, broj 3/323, godine, strana Informacija Komisije Srbije o najnovijim kretawima u Islamskoj zajednici u SFRJ, strana 17. Informacija je nastala na osnovu razgovora koji je predsednik Komisije obavio s reis ul ulemom 21. marta godine i razmotrena je i usvojena na sednici Komisije odrÿanoj godine. Original se nalazi u Arhivu Ministarstva vera Srbije.

291 strategija meðunarodnog islamskog faktora. Prema podacima javno publikovanim godine, zvaniåni organi IZ uputili su studente u sledeãe drÿave: Turska 11 studenata i 4 poslediplomca; Egipat 101 student i 8 poslediplomaca; Jordan 22 studenta; Kuvajt 10 uåenika medrese, 2 studenta i 2 poslediplomca; Sirija 5 uåenika medrese; Saudijska Arabija 35 studenata i 8 poslediplomaca; Alÿir 4 studenta; Tunis 2 postdiplomca i Pakistan 6 studenata. 21 Teolozi školovani u inostranstvu najåešãe su prihvatali ortodoksna tumaåewa islama, koja su podrazumevala obavezu vernika da kompletan ÿivot usklade prema normama datim u Kuranu, o åemu reis ul ulema H. Mujiã, uz neophodnu suzdrÿanost, koju podrazumeva visoka funkcija, kaÿe sledeãe: Dugogodišwi boravak u inostranstvu nikoga ne moÿe ostaviti ravnodušnim, tako da veãina studenata, svesno ili nesvesno, prihvata razliåite vrednosti ili se opredeli za neku specifiånu koncepciju islama. Problem je daleko izraÿeniji kod uåenika koji odlaze u sredwe škole, jer u tim godinama, kada nije izvršeno formirawe liånosti, moguãi su i najrazliåniji uticaji, ukquåujuãi i direktnu indoktrinaciju i prihvatawe neprijateqskih koncepcija". 22 Zahtevali su striktno poštovawe islamskih propisa, a posebno su bili rigorozni prema pojedincima, koji su izbegavali izvršavawe redovnih dnevnih obreda i fleksibilno tumaåili obaveze u vezi sa svetim mesecom Ramazanom. Oštro su osuðivali korišãewe alkohola, a vernike podsticali da pitawe upotrebe sviwskog mesa pokrenu u fabrikama, na gradilištima i drugim oblicima radnog procesa gde je bila organizovana kolektivna ishrana zaposlenih. Kroz hutbe, vazove i druge oblike rada, otvoreno su govorili protiv mešovitih brakova i podsticali muslimane na ekspanzivnu populacionu politiku. 23 Svaki pokušaj roditeqa da izbegnu slawe dece na versku pouku javno je osuðivan, a uporno odbijawe podrazumevalo je åitawe citata iz Kurana o paklenim mukama onih koji se ne pokoravaju voqi boÿijoj. Posebno su bili netolerantni prema starim i neobrazovanim imamima, od kojih su neki veoma rano uvideli da su teološke ideje koje zastupaju nove snage neprimerene sloÿenim uslovima koji vladaju u Jugoslaviji i da podrazumevaju zahlaðewe meðukonfesionalnih odnosa. Zbog prepotentnosti i drugih razloga pojedinci su se teško prilagoðavali, što je dovodilo do razliåitih nesporazuma: Problemi u punoj meri dolaze do izraÿaja posle wihovog zapošqavawa. Ti qudi su najåešãe nefleksibilni i potpuno nespremni za rad u jugoslovenskoj višenacionalnoj i višekonfesionalnoj sredini. Oni forsiraju ortodoksnu teološku doktrinu i pokušavaju da nametnu modele i standarde ponašawa, koje su prihvatili u 21 Navedeno prema: Glasnik VIS, 1990/5, strana Informacija Komisije Srbije o najnovijim kretawima u Islamskoj zajednici u SFRJ, nastala na osnovu razgovora s reis ul ulemom H. Mujiãem, predsednikom Starešinstva IZ u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji F. Šetom i beogradskim muftijom H. Jusufspahiãem godine, strana Razmotrena i usvojena na sednici Komisije godine. Original se nalazi u Arhivu Ministarstva vera Srbije. 23 Videti tekst J u s u f s p a h i ã, H. (1979). Istoåna dijaspora, Glasnik VIS, 3, strana

292 296 zemqama u kojima su godinama boravili, što se najåešãe završava potpunim razlazom sa vernicima i wihovim zahtevom da se takvi sluÿbenici premeste na drugo mesto". 24 Navedeno mišqewe reis ul uleme H. Mujiãa, teško je prihvatiti kao opšte pravilo, buduãi da su protekom vremena imami školovani u inostranstvu uporno izgraðivali svoje pozicije prvo u xematu i meðu vernicima, da bi kasnije pokazali i ostvarili ambicije da potpuno preuzmu kontrolu nad Islamskom zajednicom kao celinom. OCENA DRŸAVNIH ORGANA I NASTOJAWA DA SE OGRANIÅI UNOŠEWE NEPRIHVATQIVIH IDEJNIH STAVOVA I KONCEPCIJA Nadleÿni drÿavni organi veoma rano su identifikovali probleme do kojih je došlo zbog zauzimawa blagonaklonog stava prema odlasku medresanata na studije u inostranstvo. Sluÿbe bezbednosti otkrile su podatake da su pojedini studenti iz naše zemqe prihvatali ålanstvo ili postajali simpatizeri razliåitih ekstremistiåkih grupa, koje su progonile i vlasti u nekim islamskim drÿavama. 25 Qudima profesionalno zaduÿenim da prate tu problematiku bilo je jasno da je kroz postupak indoktrinacije deo studenata prihvatio razliåite vrednosti ili se opredelio za neku specifiånu koncepciju islama. Pravilno je proceweno da nema ulagawa novca u kadrove bez odreðene protivusluge i da ciqevi stranih finansijera nisu odmah vidqivi, buduãi da se u primewivanoj koncepciji rada na duÿe staze" kao uspeh vrednovao i 24 Informacija Komisije Srbije o najnovijim kretawima u Islamskoj zajednici u SFRJ, nastala na osnovu razgovora s reis ul ulemom H. Mujiãem, predsednikom Starešinstva IZ u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji F. Šetom i beogradskim muftijom H. Jusufspahiãem godine, strana 16, razmotrena i usvojena na sednici Komisije godine. Original se nalazi u Arhivu Ministarstva vera. 25 Predsednik Komisije BiH M. Bešiã izjavio je aprila godine sledeãe: Drugi problem IVZ, je wihov fakultet. Ranije je bilo problema jer su wihovi kadrovi školovani u inostranstvu, gdje su bili izloÿeni interesima stranih obaveštajnih sluÿbi", Beleška sa odrÿanog sastanka Komisije SIV-a za odnose sa verskim zajednicama, o aktuelnim pitawima i aktivnostima pojedinih verskih zajednica u SFRJ, koje se odnose na KEBS, strana 13, Novi Sad, april, godine. Primerak se åuva u Arhivu Savezne komisije. Komisija BiH je godine jasno konstatovala da je odlazak studenata iz Jugoslavije na studije u islamske zemqe povezan s razliåitim problemima: Rukovodstvo Islamske zajednice pokušava da sprijeåi odlazak medresanata na fakultete van zemqe jer to po wima negira postojawe Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu (na sve åetiri godine ukupno 60 studenata), a sve je prisutnija teÿwa za studirawem teologije van zemqe. Zbog toga jedan broj studenata odlazi kako privatno tako i raznim kanalima u islamske zemqe, tamo traÿi stipendije ili se zapošqavaju povezujuãi se sa raznoraznim vjerskim i politiåkim strukturama. Postoje indicije da pojedinci prihvataju razliåita ekstremistiåka tumaåewa islama, a nije iskquåen ni klasiåni obaveštajni rad. Dakle, odlazak na studije van zemqe nije prekinut otvarawem Islamskog teološkog fakulteta, a time nisu prekinuti ni raznorazni uticaji islamskih pa i panislamistiåkih tendencija na ponašawa i kretawa Islamske zajednice u SFRJ", Osvrt na neke aspekte meðunarodnog povezivawa i djelovawa Islamske zajednice, strana 2. Materijal Komisije BiH, Sarajevo, mart, godine. Primerak se åuva u arhivu Savezne komisije.

293 podatak da su studenti iz naše zemqe veã na poåetku prihvatili model islama u wihovom društvu kao ideal kome treba teÿiti. 26 Poseban predmet paÿwe predstavqali su uåenici iz Makedonije i s Kosmeta na školovawu u medresama, jer su zbog mladosti bili izloÿeni najrazliåitijim uticajima i ukquåivani u rad teroristiåkih i drugih ekstremnih grupa. Stalno isticana ocena o dobrim odnosima izmeðu drÿave i Islamske zajednice godinama je bila ozbiqna prepreka nadleÿnim organima da razmotre taj problem, zauzmu pravilne ocene i preduzmu adekvatne mere. Kada je postalo izvesno da otvarawe Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu nije dovelo do smawewa odlazaka na studije u inostranstvo i da problemi s povratnicima postaju sve veãi, to pitawe postalo je stalna tema o kojoj su raspravqale savezna i pojedine republiåke komisije za odnose s verskim zajednicama. Razmatrajuãi taj problem, Komisija BiH konstatovala je godine da veãina zainteresovanih navodno odlazi u inostranstvo da studira arapski jezik, a ne teologiju. Dogovor s rukovodstvom Islamske zajednice o zaustavqawu tih procesa nije dao rezultate, jer su ustaqeni odlasci privatnim kanalima. Otvoreno je ukazano i na indoktrinaciju tih kadrova: Ove 'nove snage' nosioci su raznih teološko-filozofskih pogleda (progresisti, ortodoksni islamisti, islamski socijalisti itd.) i politiåkih ideja Dakle, odlazak na studije van zemqe nije prekinut otvarawem Islamskog teološkog fakulteta, a time nisu prekinuti ni raznorazni uticaji islamskih pa i panislamistiåkih tendencija na ponašawe i kretawa Islamske zajednice". 27 Sliåne stavove zauzela je iste godine i Savezna komisija uz konstataciju da se izvestan broj teologa zapošqava u našim preduzeãima, koja izvode investicione radove u inostranstvu ili kao prevodioci pri firmama u zemqi, što im daje priliku da svoje uåewe propagiraju meðu radnicima, od kojih je veãina bila sekularizovana. 28 Nepromewene ocene Savezna komisija iznela je i godine, posebno naglašavajuãi da kadrovi školovani u inostranstvu najveãi interes pokazuju za rad s vernicima i oblike aktivnosti preko kojih ãe sa svojim idejama upoznati mladu generaciju. 29 Savezni savet za meðunarodne odnose izrekao je najteÿe kvalifikacije u vezi školovawa kadrova Islamske zajednice u inostranstvu: Stoga školovawe kadrova Islamske zajednice iz Jugoslavije u verskim centrima Saudijske Arabije moÿe imati veoma negativne posledice: po povratku sa školovawa u ino- 26 Videti, Analiza aktuelnih kretawa u Islamskoj zajednici u SR Srbiji. Materijal Komisije Srbije, razmotren i usvojen na sednici odrÿanoj godine. Original se nalazi u Arhivu Ministarstva vera. 27 Osvrt na neke aspekte meðunarodnog povezivawa i djelovawa Islamske zajednice u BiH, strana 2. Materijal Komisije BiH, maj, godine. Primerak se åuva u Arhivu Savezne komisije. 28 Meðunarodni aspekti delovawa verskih zajednica u Jugoslaviji. Materijal Savezne komisije, juni, godina. Original se åuva u Arhivu Savezne komisije. 29 Analiza meðunarodnog crkveno-religijskog faktora i wegovog uticaja na ponašawe verskih zajednica u SFRJ, sa rezimeom, razmatrana na sednici Savezne komisije godine. Original se nalazi u Arhivu Savezne komisije. 297

294 298 stranstvu takvi kadrovi bivaju angaÿovani na terenu ili u obrazovnim ustanovama verske zajednice gde su u prilici da ideje i ideologiju koje su prihvatili u meðunarodnim islamskim centrima prenose na vernike i mlaðe polaznike verskih škola. Iz tog razloga bi bilo veoma poÿeqno kada bi Islamska zajednica u SFRJ mogla da usmeri slawe svojih kadrova na neke druge islamske centre u svetu åija je orijentacija sa stanovišta naše spoqne politike daleko prihvatqivija, kao što je na primer centar u Konstanci (Alÿir), Kairu, itd. Na tom planu spoqnopolitiåki principi SFRJ åesto se nedosledno sprovode, te se, pod izgovorom politike nesvrstavawa i ekonomskih odnosa sa zemqama arapskog regiona, ne reaguje na odgovarajuãi naåin na uvoz najreakcionarnijih izdawa islama, ni na najekstremnije mešawe nekih islamskih zemaqa u unutrašwe poslove SFRJ. Dokaz objektivnog postojawa takvih uticaja su primeri pokušaja pojedinaca iz redova Islamske zajednice da meðu vernicima šire ideje islamskog ekstremizma i fundamentalizma, propagiraju revolucionarni islam i uzdiÿu Homeinija". 30 Problemi u vezi sa školovawem kadrova Islamske zajednice u inostranstvu i posledice wihovog rada po povratku u zemqu, åesto su bili predmet rasprave i na sednicama Komisije Srbije za odnose s verskim zajednicama. Razmatrani materijali izraðivani su na osnovu procene situacije i razgovora koji su obavqani s rukovodstvom IZ, predstavnicima sluÿbi bezbednosti i funkcionerima u opštinama zaduÿenim da prate tu problematiku. Podaci o delovawu imama školovanih u inostranstvu bili su taåni i objektivni, ali su konaåne verzije materijala, koje su dostavqane rukovodstvima tadašwih DPO i najvišim drÿavnim funkcionerima, najåešãe sadrÿale funkcionalne i politiåki uravnoteÿene ocene usaglašene s opštim politiåkim kursom i iznete na naåin da se izbegne reagovawe javnosti. 31 Razmatrajuãi detaqan materijal o delovawu islama u svetu i IZ u SR Srbiji, Komisija je godine, na sledeãi naåin ocenila negativne aspekte rada imama školovanih u islamskim zemqama: Do sada u Islamskoj zajednici u SR Srbiji nije bilo veãih problema sa kadrovima koji su obrazovawe stekli u inostranstvu, ali su oni poåeli da se ispoqavaju u po- 30 Informacija sa 61. Sednice Saveznog saveta za meðunarodne odnose, odrÿane 12. decembra godine, na kojoj je razmatrana tema: Meðunarodni crkveno-religijski faktor i wegov uticaj na ponašawe verskih zajednica u SFRJ", strana Primerak se nalazi u Arhivu Ministarstva vera Srbije. 31 Radi ilustracije, navodimo deo iz zapisnika sa sednice Komisije od 2. jula godine, kada je razmotrena i usvojena veoma znaåajna Analiza aktuelnih kretawa u Islamskoj zajednici u SR Srbiji: Sumirajuãi diskusiju, Komisija je zakquåila da delovawe IZ treba razmotriti na jugoslovenskom prostoru, jer parcijalna istraÿivawa nemaju veliku upotrebqivost, ako se ima u vidu jedinstvenost islama u zemqi i svetu. Sloÿenost kretawa na koja je u Analizi ukazano, pokazuju da Komisija nema zakonskih ni kadrovskih moguãnosti da sama rešava sve probleme. Neophodno je veãe angaÿovawe svih subjektivnih snaga, a posebno, SK i SSRN. Komisija i daqe treba da prati ove probleme i ostvaruje odgovarajuãu koordinaciju sa meðuopštinskim i opštinskim komisijama", Zapisnik sa sednice Komisije IV-a Skupštine SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama, odrÿane 2. avgusta godine, strana 4. Original se åuva u Arhivu Ministarstva vera Srbije.

295 sledwe vreme. Dva imama su tokom školovawa prihvatila fundamentalistiåko islamsko uåewe i pokušali su da ga propagiraju u praksi. Oni su meðu vernicima tvrdili da se u praksi IZ u našoj zemqi ne ispoveda pravi islam, da je u wega tokom istorijskog razvoja uneto više elemenata stranih åistom izvornom islamu, itd. Zbog toga su razrešeni duÿnosti". 32 Najveãi problemi u vezi sa školovawem kadrova u inostranstvu i wihovim radom po povratku u zemqu, postojali su u Makedoniji. 33 Zahvaqujuãi sposobnosti predsednika tamošweg Starešinstva IZ J. Selimoskog, drÿava je praktiåno izgubila svaku kontrolu i moguãnost uticaja na odlazak zainteresovanih kandidata na školovawe u islamske drÿave. Uvidevši da nije u moguãnosti da samostalno reši problem, koji je mogao da proizvede ogromne politiåke posledice, nadleÿna republiåka komisija za odnose s verskim zajednicama zatraÿila je pomoã od vladajuãe partije i drugih društveno-politiåkih organizacija. Pripremajuãi jednu informaciju za potrebe Predsedništva CK SK Jugoslavije, komisije za idejno-teorijski rad, obrazovawe, nauku i kulturu CK SK Makedonije veoma otvoreno su ukazala na štetnost tih procesa u juÿnoj Republici: Postaje uåestalije i školovawe ðaka i studenata u inostranstvu (preteÿno u Siriji, Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Iranu, Libiji i Kuvajtu). Raåuna se da se u ovim zemqama školuje preko 2000 uåenika i studenata iz Islamske zajednice. Veãi deo wih potpada pod uticaj islamskog fundamentalizma i postaju nosioci takvih ideoloških stremqewa po povratku u zemqu". 34 Izneti primeri jasno pokazuju da je drÿava mogla samo da konstatuje stawe i na zatvorenim forumima kritikuje masovno školovawe islamskih kadrova u inostranstvu. Savezna komisija najåešãe je bila paralisana dugotrajnim usaglašavawem stavova, a komisije Srbije i Makedonije ublaÿavale su ocene, jer su u wihovom sastavu bili i Albanci, koji su se paternalistiåki odnosili prema svojim sunarodnicima iz Islamske zajednice. 35 Situacija je bila još teÿa u BiH, s ob- 32 Informacija Republiåke komisije o nekim aktuelnim pitawima delovawa islama u svetu i Islamske zajednice u SR Srbiji, strana Materijal razmatran na sednici Komisije godine. Orignal se nalazi u Arhivu Ministarstva vera Srbije. 33 Probleme do kojih je dolazilo zbog rada teologa prispelih s islamskih univerziteta konstatovala je i Komisija Hrvatske: Pod uticajem trenda širewa panislamizma u svjetskim razmjerama Islamska zajednica pokušava da u zapadnim krajevima, posebno na podruåju SR Hrvatske, poveãa i poboqša aktivnost kadrovima koji su završili neki od teoloških islamskih fakulteta. Do sada su se ti kadrovi regrutirali od qudi koji su završili neki od teoloških fakulteta u bliskoistoånim ili arapskim zemqama", Informacija o nekim aktualnim pitawima unutar vjerskih zajednica i ocjena odnosa s vjerskim zajednicama u SR Hrvatskoj, strana 11. Materijal Komisije Hrvatske, Zagreb, listopad, godina. Primerak se åuva u Arhivu Savezne komisije. 34 Informacija za najnovite dviÿewa vo oblasta na dejstvuvaweto na verskite zaednici vo SRM, za aktivnosta na Sojuzot na komunistite za ostvaruvawe na ustavnite prava na vernicite i verskite zaednici, kako i za suzbivawe na formite na politiåka zloupotreba na verata i verskite åuvstva, mart godina, Skopqe, strana 7. Primerak se nalazi u Arhivu Savezne komisije. 35 Ålan Komisije Srbije po poloÿaju bio je predsednik Pokrajinske komisije. Od formirawa Pokrajinske komisije weni predsednici uvek su bili Albanci, a sekretari 299

296 300 zirom na to da je u pojedinim periodima pojaåan rad IZ direktno podrÿavalo drÿavno rukovodstvo u kome su dominirali Muslimani. 36 ZAKQUÅAK Neorganizovanost drÿave i nespremnost nadleÿnih organa da sagledaju suštinu tih procesa, iskoristila je IZ da konstantno podmlaðuje i osveÿava kadar imamima prispelim s najboqih islamskih univerziteta. Dobro obrazovani i ideološki pripremqeni tokom godina provedenih u inostranstvu, utvrdili su kao prioritetan zadatak formulisawe i sprovoðewe nove strategije za delovawe Islamske zajednice prema obrascima utvrðenim u centralama najznaåajnijih meðunarodnih islamskih organizacija. Postepeno uåvršãujuãi poloÿaj, nove snage" odluåno su istupile sa zahtevom da se promeni dotadašwa politika rukovodstva IZ, koju je karakterisala kooperativnost i saradwa s drÿavom i otpoåne proces intenzivirawa verskog ÿivota u svim sektorima u prvoj i politizacija i izlazak na politiåku scenu u drugoj fazi. Zapoåiwe izgradwa verskih objekata, koja dobija dimenzije nezabeleÿene od odlaska Osmanlija s jugoslovenskih prostora. Osavremewen je školski sistem i unapreðena izdavaåka delatnost. Omladina i sekularizovana sredwa generacija, ukquåivani su razliåitim metodama rada u sve aktivnosti verske zajednice. Verska pouka dobija karakter sistematskog obrazovawa i u pojedinim sredinama ukquåenost dece osnovnoškolskog uzrasta gotovo je potpuna. Atraktivnim programima i razbijawem vekovnih tradicija i konzervativizma, ÿena kao stub porodice i nezaobilazni faktor u islamskom vaspitawu mlade generacije, nalazi svoje mesto u verskoj zajednici. Svaka pogodna prilika koristi se kao povod za masovna okupqawa vernika, åime se u praksi manifestuje snaga verske zajednice i wen uticaj na narod. Srbi. Redovno uåestvujuãi na sednicama Republiåke komisije, uspevali su da na suptilan naåin utiåu na formulisawe zakquåaka. Ukoliko su razmatrani materijali o Islamskoj zajednici, wihovo prisustvo znaåajno je uticalo na ostale ålanove da uravnoteÿavaju stavove i ublaÿavaju kritike. 36 Pisanih dokumenata o ovim procesima gotovo da nema. Na odnose aktuelnog rukovodstva iz redova Muslimana prema politici i delovawu Islamske zajednice najåešãe su veoma otvoreno ukazivali Srbi, predstavnici Komisije BiH, prilikom redovnih susreta s rukovodstvom Komisije Srbije. Videti, Belešku o sastanku u MRZ Kraqevo i razgovorima sa predsednikom i sekretarom Komisije Izvršnog veãa Skupštine SR BiH za odnose sa verskim zajednicama 17. i 18. februara godine. Materijal Komisije Srbije. Primerak se åuva u Arhivu Ministarstva vera. Prema podacima Komisije BiH, polovinom godine u IZ bilo je zaposleno preko 250 verskih sluÿbenika školovanih u razliåitim islamskim drÿavama. Videti, Osvrt na neke aspekte meðunarodnog povezivawa i djelovawa Islamske zajednice, Sarajevo, mart, godina, strana 1. Primerak se åuva u Arhivu Savezne komisije. Precizni podaci ne postoje, ali se predpostavqa da je godine u razliåitim organima i telima IZ bilo angaÿovano više stotina tzv. arapskih ðaka. Funkcije predsednika starešinstava u BiH, Makedoniji i Crnoj Gori vršili su arapski diplomci Ahmed Smajloviã, Ferhat Šeta, Jakub Selimoski i Idriz Demiroviã. Visoko obrazovawe u Kairu stekli su beogradski muftija H. Jusufspahiã i sadašwi reis ul ulema BiH, Mustafa Ceriã.

297 301 Preko vazova, hutbi i na druge naåine, propagirane su izvorne islamske vrednosti i zahtevano od vernika da ih primewuju u svakodnevnoj praksi. Kritikovane su pojedine manifestacije verskog ÿivota rasprostrawene meðu muslimanima i traÿena wihova izmena i prilagoðavawe standardima koji vaÿe u islamskom svetu, a posebno Saudijskoj Arabiji. Uåvršãena je disciplina u sprovoðewu obaveznih verskih obreda i od svakog pojedinca i domaãinstva zahtevano da se pojaåa odgovornost za opstanak islama na jugoslovenskim prostorima. Uspešno je vršen proces odvajawa pripadnika od uticaja radija, televizije i ukquåivawem u aktivnosti verske zajednice rešavan problem zabave i slobodnog vremena. Vernici se postepeno izdvajaju iz svog prirodnog okruÿewa i stavqaju pod kontrolu verske zajednice. Xamije postaju centar društvenog okupqawa vernika i uspevaju da zamene mesnu zajednicu i opštinu. Veze s islamskim zajednicama u pojedinim drÿavama, Rabitom i drugim meðunarodnim islamskim organizacijama, dobile su institucionalne forme. Prezentiraju se ideje o islamskom socijalizmu, kao uspešnoj simbiozi novog poretka i velike religije. Javno se promoviše stav o islamskoj solidarnosti, kao najboqem naåinu za integraciju islamskih vernika na svetskom planu, åime se u praksi prikriva jedino prihvatqivo ujediwavawe na panislamskoj platformi. Traÿi se novo vrednovawe islama i pravo da Islamska zajednica bude reprezent svih interesa muslimanskog kolektiviteta. Otpoåiwe i kritika socijalistiåkih vrednosti, a posebno ateizma, koji se sistematski sprovodio u kompletnom vaspitno-obrazovnom procesu. Muslimanski nacionalizam ispoqava se kroz pozive na ujediwavawe i zaštitu islama, kao temeqa iz koga su proistekli Muslimani. Izvršeno je distancirawe od slovenskih tj. srpskih korena i poreklo muslimanske nacije vezano za pripadnike dualistiåke crkve bosanske. Zajedniåka vera iskorišãena je kao osnov da se Muslimani u kosovskom konfliktu svrstaju na stranu Albanaca i kompletna infrastruktura Islamske zajednice stavi u zaštitu politiåkih i socijalnih, a ne verskih prava tog kolektiviteta. Imami školovani u inostranstvu postali su autoriteti åije se mišqewe poštuje i obavezno primewuje. Snaÿne i upeåatqive propovedi iznesene na savremeni naåin pune su novih ideja, stavova, misli, argumenata, citata iz znamenitih islamskih kwiga i potkrepqene razmišqawima najpoznatijih teologa i profesora iz islamskog sveta. Proseåni islamski vernik još uvek nedovoqno obrazovan postajao je sve privrÿeniji svojoj veri. Sistematski usvaja iznete stavove imama o moãnom islamskom svetu, koji ãe pod svoje okriqe primiti i muslimane Jugoslavije, kada se promene, prihvate sve izvorne islamske vrednosti i shvate neophodnost ÿivota u sistemu u kome je poåetak i kraj sveta islamska kwiga Kuran.

298 302 LITERATURA A l i b e g o v i ã, Esad (1973). Iz kulturnog ÿivota bosansko-hercegovaåkih muslimana u prošlosti, Glasnik Vrhovnog islamskog starešinstva, Sarajevo 1 2. A r m s t r o n g, Karen (1995). Istorija boga, Beograd. B a k i ã, Ibrahim (1988). Islamska vjerska zajednica u SFRJ, Ulaznica, Zrewanin, B a l i ã, Smail (1973). Kultura Bošwaka, Beå. B e š i ã, Zufer (1963). Vjersko-prosvjetne prilike pripadnika Islamske vjerske zajednice u Hercegovini, Glasnik VIS, 3 4. B u q i n a, Halid (1989). Istorijski prijesek razvoja Islamske zajednice, Glasnik VIS, 4 5. B u q i n a, Halid (1989). Sto godina muslimanskog školstva u Bosni i Hercegovini, Glasnik VIS, 1. Vjerske zajednice u Jugoslaviji zbornik radova, Zagreb Ð o z o, Husein (1977). Islamski stavovi o obrazovawu ÿena, Takvim, godišwak Urduÿewa ilmije, Sarajevo. Ð o z o, Husein (1971). Nove snage, Glasnik VIS, 3 4. Ð o z o, Husein (1977). Perspektive i zadaci Islamskog teološkog fakulteta, Glasnik VIS, 5. E l i j a d e, Miråa (1996). Vodiå kroz svetske religije, Beograd. E š r e k, Husein (1988). Suština islama, Sarajevo. I b n u, Hasan (1976). Islamski stavovi o obrazovawu ÿene, Takvim. I k b a l, Muhamed (1979). Obnova vjerske misli u islamu, Sarajevo. Islam i muslimani u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, J e v t i ã, Miroqub (1999). Islam u Jugoslaviji, Jugoslovenska drÿava , zbornik radova, Beograd. J e v t i ã, Miroqub (1990). Islamski centri u Jugoslaviji, Meðunarodni problemi, 2. J u s u f s p a h i ã, Hamdija (1979). Istoåna dijaspora, Glasnik VIS, 3. L i n g, Trevor (1992). Istorija religije istoka i zapada, Beograd. M u l a h a l i l o v i ã, Enver (1993). Vjerski obiåaji muslimana u BiH, Sarajevo. N e i m a r l i j a, Hilmo (1978), Kako unaprijediti rad medresa, Glasnik VIS, 2. N e i m a r l i j a, Hilmo (1991), Pripadnici islama u Jugoslaviji, Glasnik VIS, 4. Osnivaåi velikih religija, grupa autora, Beograd P a v i ã e v i ã, Vuko (1988). Sociologija religije, Beograd. P u r i v a t r a, Atif (1972). Nacionalno politiåki razvitak Muslimana, Sarajevo, treãe izdawe. R a d i ã, Radmila (1995). Verom protiv vere, Beograd. R i z v i ã, Muhsin (1991). Muslimanska inteligencija, narodni interesi, diobe i odvajawa, Glasnik VIS, 5. S l i p i å e v i ã, Fuad (1990). Islam i napredak åoveåanstva, Sarajevo. S m a i l a g i ã, Nerkez (1980). Leksikon islama, Sarajevo. S m a j l o v i ã, Ahmed, Drugi meðunarodni kongres za usmjeravawe islamskog rada i spremawe islamskih radnika, Preporod, broj 3/323. S m a j l o v i ã, Ahmed (1983). Islamsko vjersko obrazovawe i pedagoško-struåno osposobqavawe na našem Islamskom teološkom fakultetu, Glasnik VIS, 3. S m a j l o v i ã, Ahmed (1978). Muslimani u Jugoslaviji, Glasnik VIS, 6. S m a j l o v i ã, Ahmed (1963). Prvi susret, Glasnik VIS, 1 2. S p a h i ã, Derviš (1979). Pouke o moralu i bogobojaznosti, Sarajevo.

299 303 S t a n o v å i ã, Vojislav (1999). Politiåke ideje i religija 1 2, Beograd. T a d i ã, Qubomir (1996). Nauka o politici, Beograd. T a n a s k o v i ã, Darko (1998). Islamska zajednica u Jugoslaviji, Zbornik Religija i društvo, Beograd. H a m i d u l a h, Muhamed (1982). Uvod u islam, Sarajevo. H a x i ã, Kasim (1983). Viša islamska Šerijatsko-teološka škola u Sarajevu, Takvim, Sarajevo. H u r š i d, Ahmed (1989). Porodiåni ÿivot u islamu, Sarajevo. C v i t k o v i ã, Ivan (1981). Religije u Bosni i Hercegovini, Tuzla. Š e v a, Mustafa, Odlazak prvih studenata iz Socijalistiåke Jugoslavije na Univerzitet El Azhar" u Kairu, Glasnik VIS. Arhivi: Arhiv Ministarstva vera, Beograd. Arhiv Savezne komisije za odnose s verskim zajednicama, Beograd. OBUÅENIE STUDENTOV ISLAMSKOGO SODRUŸESTVA ZA GRANICEÖZA VREMÄ SUØESTVOVANIÄ SOCIALISTIÅESKOÖYGOSLAVII Dragan Novakoviå Rezyme Uspešno stabiliziruä srazu posle Vtoroö mirovoö voönœ otnošeniä s organami novoö vlasti, Islamskoe sodruÿestvo naåalo neuderÿimœö process intensifikacii religioznoö ÿizni vo vseh sektorah. Proånoe opredelenie togdašnego Ygoslavskogo gosudarstva sväzatü svoysudübu s Dviÿeniem neprisoedinivšihsä, k kotoromu massovo prisoedinälisü arabskie i drugie islamskie gosudarstva, davalo nadeÿnuyvozmoÿnostü dlä obuåeniä samœh odarennœh molodœh storonnikov Islamskogo sodruÿestva v samœh izvestnœh islamskih universitetah. Naåalünœe mehanizmœ kontrolä, ustanovlennœe gosudarstvennœmi i religioznœmi organami, postoänno oslabevali, takim obrazom otæezd za granicu prinimaet stihiönœö harakter. V sväzi s tem, åto otkrœtie islamskogo teologiåeskogo fakulüteta v Saraevo ne smoglo ostanovitü i ograniåitü çti processœ, sootvetstvuyøie gosudarstvennœe organœ naåinayt s bolüšim vnimaniem sleditü za çtimi dviÿeniämi s celüypredotvratitü vnesenie fun - damentalistskih i drugih ideöno-nepriemlemœh poloÿeniö. Postoännoe oslabevanie gosudarstva, ego postepennoe razorenie vnutrennimi protivereåiämi dalo vozmoÿnostü novœm silam" postepenno vzätü kontrolü nad religioznœm sodruÿestvom kak nad odnim celom i naåatü process naväzœvaniä novœh cennosteö i obrazcov povedeniä po standartam, sozdannœm v meÿdunarodnœh islamskih organizaciäh, kotorœe bœli sformirovanœ specialüno dlä rasprostraneniä çtoö religii v mirovom masštabe.

300

301 UDC 338( ) Pregledni nauåni rad Sofija Axiã REGIONALNA STRATEGIJA RAZVOJA VISOKIH TEHNOLOGIJA SLUÅAJ VOJVODINE SAŸETAK: Polazna teza u ovom radu je da unapreðewe konkurentnosti privrede Vojvodine nuÿno ukquåuje i otvarawe prostora za razvoj industrija visokih tehnologija, u prvom redu, na osnovu dinamiånog preduzetništva i razvoja malih i sredwih preduzeãa. Naglasak u istraÿivawu je stavqen na analizu problema slabe institucionalne ureðenosti kao faktora koji blokira inovaciono preduzetniåko ponašawe, tehnološki razvoj, ekonomsku valorizaciju visokih tehnologija, efikasnu društveno-ekonomsku koordinaciju individualnih razvojnih inicijativa i veãu orijentaciju finansijskog kapitala na riziåna ulagawa u nove industrije. U ovom kontekstu, najvaÿniji ograniåavajuãi faktori razvoja i ekonomske valorizacije visokih tehnologija u Vojvodini su: 1. odsustvo društveno-ekonomske motivacije za inovativno ponašawe i proizvodno preduzetništvo, 2. mala raspoloÿivost kvalifikovane i meðunarodno kompetentne radne snage, 3. slab kvalitet regionalne, subregionalne i lokalne NTIOK infrastrukture, 4. orijentacija regionalne finansijske infrastrukture na kreditirawe uvoza i stanovništva i 5. mala efikasnost regionalne, subregionalne i lokalne javne uprave i javnih usluga u otklawawu ovih problema. U svetlu ovih spoznaja, operacionalizacija konkretnog sadrÿaja strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini je odreðena kao mera sposobnosti ukquåewa regionalnih, subregionalnih i lokalnih institucija i javnih sluÿbi u traÿewu rešewa za sledeãe probleme: 1. obezbeðewa uslova za meðunarodno kompetentnu obuku preduzetnika, menaxera i struånih timova u funkciji sticawa neophodnih znawa za implementaciju savremenih tehnoloških, upravqaåkih i organizacionih rešewa potrebnih za osnivawe i dinamiåan razvoj visokotehnoloških preduzeãa, 2. obezbeðewa tehniåke i ekonomske podrške preduzetnicima, menaxerima, struånim timovima u aktivnostima na generisawu i ekonomskoj valorizaciji novih znawa i 3. obezbeðewa tehniåke i ekonomske pomoãi u primeni savremenih rešewa iz oblasti standardizacije, metrologije, sertifikacije kvaliteta i odrÿivog razvoja u funkciji unapreðewa mikroekonomske (globalne) kompetentnosti. Osnova za funkcionisawe ovako odreðene koncepcije strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini je koncentracija javnog

302 306 faktora na unapreðewe sistema obrazovawa i razvoj odgovarajuãe nauåno-tehnološke infrastrukture. U ovom kontekstu, Univerzitet u Novom Sadu, kao i privatni fakulteti koji deluju na teritoriji Vojvodine, odnosno, wihovi specijalizovani i multidisciplinarni nauånoistraÿivaåki instituti, inovacioni centri, tehnološki parkovi i sliåno (a koje bi trebalo veoma brzo unaprediti ili razviti!) trebali bi da postanu osnovni faktori za otklawawe posledica aktuelne institucionalne neureðenosti i agens formirawa inovativnog (regionalnog) preduzetniåki orijentisanog društveno-ekonomskog okruÿewa kao osnovnog okvira za razvoj industrija visokih tehnologija. KQUÅNE REÅI: Vojvodina, regionalna strategija razvoja industrija visokih tehnologija, neureðeno institucionalno okruÿewe, inovativno preduzetniåki orijentisano društveno-ekonomsko okruÿewe, obrazovawe, nauåno-tehnološka infrastruktura, mala i sredwa preduzeãa 1. UVOD U Vojvodini se od poåetka osamdesetih godina prošlog stoleãa mala paÿwa posveãuje problemu osavremewavawa proizvodnih i usluÿnih tehnologija i procesa, unapreðewu poznatih rešewa, a ulagawa u prodore u novo i nepoznato, praktiåno, i ne postoje. U proteklih dvadeset i pet godina koliko mi je poznato, nema nijedne iole znaåajnije javne ili privatne inicijative, za zasnivawe nove ili revitalizaciju postojeãe proizvodwe, posebno, onih koje predstavqaju najdinamiånija podruåja razvoja i izvoza u svetskoj privredi, kao što su: elektriåne i neelektriåne mašine, transportna sredstva, kompjuteri i softver, industrijske i druge hemikalije, proizvodi dobijeni preradom plastiånih i drugih veštaåkih materijala. S druge strane, strukturno prilagoðavawe kquånih društvenih sistema, kao što su zdravstvo, informacijski, komunikacioni i saobraãajni sistemi i sliåno teåe sporo, s velikim teškoãama, neorganizovano i åesto pod uticajem pojedinaånih ili grupnih interesa koji svoje uporište nemaju ni u tehnološkom napretku, ni i radikalnim promenama u naåinu funkcionisawa ukupnog socio- -ekonomskog sistema. Razloge za dugogodišwi zastoj u tehnološkom razvoju, pojavi novih proizvodwi i strukturnom prilagoðavawu u Vojvodini trebalo bi, svakako, potraÿiti u faktorima, kao što su: 1. zastarelost javne i trÿišne inovacione infrastrukture i mehanizama za upravqawe privrednim razvojem, 2. masovna pojava kontinualne mikroekonomske neefikasnosti, 3. velika krutost organizacionih struktura i 4. nesposobnost (regionalnih) preduzetnika i menaxera u generisawu i valorizaciji poslovnih, tehniåkih i socijalnih inovacija. U kontekstu strukturnog prilagoðavawa privrede Vojvodine u ciqu ukquåewa u unutrašwe trÿište Evropske unije odreðeni znaåaj trebao bi da ima i problem razvoja tzv. industrija visokih tehnologija, koje predstavqaju sastavni deo paradigme koja se åesto oznaåava pojmom nova" ekonomija. Sa aspekta ciqeva ovoga rada pojam industrija visokih tehnologija obuhvata delatnosti koje se zasnivaju na: mikroelektroni-

303 307 ci, mehatronici, optiåkom prenosu informacija, biotehnologijama, novim materijalima, aero-kosmiåkim tehnologijama, softveru i novim tehnologijama u domenu medicinskih i drugih socijalnih usluga, informacionih i komunikacionih sistema, upravqawa saobraãajem. Sa organizacionog aspekta, industrije visokih tehnologija se zasnivaju na tri vrste preduzeãa. Prva grupa obuhvata preduzeãa koja se bave proizvodwom prototipova ili pojedinaånih proizvoda, te zbog toga moraju biti locirana u blizini polova nauånoistraÿivaåkog rada, prvenstveno univerziteta ili velikih istraÿivaåko-razvojnih instituta. Druga grupa obuhvata preduzeãa koja se bave proizvodwom u malim serijama (na primer: specijalizovanih raåunara, sloÿene medicinske opreme i sliåno), prilagoðavawem standardizovanih proizvoda visokih tehnologija potrebama korisnika i wihovim servisirawem. U ovim sluåajevima postoje, pre svega, potrebe za intenzivnim komunikacijama korisnika i proizvoðaåa, kao i za specifiånim oblicima nauånoistraÿivaåkog rada. Zbog toga je najpovoqnija lokacija ovih preduzeãa u podruåjima sa visokom koncentracijom korisnika i u åijoj blizini postoje meðunarodno kompetentni univerziteti. Treãa grupa obuhvata preduzeãa za masovnu proizvodwu (na primer: mikroelektronskih komponenata, personalnih raåunara, optiåkih kablova, modula za industrijske robote, komercijalnog softvera, lekova, novih materijala i sliåno). Za organizaciju ovog tipa proizvodwe nije neophodna blizina meðunarodno kompetentnih nauånoistraÿivaåkih institucija, nego visokokvalifikovana radna snaga, velike slobodne površine i åisti vazduh i voda. U skladu s izloÿenim pregledom organizacione strukture, u industriji visokih tehnologija poseban znaåaj imaju mala i sredwa preduzeãa. Wihovo zajedniåko obeleÿje je poslovawe u okvirima podsticajnog spoqnog okruÿewa, sastavqenog od širokog spektra raznih aktivnih elemenata institucionalne, administrativne, poslovne, trÿišne, vanprivredne, socijalne i kulturne strukture, što omoguãava malim i sredwim preduzeãima fleksibilno i dinamiåno formirawe odgovarajuãe nauånoistraÿivaåke, tehnološko-razvojne, proizvodne i servisne strukture na osnovama poslovnih mreÿa i alijansi na naåin koji obezbeðuje optimalno korišãewe raspoloÿivih resursa i najracionalniji naåin integracije u globalnu privredu. U skladu sa ciqevima ovog rada naglasak u istraÿivawu stavqen je na preispitivawe nekih temeqnih osnova institucionalne infrastrukture s tezom da se proces formirawa sadrÿaja ciqeva i akcija regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija i transformacija institucionalne infrastrukture moraju odvijati paralelno, a ne asinhrono, prvo prestrukturisawe i razvoj (nove) institucionalne infrastrukture, pa na osnovu toga otvarawe prostora za realizaciju strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini. U skladu s tim obradiãe se sledeãe: Da li su Vojvodini potrebne industrije visokih tehnologija?

304 308 Karakter aktuelne institucionalne neureðenosti sa aspekta uticaja na operacionalizaciju regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija; Pregled osnovnih faktora razvoja industrija visokih tehnologija koje bi trebalo stvoriti ili obezbediti u Vojvodini i Sadrÿaj ciqeva i akcija regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija. 2. DA LI SU VOJVODINI POTREBNE INDUSTRIJE VISOKIH TEHNOLOGIJA? Savremeni procesi strukturnog prilagoðavawa su, pre svega, odraz potreba prilagoðavawa javne regulacije privrede i privrednog razvoja zahtevu da se svaki preduzetniåki poduhvat realizuje u okruÿewu u kome sposobnost stvarawa i valorizacije poslovnih, tehniåkih i socijalnih inovacija predstavqa kquåni faktor za uåešãe u raspodeli društveno-ekonomske moãi. Ispuwewe ovog zahteva na nacionalnom nivou se suoåava s velikim ograniåewima globalizacija, rehabilitacija trÿišnog mehanizma, poveãawe stepena slobode u pristupu informacijama, pojava nove" ekonomije, porast svesti potrošaåa o standardima kvaliteta proizvoda i usluga i smawewe stepena slobode u korišãewu mera kreditno-monetarne i fiskalne politike uåinile su centralizovane modele javne regulacije privrede i privrednog razvoja društveno nedelotvornim. Javne institucije su dospele u poziciju da svoje veoma åesto kompleksne regulatorne aktivnosti obavqaju u okruÿewu, koje se veoma brzo mewa, s potrošaåima koji ÿele kvalitet i izbor, trošeãi svoja sredstva na najboqi moguãi naåin. Jedno od moguãih rešewa je delimiåna decentralizacija javne regulacije privrede i privrednog razvoja uvoðewem regiona kao subjekta koji obezbeðuje efikasnije rešavawe problema integracije individualnih preferencija preduzetnika i preduzeãa u uslovima globalnog kretawa kapitala, roba i rada, oštre trÿišne utakmice, kao i dinamiånog razvoja industrija visokih tehnologija zasnovanih na znawu. Osnovno opredeqewe u ovom pristupu je da pojedinci i preduzeãa, bez obzira na globalizaciju, uglavnom deluju u uÿem teritorijalnom kontekstu, jer u svom neposrednom okruÿewu obezbeðuju najveãi deo ulaznih inputa, posebno, kadrove, znawa i potreba za kooperacijom. U ovom kontekstu, problem integracije regionalnih preferencija preduzetnika i preduzeãa se tretira u okvirima problema konstituisawa podsticajnog društveno-ekonomskog okruÿewa za inovativno ponašawe (što znaåi da se apstrahuju drugi faktori relevantni za konstituisawe regiona, kao što su razlike u nacionalnoj strukturi stanovništva, postojawe odgovarajuãih kulturnih obrazaca, tradicija i sliåno). U uvodu smo naveli da je inovativno ponašawe, pre svega, rezultat zajedniåkih ekonomskih i socijalnih interesa pojedinaca i privred-

305 309 nih i vanprivrednih subjekata na nekoj odreðenoj teritoriji, koja ih koheziono povezuje. Ostvarqivost ovih interesa je u velikoj meri odreðena uslovima i moguãnostima regionalnog okruÿewa koje predstavqa odraz prirodnih i društveno-ekonomskih resursa, ali i naåina kako se wima upravqa. Efikasnost upravqawa u najveãoj meri zavisi od demokratskog karaktera komunikacije regionalne institucionalne infrastrukture i wene kadrovske strukture s objektima regulacije (u ovom sluåaju: preduzeãima, preduzetnicima, menaxerima, nauånicima i struåwacima objediwenim u timovima). To u domen ocene ekonomske efikasnosti jednog regiona u prvi plan istiåe meru sposobnosti institucionalne i wene kadrovske strukture da uoåava prave (zajedniåke) probleme u privredi i da, sliåno savremenim preduzetnicima, menaxerima i preduzeãima, kroz proces uåewa i samoorganizacije obezbedi uslove za wihovo preovladavawe. Kakva je aktuelna situacija u tom pogledu u Vojvodini? Demontaÿom centralizovanog modela regulacije privrede i privrednog razvoja u SFR Jugoslaviji, posebno nakon Ustava iz godine, Vojvodina je dobila visoki stepen slobode u izboru strategije regionalnog razvoja. Ta sloboda je iskorišãena za promociju modela razvoja zasnovanog na uvozu energetski intenzivnih tehnologija i wihovoj implementaciji u uvozno-supstitutivnim industrijama. Interesantno je da je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog stoleãa napravqen pokušaj promocije potreba za intenzivnijim razvojem savremene elektronske industrije, ukquåujuãi i proizvodwu mikroraåunara i softvera, no u stvarnosti za ovaj projekt nije obezbeðena šira politiåka i ekonomska podrška, åak je jedan broj tadašwih kquånih aktera ekonomske i politiåke scene Vojvodine istakao i svoje javno neslagawe sa ovim projektom, na osnovu stava da ne bi trebalo iãi u duplirawe kapaciteta s drugim regionima Jugoslavije, posebno, sa Slovenijom, koja je ranije pokrenula proces intenzivne podrške razvoju ovih industrija u svojim okvirima. No, veã poåetkom osamdesetih godina prošlog stoleãa pojavom ekonomske krize, stepen autonomnog odluåivawa regionalnih institucija u privrednoj sferi znaåajno je smawen. Poåetkom devedesetih godina prošlog stoleãa uporedo sa raspadom SFR Jugoslavije i restauracijom kapitalizma u potpunosti je demontiran regionalni sistem javne regulacije privrede i privrednog razvoja. Politiåke teÿwe prema regionalizaciji Srbije, koje su intenzivirane u drugoj polovini devedesetih godina prošlog stoleãa, nisu, naÿalost, podrÿane adekvatnim projektima rekonstrukcije i modernizacije javne regulacije privrede i privrednog razvoja. Aktuelna politiåka akcija na konstituisawu regionalnih institucija za regulaciju privrede i privrednog razvoja u Vojvodini više podseãa na wihovu restituciju po modelu iz Ustava SFRJ iz godine, nego na proces izgradwe modernih rešewa u funkciji stvarawa podsticajnog okruÿewa u kome ãe inovativno ponašawe prema kriterijumima globalne privrede postati osnovni arbitar za ocenu uspešnosti preduzetniåkih

306 310 poduhvata i evaluaciju efikasnosti funkcionisawa institucionalne infrastrukture. U analizi potreba za razvojem industrija visokih tehnologija u Vojvodini neophodno je istaãi dva momenta. Svakako, da bi zasnivawe proizvodwe na dostignuãima mikroelektronike, mehatronike ili bio-tehnologija predstavqalo svojevrsni agens obnavqawa posustale razvojne propulsije u Vojvodini. No, potpuno je jasno da se eventualni projekti u ovom domenu moraju zasnivati na direktnom angaÿovawu stranog faktora ili predstavqati individualni preduzetniåki akt. Meðutim, direktne društvene potrebe za razvojem industrija visokih tehnologija u Vojvodini, postoje u domenu informacionih i komunikacionih sistema, upravqawa saobraãajem i sliåno, kao infrastrukture koja bi trebala da obezbedi: 1. Opšte uslove za poboqšawe organizacije, upravqawa, kontrole, marketinga i modernizacije poslovnih procesa i po toj osnovi poboqšawa izvoznih performansi svakog (regionalnog) preduzeãa. 2. Poveãawe efikasnosti rada kquånih društvenih sistema (posebno: zdravstenih i socijalnih usluga) i prilagoðavawe wihovog funkcionisawa u skladu s dostignuãima tehniåkog progresa i promenama u ukupnom socio-ekonomskom sistemu. Ovakvo opredeqewe je posledica uverewa da je za ukquåewe u evropske integracione procese u narednom periodu neophodno: Prvo, izgraditi nacionalnu informacionu infrastrukturu (u kojoj se mora formirati i odgovarajuãa mreÿa specijalizovanih i meðunarodno kompetentnih preduzeãa, na primer za proizvodwu namenskih softvera, specijalizovanih raåunarskih konfiguracija i sistema i sliåno na teritoriji Vojvodine, posebno u veãim centrima, kao što su Novi Sad, Subotica, Zrewanin i Panåevo inicijalni elementi ove strukture veã deluju, ali ãe tek otvarawe ukupne privredne strukture prema unutrašwem trÿištu Evropske unije nametnuti opstanak i razvoj samo onih subjekata koji mogu obezbediti meðunarodno konkurentni nivo proizvoda i usluga); Drugo, da se deregulacijom telekomunikacija stvore uslovi za sveobuhvatnu difuziju wenih dostignuãa i tako obezbedi jedan od osnovnih uslova za efikasno i racionalno ukquåivawe svakog preduzeãa i pojedinca u globalne ekonomske i društvene tokove. Automatski ovim bi se i otvorio širi prostor za osnivawe i razvoj specijalizovanih visokotehnoloških preduzeãa za proizvodwu specifiånih proizvoda i usluga koji omoguãavaju efikasno korišãewe i servisirawe ovih resursa; Treãe, da je za iskorišãavawe prostora Vojvodine i wenog povoqnog poloÿaja izmeðu trÿišta sa razliåitim strukturama proizvodwe i potrošwe neophodno logistiåku infrastrukturu (sastavqenu u formi mreÿa koju obrazuju proizvodni kapaciteti i reåna, drumska i ÿelezniåka infrastruktura s kompleksom makrologistiåkih baza i graniånim prelazima) povezati savremenim tehnologijama izmeðu sebe i sa ciqnim okruÿewem, kako bi se obezbedilo wihovo maksimalno i raci-

307 311 onalno iskorišãavawe. I, u ovom sluåaju automatski bi se otvorio prostor za osnivawe i razvoj specijalizovanih visokotehnoloških preduzeãa neophodnih za efikasno korišãewe i servisirawe ovih resursa; Åetvrto, da ãe modernizacija procesa obezbeðewa zdravstvenih i socijalnih usluga i wihova delimiåna privatizacija na regularnim osnovama takoðe otvoriti prostor za osnivawe raznih vrsta komplementarnih visokotehnoloških preduzeãa. Ovo opredeqewe se suoåava sa velikim ograniåewima, od kojih ãe se naglasak staviti na problem utvrðivawa uzroka i posledica institucionalne neureðenosti. 3. INSTITUCIONALNA NEUREÐENOST I WEN UTICAJ NA FORMIRAWE REGIONALNE STRATEGIJE RAZVOJA INDUSTRIJA VISOKIH TEHNOLOGIJA Za pravilno odreðivawe sadrÿaja strukture institucionalne neureðenosti neophodno je izvršiti poreðewe izmeðu teorijskog modela ureðenosti institucionalne infrastrukture za efikasan regionalni razvoj prema evropskom konceptu i faktiåkog stawa u Vojvodini. Institucionalni uslovi za efikasan regionalni razvoj prema evropskom konceptu regionalizacije: Otvorena regionalna trÿišna privreda bez meðuregionalnih i lokalnih barijera za slobodnu cirkulaciju faktora razvoja i proizvodwe Dinamiåna regionalna privredna struktura sa visokim stopama privrednog rasta Visoka efikasnost u korišãewu resursa Efikasan i decentralizovani finansijski sistem Pravna drÿava zasnovana na poštovawu qudskih prava i ekonomskih sloboda Jasna politiåka i ekonomska koncepcija regionalizacije zasnovana na opštem konsenzusu svih relevantnih politiåkih opcija i potvrðena kroz sveobuhvatno graðansko izjašwavawe o wenom sadrÿaju i ciqevima Efikasni i profesionalni sistem javne uprave i usluga orijentisan na korisnike Faktiåko stawe ureðenosti institucionalne infrastrukture u Vojvodini: Zatvorena regionalna privreda Mala unutarregionalna i meðuregionalna teritorijalna mobilnost faktora razvoja i proizvodwe Neravnomerno rasporeðena tranziciona depresija (po sektorima, delatnostima, urbanim centrima i ruralnim podruåjima) Niska produktivnost korišãewa resursa Centralizovan i neefikasan finansijski sistem orijentisan na finansirawe uvoza i stanovništva Nerazvijena pravna drÿava Nejasna politiåka i ekonomska koncepcija regionalizacije Birokratizovani i ispolitizovani sistem javne uprave i usluga Kadrovska struktura u javnom sektoru i javnim (drÿavnim) sluÿbama ne zadovoqava minimalne standarde Evropske unije (posebno u javnoj /drÿavnoj/ upravi za regulaciju privrede i privrednog razvoja, osnovnom i sredwem obrazovawu).

308 312 U tom kontekstu postavqa se i pitawe: Od åega poãi u odreðivawu performansi institucija sa aspekta sadrÿaja ciqeva i akcija regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini? Svakako od analize razloga za slabu institucionalnu ureðenost u onome wegovom delu koji blokira inovaciono preduzetniåko ponašawe, tehnološki razvoj, ekonomsku valorizaciju visokih tehnologija, efikasnu društveno-ekonomsku koordinaciju individualnih razvojnih inicijativa i veãu orijentaciju finansijskog kapitala za riziåna ulagawa u nove industrije. U ovom kontekstu, mogu se odrediti najvaÿniji ograniåavajuãi faktori za primenu strategije ekonomske valorizacije visokih tehnologija u Vojvodini: Odsustvo društveno-ekonomske motivacije za inovativno ponašawe i proizvodno preduzetništvo; Mala raspoloÿivost kvalifikovane i meðunarodno kompetentne radne snage; Slab kvalitet regionalne, subregionalne i lokalne NTIOK (nauka tehnologija informacije obrazovawe organizacija telekomunikacije) infrastrukture; Orijentacija regionalne finansijske infrastrukture na kreditirawe uvoza i stanovništva, i Niska efikasnost regionalne, subregionalne i lokalne javne uprave i javnih usluga u otklawawu ovih problema. 4. KOJE BI FAKTORE RAZVOJA INDUSTRIJA VISOKIH TEHNOLOGIJA TREBALO STVORITI ILI OBEZBEDITI U VOJVODINI? U svetlu spoznaja o karakteru institucionalne neureðenosti, operacionalizacija konkretnog sadrÿaja strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini bi se mogla odrediti kao mera sposobnosti ukquåewa regionalnih, subregionalnih i lokalnih institucija i javnih sluÿbi u traÿewu rešewa sledeãih problema: 1. Obezbeðewe uslova za meðunarodno kompetentnu obuku preduzetnika, menaxera i struånih timova u funkciji sticawa neophodnih znawa za implementaciju savremenih tehnoloških, upravqaåkih i organizacionih rešewa potrebnih za osnivawe i dinamiåan razvoj visokotehnoloških malih i sredwih preduzeãa; 2. Obezbeðewe tehniåke i ekonomske podrške preduzetnicima, menaxerima, struånim timovima u malim i sredwim preduzeãima u konkretnim aktivnostima na generisawu i ekonomskoj valorizaciji novih znawa; 3. Obezbeðewe tehniåke i ekonomske pomoãi malim i sredwim preduzeãima u implementaciji savremenih rešewa iz oblasti standardizacije, metrologije, sertifikacije kvaliteta i odrÿivog razvoja u funkciji obezðewewa mikroekonomske (globalne) kompetentnosti.

309 313 Osnovno obeleÿje ovako odreðene uloge javnog faktora u regionalnoj strategiji razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini je naglasak na aktivirawu preduzetniåke komponente wenog stanovništva kao faktora razvoja i privreðivawa i unapreðivawu sistema obrazovawa i nauåno-tehnološke infrastrukture, koja bi trebala da obuhvata: Regionalne infrastrukturne istraÿivaåko-tehnološke programe; Regionalne centre istraÿivawa razvoja i primene nauke i tehnologije; Regionalne, subregionalni i lokalne inovacione centre; Regionalne, subregionalne i lokalne tehnološke servise za osigurawe tehniåke pomoãi za razrešavawe konkretnih zahvata u primeni sistema proizvodno-tehnoloških standarda; Regionalne tehnološke servise osigurawe tehniåke pomoãi za izradu i ocenu individualnih investicionih programa i realizaciju konkretnih zahvata na otklawawu problema zagaðivawa ÿivotne sredine i Regionalni (otvoreni) sistem nauåno-tehnoloških informacija. Navedeni pregled ukazuje da je reå o faktorima razvoja na koje je moguãe svesno delovati u smislu wihovog stvarawa, unapreðewa ili obezbeðewa iz meðunarodnog okruÿewa u kontekstu koji zavisi, prvenstveno, od politiåke akcije na uspostavqawu društvenog koncenzusa za realizaciju. U skladu sa tim, u analizi ovako odreðene strukture regionalnih faktora razvoja industrija visokih tehnologija trebalo bi, posebno, uvaÿavati sledeãe relacije: 1. Koji od navedenih faktora razvoja industrija visokih tehnologija deluju zajedno i kakav je wihov pojedinaåni i kumulativni uticaj na stopu regionalnog privrednog rasta? 2. Kakvo je poreklo faktora razvoja industrija visokih tehnologija interno ili eksterno? 3. Koji je period u kome se moÿe obezbediti znaåajna promena smera i intenziteta delovawa ovih faktora? 4. Kako i pod kojim uslovima se moÿe uticati na meðunarodnu mobilnost faktora razvoja industrija visokih tehnologija? U svetlu ovih spoznaja trebalo bi odrediti i konkretni sadrÿaj regionalne javne intervencije u domenu razvoja industrija visokih tehnologija kao svesne društvene akcije, kao i odreðivawe realnih dometa meðunarodnog transfera pojedinih institucionalnih rešewa ili transfera visokih tehnologija u formi direktnih stranih investicija za (eventualnu) izgradwu kapaciteta za masovnu proizvodwu u domenu visokih tehnologija. 5. REGIONALNA STRATEGIJA RAZVOJA INDUSTRIJA VISOKIH TEHNOLOGIJA Odreðivawe ciqeva i akcija regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini se zasniva na nekoliko polaznih premisa:

310 314 Prvo, razvoj industrija visokih tehnologija u Vojvodini je u predloÿenoj strategiji ograniåen iskquåivo na mala i sredwa preduzeãa, alocirana u delatnostima koja se bave proizvodwom u malim serijama, prilagoðavawem standardizovanih proizvoda potrebama korisnika i servisom; Drugo, osnovna funkcija industrija visokih tehnologija u Vojvodini je da obezbedi uslove za: unapreðewe konkurentnosti regionalne privrede prema kriterijumima unutrašweg trÿišta Evropske unije, i poveãawe efikasnosti rada i prilagoðavawa naåina funkcionisawa kquånih društvenih sistema (posebno zdravstvenih i socijalnih usluga) u skladu s dostignuãima tehniåkog progresa i promenama u ukupnom socio-ekonomskom sistemu; Treãe, kao prioritetne lokacije industrija visokih tehnologija odreðena su dva pola. Prvi pol bi trebalo da obrazuju Novi Sad kao centar i (eventualno) Subotica i Zrewanin kao sateliti. Drugi pol bi trebao da bude lociran u Panåevu zbog karakteristika lokalne privrede i neposredne blizine Beograda; Åetvrto, operacionalizacija regionalne strategije razvoja industrija visokih tehnologija ima smisla samo ako bude podrÿana merama za razvoj humanog kapitala u celokupnoj privredi Vojvodine. Naime samo je tako moguãe stvoriti preduslove za formirawe unutrašweg (regionalnog) trÿišta visokih tehnologija na kojima bi postojeãa i novostvorena preduzeãa stekla potrebna iskustva i reference za daqu ekspanziju. Razvoj humanog kapitala trebalo bi obezbediti kroz konkretne regionalne, lokalne i individualne (za velika preduzeãa) projekte za implementaciju koncepta menaxmenta totalnim kvalitetom, razvoja i upravqawa humanim resursima i razvoja poslovnih mreÿa ili alijansi. U tom smislu, bilo bi poÿeqno realizovati sledeãe programe: Program za sveobuhvatnu implementaciju proizvodno-tehnoloških standarda u skladu s regulativom Evropske unije i specifiånostima regionalne privrede; Program razvoja regionalnog sistema kontinualnog obrazovawa menaxera, preduzetnika i struåwaka u ciqu wihovog osposobqavawa za implementaciju sistema menaxmenta totalnim kvalitetom, razvoja i upravqawa humanim resursima i implementacije koncepta poslovawa na osnovama mreÿne organizacije i Regionalnu strategiju za podsticawe promena u pristupu i stavovima privrednih subjekata i stanovništva prema problemu zaštite i unapreðewa ÿivotne sredine na principima odrÿivog razvoja u skladu sa regulativom Evropske unije. Osnovna funkcija predloÿene strategije razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini je preovladavawe posledica institucionalne neureðenosti i nejasne koncepcije operacionalizacije regionalnog modela javne regulacije privrede i privrednog razvoja. U predloÿenom konceptu strategije razvoja industrija visokih tehnologija, Univerzitet u Novom Sadu, kao i privatni fakulteti koji deluju na teritoriji Vojvodine, odnosno, wihovi specijalizovani i mul-

311 315 tidisciplinarni nauånoistraÿivaåki instituti, inovacioni centri, tehnološki parkovi, i sliåno (a koje bi trebalo veoma brzo unaprediti ili razviti!) i sliåno predstavqaju osnovu iz koga bi trebalo regrutovati resurse za formirawe mreÿe visokotehnoloških malih i sredwih preduzeãa. Svi navedeni elementi (iako veãina od wih veã postoji u nekom rudimentiranom obliku) predstavqaju srazmerno skup i veoma zahtevan instrument razvoja, koji zahteva veoma detaqno poznavawe problema osnivawa i osposobqavawa ovog tipa preduzeãa. Potencijalni preduzetnici u domenu visokih tehnologija obiåno odliåno poznaju tehniåku stranu svoje delatnosti i imaju odreðenu viziju o potencijalnom trÿištu i naåinu wegovog aktivirawa, ali im nedostaju celovita poslovna znawa. U skladu sa tim, uloga navedene infrastrukture je obezbeðewe pomoãi kojom bi se zatvorile praznine u znawu i veštinama preduzetnika, smawili troškovi u poåetnoj fazi poslovawa, a ceo poslovni poduhvat ukquåio u mreÿu raznih aktivnih elemenata koja ãe obezbediti celovitu koncentraciju preduzetnika na osnovne poslovne aktivnosti. U tom smislu, celokupna mreÿa navedenih elemenata trebala bi da predstavqa infrastrukturu za razvoj produktivnog preduzetništva. Osnovni preduslovi za ovakvu misiju su: Prvo, primena tehnika menaxmenta u upravqawu u javnom sektoru visokog obrazovawa; Drugo, meðunarodna verifikacija svih subjekata javnog sektora u visokom obrazovawu; Treãe, razvoj adekvatnih oblika saradwe javnog i privatnog sektora. Partnerstvo javnog i privatnog sektora trebalo bi da obezbedi fleksibilno angaÿovawe snage, odgovornosti i eventualno finansijskih resursa prvog faktora (ali samo u indirektnom obliku obezbeðewem potrebnog prostora, tehniåkih usluga i sliåno po cenama niÿim od trÿišnih, ali u strogo ograniåenom periodu od tri do pet godina), odnosno, znawa i efikasnosti drugog faktora. Na kraju, u predloÿenom konceptu razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini neophodno je navesti tri åiwenice. Prvo, kvantitativni efekti razvoja industrije visokih tehnologija su mali u smislu zaposlenosti, broja preduzeãa i ravnomernijeg prostornog razvoja, bar u periodu od pet do deset godina. Reå je o najviše sto malih i sredwih preduzeãa u kojima bi zaposlewe moglo da naðe nekoliko hiqada qudi i koji bi bili locirani uglavnom u Novom Sadu, a od ostalih centara najveãe potencijalne moguãnosti ima Panåevo. Drugo, u predloÿenoj strategiji nije obraðen sluåaj korišãewa biotehnologija kao faktora razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini. Razlozi su sledeãi. Naåin na koji se sprovodi vlasniåko i organizaciono prestrukturisawe agro-industrijskog kompleksa u potpunosti dezauvišu potrebe za nacionalnim programom razvoja biotehnologija i wegove primene. Sa druge strane, teško je oåekivati da ãe re-

312 316 gionalna farmaceutska industrija uspeti da ostvari kritiånu koncentraciju resursa neophodnu za prodore u ovoj oblasti. Treãe, apriori je u predloÿenom konceptu odbaåena moguãnost zasnivawa masovne proizvodwe na bazi visokih tehnologija, jer je verovatno nemoguãe ostvariti takvu konstelaciju podsticaja koji ãe navesti neku veliku transnacionalnu kompaniju da locira deo svojih kapaciteta na teritoriji Vojvodine. Naravno, da u strategiju razvoja visokih tehnologija nisu ukquåeni ni (eventualni) nacionalni individualni preduzetniåki poduhvati za razvoj masovne proizvodwe visokih tehnologija u potpunosti usmereni na neki segment globalnog trÿišta, pošto je reå o faktoru koji nije moguãe nauåno elaborirati. 6. ZAKQUÅCI 1. Operacionalizacija regionalne koncepcije javne regulacije privrede i privrednog razvoja Vojvodine kao faktora razvoja industrija visokih tehnologija zasniva se na integraciji dve paradigme uåewe i samoorganizacija koje jesu u ovom radu odreðene kao masovna komunikacija preduzetnika, nauånika, struånih timova, privrednih i neprivrednih subjekata objediwenih na neformalnim osnovama u mreÿe, a koja obezbeðuje dinamiåan protok informacija i razmenu znawa i iskustava, neophodnih za blagovremene i delotvorne akcije za generisawe i ekonomsku valorizaciju individualnih znawa u uslovima globalne i veoma oštre i otvorene trÿišne utakmice. 2. Regionalna strategija razvoja industrija visokih tehnologija trebala bi da bude integrisana u strategiju prestrukturisawa privrede Vojvodine uslovima poslovawa na unutrašwem trÿištu Evropske unije. Da bi se otvorio prostor (regionalno trÿište) za razvoj industrija visokih tehnologija neophodno je realizovati sveobuhvatne programe implementacije koncepta menaxmenta totalnim kvalitetom, razvoja i upravqawa humanim resursima i organizacije poslovawa na mreÿnom principu. 3. Za stvarawe uslova za razvoj industrija visokih tehnologija u Vojvodini neophodno je izraditi i realizovati programe prestrukturisawa regionalne obrazovne i nauåno-tehnološke infrastrukture, koja bi trebalo da obuhvata, uglavnom, programe za jaåawe nauånoistraÿivaåke funkcije na Univerzitetu u Novom Sadu i mreÿi privatnih fakulteta i wihovog otvarawa prema (regionalnoj) privredi u ciqu realizacije zajedniåkih istraÿivaåko-razvojnih projekata i razmene kadrova. 4. Razvoj industrija visokih tehnologija u Vojvodini ãe verovatno biti sveden na mala i sredwa preduzeãa alocirana u delatnostima koja se bave proizvodwom u malim serijama, prilagoðavawem standardizovanih proizvoda potrebama korisnika i servisom. Wihova osnovna ciqna funkcija je: (a) unapreðewe konkurentnosti regionalne privrede

313 317 prema kriterijumima unutrašweg trÿišta Evropske unije, (b) poveãawe efikasnosti rada i prilagoðewa naåina funkcionisawa kquånih društvenih sistema u skladu s dostignuãima tehniåkog progresa i promenama u ukupnom socio-ekonomskom sistemu. 5. Oåekivawa u pogledu razvoja industrija visokih tehnologija u Vojvodini trebalo bi da budu realna, posebno u smislu ukupnih kvantitativnih efekata. U periodu od pet do deset godina moÿe se formirati oko sto malih i sredwih preduzeãa u kojima bi zaposlewe moglo da naðe nekoliko hiqada qudi, a koja bi prostorno bila locirana, uglavnom u Novom Sadu, eventualno u Subotici i Zrewaninu. Velike potencijalne moguãnosti za zasnivawe industrija visokih tehnologija ima i Panåevo zbog karakteristika lokalne privrede i blizine Beograda. LITERATURA 1. A r m s t r o n g, H. and T a y l o r, J. (1993). Regional Economics and Policy, Harvester, London. 2. G a r n, H. and L e d e b r, L. (1980). The Role of Small Bussiness Enterprise in Economic Development, Washington D. C. 3. M i l g r o m, R. and R o b e r t s, J. (1995). Continuos Adjustment and Fundamental Change in Bussines Strategy and Organisation, in: Trends in Bussines Strategy and Organization: Do participation and Cooperation Increase Competitiveness? (ed. Siebert), Tübingen. 4. M a t e j i ã, V. (2002). Prilozi istraÿivawu nauånog i tehnološkog razvoja, Beograd: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku. 5. Studija Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010 godine, (2002). Beograd: Republika Srbija, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj. 6. Studija Konkurentnost privrede Srbije, (2003). Beograd: Jefferson Institute uz podršku Narodne banke Srbije. 7. Die lernende Region: Regionale Entwicklung durch Bildung, (2000), (Ed. T h e i r - s t e i n, A., S c h e d l e r, K. und B i e g e r, T.), Verlag Ruegger. 8. Regional Policies and Comparative Advantage, (2002), (Ed. J o h a n s s o n, B., C a r l s o n, C. and S t o u g h, R. R.), Edward Elgar Publishing. 9. W. E., Science and Innovation: Rethinging the Rationales for Funding and Governance, (2003), (ed. G e u n a, A., S a l t e r, A. J. and S t e i n m u e l l e r, Edward Elgar Publishing. 10. New perspectives on firm growth, (2004), (ed. C oony, T., and M alinen, P.) European Council for Small Business and Entrepreneurship (ECSB), Turku.

314 318 REGIONAL DEVELOPMENT STRATEGY OF HIGH-TECH INDUSTRIES THE CASE OF VOJVODINA by Sofija Adÿiã Summary The initial thesis in the present work is that the solution of the problem of improving the competiveness of the economy of Vojvodina indispensably should open the room for the development of high-tech industries, in the first line, on the basis of dynamic entrepreneurship and development of small and medium enterprises (SMEs). Emphasis in the research is on the analysis of the problem of inappropriate institutional order as a factor blocking innovative entrepreneurial conduct, technological development and economic valorization of high technologies, efficient socio-economic coordination of individual development initiatives and larger orientation of financial capital to risky investments in new industries. In this context, the most important limiting factors of development and economic valorization of high technologies in Vojvodina are defined as: (1) absence of socio-economic motivation for innovative behaviour and manufacturing entrepreneurship, (2) low availability of skilled and internationally competent labour, (3) poor quality of regional, subregional and local STIEOT infrastructure, (4) orientation of regional financial infrastructure to credit imports and population and (5) low efficiency of regional, subregional and local administrative and public services in eliminating above problems. In the light of those observations, the operationalization of the concrete contents of development strategy for high-tech industries in Vojvodina is defined as a measure of ability to include regional, subregional and local institutions and public services to find how to solve the following problems: 1. providing conditions for internationally competent training of entrepreneurs, managers and expert teams in the function of acquiring necessary knowledge for the implementation of modern technological, managerial and organizational solutions needed for the foundation and dynamic development of high-tech enterprises, 2. provision of technical and economic support to entrepreneurs, managers and expert teams in their concrete activities in the generation and economic valuation of new knowledge and 3. provision of technical and economic help for the implementation of contemporary solutions relating to standardization, metrology, specification of quality and sustainable development in the function of providing microeconomic (global) competitiveness. The basis for functioning of the concept of development strategy for high-tech industries in Vojvodina defined that way is the activity of the public factor to advance the system of education and to develop relevant scientific-technological infrastructure. In this context, the University of Novi Sad as well as private faculties in Vojvodina, their respective specialized and multidisciplinary scientific-research institutes, innovation centers, technology parks and the like (necessary to be developed and advanced as soon as possible!) should become basic factors for eliminating the consequences of actual institutional disorder and create entreprenurship oriented socio-economic environment as a basic framework for the development of the high-tech SMEs.

315 UDC (470) Pregledni nauåni rad Zoran Miloševiã RUSIJA I INTEGRACIJE NA POSTSOVJETSKOM PROSTRANSTVU SAŸETAK: U radu se izlaÿu rezultati empirijskih istraÿivawa javnog mwewa Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana o stvarawu nove drÿavne zajednice ( Slovenski savez"), odnosno stvarawa jedinstvenog ekonomskog prostora". Analiza dobijenih rezultata otkriva izvesno oseãawe samodovoqnosti stanovnika Rusije koji nisu spremni na nove integracije, ali i postojawe dileme s kim se integrisati. Kod stanovnika Belorusije, Ukrajine i Kazahstana profilišu se tri varijante: jedna s Rusijom, druga s Evropskom unijom, a treãa opcija zagovara neintegraciono ponašawe, odnosno odrÿawe drÿavne samostalnosti. KQUÅNE REÅI: integracije, Rusija, Belorusija, Ukrajina, Kazahstan, politika, javno mwewe UVOD Ruska politiåka elita svesna je potrebe novih ekonomskih i politiåkih integracija. Razlozi za novi Slovenski savez", jedinstveni ekonomski prostor" su višestruki, a kreãu se od bezbednosnih do ekonomskih (oåuvawe prirodnih bogatstava) i politiåkih potreba. Kao potencijalni saveznici, odnosno potencijalne zemqe za stvarawe nove zajedniåke drÿave kod ruske politiåke elite spomiwu se, u prvoj fazi, åetiri zemqe: Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. 1 U drugoj fazi u ovaj savez trebalo bi da uðu i balkanske drÿave. Da bi se to dogodilo, potrebno je pored rada na prvoj fazi ujediwewa, doåekati i razoåarawe balkanskih drÿava, pre svega Srbije i Bugarske, u Evropsku uniju. 2 1 Predsednik Kazahstana je veoma naklowen integraciji s Rusijom, a kao argument navodi to što Turska ima svega tri posto teritorije u Evropi i mawe od jedan posto evropskog (gråkog i slovenskog) stanovništva, a ÿeli integraciju s Evropskom unijom, dok Kazahstan ima åetiri % teritorije u Evropi i 50 % evropskog (slovenskog) stanovništva, što je jak argument za integracije s Rusijom. 2 Razoåarawe u Evropsku uniju veã je stvarnost na Kipru. Ruski autori istiåu da je Kipar pre nešto više od godine stupio u Evropsku uniju s velikim nadama. Kiprani su,

316 320 Argumenti za ovakav savez su brojni i jaki, a sadrÿe, pre svega, kulturnu bliskost ovih naroda sa Rusima, ali, i podudarawe ekonomskih i politiåkih interesa. Na drugoj strani, Rusija analizira odnose u EU i dolazi do zakquåaka da se unutrašwa struktura Unije znaåajno mewa i to na štetu wenih vlastitih interesa. Naime, EU u kojoj su Francuska i Nemaåka vodile glavnu reå (tzv. osa EU, evropsko jezgro" i sliåno) sve više ustupa mesto drugoj osi" ili evropskom jezgru" s ratobornom (prema Rusiji) politikom SAD i Velike Britanije. 3 SAD i Velika Britanija, sve više oduzimaju status evropskog jezgra" Francuskoj i Nemaåkoj i dodequju ga sebi, a uz pomoã novoprimqenih drÿava u EU Poqske i baltiåkih drÿava, kako bi ovladale regionom izmeðu dva sredozemna mora Baltiåkim i Crnim, bez åije kontrole se ne moÿe postati gospodar sveta". 4 Zbog potreba i prioriteta Rusije da odrÿi dijalog sa SAD, ruske vlasti u politici primewuju politiku nezbliÿavawa s EU i zakquåivawa (s EU) sporazuma o zoni uticaja na postsovjetskom prostoru. 5 Ovim stavovima ruske politiåke elite jasno se manifestuje stav da Rusija ne treba da se prikloni integraciji s Evropskom unijom. Ruska politiåka elita, naime, ÿeli da Rusija bude centar integracionih dešavawa (na sasvim drugaåijim osnovama od onih na kojima se integriše Evropska unija), a ne da se priklawa tuðim politiåkim i kulturnim koncepcijama. 6 Osim toga, ruski politiåari i analitiåari zapaÿaju da su prosperitet i nada koje donosi EU stanovnicima novih drÿava pristupnicama Uniji, iscrpqeni. Stanovništvo baltiåkih drÿava, na primer, iako je primqeno u EU, ÿivi veoma loše i pati za nekadašwim Sovjetskim Savezom. Istovremeno, ruski sociolozi i politikolozi analiziraju perspektive EU pošto su na unutrašwem planu izbile brojne protivureånosti, a pojedine drÿave (Italija, na primer) razmatraju odustajawe od zajedniåke valute i povratak lire. U okviru razmatrawa o naime, oåekivali da ãe prisajediwewem bogatoj i politiåki moãnoj Uniji osnaÿiti poziciju Republike na meðunarodnoj areni, rešiti postojeãe politiåke i ekonomske probleme, otvoriti nove perspektive i doåekati svekoliki procvat. Stvarnost je sasvim drugaåija, pošto se ništa od oåekivanog nije ostvarilo. Ekonomska pomoã Unije Kipru nije usledila, ali je ova ostrvska drÿava morala da uništi izvore puwewa drÿavnog buxeta. Poznato je, na primer, da je Kipar bio poreski raj". Sada Kipar mora da tu politiku koja je stvorila poreski raj" prekine i porez sa 4,25% podigne na 20% koliki je u EU (sada je 10%). Industrija, poqoprivreda i sopstvena valuta (koja je za Kiprane bila izvor prihoda) doÿivqavaju krah. Vidi: K r œ l o v, Aleksandr, Kipr: cena vstupleniä v ES, Åastü 1, Novaä politika, internet ÿurnal, 3 D u d a r ü, Anna, Rossiä i vnutrennie protivoreåiä ES, Novaä politika, internet-ÿurnal, 4 N a r o å n i c k a ä, Nataliä, Kak nam ÿitü s novoö Evropoö, (intervju Eleni Kalädin). 5 D u d a r ü, Anna, Antipod Zapadu, no uÿe ne Vostok. Rossiä meÿdu Evropoö i SŠA, Novaä politika, internet-ÿurnal, 6 M i l o š e v i ã, Zoran (2005). Osobenosti ruskog nacionalizma, Srpska slobodarska misao, br. 4, Beograd.

317 buduãnosti EU nije mali broj indikatora koji upuãuju na zakquåak da je moguã i raspad EU RUSIJA I EVROPSKA UNIJA Iako, dakle, ruska elita razvija sopstveni politiåki projekt integracija na postsovjetskom prostranstvu, odnosi s Evropskom unijom su za Rusiju od strategijske vaÿnosti. Naime, na EU otpada 40 posto spoqnotrgovinske razmene Rusije, a od strane EU u Rusiju dolazi treãina investicija u rusku privredu. 8 Meðutim, postoji i druga strana medaqe. Evropska unija je juna godine usvojila Strategiju EU prema Rusiji koja pokazuje interese ove superdrÿave koji se ne uklapaju u ruske interese. Strategija sadrÿi sledeãe eksplicitne ili implicitne momente: Strategija ne garantuje da neãe biti sukoba s Ruskom Federacijom; (U nekim elementima) priÿeqkuje se raspad Rusije (na tri dela); Suzbijawe ruskog uticaja u regionu i šire; Onemoguãavawe Rusije da pristupi nekim (novim) trÿištima; EU ãe raditi i na moralnom poniÿewu Rusije, pripisujuãi joj imperijalne i osvajaåke ambicije, a dozvolila je i liderima bivših baltiåkih republika da traÿe od Rusije sluÿbeno priznawe i pokajawe zbog navodne okupacije ovih republika. Politika EU, u ovom moralnom diskreditovawu Rusije, ide åak tako daleko da Rusiju i wenog predsednika naziva fašistom, buldogom, imperijalistom, pri åemu tu nije kraj. Koriste se i druge, mnogo ruÿnije (politiåke), psovke; 9 Iskazivawe (politiåkog) besa prema Rusiji, koja (u Åeåeniji) åini sve suprotno od onoga što prepuruåuju politiåari ove super drÿave; EU ãe odbijati da prizna Rusiji da je kod we na delu trÿišna ekonomija, i EU ãe onemoguãavati da u Rusiju doðu velike kompanije, a upuãivaãe samo sredwe i male 10 7 K i s e l e v, Viktor, Åetœre scenariä evrobuduøego, Novaä politika, internet- -ÿurnal, 8 U t k i n, Anatoliö, O perspektivah otnošeniö meÿdu Rossieö i ES, Novaä politika, internet-ÿurnal, 9 L u k o ä n o v, Aleksandar, Fašizm idet s zapada, Novaä politika, internet-ÿurnal, 10 Isto. Rusija, takoðe, ÿeli da pomogne EU da ova prekine vojnu zavisnost od SAD, zbog åega Rusija pomaÿe znaåajne projekte na ovom poqu u EU, pre svega angaÿovawem svojih satelita i navigacionih sistema kako bi ova super drÿava mogla da podrÿava mir u zonama konflikata. Za uzvrat, Rusija oåekuje pravo da daje rešewa u regulisawu kriza.

318 322 POSTSOVJETSKO PROSTRANSTVO IZMEÐU INTEGRACIJA SA RUSIJOM I/ILI SA EVROPSKOM UNIJOM Prepreke integracijskim projektima na postovjetskom prostoru, naravno, postoje. Postoje ovde åak i neka iznenaðewa, posebno kada su u pitawu razmišqawa stanovnika ovih drÿava, a wihovo mišqewe je izuzetno vaÿno, s obzirom na to da svako nasiqe i nepoštovawe raspoloÿewa i mišqewa stanovnika moÿe da dovede do kraha integracionih tendencija. Za stanovnike postsovjetskog prostranstva savez s Rusijom je interesantan, ali je privlaåna i ideja saveza s Evropskom unijom. Osnovno polazište za integracije Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana, prema mišqewu stanovnika ovih drÿava, predstavqaju zajedniåka prošlost, roðaåke veze meðu stanovnicima ovih drÿava (koje su brojne) i poklapawe ekonomskih interesa. 11 Naravno, ovde postoji razlika. Ukrajinci više istiåu ekonomske interese 12 od kulturnih veza, dok Belorusi naglašavaju bliskosti kultura i jezika. 13 SOCIOLOGIJA JAVNOG MWEWA RUSIJE, BELORUSIJE, UKRAJINE I KAZAHSTANA Prema sociološkim istraÿivawima u godini otpori novim integracijama s Rusijom u javnosti su minimalni. Tako, samo šest % stanovnika Rusije i Ukrajine i deset % stanovnika Belorusije misli da nema nikakvih osnova za ujediwewe ovih slovenskih drÿava. 14 Ovo nije nikakvo iznenaðewe s obzirom na to da u Ukrajini ima pet % unijata, a u Belorusiji 14 % stanovnika åini poqska nacionalna mawina. Oni koji se protive novom slovenskom savezu ne predstavqaju dakle znaåajnu politiåku prepreku Zajedniåke stavove posle pobede naranxaste revolucije" u Ukrajini s Rusijom manifestovali su Belorusija, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija i Jermenija, tj. drÿave ZND s proruskom pozicijom. Naranxastu revoluciju" u Ukrajini sve ove drÿave doÿivele su kao jabuku razdora" u integracionim procesima na postsovjetskom prostoru. Ovo je znaåajno jer politiåka rukovodstva ovih drÿava ÿele i daqe integracije, sa Rusijom. Vidi: S o k o l o v, Boris, Putin ES: Oranÿevoe äbloko razdora, Novaä politika, internet-ÿurnal, 12 Vidi: U l ü ä n o v, Nikolaö (2004). Ukrainskiö separatizm, Ideologiåeskie istoki samostiönosti, Çksmo/Algoritm, Moskva; Ukrainskaä" boleznü ruskoö nacii, Izdatelüstvo Imperskaä tradiciä, Moskva Ÿ i r n o v, Oleg, Belarusü vse ÿe rusü, Belorusskiö dnevnik, Minsk, Harvest 1999, str Rossiäne hoteli bœ ÿitü v Rossii, ukraincœ v soyze slavän, belorusœ v Evrope, Press-vœpusk No 85, 15 K a l a š n i k o v, V. L., Slavänskaä civilizaciä, Granica, Moskva str. 309, 313 itd. navodi mnoštvo rezolucija raznih politiåkih stranaka u kojima se poziva na ujediwewe Belorusije sa Rusijom, Ukrajine sa Rusijom, itd. Sve ove rezolucije nisu uvaÿene, odnosno vlade ovih drÿava su ih ignorisale, što govori o nekim interesima lokalnih elita koje nisu prepoznate i analizirane. Na drugoj strani, ovo govori da voqa naroda nije, niti ãe (uvek) biti poštovana, ako to ne odgovara znaåajnim centrima politiåke moãi.

319 323 Godine problem predstavqa to što 51% Rusa ne ÿeli savez sa Ukrajinom i Belorusijom, dok Ukrajinci ÿele savez slovenskih drÿava" (23% stanovnika), a Belorusi bi u Evropsku uniju (28%). 16 Tabela 1. Šta iznad svega moÿe podstaãi zbliÿavawe naroda Belorusije, Rusije i Ukrajine danas? Rusija Ukrajina Belorusija Zajedniåka istorija Roðaåke veze meðu stanovnicima ovih drÿava Poklapawe ekonomskih interesa Bliskost kultura Bliskost jezika Poklapawe politiåkih interesa Politiåka voqa rukovodilaca ovih drÿava Spoqašwa opasnost Religija Ništa ne moÿe doprineti zbliÿavawu naših naroda Ne znam Tabela 2. Imate li roðake, drugove u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini? Rusija Ukrajina Belorusija Da Ne Bez odgovora 1,9 0 0 Roðaåke i prijateqske veze meðu stanovnicima su znaåajne, mada je veãi broj onih iz Ukrajine i Belorusije koji imaju roðake u Rusiji. To je posledica åiwenice da mnoštvo Ukrajinaca i Belorusa radi u Rusiji, te da se oni tamo trajno nastawuju i formiraju svoje porodice. Prema demografskim pokazateqima jasno je da migraciona kretawa teku od Belorusije i Ukrajine ka Rusiji (iz više razloga), pri åemu je posao jedan od glavnih. Posebno se ruski Daleki istok naseqavao stanovnicima iz ove dve slovenske drÿave. Za integracione tendencije ovo je znaåajan pokazateq, pošto je logiåno da se roðaci integrišu, a ne dezintegrišu. 16 Isto. Istraÿivawe javnog mwewa sprovele su sledeãe instutucije: Sveruski centar prouåavawa javnog mwewa (VCIOM) iz Rusije, Sociološka laboratorija Novak" (privatno vlasništvo) iz Belorusije i Dowecki informativno-analitiåki centar (DIAC) iz Ukrajine. Opštenacionalni uzorak je sadrÿavao od 1200 do 1800 qudi 2004, a 1100 do 1600 qudi godine).

320 324 Tabela 3. U posledwe vreme mnoge drÿave ÿele da se ujedine. Druge, nasuprot, teÿe samostalnosti. Kad bi ste mogli birati gde biste ÿiveli? (2004. godina) Rusija Ukrajina Belorusija U ujediwenoj Evropi U savezu Belorusije, Rusije i Ukrajine U zajednici nezavisnih drÿava U obnovqenom SSSR U svojoj sopstvenoj drÿavi Bez odgovora 4 0,1 5 Kao što se moÿe videti iz tabele 3 stanovništvo tri slovenske drÿave godine, nema jasan odgovor na pitawe o integracijama. Veã sledeãe, godine, distribucija odgovora na ista pitawa biãe znatno razliåita. Naime, u Rusiji i Ukrajini broj onih koji teÿe ka ujediwenoj Evropi ãe se poveãati, a u Belorusiji umawiti. Za godinu karakeristiåno je i pridruÿivawe Kazahstana interesu sociologa, te su i u ovoj drÿavi sproveli istraÿivawe isti sociološki centri uz pomoã sociološkog istraÿivaåkog centra CESSI-Kazahstan", a projekat je finansirao fond Institut evroazijskih istraÿivawa". Tabela 4. Gde biste ÿeleli da ÿivite? (2005. godina) Rusija Kazahstan Belorusija Ukrajina U ujediwenoj Evropi U drÿavama Jedinstvenog ekonomskog prostora U Zajednici Nezavisnih Drÿava U ponovo ujediwenom SSSR U svojoj sopstvennoj drÿavi Bez odgovora Iz podataka se jasno vidi da su stanovnici Rusije znaåajno smawili svoju ÿequ da ÿive sami (s 51% na 30), ali je, ipak znatan broj onih koji i daqe ÿele da ÿive u sopstvenoj drÿavi. Sociolozi smatraju da se Rusi plaše dolaska novih radnika iz bratskih slovenskih drÿava, koji bi ugrozili wihova radna mesta, odnosno poveãala bi se konkurencija domaãim proizvodima, pošto bi integracija s Belorusijom, Ukrajinom i Kazahstanom neminovno dovela do prodora wihovih roba (i obrnuto) na rusko trÿište. 17 Drugim reåima, ruski sociolozi i politikolozi na osnovu ovih istraÿivawa ukazali su zakquåke koji govore da u slovenskom trouglu" Rusi åine one koji su samodovoqni, a Ukrajinci i Belorusi onu pragmatiåniju stranu. 17 Nuÿna li Rossii, Ukraine, Kazahstane i Belorussii çkonomiåeskaä integraciä? Mnenie graÿdan o perspektivah edinogo çkonomiåeskogo prostranstva, Press-vœpusk No 229,

321 325 Meðutim, ono što je interesantno jeste pad protivnika integracijama na postsovjetskom prostoru, odnosno pad pristalica integracije s Evropskom unijom (u Belorusiji sa 28 na 22%), odnosno wihov porast u samoj Rusiji i Ukrajini. U jednom drugom istraÿivawu sprovedenom septembra i poåetkom oktobra godine, istih socioloških istraÿivaåkih agencija (osim Kazahstana, tamo je istraÿivawe uradio Kazahstanski institut socijalno-ekonomskih inforamcija i prognozirawa), imamo zanimqivu distribuciju odgovora. Tabela 5. Šta je prema vama prihvatqivije da rukovodioci vaše drÿave sprovode politiku koja bi se orijentisala u prvom planu na zbliÿavawe s Rusijom (za Ruse s drÿavama ZND) ili sa zapadom? Rusija Belorusija Ukrajina Kazahstan Iskquåivo s Rusijom Boqe s Rusijom, nego sa Zapadom U istoj meri i s Rusijom i sa Zapadom Boqe sa Zapadom nego s Rusijom Iskquåivo sa Zapadom Ni s Rusijom ni sa Zapadom Bez odgovora Tabela 6. Godine lideri Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana usvojili su rešewe o stvarawu jedinstvenog ekonomskog prostora. Znate li šta o tome, da li ste åuli ili slušate trenutno nešto o tom rešewu? Rusija Kazahstan Belorusija Ukrajina Znam 25,9 37,1 33,1 39,8 Ponešto sam åuo 45,0 49,2 37,3 39,0 Prvi put åujem 26,8 13,7 25,3 15,8 Bez odgovora 2,3 4,3 5,4 Tabela 7. Kakav je vaš stav prema tome da se u našim prodavnicama pojavi mnogo robe iz Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana? Rusija Kazahstan Belorusija Ukrajina Pozitivan 38,7 47,0 43,1 39,7 Gotovo pozitivan 36,4 41,8 37,3 30,7 Gotovo negativan 12,5 7,6 7,3 11,1 Negativan 7,7 3,4 3,9 9,8 Bez odgovora 4,6 0,1 8,3 8,7 18 Evraziöskiö monitor, Press-vœpusk No 122,

322 326 Tabela 8. Kako se vi odnosite prema tome da ãe se u našoj drÿavi sve åešãe sretati radnici iz Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana? Rusija Kazahstan Belorusija Ukrajina Pozitivno 14,0 19,4 14,3 20,7 Gotovo pozitivno 25,0 35,8 23,7 26,6 Gotovo negativno 29,4 30,9 24,8 22,6 Negativno 25,3 13,5 20,1 18,4 Bez odgovora 6,3 0,3 17,1 11,7 Tabela 9. Kaÿite, da li ste vi ili ko od vaših bliskih išli na (stalni ili privremeni) rad u Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju ili Kazahstan u posledwih 5 6 godina? Rusija Kazahstan Belorusija Ukrajina Da 4,2 15,2 33,5 23,7 Ne 93,2 84,8 63,0 73,2 Bez odgovora 2,6 3,5 3,1 (NE)SPREMNOST NA NOVE INTEGRACIJE Tumaåewa navedenih podataka u Rusiji su zanimqiva, ali i nejedinstvena. Dok jedni u wima vide solidnu osnovu za nastavak integracionih procesa na postsovjetskom prostoru, drugi vide ruski kompleks samodovoqnosti". Ipak, kako piše Valerij Fedorov, istraÿivawe je pokazalo da stanovnici postsovjetskih drÿava izraÿavaju spremnost za nove integracije (samo 6% u Rusiji i Ukrajini i 10% u Belorusiji godine nije bilo za to). 19 Meðutim, oko åega se ujediniti predstavqa pitawa koje, prema stanovnicima istraÿivanih drÿava, nema isti pravac. Rusi smatraju da to mora biti kulturno-istorijska osnova (zajedniåka prošlost, roðaåke veze, blizak jezik), dok Belorusi i Ukrajinci manifestuju pragmatiånost i ukazuju da integracije treba sprovoditi na osnovama podudarawa ekonomskih i politiåkih interesa (politiåki pragmatizam). U drugom planu ujediwewa tri slovenska naroda na Istoku nalazi se bliskost kultura, jezika i voqa politiåara. Takoðe, moguãe je izvesti zakquåak da su Rusi stavili naglasak na emocionalne, kulturno-istorijske veze kao vaÿnu osnovu za zbliÿavawe drÿava, dok Ukrajinci i Belorusi akcent stavqaju na racionalne i pragmatiåne motive za integraciju. 20 Kada se proveravaju ekonomski motivi za inegracije åetiri drÿave postsovjetskog prostora, Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana, vaÿno je zapaziti da u ovim drÿavama nije jednak stepen (ne)zadovoqstva 19 N o v i k o v a, I. V. (2001). Megatrend mirovoö socialüno-çkonomiåeskoö dina - miki HH v. v kontekste çvolycii rœnoånœh sistem i perspektivœ respublik bœvšego soyza, Sociologiä, No 4, Minsk, str F e d o r o v. Valeriö, V slavänskom treugolünike" rossiäne bolee samodostatoånœ, a ukraincœ i belorusœ bolee pragmatiånœ,

323 standardom. Naime, najzadovoqniji ÿivotom su Kazahstanci (56%) i Belorusi (49%), a slede Rusi (48%) i Ukrajinci (39%). 21 (Ne)zadovoqstvo (ekonomskim) ÿivotom povezano je s opredeqewem za EU. Što je nezadovoqstvo ÿivotom veãe, to je opredeqewe za bogatu EU veãe. Takoðe, veãina stanovnika ovih drÿava opredelilo je svoj materijalni poloÿaj kao sredwi (Rusi 56%, Ukrajinci 54%, Belorusi 51% i Kazahstanci 57%). Kao loš, svoj materijalni poloÿaj ocenilo je 37% stanovnika u Ukrajini i 20% u Kazahstanu. Interesantno je i mišqewe ispitanika Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana o najvaÿnijim problemima koje drÿava mora da reši, odnosno kako odobravaju politiku svojih predsednika drÿava. Naime, dok je za Ruse terorizam najvaÿnije pitawe koje se mora rešiti (45%), a sledi kriminal (31%), dotle je ekonomski poloÿaj najvaÿniji za Beloruse i Ukrajince. Naravno, kada se doda i nezaposlenost (31% u Belorusiji, 32 u Ukrajini i 37% u Kazahstanu), te inflacija koja je takoðe veliki problem Belorusije i Ukrajine, jasno je da skup ekonomskih pitawa, zapravo, drma" ove tri drÿave i predstavqa glavni problem, dok, za Ruse to nije prioritetan problem, veã bezbednost. Delatnost predsednika sa znakom plus ocenili su stanovnici Belorusije i Kazahstana, a znakom minus, Rusije i posebno Ukrajine. Ipak, potrebno je reãi da se i u ovim drÿavama dogaða promena u pozitivnijem smeru. Tabela 10. Da li vi u celini odobravate ili ne odobravate delatnost predsednika svoje drÿave? Rusija Belorusija Ukrajina Kazahstan April Septem. April Septem. April Septem. April Septem. Odobravam Ne odobravam Teško je reãi Delatnost drÿavnih organa svojih drÿava, osim Belorusije, stanovnici ocewuju negativno, posebno su Rusi negativno ocenili rad Dume (parlamenta), u aprilu 49%, a u septembru 61%. Ovo je znaåajno, s obzirom da (dez)integracione tendencije zavise i od predsednika, odnosno drÿavnih institucija. Interesantno je da se podrška predsednicima ne poklapa s opredeqewem stanovnika s kim se integrisati. Na primer, predsednik Belorusije, Lukašenko, zagovara integraciju i oslonac na Rusiju i, istovremeno, uÿiva podršku veãine stanovnika, iako, na drugoj strani 22 posto wih ÿeli u EU. Ovo ostavqa znaåajan politiåki manevarski prostor predsednicima (i politiåkim elitama ukupno) da, ipak, formulišu i pridobiju stanovnike za svoje vizije integracije Evraziöskiö monitor, Press-vœpusk No 122, 22 Z i n o v s k i ö, V. I. (2004). Ob osnovnœh izmeneniäh urovnä materialünogo blagosostoäniä naseleniä Respubliki Belarusü za gg, Sociologiä, No 4, Minsk str

324 328 Ako uporedimo i druga istraÿivawa, na primer ona koja govore o ubrzanom uticaju SAD i EU na teritorije drÿava bivšeg SSSR-a, dobijamo zanimaqive odgovore koji se mogu porediti sa onima dobijenim na integraciona pitawa. Tabela 11. Mnogi smatraju da u posledwe vreme nastupa ubrzan uticaj SAD i Evropske unije na teritorije drÿava bivšeg SSSR-a. Kako se vi odnosite prema ovom procesu? Smatram to veoma opasnim 52 To je neprijatno, ali nije opasno 24 To nije opasno 10 Nikakvog uticaja SAD na bivše republike SSSR-a ja ne vidim 6 Bez odgovora 9 ZAKQUÅAK Tumaåewa dobijenih rezultata socioloških istraÿivawa o integracionim ÿeqama u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Kazahstanu su mawe-više (ne)ujednaåena, a kreãu se od mišqewa da i stanovnici spomenutih drÿava, posebno Rusi, kao i stanovnici evropskih drÿava (Francuska, Holandija ) nisu više za nastavak integracionih procesa, odnosno izgradwu zajedniåkog doma. Ovim se, smatraju analitiåari, razbija mit o tome da je Rusija motor postsovjetske, na imperijalnim ambicijama zasnovane, integracije. S druge strane, ima analitiåara koji u rezultatima istraÿivawa vide znaåajne integracione potencijale, posebno ako se saberu ÿeqe qudi za integracijama, odnosno obnovom Sovjetskog Saveza i sliåno. Treãi vaÿan momenat predstavqa delovawe medija na (dez)integraciono mišqewe qudi. Pokazuje se da stanovnici åetiri postsovjetske drÿave nisu baš informisani o ÿeqama politiåkih elita, što otvara pitawe ko kontroliše medije i kako se stvara javno mwewe o ovom pitawu (svaki åetvrti Rus je ponešto naåuo o jedinstvenom ekonomskom prostoru åetiri postsovjetske drÿave, a Ukrajinci o tome su još mawe obavešteni). Åetvrti momenat, vaÿan za pitawe (dez)integracije na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, jesta daqa sudbina stava da ovom prostoru od SAD i EU preti opasnost. Ukoliko se ovaj stav i daqe bude odrÿavao, onda je jasno da integracione teÿwe stanovnika ovih prostora s EU neãe biti ostvarive. Prema istraÿivawima javnog mwewa ovde se pomak dešava ka odbacivawu ovakvog mišqewa, što je uoåqivo kod mladih. Starije generacije po ovo pitawu imaju åvrst i jasan stav. Bez obzira u kom smeru krenu politiåke elite Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana, veã sada je jasno da se integracije ne mogu dogoditi bez adekvatne pripreme javnog mwewa. Sadašwe stawe javnog mwewa åetiri postsovjetske drÿave je takvo da ono krije znaåajne potencijale u prihvatawu integracionih procesa, ali da potpuno opredeqewe na jednu stranu nije definitivno. Verovatno i zbog toga, što ni sami

325 pripadnici elita ovih drÿava nisu naåisto u kom (dez)integracionom pravcu krenuti. LITERATURA 329 D u d a r ü, Anna: Rossiä i vnutrennie protivoreåiä ES, Novaä politika, internet-ÿurnal, D u d a r ü, Anna: Antipod Zapadu, no uÿe ne Vostok. Rossiä meÿdu Evropoö i SŠA, Novaä politika, internet-ÿurnal, Evraziöskiö monitor, Press-vœpusk N o 122, Evropa ili Amerika? O buduãnosti zapada (2003). Srpsko Sarajevo: Zavod za uxbenike i nastavna sredstva. Ÿ i r n o v, Oleg (1999). Belarusü vse ÿe rusü, Belorusskiö dnevnik, Minsk: Harvest. Z i n o v s k i ö, V. I. (2004). Ob osnovnœh izmeneniäh urovnä materialünogo blagosostoäniä naseleniä Respubliki Belarusü za gg, Sociologiä, N o 4, Minsk. K a l a š n i k o v, V. L. (2001). Slavänskaä civilizaciä, Granica, Moskva. K r œ l o v, Aleksandr: Kipr: cena vstupleniä v ES, Åastü 1, Novaä politika, internet ÿurnal, K i s e l e v, Viktor: Åetœre scenariä evrobuduøego, Novaä politika, internet-ÿurnal, Lukoänov, Aleksandr: Fašizm idet s zapada, Novaä politika, internet- -ÿurnal, M i l o š e v i ã, Zoran (2005). Galicijska ideologija i religiozno politiåki procesi u Ukrajini, Politiåka revija, br. 2, Beograd. M i l o š e v i ã, Zoran (2000). Kuga neoliberalizma, Slobodna kwiga, Beograd. M i l o š e v i ã, Zoran (2004). Pravoslavqe i modeli (anti)globalizacije, Politiåka revija, br. 2. M i l o š e v i ã, Zoran (2004). Bošwaåko poništavawe Srba, Srpsko Sarajevo: Zavod za uxbenike i nastavna sredstva. M i l o š e v i ã, Zoran (2005). Osobenosti ruskog nacionalizma, Srpska slobodarska misao, br. 4, Beograd. M i l o š e v i ã, Zoran (2005). Reforma nauke u Rusiji, Vojno delo, br. 3, Beograd. M i l o š e v i ã, Zoran (2005). Crkva, nauka i politika, Istoåno Sarajevo: Filozofski fakultet Univerziteta u Istoånom Sarajevu. M e l ü n i k, V. A. (2002). Politologiä, Minsk: Višçöšaä škola. N a r o å n i c k a ä, Nataliä: Kak nam ÿitü s novoö Evropoö, (intervju Eleni Kalädin). Nuÿna li Rossii, Ukraine, Kazahstane i Belorussii çkonomiåeskaä integraciä? Mnenie graÿdan o perspektivah edinogo çkonomiåeskogo prostranstva, Press-vœpusk N o 229, N o v i k o v a, I. V. (2001). Megatrend mirovoö socialüno-çkonomiåeskoö dina - miki HH v. v kontekste çvolycii rœnoånœh sistem i perspektivœ respu - blik bœvšego soyza, Sociologiä, N o 4, Minsk. Rossiäne hoteli bœ ÿitü v Rossii, ukraincœ v soyze slavän, belorusœ v Evrope, Press-vœpusk N o 85, Sokolov, Boris, Putin-ES: Oranÿevoe äbloko razdora, Novaä politika, internet-ÿurnal,

326 330 U t k i n, Anatoliö, O perspektivah otnošeniö meÿdu Rossieö i ES, Novaä politika, internet-ÿurnal, U l ü ä n o v, Nikolaö (2004). Ukrainskiö separatizm, Ideologiåeskie istoki samostiönosti, Moskva: Çksmo/Algoritm. Ukrainskaä" boleznü ruskoö nacii (2004), Izdatelüstvo Imperskaä tradiciä, Moskva. F e d o r o v, Valeriö, V slavänskom treugolünike" rossiäne bolee samodostatoånœ, a ukraincœ i belorusœ bolee pragmatiånœ, RUSSIA AND INTEGRATIONS IN THE POST-SOVIET AREA by Zoran Miloševiã Summary The paper presents the results of the empirical researches of public opinion in Russia, Byelorussia, Ukraine and Kazakhstan about the creation of the new state community ( Slavic Alliance"), that is the creation of the common economic area". The analysis of the acquired results reveals a certain feeling of self-sufficiency among the inhabitants of Russia who were not ready for new integrations, but also the existence of the dilemma with whom to integrate. Among the inhabitants of Byelorussia, Ukraine and Kazakhstan three variants were obtained: the first with Russia, the second with the European Union, and the third option advocates non-integrated behaviour, that is maintenance of state independence.

327 PROJEKTI UDC 908( )(083.94) Åaslav Ociã KOSOVO AND METOHIA ISSUE Research Proposal WORDS, WORDS, WORDS Kosmet or Kosova? Kos and Kosovo, metoh and Metohia. Other toponyms. Anthroponyms. Names and (territorial) claims. THE LAND Location: border region. Area: comparatively small, but dense". Natural Resources. Geoeconomics. Geopolitical importance. Perception of the space: geopiety. (Sub)regional boundaries: spatial organization. THE PEOPLE Number. Dynamics: demographic explosion and its consequences. Density. Age. Sex. Other structures: occupational, ethnic, linguistic, confessional, educational, urban, rural, health, literacy Migrations. Comparative view. Population policies: problems of demographic transition. Census boycott: politicization of statistics. THE PAST The Age of Ascent. The Age of Tribulation. The Age of Migrations. The Age of Oppression. The Age of Restoration. The Age of Communism. Archaism: Past in the Present and Future. Legacies of the Past: Negative and Positive. Pre-modernity, Modernity and Post-modernity: cummulation of the problems. Undigested History.

328 332 THE PRESENT TIME-CONTEXT World: globalization. Western Europe: integration. Central and Eastern Europe: (post-communist) transition. Yugoslavia: breakup/disintegration of the state and country, war Serbia: sealed from the outside (UN and US economic sanctions) and from the inside (avoidance of reform). SOCIAL SPACE AND SOCIAL RELATIONS Ethnicization of social relationships. Social space: sociofugal and sociopetal. Dualism and social density. Social stratification. Social mobility. Polarization. Dominance pattern. In-group exclusivity. In-group non-transparency: walls real and symbolic. Command system and group cohesiveness. Compliance. Discipline: subsocial control. Ostracism. Shame. Hypocrisy. Mimicry. Detribalization process. Sociopathy: criminalization (ethnic Mafia). Social inhibition. Tensions. Neighbour images: stereotypes and (reflected) self-stereotypes. ECONOMIC (UNDER) DEVELOPMENT Level and structure of Region's development. Regional disparities. Interregional economic flows. Regional policy: goals and methods, costs and results, goals and achievement. Efficiency problem. Failure of the Positive Discrimination ( Affirmative Action") Model. Autarky and autarchy. Privileges of the nomenklatura. Redistribution and parasitism. Psychic income: investing in ethnicity. Separatism: economic and political. Unemployment. Poverty. Conspicuous consumption. Black market. Black" (parallel) state: double taxation. Carrying capacity: economic emigration. CULTURAL LANDSCAPE Multiculturalism. Cultural boundaries and cultural ambivalence. Elements of cotradiction: cross-cultural influences. Territorial subculture. Tradition and modernity. Universalism-particularism. Work culture. Symbols. Taboos. RELIGION Religiosity. Clericalism. Christianity and Islam interconfessional relations. Religion and politics LANGUAGE Languages characteristics. Mutual linguistic influences. Dositej Obradovic's attempt to reform the Albanian alphabet. Toponomastics. Diglossia. Polyglotism. Ethnic slurs: ethnophaulism. Language and politics: glottopolitics.

329 333 EDUCATION Age structure of the population and education. Elementary schools. Secondary schools. University. Departments and faculty staff. The number and structure of students. Politicization of the University. Diploma Disease. IDEOLOGY AND POLITICS Politicization. Polarization: ethnic political parties and organizations. Political power structure. Nepotism, clientism, bribery, corruption, parasitism of the pseudo-elite. Public opinion. Legacy of communism. (High) level of ethnic political aspiration. Euphoria and hostility. Disappointment and frustrations. Political emigree activity. Organized crime and politics. Autonomy. Secessionism. GEOPOLITICS Ethno-contact zone. The Balkans geopolitical knot. Multiethnic equilibrium in Kosovo and Metohia and the stability of the Region. LAW Un/written Law: decisions of zoti te shtepise (pater familias), kuvendas, kanuns (The Canon of Leke Dukagjini), pleqnias. Besa: the pledged word. Dorzonia. Adjudication. Retaliation: vendetta. Dushan's Code. Immigrants from Albania: citizenship problem. Ownership: problems of privatization. Law and politics: minority rights, human rights or the right to secession. FAMILY AND HOUSEHOLD Group absolutism, group identification and group solidarity (viscidity). Extended family, clan, phratry and tribe. Sororate. Levirate. Pro-natalist behaviour. Famillialism. Androcracy. Patriarchy. MULTIETHNICITY Source of conflicts and the element of disintegration of the state and society. Factor of cooperation. Precondition for creative cross-cultural enrichment process. Ethnocentrism and social integration, Interethnic communication. IDENTITY Individual and collective identity. Strong, almost exclusively, ethnic identification. The Kosovo pledge The cornerstone of Serb identity. Inventing

330 334 tradition. Illyrianism: the problems of interpretation. Limes. Identification with the agressor: The Jannisaries phenomenon. Overall crisis and the identity problem. Identity crisis in post-titoist Yugoslavia. PARALLELISM (Self)isolation. Inward projection: endo-conviviality. Avoidance of contacts. Co-presence. Silent trade. Working together in silence. Co-action tendencies convergence or divergence? Who is right in the case of the Kosovo parallels Euclid or Lobachevski? CONFLICT Conflict of interests. Conflict of values. Conflict of identities. Credibility crisis. Ethnic aversion: biases and prejudices. Antagonisms. Ethnoexpansionism. Forced Albanization and Islamization. Ethnic cleansing. Assimilation. Ostracism (blacklists of the collaborateurs"). Terrorism. Repression. Mass manipulation. Role of the media. Propaganda and lobbying. A/polemity: from armistice to war? COOPERATION General politicization of ethnicity as a hindrance to communication. Cooperation at work. Trade. Business (particularly underground economy). Cooperation in criminal activity. VOJVODINA AND KOSOVO-METOHIA: A COMPARISON INSTRUMENTALIZATION OF KOSOVO AND METOHIA In the ex-yugoslavia. By the Great Power(s) (International Community) and by neighbours. FUTURE STATUS" Substantial autonomy. Global interdependence and provincial independence. (Un)conditional independence Domino effect: Western Macedonia, Eastern Montenegro, Republika Srpska, Republic of Serbian Krayina, Istria, Transylvania, Catalonia, Bask Countries, Corsica, South Tyrol, Ireland, Transdnyestria, Nagorno Karabakh, South Ossetia, Abkhasia, Chechnya, Northern Cyprus, Kurdistan, Tibet, Taiwan, Xingkyang, Tamil Elam (Sri Lanka), Kashmir, Southern Thailand PROSPECTS The Balance of fear and/or dialogue. From struggle to co-existence. Divided responsibility. KOSOVO BETWEEN LEGEND AND REALPOLITIK

331 OSVRTI I PRIKAZI UDC (049.3) (497.1)(049.3) 323.1(497.1)(049.3) LIÅNO SVEDOÅANSVO I KRITIÅKA MISAO (povodom kwige Jagoša Ðuretiãa (2005) Socijalistiåka jugoatlantida, Beograd: JP Sluÿbeni glasnik) Kwiga Jagoša Ðuretiãa Socijalistiåka jugoatlantida nije samo svedoåanstvo wenog autora o svom ÿivotnom putu i našoj najnovijoj prošlosti. Ona je mnogo više od toga. Reå je o jedinstvu liånog svedoåewa, teorijske misli zavidnog nivoa, intelektualne åestitosti i kritiåkog stava pisca prema sebi i prilikama u kojima se formirao wegov ÿivotni etos. To je veoma snaÿan tekst, pisan i pameãu i strašãu (u smislu hegelovskog pojma strasti, kao pokretaåa svake velike qudske akcije, ali ne i neke vrste besnila" srca). Zato je to tekst koji nikoga ne moÿe ostaviti ravnodušnim. Ima u toj kwizi pitawa koja se mogu i drugaåije sagledavati, ali nema onih nerelevantnih. I što je najvaÿnije, izrazita veãina wih je takva da se nad wima moramo ozbiqno nadneti i duboko zamisliti. Na temequ proÿivqenog i promišqenog individualnog i kolektivnog iskustva, bar dve generacije, teško da se moÿe bitno drugaåije odgovoriti na veãinu wih u odnosu na odgovore koje daje autor, ako se sledi naåelo istinoqubivosti. Takoðe je reå o kwizi koja, eksplicitno ili implicitno, otvara neke trajne i temeqne teorijske i egzistencijalne dileme, vezane za åoveka današweg doba, pre svega homo balkanicus-a, ali i za tragawe za onim što se još od klasiåne filozofske misli podrazumeva pod dobrim društvom". Duga je i razgranata linija Ðuretiãeve kritiåke misli. Nije ona samo politiåko-filozofska i politikološka, s elementima znaåajnih socioloških i psiholoških uvida. Posredstvom doslednog zalagawa za slobodu umetniåkog stvaralaštva on razotkriva bit birokratskog poretka, wegove personifikacije, qudske karaktere u situacijama pritiska na pisanu reå, i one koji se povijaju pod organizovanom prinudom u ime navodne odbrane socijalistiåkih vrednosti", ali i one koji se tome odupiru, uz veliku liånu cenu. Takvi su bili mawina, a u wu spada, i to kao reprezentativna figura, upravo Jagoš Ðuretiã. Hoãu da istaknem još jedan, poseban kvalitet ove kwige: u woj je napravqen uspešan spoj teorijskog i literarnog u mnogim wenim delovima, pogotovo pri wenom kraju. Mnoštvo je tema i pitawa koje pokreãe ovo delo. Posebno se osvetqavaju geneza i uzroci, unutarsistemski i meðunarodni, raspada druge po redu Jugoslavije, s naglaskom na odluåujuãu ulogu naciokratskih voða i oligarhija, kao i odnosima meðu wima u tom procesu åije tragiåne posledice i danas ÿivimo. Ali, neãu o tome govoriti. Pokušaãu, polazeãi od eksplicitnih stavova i duha Ðuretiãeve kwige da teÿište mog izlagawa bude na sudbini levice u današwem vremenu, te stoga i sudbini socijalistiåke ideje, kao i moguãnostima socijalizma kao prakse u postojeãem epohalnom kontekstu. Utoliko pre što se ta pitawa najåešãe smatraju teorijski i istorijski potrošenim". Ono što ãu izgovoriti biãe više moj dijalog s nekim bitnim stavovima ove kwige koji se odnose na tu i srodnu materiju (kao što je pitawe moguãih subjekata bitnih društvenih promena i sagledavawa istorijske nosivosti, te granica demokratije) nego što ãe biti prezentacija i tumaåewe tih stavova. Smatram da je to plodotvorniji pristup svakoj kwizi o kojoj vredi razgovarati. Mišqewa sam da je autorov predgovor vlastitoj kwizi ne samo šifra" za weno razumevawe nego i iskorak u poqe epohalnih izazova. U wemu je sadrÿano nastojawe, koje se provlaåi wenom celinom, da se ideja socijalizma oÿivi i inovira, da joj se saåuva dostojanstvo, uz rigoroznu kritiku svega onoga što je tu ideju u wenom prak-

332 336 tiåkom ostvarivawu duboko kompromitovalo. Ðuretiã postavqa pitawe: åemu uopšte danas tematizacija ideje socijalizma" (str. 5). On naglašava da su leve ideje utemeqene na kauzalitetu delawa, promene i slobode. Istina, i neke druge ideje su ideje promene, ali, najåešãe i laÿno-manipulativne slobode, ako se za merilo stvarne slobode uzimaju pojedinaåne i masovne qudske sudbine. Za ideje levog i svakog zaista demokratskog usmerewa bitno je da imaju za ciq ostvarewe jedinstva socijalne pravde i slobode. Ako se te dve vrednosti razilaze onda od demokratske levice nema ništa. Istorijski se to potvrdilo, i potvrðuje se. Autor ove kwige s pravom smatra da je vreme u zemqama tranzicije" obeleÿeno nastojawem da se svako zalagawe za uspostavqawe realno moguãe društvene jednakosti i socijalne pravde ÿigoše kao ukidawe prirodnih razlika i ugroÿavawe slobode pojedinca " (str. 11), te da stoga ÿivimo u antisocijalistiåkom vremenu. On, ipak, zakquåuje da moÿemo verovati da ãe ideja socijalizma pasti u ruke društveno kompetentnih politiåkih åinilaca koji ãe je slediti po meri 'istorijskog prava' i tako zapoåeti uspešniji civilizacijski ciklus" (str. 11). Povodom ovih Ðuretiãevih stavova moguãe je postaviti sledeãa pitawa: ÿivimo li, polazeãi od Brodelove teorije dugih istorijskih talasa", istovremeno u antisocijalistiåkom, postsocijalistiåkom, a moÿda i u predsocijalistiåkom dobu, åak i zaåetku neke sada neprozirne epohe, koja bi u sebi mogla sadrÿati raspoluãenost emancipatorskih i apokaliptiåkih moguãnosti, pri åemu nije iskquåeno da ove druge budu premoãnije? Sve se to nameãe teorijskom mišqewu ako sledimo logiku izukrštanih magistralnih tendencija istorijskog razvoja, wihovih postojeãih i potencijalnih uåinaka, a pre svega duboko konfliktnu logiku globalizacije. Ta se vremena sudaraju, ulaze jedno u drugo i razmimoilaze u prividno jednom velikom, sve gušãem vremenu, obeleÿenom svetskom prevlašãu Zapada. Meðutim, u neposrednoj buduãnosti najverovatnije je da ãemo ÿivetu u vremenu kapitalizma koji se veã uobliåio, primitivnog i neokolonijalnog. Raspolaÿemo mnogo više negativnim saznawem da i sadašwi sistem sadrÿi duboku, degenerativnu krizu, da moÿe dovesti do novog istorijskog poraza i ãorsokaka, nego pozitivnim saznawem kakav sistem graditi, a da se izbegu svi ãorsokaci prošlosti i sadašwosti. No, to nisu samo granice saznawa nego i konkretnog istorijskog materijala. U vezi s tom tematikom jeste i pitawe odnosa globalizacije i jednog drugaåijeg, istorijski neophodnog, ali i krajwe neizvesnog socijalizma epohe u kojoj ÿivimo. Usvajam Ðuretiãev stav da nije nelogiåno pretpostaviti da ãe ubuduãe svi åovekovi napori, u strateškom smislu, za uspostavqawe jednakosti meðu qudima i meðu narodima imati globalni meðunarodni karakter " (str. 302). Socijalizam, da bi uspeo, mora se, pored mnogo åega drugog udenuti" u procepe globalizacije, pre svega u wene transcendirajuãe potencijale, da bi imanentnom negacijom nadilazio wen sada dominantni, vesternizacijski", taånije, amerikanizovani sadrÿaj i lik, gradeãi jedistvo s wenim spoqašwim osporavawem putem mnoštva alterglobalizacijskih pokreta i odgovarajuãeg kulturno-duhovnog delawa. Na sadašwu globalizaciju, koja, svakako, nije istorijski jednodimenzionalna, ali jeste prvenstveno u znaku vesternizacije", pozitivan odgovor mora biti, takoðe, globalan. On nije moguã kao generalizovano antizapadwaštvo. Ali mora biti usmeren protiv zapada nasiqa i neokolonijalne politike koji je danas svetski dominantan. Takav socijalizam morao bi biti zasnovan ne samo idejno, ekonomski i politiåki, nego i kulturno, vrednosno i tehnološki. Inaåe, ne bi uspeo da bude na nivou digitalne ere i da ponudi kretawe ka višem kvalitetu ÿivota, a ne samo da iza sebe ostavi paradigme oskudice i represije. Jedna opaska povodom Ðuretiãeve slikovite sintagme sibirski socijalizam" (str. 39). Ÿelim da naglasim da ne usvajam ono gledište prema kome je društvenosistemski sadrÿaj koji pokriva ta sintagma stvar nepovratne prošlosti. Postoji puno istorijske graðe za wegovu obnovu u nešto drugaåijim vidovima i s nešto drugaåijim socijalnim, politiåkim i kulturnim akterima u društvima katastrofiåne tranzicije, i uopšte, u društvima ogromne bede i konfliktnosti. Uostalom, Oktobarsku revoluciju, koja nije donela samo istorijski negativne rezultate, ali ih je donela u velikoj meri, pre svega, dugotrajni sistem terora proizvele su mnogo više stvarne istorijske okolnosti (ogromna beda seqaštva, surovo samodrÿavqe, porazi u Prvom svetskom ratu, civilizacijska nerazvijenost) nego voluntarizam boqševiåke partije i wenih voða. Sibirski led" kao istorijska kategorija mnogo je više društveno-on-

333 337 tološke nego subjektivno-psihološke prirode. Zastupati ideju socijalizma danas, åak i ako se ne podvodi pod wene laÿne, obmawujuãe, degenerativne i karikaturalne vidove, zalagati se za wu kada je ona kao takva u najveãem broju sluåajeva ideološki satanizovana i prokaÿena åin je intelektualne i moralne hrabrosti, kao i potvrda da se to uvek postiÿe plivawem protiv dominantne struje. Ako je doskorašwe disidentstvo, kojem je i Jagoš Ðuretiã pripadao, delimiåno igubilo svoju podlogu, jer nema onakvih hajki na nepodobno" mišqewe, kakvih je bilo do pre dve-tri decenije, u nas i drugde, mada ima još snaÿnih ostataka tog istog, ili nešto modifikovanog metoda, to ne znaåi da nema drugih razloga da se bude protiv jednog stawa koje je u znaku surovog i primitivnog kapitalizma. U tom smislu, intelektualac koji se bavi stvarnim društvom, konkretnim i dubokim nepravdama i osujeãenostima veãine da naprave pomak u svom ÿivotnom poloÿaju i ÿivotnim šansama mora biti veåiti" disident. Autor ove kwige pripada toj vrsti intelektualaca kao qudi od integriteta i nemirewa s takvim stawem, nepotkupqivim u vremenu kada se naveliko prodaju i znawe, i svesti, i savesti. Na tragu podsticaja iz Ðuretiãeve kwige, kao i wegove sposobnosti da na dosta mesta u woj pruÿi epohalnu dijagnozu i prognozu magistralnih trendova, ÿelim da naglasim i sledeãe. U nekim shvatawima wegovih misli koje se odnose na aktuelnost i neophodnost savremene, duboko probraÿene levice, iznet je, otprilike, i stav da ta kwiga, iako se kao celina moÿe pozitivno vrednovati, nema šta da kaÿe sadašwoj mladoj generaciji, te da je levica danas prepoznatqiva po zalagawu za izvesna mawinska prava, pre svega prava homoseksualnih grupa. Ne poriåem da su i to obeleÿja današwe levice, bar u nekim visokorazvijenim zemqama. Ali, daleko od toga da su to wena glavna obeleÿja. Alterglobalizacijski pokreti u kojima postoji i dosta snaÿna struja ovovremene levice, demantuje takvo gledište. A ti pokreti pokazuju tendenciju rasta, a ne jewavawa. Ima i drugih argumenata protiv navedene, u najmawu ruku veoma jednostrane teze, kao i woj sliånih. U prilog tome mogu se navesti sledeãe vaÿne åiwenice. Istina je da su i socijaldemokratska levica i wena najznaåajnija tekovina drÿava blagostawa" u ozbiqnoj krizi. Ali kriza nije isto što i poraz. Levica tog tipa, koja dominira u zapadnoj Evropi, još ÿivi, iako u dosta sluåajeva, u nedostatku inovativnih sposobnosti, da bi preÿivela, nagiwe ka neoliberalizmu. Meðutim, i pored svega toga ona se ne moÿe ni teorijski, niti istorijski prebrisati". Svakako, dolazi do velikih vrednosnih pomerawa u tom delu Evrope, posebno u redovima mlade generacije. Wena, i ne samo wena, rastuãa apolitiånost, odbojnost prema svim partijama, s jedne strane je izraz zasiãenosti partijskom demokratijom, a s druge, to se moÿe objasniti svojevrsnom pasivno-protestnom politizacijom, u smislu odbijawa postojeãeg stawa. Ali se moÿe osnovano pretpostaviti da ãe upravo usled ugroÿavawa tekovina drÿave blagostawa" postepeno rasti svest o tome da se mora saåuvati ono što je u wima najvaÿnije. Jer wihovo nestajawe suštinski ugroÿava ÿivotne šanse društvene veãine, posebno mladih. Sadašwa zbivawa u Latinskoj Americi moÿda ponajboqe pokazuju da su pogrešne ocene da je levica istorijski mrtva, pa s wome i svaka ideja socijalizma. Nasuprot takvim (pr)ocenama moÿe se govoriti o oÿivqavawu levice, istina, ono je za sada parcijalno pri åemu se zapaÿa da se javqa multicentriånost levih pokreta i partija i da su oni u najveãoj ekspanziji upravo na tom kontinentu. Kakav ãe poredak oni iznedriti, koliko ãe opstati drugo je pitawe. Ovde je reå o neutemeqenosti navedenih dijagnoza stawa i istorijskih šansi današwe, veoma heterogene levice, koja je još pod snaÿnim udarom propasti sistema real-socijalizma, te traÿi, s neizvesnim dugoroånim ishodom, svoje identitete, saobrazne svakom konkretnom društvu, ali i glavnim epohalnim trendovima. Dakle, radi se o zaåetku mukotrpnog i nesigurnog formirawa pluralistiåke levice, te stoga i pluralizmu wenih identiteta, a ne o nekom novom svetskom monolitu, sada u znaku moderne levice". Moÿda ãe ti pokreti i partije opet doÿiveti poraz u sukobu s neuporedivo jaåim protivnikom globalnim liberalnim kapitalizmom i wegovom tvrðavom" Sjediwenim Drÿavama, ali ãe se iz logike wegove reprodukcije one ponovo raðati. Jer su u toj logici sadrÿane sve veãe nejednakosti izmeðu bogatih i siromašnih na ravni ogromne veãine pojediånih duštava, ali i na planetarnoj ravni. Nije reå samo o relativnom nego i apsolutnom osiromašewu. Usled toga ne moÿe se ugasiti ideja praved-

334 338 nijeg društva kao glavnog ciqa svake levice, pogotovu one koju raðaju beda, eksploatacija, imperijalno i neokolonijalno nasiqe. Na takvom tlu ne mogu nastati neki epohalno novi oblici socijalizma. Biãe socijalistiåki onoliko koliko budu, i ako budu stvarali u svakom pogledu pravednije, prosperitetnije i slobodnije društvo za sve. Moÿda ãe se u dugoroånoj istorijskoj perspektivi na viskorazvijenoj civilizacijskoj osnovi nekog od zapadnih društava zaåeti model društva s one strane" i kapitalizma i socijalizma, model koji ujediwava ono najboqe iz liberalistiåke i socijalistiåke ideje i prakse, te nadmašuje to nasleðe neophodnim istorijskim inovacijama. U okolnostima koje su odreðene provalijom izmeðu bogatstva i bede, gospodara i novog robqa, pre svega u postrealsocijalistiåkim društvima, podela na levicu i desnicu, naravno tu je i centar, ima prvenstveno svoju društveno-ontološku osnovu. To što zbog razliåitih razloga nema jasne diferencijacije izmeðu partija levice i desnice, pa se åesto dešava da nominalna levica kada je na vlasti u osnovi realizuje program desnice, nije dokaz da je ta podela izlišna, veã da ne postoje politiåki akteri ovovremene leve usmerenosti, sposobni da zasnuju svoju strategiju na temequ baziånih strukturnih podela i antagonizama, te da artikulišu i idejno osmisle odgovarajuãe interese. Partije levice na bivšem real-socijalistiåkom prostoru su u neuporedivo veãoj krizi nego što su one dugotrajnog socijaldemokratskog porekla i tipa, koje postoje u zapadnoj Evropi. Jer su bile u temequ sistema koji je doÿiveo slom, što ne znaåi da je u nekim drugaåijim oblicima neobnovqiv. Proãi ãe, verovatno, dosta vremena dok se na tom prostoru ne oformi levica kadra da se uspešno suprotstavqa brutalnom kapitalizmu prvobitne akumulacije bogatstva koji postoji u najveãem delu postrealsocijalistiåkih zemaqa. Ali, ta moguãnost, ta potreba, sasvim je realna. Ne bi bilo nikakvo iznenaðewe da ojaåaju i partije neoboqševiåkog tipa koje svojim profilom odgovaraju uslovima takvog kapitalizma. Sem toga, mora se imati na umu da postoje neke vladajuãe partije, pre svega u Kini, koje, iako socijalno sve više heterogene, uspešno vrše modernizaciju i integraciju društva i bar privremeno onemoguãuju razorno dejstvo suprotnosti izmeðu sve jaåeg i sve obimnijeg kapitalizma, posebno u privredi, i realsocijalizma, u svojim društvima. Ima partija u osnovi boqševiåkog tipa koje su još na vlasti i koje imaju relativni legitimitet, i pored toga što su autoritarnog ustrojstva, jer, omoguãuju izvesnu sigurnost zaposlewa i socijalne zaštite, kao što je to sluåaj na Kubi. Sve ovo što sam naveo ima, pored ostalog, za ciq da pokaÿe da je Jagoš Ðuretiã u pravu kada istiåe da nije poraÿen svaki oblik socijalizma, i da dodam tome nije, nasuprot kolajuãim stereotipima u potpunosti poraÿen ni model real-socijalizma, iako on nema šta istorijski novo da pruÿi, kao što to ne moÿe da uåini ni model real-liberalizma. Pogotovu nije poraÿena sama moguãnost obnove socijalizma u veoma razliåitim vidovima i s vrlo razliåitim istorijskim uåincima. Ali je autor ove kwige kao teoretiåar daleko od svakog plitkog optimizma i šablonskog mišqewa, iako u wegovim, i ne samo wegovim, odgovorima na ta pitawa postoji i sloj one blohovske utopije, kao obrazovane nade. Pitawe socijalizma neodvojivo je od pitawa subjekata istorije i revolucije. U jednom od svojih ranijih radova Ðuretiã se poziva na poznati Marksov stav da proleteri nisu bogovi" (str. 158). Celokupna analiza tog pitawa nosi peåat ondašweg duha vremena", obeleÿenog leviåarskim optimizmom i onom vrstom kritiånosi i naåina mišqewa karakteristiånim za praksis filozofiju" i woj srodnu sociologiju, iz kojih sam i sam potekao. Navedena Marksova misao bila je jedno od uporišta kritike mitologije radniåke klase. No, tu misao nije upotrebqavala samo teorijska inteligencija stvarno kritiåke usmerenosti. Wu je upotrebqavala i politokratija. Naravno, iza kritike te mitologije krili su se najåešãe interesi vladajuãe politiåke klase da sebe predstavi kao autentiånog reprezentanta, kritiåkog i samokritiåkog, kao apriori avangardni odred" i neotuðivi sloj te klase. Na više mesta u svojoj kwizi Ðuretiã demaskira tu funkciju i takve mehanizme ideološke manipulacije svojstvene politokratiji, i ne samo woj. Meðutim, i u radovima koji su imali odreðeni teorijski nivo mogle su se naãi mnoge naslage tretmana proletarijata u smislu subjekta sveopšteg oslobaðawa i predodreðenog nosioca revolucije. Pri tome se pravio principijelni jaz izmeðu empirijskog i istorijskog pojma proletarijata, što je ranije åinio i Lukaå. Mistifikacija te klase zbivala se na razliåitim ravnima i iz razli-

335 339 åitih potreba, ukquåujuãi i potrebu pronalaÿewa sekularizovanog boÿanstva. Danas se u glavnom toku teorijske produkcije proletarijat svake vrste potpuno marginalizuje kao jedan od moguãih aktera progresivnih društvenih promena. U neoliberalnim oblicima teorije smatra se da je wegovo da radi, trpi i ãuti. Od proletarijata kao spasioca" åoveåanstva došlo se do wegovog tretmana kao otpatka istorije. Marksistiåki katehizis, s centralnošãu mitologizovanog proletarijata, zamewuje se danas neoliberalnim katehizisom s novim apsolutom svetskim trÿištem. U tom radu Ðuretiã se pita: da li je proletarijat zaista legitimni nosilac tipa politiåke vladavine kojim se razrešava protivreåni razvitak kapitalistiåkog društa"? Wegov odgovor nije mitski, jer istiåe da nijedan od istorijskih klasnih sukoba nije razrešen uspostavqawem trajne ekonomsko-politiåke vladavine osnovne eksploatisane klase " (str, 159). Odavno se socijalna struktura razvijenih kapitalistiåkih društava ne moÿe ra zumeti posredstvom dihotomije: burÿoazija-proletarijat, niti je sada radniåka klasa u tim društvima tradicionalni proletarijat åije je bitno obeleÿje da ništa nema osim svoje radne snage koju mora da iznajmquje. Ta klasa ima šta da izgubi od steåenog materijalnog standarda, i veã ga gubi. Sniÿavaju se nadnice, sve je veãa nezaposlenost, ili privremena zaposlenost. Obnavqaju se neke klasne podele i sukobi na wihovoj osnovi za koje se doskora verovalo da su, uglavnom, istorijski prevaziðeni. No, odatle se ne bi smelo skoåiti" na zakquåak da je moderna radniåka klasa subjekt istorije u epohi globalizacije. Ona moÿe biti samo jedan od moguãih nosilaca evolutivnih promena u tim društvima. Nikada nije ni bilo nekog monistiåkog subjekta velikih društvenih promena, niti je bilo kojoj socijalnoj grupi, ma koliko bila u teškom poloÿaju, unapred obezbeðena uloga nosioca progresivnih promena. Jedno je sigurno takve promene danas nisu moguãe bez inovativnih elita svih vrsta. U nas postoji sve obimniji i raznovrsniji preletarijat. To je veãinom neorganizovana najamna radna snaga, na margini sistema, a kamoli istorije, nedospela do moderne klase, jer je fragmentisana i nema svoje prave partije, niti snaÿne i ujediwene sindikate. Raspolaÿe izvesnom zajedniåkom, åak i radikalizovanom svešãu otpora postojeãem društvenom stawu, što se ne bi smelo zanemarivati. Ali je to daleko od wenog subjektiviteta kao klase koja moÿe da iznese, zajedno s drugim socijalnim i politiåkim akterima, program ovovremenih, dubinskih i efektivnih društvenih promena. Jagoš Ðuretiã problematizuje i pojam i praksu demokratije. Ta je problematizacija veoma aktuelna i danas, jer se demokratija, pogotovo u wenom liberalnom obliku, veoma åesto tretira kao panaceja". Ne bi se smelo poãi od apriorne vere u wu. Moraju se dokazivati i pre svega ÿiveti, wene prednosti u odnosu na, primera radi, prosveãeni apsolutizam, ili razvojno sposobnu autokratiju. Nije dovoqno sameravati je s totalitarizmom. Sem toga, moraju se sagledavati wene mane, kao i konkretni odnos tih mana i prednosti u svakom pojedinaåno uzetom društvu, a ne samo na apstraktno-teorijskoj ravni. Narod jeste nezamewivi izvorni subjekt demokratije. Ali od naroda se, takoðe, ne bi smeo praviti mit, što naglašava i Ðuretiã, oslawajuãi se na Hegela (str. 135). Meðutim, ako potpuno išåezne shvatawe demokratije kao posredovane, ali i neposredne (koliko god je to moguãe) vladavine naroda, onda se ona neizbeÿno izroðava u trajnu elitokratiju, i to u boqem sluåaju, a åesto i u oligarhiju, pa i kleptokratiju i ohlokratiju. Zato, kada je reå o demokratiji, glavna stvar jeste ko vlada, kako vlada i s kojim stvarnim uåincima? U tom smislu neophodno je pomno analizirati sliku stvarnih dobitaka od demokratije kakva postoji u našem i drugim društvima tranzicije", otkrivati u åijim su rukama preteÿno institucije koje nose weno ime, odnosno, åije interese one prvenstveno štite i ostvaruju. Ðuretiã upozorava na nalaz niza politikologa i sociologa politike da su demokratska prava i slobode nuÿno prerasli od pretpostavki vladavine naroda u bitne pretpostavke vladavine nad narodom" (str. 139). On istiåe da je ideja demokratije nesumwivo pobedila u savremenom svetu, ali se, ujedno, pretvorila u ideologiju kao religiozni medijum savremenog åoveka", te da s wome sve poåiwe i sve se završava" (str. 138). Posebno vaÿno pitawe tiåe se materijalnih pretpostavki demokratije, provalije u uslovima ÿivota izmeðu ogromne veãine siromašnih i uske mawine prebogatih, pri åemu tanak sredwi sloj nema nikakvu šansu, ne samo zbog svoje malobrojnosti nego i svoje prirode, da bude glavni socijalni subjekt demokratije. Usled svega toga demokratija u stvarnosti uveliko biva svedena na

336 340 proceduru, samu po sebi, svakako, vaÿnu, åesto se pretvara u organizovanu demagogiju i partitokratiju. Mora se upozoriti i na åiwenicu da postoje i prototalitarni vidovi demokratije, to jest, demokratije samo za naše", i da oni nisu retki u današwim zemqama tranzicije". Ni drÿava, niti demokratija same po sebi nisu umne. Pitawe politiåkog uma pre svega je pitawe izvora i vaqane upotrebe moãi, kao i wenog najvaÿnijeg oblika vlasti. Sve su to pitawa s kojima se teorija i praksa demokratije moraju otvoreno suoåavati, upravo radi oåuvawa jezgra wenog izvornog pojma, bez kojeg ona gubi svoj smisao. Autor ove kwige veã decenijama se suoåava s wima. On se oštro suprotstavqa demokratiji poslušnosti" (str. 183) i zalaÿe se za ono što bi se moglo nazvati demokratijom refleksivne neposlušnosti. U potpunosti usvajam Ðuretiãev stav, ponikao i kod wega i kod mene i iz liånog iskustva, da ne treba fetišizirati spremnost qudi na demokratski rizik i ne treba previše raåunati na heroje demokratije" (str. 220). Da prikaz Ðuretiãevog odnosa prema demokratiji kao stvarnosti završim wegovim vaÿnim kritiåkim uvidom. Demokratija je, napomiwe on, unutrašwa potreba svakog civilizovanog naroda, ali wena principijelna otvorenost prema svetu, daje šansuekonomskijaåimzemqamadanapretpostavci 'slobodnog sveta bez granica' demokratske institucije nerazvijenih naroda pretvore u sredstvo modernih formi meðunarodne eksploatacije i neslobode. Ta moguãnost, s obzirom na razmere i karakter procesa globalizacije nije više samo naåelna moguãnost veã i oåigledna stvarnost koja se dogaða kao unifikacija jednog sistema vrednosti i interesa kao nezadrÿivo uspostavqawe ekonomske, vojno-politiåke i kulturne dominacije pre svega Amerike kao jedine super-sile" (str. 301). Stavovi o kojima i, pre svega povodom kojih sam govorio, samo su deo onoga što je po mom izboru najpodsticajnije za teorijsko mišqewe, i samo jedno paråe mog doÿivqaja bogatstva ideja i autorovog ÿivotnog iskustva iskazanog jezikom teorije, ali i lepotom simbola i metafora, u ovoj, nesumwivo vrednoj kwizi. Zoran Vidojeviã UDC (497)(049.3) (497)(049.3) 321.7/.8(497)(049.3) SOCIOLOŠKI PRILOZI BALKANISTICI: USPEŠNA OPERACIONALIZACIJA TEORIJA DRUŠTVENOG RAZVOJA (Qubiša R. Mitroviã (2005) (a) Ka kulturi mira na Balkanu, Niš: Centar za balkanske studije i SVEN, 5; Qubiša R. Mitroviã (2006) (b) Balkanska raskršãa i alternative, isti izdavaå) Naša osnovna namera je, pre svega, da ukaÿemo na epistemološko-teorijsku pozadinu, koja omoguãava autoru naslovqenih kwiga, kolegi Qubiši Mitroviãu, da sociološki osmisli analizu sociokulturne prakse savremenih balkanskih društava, koja se nalaze u globalizacijskom raskoraku" izmeðu kako autor kaÿe (konzervativne) retradicionalizacije i (novoliberalne, zavisne, klonirane", periferne) modernizacije (posebno u kwizi pod a, str. 41. i 65). Ostali, relativno brojni problemi, koje autor analizira u ovim kwigama, zahtevali bi mnogo više vremena i prostora za prikaz. U središtu autorove analize su: geopolitiåki okviri, sociološko-razvojne moguãnosti (strategije i akteri) i kulturno- -vrednosne osobenosti Balkana, i posebno Srbije (koji se nalaze izmeðu modernizacije i retradicionalizacije"), a koji se sagledavaju u ciqu razumevawa aktuelnog/situacionog stawa ( nedovršenog rata i neizgraðenog mira") i projekcije buduãih tokova tog dela Evrope (koji se vide kao razvoj, modernizacija i evrointegracija, a ne kao prekrajawe prošlosti" posebno u kwizi pod a, str. 1). Uporedo s tim, autor obrazlaÿe moguãnosti sociologije (posebno sociologije društenog razvoja) i uloge inteligencije (kao

337 341 znaåajnog aktera) u kritiåkom prevrednovawu balkanizacije", u svesti i u praksi; imajuãi u vidu savremene procese globalizacijskog proÿimawa balkanske matrice" istorijskog razvoja (u kquåu opstajawa savremenih protivreånosti izmeðu liberalnih imperija" i kalifata", globalnih megatrendova i regionalnih moguãnosti, evropskih integracija i straha od gubitka drÿavne suverenosti, multikulturalnosti/interkulturalnosti i nacionalne samobitnosti" posebno veãinskih nacija i nacionalnih mawina, ali i uloge kulturne politike i medija u tranzicionim procesima). Uz to, posebno se obrazlaÿu moguãnosti modernizacije srpskog društva (iako taj pojam autor gotovo i ne upotrebqava!?) u okviru savremenih evropskih i svetskih trendova, gde se posebno aktuelizuju neki stavovi srpskih intelektualaca iz daqe ili bliÿe prošlosti (pre svega Jovana Skerliãa, kao i Vuka Karaxiãa) o potrebi modernizacije i evropeizacije" Srbije, uz istovremenu socioistorijsku analizu uspona i pada" srpske drÿavnosti (u okviru razmatrawa talasa modernizacije" u 19-om i 20-om veku) i moguãnosti i ograniåewa za razvoj civilnog društva u Srbiji danas. Sve to ukazuje na veliku erudiciju i prisustvo jakog sloja sociološke mašte autora, uz dosta iscrpno navoðewe mnoštva iskustvenih podataka iz vlastitih istraÿivawa ili iz sekundarne analize raspoloÿive graðe". Pri tome, autorovo poznavawe opštih socioloških objašwewa trendova društenog razvoja u najnovijoj literaturi u svetu, osnaÿuje pouzdanost iznetih stavova i raða poverewe u wegova objašwewa moguãih scenarija" razvoja Balkana. (Ako je, pri tome, pomalo nesistematiåan, to je pre svega iz nastojawa da svako poglavqe obe kwige moÿe da se åita i razume kao relativno samostalna celina za naslovqeni problem!). Qubiša Mitroviã nastoji da teorijski osmisli gotovo svaki svoj izneseni stav. Pri tome, tu dolazi do izraÿaja wegovo dugogodišwe bavqewe opštesociološkim temama i višedecenijsko praãewe kquånih teorijskih orijentacija i shvatawa u sociologiji. Zato se, i u ovim dvema posledwim kwigama, primeãuje izrazito oslawawe na teorijske stavove nekih zvuånih imena" u savremenoj sociologiji, kao i nauånika drugih profesionalnih orijentacija koji razvijaju sociološki diskurs. U navedenoj drugoj kwizi (u naslovu, pod b), autor posebno eksplicira svoje epistemološko-teorijsko stanovište, koje oznaåava kao specifiånu vrstu diskursa koji je razvijen u akcijskoj sociologiji" (posebno onim orijentacijama koji se oslawaju na ideje Karla Marksa o revoluciji rada" i istoriji kao delu åoveka, zatim onim koje se oslawaju na ideje Maksa Vebera o znaåaju pojedinih tipova delawa za nastanak i razvojmodernoggraðanskogdruštva,kaoionim idejama koje je razvio Alen Turen u svojoj celovitoj teoriji akcije i samoproizvodwe društva" uz nezaobilazan uåinak društenih pokreta toj samoproizvodwi). Razumevawe vlastite analize kao izdanka" akcijske sociologije, ukazuje da se radi o sociologu koji nastoji da aktuelnim opisima i analizama globalno-regionalnih procesa pribavi" smisaoniji teorijsko-saznajni legitimitet". Ipak, najveãi deo relativno sadrÿinskih rasprava u navedenim kwigama, Q. Mitroviã potkrepquje najaktuelnijim teorijskim analizama svetskih društvenih i kulturnih procesa, koji se prepoznaju kao procesi tranzicije i globalizacije i, pri tome oslawa se na teorijske analize tih procesa koje su dali u svetskim razmerama prepoznatqivi autori (kao što su, Volerstin, Kastels, Hantigton, Fukujama, Stiglic, Bek, Ricer i dr.). Kada se svetski trendovi" nastoje operacionalizovati na aktuelne društvene i kulturne procese na Balkanu, tada Q. Mitroviã nastoji da svojim analizama i objašwewima, obogati balkanistiåki diskurs" (koji je nastao, kako kaÿe autor, kao spoqa nametnut balkanskim narodima, ali koji su oni prihatili kao deo svog nasleða) (isto, str. 119), oslawajuãi se na prepoznatqiva teorijska promišqawa mnogih autora (kao npr. M. Todorove, T. Stojanoviãa, ali i brojnih istraÿivaåa geopolitiåkih i sociokulturnih prilika i procesa na Balkanu koji su ponikli u srpskoj kulturi). Uporedo sa oslawawem na ta teorijska ishodišta, autor izgraðuje svoje kritiåko sociološko stanovište (koje najåešãe izlaÿe u vezi sa wegovim vrednosno-ideološkim opredeqewem za socijaldemokratski model društvenog razvoja u regionalnim i u globalnim okvirima), suåeqavajuãi ga sa stavovima i pogledima na Balkan koje su izneli razni istraÿivaåi sa Balkana, iz Evrope i sveta, kao i neki domaãi (srpski) analitiåari i nauånici. Vredno paÿwe je i argumentovano pozivawe na empirijske rezultate sociokulturne (dez)integracije na Balkanu, koji su nastali u okviru istraÿivawa koje je preduzeo autor sa svojim saradnicima sa Odseka za sociologiju Filozof-

338 342 skog fakulteta u Nišu (u okviru dva petogodišwa istraÿivaåka projekta, od ). Ta istraÿivawa, kao i navedena obrazloÿewa, imaju i svoj praktiåni epilog" u svojevrsnoj agendi" autora, kojom se obrazlaÿe potreba za formirawem Regionalnog urnverzitetskog centra za studije balkanskih kultura (u Nišu). Iako to eksplicitno autor ne kaÿe, osnovni smisao formirawa tog regionalnog obrazovno-istraÿivaåkog centra sastoji se u tome da se osnaÿe i razviju oni istorijski i savremeni vrednosni potencijali koji se oslawaju na racionalni diskurs u multikulturalnim balkanskim okvirima, a koji vode interkulturalnom proÿimawu (akulturaciji i enkulturaciji); uz istovremeno kritiåko odbacivawe iracionalnih naslaga koje su vodile (i koje i danas prete) netoleranciji, sukobqavawu i uplitawu velikih sila" gotovo iskquåivo onda kada imaju neki svoj interes. Naravno, ne treba zanemariti ni autorovo idejno-vrednosno stanovište, sa koga posmatra prednosti i nedostatke nekog nauånog obrazlagawa savremenih razvojnih procesa u svetu, Evropi i na Balkanu, a koje se na više mesta eksplicitno oznaåava kao socijaldemokratsko (posebno u kwizi pod a, str. 38). I za to svoje stanovište Q. Mitroviã pribavqa legitimitet" u saznajnoj sferi, oslawajuãi se posebno na teorijske poglede vrsnog" refleksivnog sociologa Pjera Burdijea, kritiåara globalizacijskog širewa novoliberalne ideologije i snaga" istorijske konzervativne restauracije, koje su razorile institucije solidarnosti u svetu koga su oliåavali kako socijalistiåki reÿimi tako i modeli kapitalistiåke socijaldemokratske orijentacije (posebno u kwizi pod b, str. 15). Kao moguãe aktere ( socijalne nosioce") za realizaciju te vrednosno-ideološke orijentacije, Q. Mitroviã, sliåno Burdijeu, vidi u savezu kritiåke inteligencije, sindikata i preduzetniåko-menaxerskog sloja (isto, str. 23) (Na drugom mestu, u kwizi pod b, str. 156 navodi da se radi o sledeãim akterima: novi sindikat, intelektualni i graðanski pokret). Ovim svojim kwigama, Q. Mitroviã pokreãe" mnošto pitawa i traga za odgovorima, izlaÿuãi graðu u vidu koncentriånih kolaÿa" (kako i sam kaÿe, u kwizi pod b, str. 5). Neke analize se izlaÿu na više mesta, kako bi se konkretni (naslovqeni) problemi što celovitije osvetlili. To se radi, pre svega, iz autorovog opredeqewa da osmisli praktiåne potrebe koje Balkanu nameãe globalizacijska tranzicija i, posebno, potreba za wegovom evro-integracijom. Pri tome, autor se kritiåki obrušava na sledbenike ideje globalizacije bez granica", koja je, prema wemu, izraz krupnog kapitala i novih vidova potåiwavawa u meðunarodnim odnosima i priÿeqkuje da se na Balkanu ostvari globalizacija sa qudskim likom". U stvari, suština nauånih objašwewa pojedinih problema u Mitroviãevom kolaÿu" pre se sastoji u teleološkom, nego u deterministiåkom dokazivawu. On to eksplicitno navodi na jednom mestu: U našim istraÿivawima tranzicije, došli smo do zakquåka da je tempo i domet tranzicije u razliåitim zemqama sredwe, istoåne i jugoistoåne Evrope umnogome determinisan izborom globalne strategije društvenog razvoja" (kwiga pod b, str. 83; kurziv B. M.). Dakle, iz tog autorovog stava sledi da društeni razvoj tranzicijskih društava je, pre svega, posledica izabranih kquånih ciqeva (strategija) wihovog razvoja, a ne toliko nasleðenih i aktuelnih strukturalnih problema tih društava. Ipak, moÿemo konstatovati da se autor nije u potpunosti pridrÿavao tog epistemološko-teorijskog stava u svim segmentima analize, što je (na sreãu) osnaÿilo sociološki diskurs navedenih studija. Sociološki posmatrano, nije toliko problem u (teleološkom) oåekivawu, koliko je problem u (strukturalno-deterministiåkom) obrazlagawu stvarnih moguãnosti da se, za autora poÿeqan, smer globalizacije ostvari na Balkanu. Iako autor na više mesta, u obe kwige, obrazlaÿe da su danas u svim balkanskim (postsocijalistiåkim) društvima (osim Slovenije) na delu novoliberalne konzervativne strategije vladajuãih elita, on preferira socijaldemokratski model razvoja Balkana. U tom pogledu on ukazuje na argumentaciju da je i taj model uveliko doveden u pitawe u Evropi, posle godine, i åak predviða da ãe se kao posledica prihvatawa novoliberalne strategije razvoja pojaviti novi oblici socijalno-klasnih sukoba) (kwiga pod b, str. 50). Kao što je svojevremeno Rajt Mils obrazlagao ulogu vladajuãe elite, kao posednika vrlo velike društvene moãi koja izvire iz srastawa" ekonomske, vojne i politiåke moãi triju pod-elita, tako se i Q. Mitroviã oslawa na ona gledišta u sociologiji koja vide rasprostirawe te moãi u svetskim razmerama, uz pridodavawe" tom trojnom savezu" i åetvrtu vrstu pod-elita (medijske

339 343 magnate) koja koristi medije kao izrazit izvor moãi i pogodno sredstvo za iznuðivawe pokoravawa u svetskim razmerama ( megaindustrija svesti" kako kaÿe autor u kwizi pod b, str. 23. i 35). * S obzirom na rasprostirawe osnovnog toka analiza i objašwewa, u obe naslovqene kwige Qubiše Mitroviãa, na mnoštvo specifiånih problema koji su u vezi sa balkanskim raskršãima i alternativama", za neku moguãu širu raspravu vredelo bi prodiskutovati o sledeãim autorovim stavovima, ili povodom wih: 1. Kada govori o ulozi jednog dela sociologa, intelektualaca i univerziteta u razumevawu i kritiåkom propitivawu vladajuãih ideologija i strategija razvoja Balkana (kwiga pod a, str ; str. 99), moÿe se postaviti pitawe da li su i mnogi savremeni intelektualci sa Balkana i iz Srbije (sve åešãe kao ketmani"/konformisti, ili u funkciji medijskih analitiåara"?) pijani od koka-kole", ili ih wihovo materijalno (ali i duhovno) osiromašewe åini potkupqivim"? (isto, str. 119). 2. Kako razumeti autorovo zalagawe za regionalnu balkansku integraciju, kao posredni put ka evropskim integracijama, ako sociološki nalazi ukazuju da je veãina, u (wegovom) istraÿivaåkom uzorku, za pojedinaåno" (drÿavno) ukquåivawe u evropske integracije? (isto, str. 74). 3. Da li bi se moglo reãi, na osnovu podataka iz autorovog vlastitog istraÿivawa, da nacionalne mawine u svim balkanskim društvima mawe vole svoju" drÿavu; kao i da li se tu krije podozriv" odnos veãinskih nacija prema wima? Da li je reå o tome da mawine (baš) hoãe da omalovaÿi" ono do åega je veãini izrazito stalo, kao što je znaåewe i znaåaj drÿave (posebno kada to od nekih delova mawinskih politiåkih elita u pojedinim balkanskim društvima deluje kao politiåko lešinarstvo" u savremenoj konstelaciji meðunarodnih snaga), a veãina potom ima još rezervisaniji stav" prema mawinama? (Vid. tab. 3, u kwizi pod a, str. 47). 4. Da li kulturna politika u tranziciji balkanskih društava liåi na umiruãe boÿanstvo" (kao što to u jednom istraÿivawu u Hrvatskoj pomiwe V. Katunariã)? (isto, str. 59. i 63). 5. U vezi sa ukazivawem na moguãnosti Sociologije menaxmenta (isto, str. 39), moglo bi se postaviti pitawe autoru da holistiåki transdisciplinarni pristup", koji se vidi kao neko integrisano" jedinstvo nauke i filozofije, moÿe da zameni sociologiju? (kwiga pod b, str. 45). Ipak, wegova primedba na sve veãe menaxerisawe" društvenih nauka u nas ukazuje na jedan mnogo ozbiqniji problem, koji se tiåe opadawe intelektualnog poštewa (a što je u vezi sa pomenutim ketmanstvom" intelektualaca) i napuštewe teÿwe da se uvek saopštava istina (kao vrhunska vrednost nauke). 6. Posebnu raspravu bi mogli usmeriti i na interesantnu tipologiju klasne strukture savremenog srpskog društva, koju autor izlaÿe u poreðewu sa nekim drugim tipologijama(!) (isto, str. 111). 7. Mogli bi postaviti pitawe autoru da li bi potpun" naslov navedene druge kwige (kwige koja je navedena u naslovu pod b) mogao da bude: Balkanska raskršãa i alternative u evrointegracijskim i globalizacijskim procesima" ako se ima u vidu wen sadrÿaj, ali i moguãnost prethodne percepcije potencijalnog åitaoca? 8. Takoðe bi mogli uputiti primedbu autoru da li se, bez upitnosti, moÿe (i da li je to i autorovo stanovište) prihvatiti stanovište Xona Greja (engl. ekonomiste i savetnika M. Taåer) da su demokratija i trÿište konkurenti, a ne partneri? (kwiga pod b, str. 18). 9. Problematiåno je objašwavati globalizacijske procese direktnim uticajem tehnologije i, u vezi s tim, tumaåiti te procese u kquåu" nauånotehniåke/nauånotehnološke revolucije (isto, str. 25. i 34). U vezi s tim, da li se buduãnost kapitalizma, kao svetskog sistema", moÿe orijentisati prema sunca rada" (isto, str. 154), kada se danas pokušava nauåno dokazati, od strane uticajnih nauånika u svetu (kao npr. X. Rifkin), da dolazi vreme kraja rada"? 10. Da li je bilo potrebno istaãi znaåaj urbane kulture za sociokulturnu pacifikaciju Balkana" i sticawe regionalnog identiteta" Balkanaca, s obzirom na autorov izrazit racionalan odnos prema kulturnoj baštini" i kulturnim vrednostima uopšte (isto, str. 117/118)? 11. Interesantno je da se naglasi kako Qubiša Mitroviã uklapa" zaviåaj (kao mit i kao stvarnu moguãnost, preko uloge Remesijane/Bele Palanke) i analizira wegovo mesto u odnosima lokalno-regionalno-globalno (što se moÿe razumeti kao refleksija" Robertsonovog pojma glokaliza-

340 344 cija" za objašwewe sociokulturnih moguãnosti uÿe društvene celine u procesima globalizacije) (npr. isto, str. 128). Navedene napomene ne umawuju vrednost naslovqenih studija za razumevawe aktuelnih sociokulturnih procesa na Balkanu. Naprotiv, reå je o prvom vrednom pokušaju jednog nauånika da se operacionalizuju šira, sociološka saznawa na razumevawe tih procesa, uz ukazivawe na moguãe smerove wihovog odvijawa. Boÿo Miloševiã UDC (470)(049.3) KAKO RASPRODATI NACIONALNO BLAGO GARAGE SALE" NA RUSKI NAÅIN (Yriö Yrüeviå Boldœrev (2004) Pohiøenie Evrazii, Moskva: ÇKSMO i Algoritm, 448 str.) Ime Jurija Boldireva u Rusiji je dobro poznato. Bar u onom delu javnosti koji se bavi politikom odnosno interesuje za wu. Boldirev je dva puta bio ålan Parlamenta (ålan prvog demokratski izabranog Parlamenta SSSR, u periodu , i predstavnik Sankt Peterburga u prvom sastavu gorweg doma Parlamenta Rusije Savetu Federacije, u periodu ), ålan najvišeg konsultativno-koordinacionog Saveta pri predsedniku Saveta Rusije a zatim predsedniku Rusije (u periodu ), savetnik Vlade Rusije (1992), glavni drÿavni inspektor Rusije naåelnik Kontrolne uprave administracije predsednika Rusije ( ), jedan od osnivaåa najvišeg kontrolnog organa zemqe Obraåunskog doma Ruske Federacije i zatim zamenik wegovog predsednika ( ). Kao istaknuti politiåki radnik ukquåen je 1999, od strane Ruskog biografskog instituta, meðu pet ruskih politiåara koji su udostojeni zvawa Liånost godine", za borbu protiv korupcije, za rad na stvarawu instituta demokratske drÿave i odbranu interesa Rusije u sferi nacionalne kontrole prirodnih resursa. Navedene politiåke duÿnosti i funkcije pokazuju da je Boldirev tokom niza godina bio svedok i neposredni uåesnik mnogih vaÿnih privrednih i politiåkih dogaðaja u ÿivotu Rusije, dogaðaja koji su pratili ali i neposredno oblikovali ono što se obuhvata opštim pojmom tranzicije, u konkretnom sluåaju tranzicije Rusije. Po prirodi politiåkih procesa mnogi od tih dogaðaja odigravali su se, i ostajali, iza kulisa, i kako i u vreme kada su se odigravali, tako i danas, uglavnom su nepoznati širokoj javnosti. Svoju politiåku aktivnost tokom pobrojanih godina, kojom je stekao s jedne strane razliåite i brojne protivnike i neprijateqe, ali s druge strane i uvaÿavawe jednog dela javnosti i politiåke elite, Boldirev je rešio da izloÿi sudu javnosti pokretawem autorske serije pod nazivom Russkoe åudo sekretœ çkonomiåeskoö otstalosti. Prve dve kwige iz ove serije pojavile su se gotovo istovremeno, u razmaku od svega jednog meseca, i takoreãi odmah postale su pravi bestseleri našavši se na spisku prvih deset koji objavquje nedeqnik Kniÿnoe obozrenie i odrÿavši se na toj listi osam nedeqa tokom leta godine. Naredni redovi posveãeni su drugoj od navedenih dveju kwiga. Pod nazivom Pohiøenie Evrazii (Pqaåkawe Evroazije), ova kwiga bavi se problemima ruskih prirodnih resursa, koji se smatraju najveãim na svetu, i wihove eksploatacije. Navedena problematika izbila je u prvi plan sredinom 1990-ih godina pod specifiånim uslovima i u specifiånom obliku. Specifiånost uslova ogleda se u tome što je tokom velike preraspodele bogatstva i svojine tokom posledwe decenije prošlog veka u Rusiji formiran mali sloj tajkuna, enormnih bogataša, tzv. novih Rusa, dok su istovremeno drÿava i najveãi deo wenih graðana isto tako enormno osiromašili. U takvim uslovima i korišãewe najveãe ekonomske prednosti Rusije ogromnih prirodnih resursa, dovedeno je u pitawe. Ili je, bar, nekome odgovaralo da to tako predstavi. Naime, još krajem osamdesetih i poåetkom devedesetih godina proteklog veka pokazalo se, navodno, da Sovjetski Savez odnosno Rusija nema potrebnih tehnologija i sredstava za otvarawe i eksploataciju novih nalazišta pri-

341 345 rodnih resursa. Kako kaÿe Boldirev (str. 88) to je, naravno, apsurd. Jer, u pitawu je zemqa koja proizvodi najsavremenije atomske podmornice, i koja uz to još od perioda NEP-a dvadesetih godina nije koristila koncesije ili sliåne šeme. Ipak, na razmeðu posledwih decenija HH veka poåele su pripreme za eksploataciju ruskih prirodnih resursa, pre svega nafte, po šemi sporazuma o podeli proizvodwe (soglašenie o razdele produkcii, SRP). Pri tome, kao jedan od argumenata navoðeno je da sliåne šeme koriste i SAD, pa su takve tvrdwe našle mesto i u nekim posebno pripremqenim agitacionim materijalima. Šta na to reãi, osim da argument zaista ima veliku teÿinu" i da je, stoga, korišãewe ove i sliånih šema uistinu dokaz više da se i Rusija uklapa u savremeni svetski sistem i meðunarodne odnose. Meðutim, Boldirev odmah razotkriva ovaj argument kao veliku laÿ zasnovanu na malom preãutkivawu u SAD se pri dobijawu prirodnih resursa koncesije i SRP šeme doista primewuju, ali ih ne koristi drÿava veã privatni vlasnici zemqišta koji nemaju ni sredstava ni tehnologija za samostalno osvajawe zaliha iz korisnih nalazišta koja se nalaze na wihovom zemqištu. A drÿava na federalnom zemqištu, kojeg ima sasvim dovoqno na severozapadu zemqe i na Aqasci, koristi ne koncesije i SRP veã iskquåivo jedinstveni nacionalni licencni reÿim. Naravno da je razotkrivawe ovakve laÿi, odnosno åiwenica da je ona uopšte korišãena u propagandne svrhe radi pridobijawa odreðenih krugova za primenu šeme SRP u Rusiji dovoqan razlog za oprez. Pa ipak, Boldirev odmah naglašava da prevoðewe nekih nalazišta na reÿim SRP samo po sebi nije strašno potrebno je samo da budu ispuweni uslovi da na taj reÿim bude prevedeno kao izuzetak jedno ili nekoliko nalazišta (tamo gde je to zaista osnovano) i da pri tome budu stvarno zaštiãeni interesi ruske drÿave i u tome i neki specifiåni interesi koje male i slaborazvijene zemqe nemaju. I upravo oko odbrane ruskih interesa u eksploataciji prirodnih bogatstava na osnovu šeme SRP odvija se siÿe ove kwige koja se åita kao najuzbudqiviji trileri najpoznatijih savremenih autora. Kako je sve poåelo? Godine 1993, posle prevrata koji je izvršio 21. septembra 4. oktobra, Boris Jeqcin je izdao niz ukaza radi kojih je, kako smatra Boldirev (str. 97), i izveden udar. Jedan od tih ukaza (o davawu olakšica sportskim organizacijama) rezultirao je tokom perioda nezakonitim oduzimawem iz drÿavnog federalnog buxeta oko deset milijardi dolara, koje, naravno, ni u kakav sport nisu ušle veã su završile u privatnim xepovima. (Ovaj ukaz i wegove rezultate razmatrao je Boldirev u prethodnoj kwizi). Ali, ma koliko šteta od ovog ukaza bila ogromna, ipak je drugi ukaz od 24. decembra godine po nazivom Pitawe sporazuma o podeli proizvodwe pri korišãewu rudnih blaga", koji je uvodio reÿim SRP i faktiåki dao saglasnost na sporazume kao što su sahalinski, bio još opasniji i mogao je da nanese još veãu štetu jer se ticao sudbine ne desetina, pa åak ne niti stotina milijardi veã biliona dolara. Åiwenica je, ipak, da taj ukaz nije bio praãen masovnim zakquåivawem odgovarajuãih sporazuma u dogledno vreme jedini zakquåeni bili su sporazumi Sahalin 1 i Sahalin 2. 1 Ovakav rezultat ukaza Boldirev tumaåi specifiånostima eksploatacije rudnih blaga (dugotrajan proces koji zahteva mnogo ulagawa i shodno tome mnogo troškova i koji postaje profitabilan tek posle znatnog vremena) i nestabilnom pravnom osnovom (ukaz) koja je spreåavala strane investitore da ulaÿu u odgovarajuãa nalazišta. Zbog toga je poåelo intenzivno lobirawe za donošewe zakona koji je bio toliko potreban, pre svega, transnacionalnim korporacijama (i šire Zapadu). Odgovarajuãi zakon (Zakon o sporazumima o podeli proizvodwe) usvojila je drÿavna Duma 14. juna godine i uputila ga gorwem domu Parlamenta (Savetu Federacije) na konaåno usvajawe. I tada poåiwe drama oko usvajawa ovog izuzetno vaÿnog zakona, drama koja åini osnovu razmatrane kwige. Ali, pogledajmo najpre u åemu je suština šeme SRP koja je bila pripremqena za eksploataciju rudnih bogatstava Rusije. Kada je Drÿavna Duma usvojila zakon pod gorwim nazivom, åak ni veãina ålanova Parlamenta nije znala o åemu je tu reå, odnosno šta se krije pod tim nazivom. A suština šeme je u sledeãem. SRP je šema bliska koncesiji on predviða da drÿava 1 Sporazum Sahalin 2 potpisan je 22. juna 1994, a Sahalin juna Drugi od navedenih sporazuma, kao što ãe se videti, potpisan je u vreme kada se zakon o SRP nalazio izmeðu Dume, koja ga je usvojila, i Saveta Federacije, koji je ozbiqno pristupio wegovom analitiåkom razmatrawu.

342 346 kada nema sredstava i tehnologije za istraÿivawe i eksploataciju svojih mineralnih resursa ili ima druge prioritetne pravce trošewa sredstava (koji daju veãi profit ili rešavaju neke ÿivotno vaÿne zadatke), ili iz nekih razloga ne ÿele da rizikuju svoja sredstva, daje svojim ili stranim kompanijama odreðene delove teritorije za istraÿivawe i eventualnu eksploataciju uz posebne uslove. Ako istraÿivawe ne donese rezultate, utrošile su sredstva samo privatne kompanije, koje su u taj rizik ušle svesno. A u sluåaju uspeha, delom dobijenih sirovina ( kompenzacioni" deo) pokrivaju se svi troškovi investitora, a deo sirovina koji preostane ( profitni" deo) deli se u ranije dogovorenoj proporciji (u naturi ili novåano izraÿeno) izmeðu drÿave, kao vlasnika prirodnih resursa, i investitora korisnika sirovine. Osim toga, u sporazumima se obiåno dogovaraju fiksirana poreska i druga davawa investitora drÿavi. Da bi se objektivno procenili suština i dometi SRP šeme, Boldirev predlaÿe (i koristi) nekoliko kriterijuma (str ): (1) da li zakon garantuje poruxbine domaãim proizvoðaåima roba i usluga (pre svega, ruskoj mašinogradwi); (2) da li zakon garantuje drÿavi povoqne uslove podele profitnog dela sirovina i maksimalni priliv sredstava u buxet; (3) da li je obezbeðena kontrola osnovanosti rashoda korisnika nalazišta, a koji se pokrivaju kompenzacionim delom sirovina; (4) da li je obezbeðena primena ekoloških normi, posebno ruskog ekološkog zakonodavstva, i (5) da li je obezbeðena moguãnost drÿavi (Rusiji) da reguliše iznošewe svojih strateških sirovina, pre svega nafte, na strana trÿišta. Ali, prava priåa zapoåela je još pre nego što je uopšte došlo do prilike da se predloÿe i afirmišu navedeni kriterijumi. Zapravo, zapoåela je od momenta usvajawa zakona o SRP od strane Dume, koja ga je uputila Savetu Federacije. Iako su taj predlog zakona pripremale Boldirevqeve kolege iz politiåkog bloka Äbloko, 2 koji su se åak potrudili da mu uoåi sednice Saveta Federacije upute molbu da podrÿi zakon, Boldirev je, sticajem nekih okolnosti, odluåio da se temeqnije pozabavi tekstom zakona. Kao rezultat tog analitiåkog rada na tekstu zakona, Boldirev je postepeno formirao mišqewe koje se najkraãe moÿe saÿeti u zakquåak da zakon u obliku u kojem ga je usvojila Duma nikako ne treba usvajati. Argumente za takav stav on je potom sistematizovao i, shodno analizi navedenih kriterijuma, izloÿio u razmatranoj kwizi. Ta analiza, odnosno argumenti za Boldirevqev stav prema zakonu ukratko se sastoje u sledeãem. Zakon nije obezbeðivao nikakve garancije poruxbina niti åak minimalnu zaštitu domaãim proizvoðaåima, veã je umesto toga åak davao prednosti stranim proizvoðaåima: oruðe i usluge inostrane proizvodwe ne podleÿu nikakvim porezima i carinama. Iako je zakon predviðao konkurse za davawe nalazišta na eksploataciju pod uslovima SRP, on je istovremeno predvideo i åitav niz izuzetaka (zakquåivawe sporazuma bez konkursa, polazeãi od zahteva drÿavne bezbednosti (!), zatim ako bi se konkurs proglasio neodrÿanim u vezi s uåešãem samo jednog investitora umesto ponovnog sprovoðewa konkursa, zatim ako su pregovore o prevoðewu nekog nalazišta na reÿim SRP organi izvršne vlasti zapoåeli do stupawa na snagu zakona, i najzad ako drugi drÿavni interesi Rusije, odnosno interesi subjekata Ruske Federacije zahtevaju sklapawe ovakvih sporazuma s odreðenim investitorom). 3 Zakon, daqe, nije predviðao nikakva ograniåewa u pogledu pravaca trošewa sredstava koja se kompenzuju domaãim (ruskim) sirovinama, ostavqajuãi sva odgovarajuãa pitawa na voqu Vladi i (stranim) investitorima, åime je davana moguãnost sklapawa sporazuma iz kojih uopšte neãe uslediti postojawe profitnog dela sirovine veã ãe sva sirovina (tj. kompenzacioni deo) iãi na daqi razvoj ekonomija veã i bez toga veoma razvijenih zemaqa (str. 101). Sledeãa nepovoqna stvar je što u zakonu stoji da je rusko ekološko zakonodavstvo neobavezno za korisnika nalazišta, a umesto toga uz odobrewe odgovarajuãeg drÿavnog organa mogli su se ugovarati standardi opšteprihvaãeni u svetskoj praksi, tj. u praksi odgovarajuãe drÿave, što je formulacija koja praktiåno ni na 2 Jabloko je politiåki pokret stvoren na osnovu predizbornog objediwavawa: Blok: Ävlinskiö Boldœrev Lukin". Ime pokreta nastalo je od poåetnih slova prezimena triju osnivaåa. Pored toga što je bio jedan od osnivaåa pokreta, Boldirev je bio i wegov potpredsednik. 3 Sumirajuãi sve ove izuzetke, Boldirev istiåe da bi prikladniji naziv zakona bio Zakon o pravu izvršne vlasti da apsolutno proizvoqno i bez kontrole odluåuje o sudbini drÿavne svojine, koja je vredna stotine godišwih federalnih buxeta zemqe (str. 101).

343 347 šta ne obavezuje pošto su sporazumi mogli biti sklopqeni i s recimo jednodnevnim of-šor kompanijama s egzotiånih ostrva, koje nikakvim ekološkim standardima ne podleÿu. I najzad, prema zakonu Rusija nije imala prava ni na koji naåin da reguliše, odnosno ograniåava iznošewe od strane korisnika nalazišta wegovog dela profitnih, kao ni celih kompenzacionih sirovina. Na taj naåin, ni u jednom od kquånih strateških pitawa interesi Rusije u pomenutom zakonu nisu bili zaštiãeni. Nakon toga usledila je prava borba oko usvajawa ovog zakona, borba u kojoj su sa strane wegovih zastupnika, u poznatom maniru, korišãena razna sredstva zakulisni pregovori, vrbovawa, pretwe, obmawivawe javnosti, angaÿovawe eksperata (i eksperata") koji su dobijali zadatak da svojim autoritetom i analizama" obezbede usvajawe zakona, itd. Ovu krajwe zanimqivu borbu Boldirev opisuje veoma detaqno i otvoreno, argumentujuãi je veãim brojem izvornih dokumenata, od kojih je jedan deo dat u samom tekstu kwige a drugi u Prilozima. Kao rezultat ove borbe najpre je Komitet Saveta Federacije za buxet, razmatrajuãi tekst zakona 3. jula 1995, formulisao ceo niz ozbiqnih primedaba i gotovo jednoglasno predloÿio Savetu Federacije da odbaci zakon. Na taj naåin, oåigledno je bilo da se pojavila ozbiqna opozicija zakonu i odgovorni u Savetu Federacije su propustili da ga ukquåe u predstojeãu sednicu Saveta. U meðuvremenu Boldirev je pokušao da stvari razjasni u okviru svog pokreta Jabloko. Borba na ovom, drugom koloseku (ili frontu) najpre je rezultirala time što je Biro Centralnog saveta Jabloko 12. juna proglasio poziciju Boldireva pogrešnom, praktiåno prenebregavajuãi argumente, da bi potom Kongres pokreta Jabloko usvojio rezoluciju o prekidu diskusije o zakonu s preporukom ålanovima Pokreta da u predizbornoj kampawi ne dopuštaju izjave koje protivreåe poziciji Pokreta u odnosu na zakon. U takvoj situaciji Boldirev je posledweg dana Kongresa, 3. septembra 1995, objavio da napušta Pokret. Time je drugi front borbe oko zakona o SRP bio zatvoren i ona je u potpunosti prebaåena na Savet Federacije. U nemoguãnosti da obezbede potreban broj glasova za zakon, åak i uz korišãewe ucena i drugih sliånih metoda (veliki deo ålanova Saveta Federacije na ovaj ili onaj naåin zavisio je od izvršne vlasti na åijem åelu je bio V. Åernomirdin, predsednik Vlade), zastupnici zakona su prvo odlagali glasawe ako bi se pri glasawu ispostavilo da nema dovoqno glasova za" zakon bi se smatrao odbaåenim, zatim se pokušalo s promenom naåina glasawa specijalno za ovaj zakon, ali svi ti pokušaji nisu dali rezultat, tako da je u normalnoj proceduri glasawa 3. oktobra Savet Federacije odbacio predloÿeni zakon. Bila je to, kako istiåe Boldirev (str. 130, 136) prva pobeda, za koju je trebalo boriti se tri meseca, ali i ta pobeda bila je tek pola obavqenog posla. Sledio je, naime, rad komisije za usaglašavawe dva doma Parlamenta, ukoliko se Savet Federacije uopšte izbori za tu komisiju. I zaista, u Dumi su odmah usledili pokušaji da se ponovi presedan sa izglasavawem Zakona o Centralnoj banci, 4 kada je Duma praktiåno prenebregla veto Saveta Federacije. Tri pokušaja da se to uåini, meðutim, ovog puta nisu uspela, bez obzira što predstavnicima Saveta Federacije kategoriåno nije dozvoqavano iznošewe stavova i argumenata. Duma je, najzad, 24. oktobra prihvatila predlog Saveta Federacije o formirawu Komisije za usaglašavawe, ali treba istaãi da je i posle toga bilo još dva pokušaja da se ponovi varijanta glasawa iz Zakona o Centralnoj banci. Iako rad Komisije za usaglašavawe, koju su åinili predstavnici oba doma Parlamenta, nije mogao da rezultira maksimumom, odnosno prihvatawem svih primedaba i predloga Saveta Federacije, ipak je wihov najveãi i najvaÿniji deo usvojen. A zatim je Duma 6. decembra usvojila korigovani tekst zakona, da bi ga 19. decembra usvojio i Savet Federacije. U najvaÿnije izmene zakona spadaju: spreåavawe izvršne vlasti da pri zakquåivawu s inostranim investitorima odstupa od ruskih zakona, utvrðivawe posebnim zakonom spiska nalazišta na koja se moÿe primewivati reÿim SRP, ograniåavawe beskonkursnog davawa nalazišta na eksploataciju pod uslovima SRP, moguãnost korigovawa uslova sporazuma po zahtevu jedne od strana u sluåaju nepredviðenih suštinskih promena okolnosti u skladu s priznatom svetskom praksom i Graðanskim kodeksom Ruske Federacije, drÿavna kontrola uslova sporazuma (a ne kontrola same izvršne vlasti, kako je bilo u polaznom tekstu), uvoðewe zahteva zaštite za rusku opremu, itd. Radi objektivnosti, Boldirev je u Prilogu (str. 4 O tome je Boldirev detaqno pisao u prethodnoj kwizi serije Rusko åudo.

344 ) naveo paralelno tekstove obe varijante zakona prvobitnu, koju je Savet Federacije odbacio, i drugu, koja je nakon pola godine konaåno usvojena. I tako, polugodišwa borba završena je uspehom, iako ne i potpunim neke od suštinskih nedostataka prve verzije zakona u postojeãim uslovima nije bilo moguãe izmeniti. Prva od wih je pravo Vlade da bez konkursa ( ako interesi odbrane i bezbednosti drÿave zahtevaju sklapawe sporazuma s konkretnim investitorom") odreðena nalazišta prevede na reÿim SRP. Doduše, izmenom zakona predviðeno je da je to moguãe samo ako je odgovarajuãa situacija predviðena zakonom koji utvrðuje spiskove nalazišta za koja se moÿe odrediti reÿim SRP. Isto tako, zadrÿano je i pravo Vlade da ne sprovodi konkurs u sluåajevima kada su pregovori sa investitorima o pripremi projekata sporazuma zapoåeti pre stupawa na snagu Zakona o SRP. Sledeãa stvar koja nije bila izmewena predstavqa pravi apsurd saåuvana je moguãnost prevoðewa na reÿim SRP onih nalazišta koja se veã eksploatišu po drugim uslovima, åime je u Rusiji ozakowena varijanta sporazuma o podeli proizvodwe koja ne postoji nigde u civilizovanom svetu. Najzad, u usvojenom Zakonu ostao je još jedan od kquånih nedostataka koji se odnosi na strogo regulisawe rashoda eksploatatora nalazišta kompenziranih ruskim resursima svi najvaÿniji detaqi ovog posledweg pitawa ostali su u nadleÿnosti Vlade, åime se omoguãuje, kako to istiåe Boldirev (str. 169), korumpirawe Vlade pri pripremi odgovarajuãih odredaba o rashodima i isto tako vaÿno lagodan, troškovni ekonomski pristup izmeðu ostalog prilikom kupovine maksimalno skupe inostrane opreme. Navedeni nedostaci, koji nisu bili ukloweni tokom borbe oko Zakona o SRP, ipak su u usvojenoj verziji donekle relativizovani. Tako je moguãnost prevoðewa na reÿim SRP bez konkursa ograniåena zahtevom da je to predviðeno posebnim zakonom, åime je ipak ostavqena moguãnost društvu i wegovom parlamentu da još u etapi donošewa odluke o odobravawu prevoðewa nalazišta na reÿim SRP sprovode nuÿne ekspertize radi ocene svrsishodnosti takvih aktivnosti i postavqaju sve nuÿne zahteve buduãem sporazumu. U svakom sluåaju, usvajawe ovako izmewenog zakona oznaåilo je poåetak nove etape u borbi za oåuvawe kontrole nad nacionalnim bogatstvima Rusije. Prema Zakonu, a shodno odredbama koje ne dozvoqavaju Vladi da na reÿim SRP prebaci sve šta hoãe, Vlada je bila duÿna da pripremi zakon sa spiskom nalazišta na koja se taj reÿim moÿe primeniti. Prvobitni rok za pripremu tog zakona (31. mart 1996) Vlada je prekoraåila, oåigledno pokušavajuãi da naðe naåina da tu obavezu izbegne. Kada se, meðutim, pokazalo da ni raspored snaga u novoj Dumi neãe dopustiti tako nešto, Vlada je bila prinuðena da podnese Dumi projekt Zakona O spisku rudnih blaga i nalazišta na koje se moÿe primeniti pravo korišãewa pod uslovima podele proizvodwe". I kao što se moglo predvideti, a nasuprot uveravawima zastupnika i lobija prvobitne varijante zakona o SRP da ãe na ovaj reÿim biti preveden mawi broj (ne više od 10 15) nalazišta, u predlogu zakona odreðen je spisak od wih 250! Pri tome, bilo je vrlo karakteristiåno da taj spisak praktiåno nije sadrÿao ništa osim golih naziva nalazišta, koji veãini deputata nisu govorili takoreãi ništa. Predlog Zakona bio je, naravno, praãen pritiscima u starom stilu Zakon treba hitno usvojiti jer investitori gube strpqewe, zemqa svakodnevno trpi štetu, itd. Ovog puta centar borbe protiv rasprodaje nacionalnog blaga Rusije nalazio se u Dumi, åiji saziv nije ÿeleo da sluÿi interesima Vlade i lobija transnacionalnih korporacija i da popusti pod wihovim pritiscima i ucenama. Duma je 18. jula 1996, umesto prihvatawa predloÿenog Zakona, veãinom glasova odluåila da ga uputi na ekspertizu u Obraåunski dom Rusije, koji po zakonu vrši ne samo kontrolne veã i ekspertske funkcije. Iako je Vlada odbila da Obraåunskom domu dostavi sve neophodne i traÿene materijale i informacije, ekspertiza je ipak saåiwena 5 i upuãena Dumi. A ekspertiza je pokazala ceo niz direktnih narušavawa zakona od strane Vlade Rusije, takvih kao što je ukquåivawe u spisak nekih nalazišta bez postizawa saglasnosti s organima vlasti subje- 5 Odbijawe ili nemoguãnost da se dostavi makar i jedan traÿeni dokument bio je dovoqan da se donese negativan zakquåak o predloÿenom zakonu. Boldirev naglašava (str. 180) da je Obraåunski dom smatrao nuÿnim da deputatima da informaciju na osnovu raspoloÿive dokumentacije. Saåiwavawem izveštaja. Obraåunski dom je, naravno, uåinio uslugu ne samo deputatima veã i svim sadašwim i buduãim zainteresovanim da saznaju šta se u Rusiji dešavalo tokom posledwe decenije HH veka.

345 349 kata Ruske Federacije (i to kod åak 133 od 250 nalazišta), zatim pokazalo se nemoguãim da se utvrde realni obimi izvora sirovina u nalazištima koja se predviðaju za prevoðewe na reÿim SRP (Drÿavna komisija za rezerve utvrdila je rezerve samo za 42 od 250 nalazišta), ali su kao neoficijelnu ocenu eksperti dali da je predlogom obuhvaãeno åak oko 40% svih utvrðenih rezervi nafte u Rusiji (!), i najzad, ispostavilo se da za veãinu nalazišta sa spiska nema nikakvih dokaza da je wihova eksploatacija u postojeãem (licencnom) reÿimu nerentabilna. Veã i na osnovu navedenog, a to je potvrðeno detaqnijim analizama za odreðena nalazišta, Obraåunski dom je izveo osnovni zakquåak: nema ni najmawe osnova da se daju tako skupi pokloni vlasnicima odgovarajuãih naftnih kompanija. U kwizi je dat podroban osvrt za sva tri nalazišta za koja je Obraåunski dom izvršio detaqnu analizu Krasnolewinsko, Samotlorsko i Priobsko nalazište (str ). Ceo navedeni rad u Obraåunskom domu bio je javan i oåigledno je da je Vladi bilo jasno kakvi ãe biti rezultati ekspertize, pa je i pre wenog završetka i upuãivawa izveštaja Dumi odluåila da svoj predloÿeni zakon opozove! Umesto wega Vlada je uskoro saåinila novi predlog odgovarajuãeg zakona, s novim, gotovo dvostruko umawenim spiskom nalazišta za koja se predviða prevoðewe na reÿim SRP umesto 250 sada je on obuhvatao 127 objekata. Meðutim, specijalisti u Obraåunskom domu odmah su primetili da je broj objekata samo na papiru smawen, da su oni u stvari prosto grupisani pod zajedniåkim imenima, tako da je zapravo broj objekata poveãan: realno je sa spiska iskquåeno 30 a ukquåeno novih 37 objekata, tako da je novi spisak sadrÿao åak 257 objekata! Uz još neke mawkavosti predloÿenog novog zakona, to je dovelo do toga da Duma ne prihvati ovaj zakon, åime se stvar prirodno morala vratiti na predlog koji je krajem dala Komisija za usaglašavawe da se Dumi podnosu odvojeni predlozi zakona za svako nalazište ili bar za mawe grupe nalazišta. Iako je borba protiv rasprodaje ruskog nacionalnog blaga na taj naåin suštinski bila završena, i to rezultatima koji ne mogu i ne smeju da budu zanemareni, time se još nije došlo do samog kraja. Zastupnici druge opcije nastavili su da rade za svoju stvar korišãewem drugih sredstava masovnih medija, ucewivawem i smewivawem odreðenih kquånih qudi koji su im se suprotstavqali (u obliku wihovog unapreðivawa i prebacivawa na druge poslove) i sliånim kadrovskim manipulacijama. Svime tim bilo je trošeno" vreme i snaga protivnika da bi najzad krajem Duma usvojila izmene zakona o SRP koje su poveãale moguãnosti Vlade da bez konkursa prevodi nalazišta na uslove SRP bez narednog saglašavawa Parlamenta. Ove izmene zakona donele su još neke ustupke Vladi i lobiju transnacionalnih korporacija: u spisak je zakonodavac morao da ukquåi ona nalazišta za koja postoje obaveze Ruske Federacije o sprovoðewu pregovora o uslovima sporazuma o podeli proizvodwe", ili veã postoje rezultati konkursa ili aukcija o davawu prava korišãewa prema uslovima o podeli proizvodwe (što u suštini oznaåava obavezu zakonodavca da se saglasi s aktivnostima Vlade, koje su veã uåiwene i to protivzakonito), precizirana je obaveza (koju je predloÿila Komisija za usaglašavawe) da ne mawe od 70% opreme i usluga za SRP mora da bude proizvedeno na teritoriji Rusije, ali samo uz uslov da se ruska oprema pokaÿe konkurentnom po kvalitetu i rokovima (ovakva formulacija omoguãavala je naruåiocima da sasvim proizvoqno postavqaju zahteve proizvoðaåu po bilo kakvom parametru i da zatim prema tome pretpostave svoje veã postojeãe inostrane partnere). Iako su i Boldirev i drugi iz Saveta Federacije o svemu tome govorili deputatima Dume, izmene zakona su usvojene. Postavqa se jedno znaåajno pitawe koliko je i kakvih nalazišta prirodnih resursa u Rusiji prevedeno na reÿim SRP? Na ovo i sliåna pitawa taåan odgovor se ne moÿe dati. Iako se u Parlamentu još u moglo åuti da je norma postavqena u zakonu (ne više od 30% svih rezervi) veã bila premašena. A Vlada je takoreãi tek tada izborila pravo da praktiåno bez kontrole uvodi nalazišta u taj reÿim. O rezultatima funkcionisawa ovog mehanizma vrlo jasno govore rezultati kontrole realizacije reÿima SRP na Sahalinu, koju je tokom godine sproveo Obraåunski dom. Ove rezultate Boldirev iznosi priliåno detaqno u samom tekstu kwige (str ) da bi izvode i predloge uz odgovarajuãi izveštaj dao u Prilogu. Ipak, i pored ovakvog toka dogaðaja, kada je Vlada uspela da za sebe izbori mnoga prava koja su bila predviðena i u prvobitnoj verziji zakona, pa åak i da bez nuÿnih priprema i provera prevede na reÿim SRP i Koviktinsko nalazište gasa, najveãe u Rusiji (krajem 2000 poåetkom 2001, uz po-

346 350 moã" novog saziva Saveta Federacije), Boldirev ne završava kwigu u pesimistiåkom tonu. O tome govore i sledeãe reåi: I uzimajuãi u obzir navedene primere moÿe se zamisliti šta bi se radilo na Sahalinu da smo dopustili usvajawe Zakona o SRP u poåetnoj redakciji bez prava organa nezavisnih od izvršne vlasti da kontrolišu realizaciju sporazuma" (str. 276). I ako u buduãnosti bude moguãe da se nešto ispravi, to je u ne maloj meri omoguãeno time što je odreðena paÿwa društva veã privuåena (pored ostalog i navedenom kontrolom), i to kako prema onome što se dešava na Sahalinu tako i prema SRP u celini. I na samom kraju, iako se kwiga praktiåno ne bavi teorijskim pitawima, moÿda nije zgoreg citirati jednu ocenu J. Boldireva. Ta ocena data je u autorovom predgovoru seriji kwiga Rusko åudo, u pokušaju da se da odgovor na suprotstavqene stavove pristalica i protivnika ekonomskog liberalizma. Dok prema prvima svi problemi u Rusiji potiåu iz åiwenice da je u toku reforme liberalizma bilo nedovoqno, da je on bio poloviåan i ne sasvim dosledan, dotle su drugi tvrdili da liberalni eksperiment u Rusiji nije uspeo. Boldirev, meðutim, smatra da petnaestogodišwe iskustvo Rusije ne daje osnova za davawe odgovora na postavqeno pitawe, jer jednostavno nikakvog liberalnog eksperimenta u Rusiji nije ni bilo (str. 13). Da li je ovom kwigom, odnosno celom serijom, Boldirev dao dovoqno argumenata za takvu ocenu? Ako odgovor na ovo pitawe i ostane, bar za sada, otvoren, nešto drugo je više nego izvesno. Niko ko ubuduãe bude razmatrao i analizirao dogaðawa u Rusiji u periodu tranzicije ime i kwige Jurija Boldireva neãe moãi i smeti da izostavi. Rajko Bukviã UDC (049.3) 339.9(049.3) 321.7(049.3) O ISTINI DVEJU EPOHA (povodom kwige Borislava Ðuroviãa (2005) Kuda daqe, Novi Sad: Objektiv) Ima dosta autora åije se liånosti i delo razilaze: jedno su kao pisci nauånih i drugih kwiga, kao i rasprava iz svoje profesionalne delatnosti, a nešto sasvim drugo po svom praktiånom drÿawu u privatnom i javnom, pogotovo politiåkom ÿivotu. Kao nauånici, boqe reåeno, kvazinauånici, propovedaju visoke principe slobode, demokratije, qudskih prava, itd., a kao privatne liånosti usmereni su na sticawe po svaku cenu, u sluÿbi svakoj vlasti, pod uslovom da budu dobro plaãeni, ili/i tretirani kao nezamewivi struåwaci i spasiteqi društva i drÿave. Mnogo je takvih i u nas i drugde na širokom prostoru bivšeg realsocijalizma, pa se postavqa pitawe šta je za wih istina ono što su govorili i pisali ranije, ili ovo što zastupaju sada, ili i jedno i drugo. Borislav Ðuroviã je suprotnost tom tipu tranzitornih" intelektualnih udvorica i kameleona, qudi s krajwe rastegqivim merilima istine. Ono što je kao åovek, to je i u svojim teorijskim radovima i javnim nastupima uopšte, dosledno istinoqubiv, skroman i åestit. To se vidi i u ovoj kwizi pod karakteristiånim naslovom Kuda daqe. Jedan ÿivot i dve epohe sabrani su u woj ranija, preteÿno primitivno socijalistiåka, i sadašwa u nastajawu, primitivnokapitalistiåka. Termin postsocijalizam" ništa ne kazuje o prirodi ove druge, hronološkog je, a ne eksplikativnog karaktera, te se moÿe upotrebqavati samo za nuÿdu, u nedostatku razvijenijeg pojma za teorijski obuhvat obrnutog prelaznog perioda. Ðuroviã sagledava obe te epohe bez ikakve glorifikacije ili satanizacije i jedne i druge. On ne skriva svoju vrednosnu usmerenost. Autor ove kwige je leviåar, ali ne i onaj verniåkog kova. Takvo opredeqewe ne smeta mu da bude veoma kritiåan prema praksi koja je sebi pripisivala socijalistiåki predznak, a åesto je bila suprotnost ideji socijalizma kao civilizacijski razvijenog, pravednog i slobodnog društva. No, on istovremeno ne preãutkuje ono što je bilo civilizacijsko dostignuãe preðašweg sistema. Naslov kwige govori o Ðuroviãevom tragalaštvu za izlaskom iz nove, krajwe teške

347 351 i sveobuhvatne krize, koja prelazi u istorijsko nazadovawe u nizu oblasti društvenog ÿivota dominantne veãine istoånoevropskih društava tranzicije". Taj naslov svedoåi o intelektualnoj zabrinutosti i uznemirenosti autora zbog stawa u društvu u kome ÿivimo, i svetu uopšte. Nema veãeg i preåeg pitawa od tog, s tim što bi mu se moglo dodati i pitawe kako", pa bi naslov ovakve kwige mogao glasiti Kuda i kako daqe". Istina, ovo kako" implicitno, a dobrim delom i eksplicitno prisutno je u wenom analitiåkom toku. Svojim sadrÿajem, naåinom obrade predmetne materije i provokativnošãu stavova, ona nameãe potrebu ne samo da se prezentuje okosnica tih stavova nego i da se povodom wih ozbiqno razmišqa, da se oni sagledavaju iz još nekih moguãih uglova, nadograðuju, te tako da im se nastavqa teorijski ÿivot. To i jeste odlika dobrih kwiga. U toj kwizi kao crvena nit provlaåi se nemirewe sa svetom u znaku surove socijalne nepravde i nasiqa, ideja otpora takvom svetu, uz svest da je, kako, autor kaÿe kao i uvek åovek razapet izmeðu ÿeqa i moguãnosti, svoje nemoãi i svemoãi silnika, izmeðu 'biti' i 'imati', izmeðu morala i efikasnosti, izmeðu 'sila boga ne moli' i neuništive teÿwe za boqim i humanijim svetom" (str. 49). Takva teorijska, a pre svega moralna pozicija ne moÿe biti nešto prolazno, niti vezano samo za odreðenu vrednosnu orijentaciju. Ona je svojstvena nauånom mišqewu kao takvom, ako se sledi imperativ da misao o qudskom svetu mora biti istinoqubiva, što znaåi da mora imati moralnu podlogu, bez koje se pretvara u uåeni cinizam. U radu Kriza 'realnog socijalizma' i nemoguãnost wegove reforme", objavqenom godine, autor sasvim ispravno konstatuje da nije reå o prolaznoj krizi tog modela, pogotovo ne o krizi razvoja", nego o sveobuhvatnoj krizi sistema, društva i drÿave. U osnovi stoji i wegov uvid da kriza nije rezultat sticaja nepovoqih ekonomskih, meðunarodnih i drugih okolnosti" nego je nastala usled bitnih strukturnih karakteristika i protivreånosti inherentnih biãu 'realnog socijalizma', posledica tog i takvog sistema". To je napisano dok je taj sistem još trajao, mada je bio pri kraju. U svakom sluåaju, nije napisano s pozicije naknadne pameti. No, uticaj globalnog protivnika na raspad i razarawe Sovjetskog Saveza i celokupnog istoånog bloka", ne sme se zapostaviti, posebno kada je reå o ekonomskom iscrpqivawu stoÿerne drÿave tog bloka nametnutom trkom u naoruÿawu i sistematskom propagandnom diskreditacijom. U drugim svojim radovima Ðuroviã tome posveãuje odgovarajuãu paÿwu. Naravno, uticaj onih unutarsistemskih uzroka sloma modela realsocijalizma u Evropi, od primarnog je znaåaja. Ipak, u celini teorijske misli koja se time bavila i bavi izostali su potpuniji odgovori na pitawa: kako se mogao srušiti za svega nekoliko godina sistem koji je raspolagao tako moãnom silom i to u vremenu kada nije postojala masovna nemaština, niti straviåna represija, kako to da nije bilo masovnih otpora ne samo wegovom raspadu nego ni raspadu Sovjetskog Saveza kao drÿave, iako su se wegovi graðani ogromnom veãinom izjasnili za wegov opstanak na referendumu koji je povodom toga organizovan, šta je bila istorijska naddeterminanta" koja je dovela do toga da se duboka sistemska kriza pretvori u neviðenu privrednu, opštedruštvenu, pa i drÿavnu katastrofu i ulazak u najnakazniji oblik kapitalizma na najveãem delu tog ogromnog prostora? Moÿda bi se ta naddeterminanta" mogla naãi u prirodi samog vrha vlasti, u karakternim svojstvima vodeãih qudi prve zemqe socijalizma", u wihovoj nedoraslosti istorijskim izazovima, uzajamnim odnosima i neutaÿivoj borbi za vlast, naåinu donošewa sudbonosnih odluka, zaokretu ka Zapadu u odluåujuãim trenucima, kao i u politiåkom diletantizmu, kada je reå o obeãanom partnerstvu" s wime. Delovi kwige koji se odnose na tranziciju", postsocijalizam" i postkomunizam" analitiåki su objektivni, britki, i pre svega aktuelni. Autor piše o refeudalizaciji društvenih odnosa, postojawu drÿave tipa Levijatana, lošoj i nepodnošqivoj stvarnosti, tehnološkom zaostajawu, i sliånim pojavama koje su bile svojstvene sistemu realsocijalizma, ali pokazuje i da se civilizacijski pad ubrzano nastavqa u procesu tranzicije". Naglašava da je stvoreno duboko nepravedno drušvo, uspostavqen istorijski niÿerazredni kapitalizam, te da su zemqe na prostoru bivšeg realsocijalizma, s retkim izuzecima, postale nove kolonije ili polukolonije, što je nuÿno proizvelo nepremostiv i sve dubqi jaz izmeðu astronomskog bogatstva i veoma rasprostrawene bede. Nedavna Putinova izjava da je nestanak Sovjetskog Saveza bio najveãa geopolitiåka katastrofa u novijoj istoriji ne bi se sme-

348 352 la tumaåiti samo, niti prvenstveno, u kquåu nostalgije za imperijom. Sadašwi odnosi u svetu, arogancija moãi pobednika u hladnom ratu", serija vojnih intervencija, pre svega agresija na našu zemqu i na Irak, gubitak ravnoteÿe sile u globalnim razmerama, politika izvoza revolucija" (istina, to je åinio i nekadašwi socijalistiåki blok"), sve su to dokazi koji govore o tome da propast Sovjetskog Saveza ima izuzetno znaåajne posledice po celokupni današwi svet. Taj svet nakon te propasti nije postao boqi, pravedniji i mirniji, iako je u pogledu politiåkih sloboda postignut odreðen, ali veoma nestabilan napredak, jer trajnih i stvarnih sloboda nema bez hleba i posla, kao wihovih minimalnih pretpostavki. To saznawe sadrÿano je i u duhu analize ove problematike u Ðuroviãevoj kwizi. Wen autor diferencirano prilazi procesu i rezultatima tranzicije u istoånoevropskim zemqama. Pored opšte slike tog procesa on daje i one posebne. Piše da se moÿe s velikom verovatnoãom pretpostaviti da ãe tempo i karakter promena biti drugaåiji u Åeškoj, Poqskoj, Maðarskoj, Sloveniji, pribaltiåkim zemqama, u odnosu na balkanske ili zemqe Zajednice nezavisnih drÿava". Ta se prognoza ostvaruje, s tim da i neke od tih, sada relativno uspešne zemqe tranzicije" mogu doÿiveti ozbiqnu ekonomsku, i širu socijalnu krizu u uslovima kada su potåiwene globalizaciji neoliberalnog kapitalizma. Borislav Ðuroviã istiåe da je izvesno samo da je komunizam doÿiveo krah i da nema šansi za wegov povratak. Sve ostalo je neizvesno i nepredvidqivo" (str. 93). Ako se pod komunizmom" podrazumeva bivši sistem realsocijalizma u kome je komunistiåka partija bila jedina vladajuãa, zapravo, monopolski vladajuãa partija decenijama, partija iz åijeg su vrha poticale sve odluke koje su odreðivale karakter sistema onda bi se, eventualno, mogao prihvatiti takav zakquåak. Rekoh, eventualno, jer se takav sistem pod drugim nazivom i u drugaåijim oblicima moÿe vratiti na istorijskopolitiåku scenu. Socijalno stawe, politiåka tradicija, preovlaðujuãa proautoritarna psihologija, latentna ili manifestna, u mnogim faktiåki kolonijalizovanim zemqama tranzicije" u Evropi, ali i drugde, kao i globalna politika nasiqa u ime demokratije i slobode, to omoguãuju. To se moÿe desiti i u ambijentu atomizovanog, divqeg" i fasadnog politiåkog pluralizma. S druge strane, komunizam u smislu besklasnog društva, što i jeste srÿ teorijskog pojma komunizma, nije nepovratna prošlost. Kretawe ka takvom društvu biãe dugoroåni ciq, teÿwa i utopija sve dok je svet u znaku tlaåewa, dubokih socijalnih nepravdi i obespravqenosti veãine qudi. Ne zaboravimo da je jedan od korena tako shvaãenog komunistiåkog društva i u hrišãanstvu, a moÿe se naãi i u drugim velikim religijama. Veoma su ubedqive autorove analize interesne podloge, subjekata i katastrofalnih posledica strategije šok-terapije", beskrupulozne privatizacije, galopa u trÿište", kako on kaÿe, uloge stranih savetnika" i domaãih izabranika u wenom sprovoðewu, nelegalnosti i nelegitimnosti tranzicije" åija je suština u otimaåini i drugim oblicima grabeÿi društvenog bogatstva. Posebno su snaÿni analitiåki uvidi u taj proces u Rusiji. Ðuroviã nije åovek linearnog mišqewa. On iznosi tezu, vrednu paÿwe, koja se retko zastupa u teoriji, kada kaÿe da svaka restauracija sama po sebi ne znaåi regres, niti svaka inovacija znaåi progres" (str. 108). To potkrepquje time što naglašava da sve zavisi od sadrÿaja promena i wihovih uåinaka". Taj stav je znaåajan u teorijsko-metodološkom smislu, jer ne polazi od nasleðene kategorijalne aparature u kojoj pojmovi kojima se operiše u analizi društvenih promena imaju stvrdnuto, za svagda odreðeno znaåewe. Ðuroviã istiåe naåelne prednosti privatne svojine nad drÿavnom, odnosno društvenom" u pogledu ekonomske efikasnosti, no napomiwe da je privatno vlasništvo nuÿan, ali ne i dovoqan uslov za ekonomski razvoj i prosperitet" (str. 117), navodeãi primer latinskoameriåkih zemaqa u kojima privatna svojina dominira, ali nije dovela do tog prosperiteta. Sliåno se moÿe reãi i za veãinu istoånoevropskih zemaqa tranzicije" (ovde se tom sintagmom oznaåavaju, u skladu s ranijom terminologijom, sve zemqe koje su pripadale modelu realsocijalizma). Samo u odreðenom istorijskom, socijalnom, institucionalnom i kulturnom kontekstu privatna svojina daje ekonomsku efikasnost, sa stanovišta razvoja društva kao celine. Sem toga, ne bi se smelo sve privatizovati. I kada je društveno efikasna, privatna svojina nije nikakva univerzalna åarobna formula" sveopšteg progresa. Ona moÿe biti efikasna sa stanovišta interesa kapitala, a

349 353 da društvo bude duboko nepravedno. Najåešãe tako i jeste. Kada je reå o tranziciji" Borislav Ðuroviã postavqa dva pitawa. Prvo je kako da wena cena, zapravo, cena ulaska u kapitalizam ponovqene prvobitne akumulacije bogatstva bude što podnošqivija za veãinu stanovništva? Drugo, vezano s prvim, jeste kako kroz još nesreðene svojinske odnose stvoriti pretpostavke za ekonomsku konsolidaciju i dinamiåan razvoj? Na ta pitawa do sada nije naðen praktiåni odgovor. Mišqewa sam da na osnovi sistema kakav je uspostavqen nije ni moguãe da se naðe. Sliåno misli i autor ove kwige kada kaÿe da tonemo sve dubqe u strukturalnu krizu" (str. 129). Sadašwe stawe Drÿavne zajednice Srbija i Crna Gora, åiwenica da ãe se uskoro sprovesti referendum koji ãe odluåiti da li ãe mawa ålanica ostati u toj zajednici ili postati samostalna drÿava, potvrðuje ono što su Ðuroviã i mnogi drugi pisali i govorili povodom krajwe loših temeqa na kojima je ta zajednica uspostavqena. On istiåe da je to iznuðen, loš kompromis, nedovršen, delom protivreåan, koji rešavajuãi privremeno neke aktuelne politiåke tenzije, dugoroåno otvara mnoga pitawa, izazivajuãi ozbiqne sumwe i dileme, ne dajuãi åak ni osnove za wihovo rešavawe" (str. 132). Usudiãu sa da prognoziram da ma kakav bio ishod referenduma u Crnoj Gori, mnoga suštinska pitawa wene konstitucije kao drÿave, odnosa sa Srbijom, posebno socijalnog stawa (istina, to se odnosi na obe ålanice sadašwe kvazidrÿavne zajednice), zadugo neãe biti rešena nego ãe, u najboqem sluåaju, biti samo ublaÿena oštrina nekih od wih. Socio-strukturna i politiåka raspoluãenost, kao i inklinacija prema liånoj i grupnoj diktaturi, ostaãe, u veãoj ili mawoj meri, i u jednoj i u drugoj ålanici te nakazne zajednice", što vaÿi i za suverenistiåku opciju" u Crnoj Gori. Iz ovog, najznaåajnijeg dela Ðuroviãeve kwige, izdvojiãu jednu lucidnu misao. On kaÿe da je u vremenu u kojem ÿivimo interpretacija stvarnosti postala vaÿnija od same stvarnosti, da fabrikovane predstave sveta zamewuju i zasewuju wegovu stvarnost. To je ono što Bodrijar naziva simulakrumom". Sa simulakrumom", i to bezoånim, suoåavali smo se za vreme agresije na našu zemqu. Suoåavamo se i sada, pre svega u vezi sa stawem na Kosovu i u Metohiji. U poglavqu o demokratiji Ðuroviã podseãa na klasiåno nasleðe teorijske misli o tom politiåkom ureðewu koje je danas postalo i mit, i parola, i potreba celog sveta, ukquåujiãi i zemqe koje su najviše uåinile na ostvarivawu jednog wenog lika, sada dominantnog, onog liberalnog. Autor skreãe paÿwu na tu mešavinu manipulacije demokratijom, wenog pretvarawa u globalnu politiåku robu, potrebe za wome i za wenim osavremewivawem. Iz tog poglavqa takoðe izdvajam one wegove stavove koji su, po mom izboru, najaktuelniji za teorijske rasprave. Najpre, izdvajam stav da se politika i 'biznis' ukrštaju stvarajuãi åudan hibrid" (str. 161). Zaista, sa stanovišta izvornog, antiåkog pojma demokratije, neprirodna je izukrštanost biznisa" i demokratije, te stoga i mešavina partija i biznisa" nije s wome spojiva. Ali je taj spoj odavno nastao, zapravo, pojavom modernih partija u kapitalizmu, s tim što je sada u vremenu krize svih oblika institucionalizovane demokratije i dubinske sprege ekonomskih i politiåkih elita, mnogo jaåi. Teško da se moÿe naãi neka uticajna partija u svetu globalizovanog kapitalizma, a da ne traÿi kao pokroviteqe ili finansijere bogate firme i pojedince, niti takve firme, a da ne traÿe neposrednu ili posrednu podršku najuticajnijih politiåkih partija, prvenstveno wihovih voða. To je, naprosto, deo logike savremene politike i današweg pankapitalizma. U tome je, moÿda, sadrÿana i najveãa opasnost za opstanak i razvoj demokratije, åak i u wenom minimalnom, premda uvek aktuelnom smislu, kao proceduralne demokratije. Drugi stav koji izdvajam iz ovog dela kwige jeste da je Breÿwevqeva doktrina ograniåenog suvereniteta bleda prethodnica 'novog svetskog poretka' " (str. 163). Taj stav ima svoje iskustveno pokriãe. Naša je zemqa svojim iskustvom vojne agresije NATO-a na wu, kao i svojevrsne mirnodopske agresije nakon one prve, gde se samo na drugi naåin nastoji, ne samo ograniåiti nego poništiti wen suverenitet, ubedqiv dokaz verodostojnosti navedenog Ðuroviãevog stava. Svakako, ne i jedini dokaz te vrste. Treãi vaÿan, mada poznat stav, koji treba stalno oÿivqavati, pogotovo u društvima kakvo je naše, jeste stav da demokratija mora biti poredak koji proizlazi iz veãinske saglasnosti graðana. Laÿna je dilema šta u demokratiji treba da preovlaðuje, pokret ili poredak. Potrebni su joj i jedan i drugi, pokret da ne bi postala ustajala, poredak da se ne bi pretvorila u anarhiju i politiåko divqe stawe".

350 354 Studiju Zapadnoevropska iskustva o autonomiji, regionalizaciji i federaciji" odlikuje ozbiqna i detaqna analiza tretmana te problematike u ustavima Španije, Italije, Švajcarske i Nemaåke. Osnovni zakquåak do kojeg je autor došao jeste da je u svim tim ustavima naðena neophodna mera izmeðu objediwujuãih funkcija drÿave u celosti i regionalnih prava i obaveza. Ni u jednoj od tih drÿava te funkcije nisu slabe, niti su suÿena prava i zanemarene obaveze delova prema celini, ali, ni celine prema delovima. Ðuroviã naglašava da su evropski ustavnopravni i politiåki procesi usmereni ka povezivawu i integraciji, a ne ka podelama i razdvajawima" (str, 227). Pronaãi tu pravu meru, ustavno onemoguãiti daqu dezintegraciju ili vlastodrÿaåku integraciju Srbije kao nacionalno, verski i socijalno veoma heterogene drÿave znaåi pronaãi jedan od suštinskih uslova wenog dugoroånog opstanka i uspešnog funkcionisawa. Sve je to posebno vaÿno kad je reå o statusu Vojvodine, jer se, kako upozorava Ðuroviã, pitawe autonomije pretvara ne samo u politiåki nego i u širi društveni problem koji podstiåe atmosferu sukoba i oštre polarizacije, preteãi da zatruje u osnovi dobre meðunacionalne i meðuliåne odnose " (str. 201). Obimnu studiju Multikulturalizam i mawinsko pitawe" odlikuje, kao i prethodnu, detaqna obrada pitawa koje je u svakom pogledu krajwe sloÿeno i osetqivo, izuzetno vaÿno i aktuelno za društvo i drÿavu u kojima ÿivimo. Ðuroviãeva analiza je empirijski veoma podastrta, na nivou dostojnom poštovawa, smirena i fleksibilna. On traga za onim teorijskim i iskustvenim rešewima koja su u znaku demokratiånosti i tolerantnosti, koja zadovoqavaju prava pripadnika mawina, kao pojedinaca i kolektiviteta, ali, istovremeno, onemoguãuju pretvarawe drÿave u visokokonfliktnu kvazizajednicu etniåkih i verskih skupina, koja u sebi nosi rastuãu klicu raspada. Ðuroviã sledi ono što se u teoriji moÿe nazvati umerenom multikulturalnošãu, koja sadrÿi aristotelovsku kategoriju razboritosti, bez koje je svaka politika neuspešna i riziåna, u krajwoj liniji, pogubna. To pokazuje sudbina sve tri Jugoslavije, a ona preti da se ponovi i u sadašwoj Srbiji. U nekoliko radova sadrÿanih u ovoj kwizi razmatra se problematika politiåke levice u nas i u svetu, ponajviše sistemska pozicija, geneza i uloga nekadašweg Saveza komunista Srbije, iz kojeg je izrasla sadašwa Socijalistiåka partija, kojoj autor posveãuje najveãu paÿwu. U radu gde se razmatra Marksovo shvatawe partije proletarijata" (napisanom dok je još postojala jugoslovenska varijanta realsocijalizma), Ðuroviã vrši demistifikaciju odreðenih wegovih stavova, koji su vaÿili za neku vrstu teorijske svetiwe. Reå je pre svega o stavu da komunisti nisu neka posebna partija prema drugim radniåkim partijama", te da je wihov poziv da teorijski predwaåe" u odnosu na ostalu masu proletarijata". On istiåe da takav stav ne moÿe biti temeq reforme ondašweg Saveza komunista, da partija kao takva, da bi delovala, mora biti posebna politiåka organizacija, te da se ne moÿe nekritiåki preuzimati ono što je Marks davno formulisao, te neposredno primewivati u bitno promewenim istorijskim okolnostima. Ta Ðuroviãeva opaska stoji ne samo sa stanovišta politiåkog realizma, nego i zbog potrebe da se ništa ne pretvara u neprikosnovenu istinu, kao i da se u ime nedogmatizma zapada u drukåiji dogmatizam. Ipak, ono što je u navedenoj Marksovoj misli i danas ÿivo jeste naglašavawe teorijske uloge partija koje teÿe temeqnim promenama sveta dubokih, trajnih i sistemskih nepravdi. Nedostatak kritiåke teorijske misli u vladajuãim partijama realsocijalizma bio je nuÿan proizvod wihove monopolske politiåke pozicije, o kojoj Ðuroviã više puta ubedqivo piše, pa je ona vodila wihovom okoštavawu, teškoj birokratizaciji i idejnom osiromašewu. Ali, problem mawka teorijske misli u partijama koje sebe razumeju kao leviåarske i danas je akutan. Zapravo, on je problem svih partija. One su sve više preduzeãa" napravqena radi sticawa politiåkog profita, mašine za osvajawe i zadrÿavawe vlasti kao politiåkog plena, koje nemaju gotovo nikakvog afiniteta za dubqe teorijsko utemeqewe svoje politike. Inaåe, celokupna koncepcija tzv. avangardnosti partije proletarijata" zasnovana je prvenstveno na Lewinovoj misli i politiåkoj praksi i objektivno je vodila, nezavisno od wegovih namera, samoproglašenoj eliti, koja se u statusnom pogledu veoma razlikovala od mase" radniåe klase kao faktiåkog politiåkog objekta, iako je ta klasa zvaniåno vaÿila za glavnog subjekta istorije. Celokupna egzistencija realsocijalizma u znaku je te sistemski uslovqene podele na subjekta i objekta politiåkog procesa. Ona se nastavqa i u sadašwim

351 355 uslovima faktiåkog višepartijskog politiåkog monopola i kartelizacije vlasti. U ovom delu kwige najznaåajnija je autorova argumentovana kritika stawa u Socijalistiåkoj partiji Srbije. Ta je kritika pre svega imanentna i rukovoðena teÿwom da se izaðe iz dugotrajne krize te partije, oslowena na praktiåna znawa koja se odnose na wen unutrašwi ÿivot, ali i na teorijska znawa postojeãeg stawa politiåke levice u prostranijim, evropskim okvirima. Ðuroviã oštro kritikuje kult lidera u Socijalistiåkoj partiji Srbije, otpore wenoj neophodnoj transformaciji u pravcu partije evropskog socijalistiåkog i socijaldemokratskog tipa, koji se pokazao, kako on istiåe, pobedniåkim u odnosu na boqševiåki tip partije. U vezi s ovakvim autorovim stavovima i zakquåcima, empirijski i teorijski zasnovanim, postavqa se više pitawa šireg znaåaja i domašaja. Reå je o stawu levice u sadašwem vremenu i svetu kao celini. Najpre se postavqa pitawe šta je i kakva je levica danas, ko je saåiwava, ima li izgleda za wen epohalni oporavak, i na kojim pretpostavkama je on, eventualno, moguã. Posebno je vaÿno pitawe kakva je levica neophodna u društvima postrealsocijalistiåke tranzicije", pre svega u našem društvu. Ali se ne moÿe izostaviti i pitawe kako je moguãe nadilaÿewe krize levice socijaldemokratskog tipa, koja nije pretrpela epohalni poraz, ali doÿivqava ozbiqno osipawe vlastitih idejnih, ekonomskih i politiåko sistemskih osnova time što je wena glavna tekovina drÿava blagostawa" došla u pitawe globalizacijom neoliberalnog kapitalizma, kao i unutrašwim slabostima same te tekovine. Dakle, od primarnog je znaåaja kriza identiteta ovovremene evropske levice, wenih idejnih i organizacionih osnova, sastava i politiåke strategije. U posledwem poglavqu kwige sadrÿana je izvanredno argumentovana analiza agrarnog pitawa i stawa sela u carskoj Rusiji i Sovjetskom Savezu, kao i u današwoj Rusiji. Nije mi poznato da se neko drugi u nas na takav naåin i na tako visokom struånom nivou bavio tim pitawem kako to åini Borislav Ðuroviã. On je pokazao da je drama zemqišne svojine u srÿi socijalne i istorijske drame, koja se povremeno pretvarala u tragediju neuspelih ustanaka, reformi i revolucija na tom ogromnom evro-azijskom prostranstvu. I povodom wegovih zakquåaka iz analize ovog pitawa nameãu se istorijske paralele, kao i neophodnost da se pitawu privatizacije, u ovom sluåaju zemqe, ne sme priãi sa stanovišta apriorne superiornosti privatne svojine kao takve. Verovatno su najvaÿniji autorovi nalazi da ni sadašwa politika prema svojini na zemqu u Rusiji nije dala vaqane rezultate, da je poqoprivredna proizvodwa åak mawa nego u devedesetim godinama prošlog veka, da je veoma nizak procenat seqaka zainteresovanih da imaju privatnu svojinu nad zemqišnom parcelom, da su glavni korisnici privatizacije zemqe nomenklaturni farmeri", te da je takvo stawe prvenstveno posledica obrnutog boqševizma", to jest, ponovqenog nasiqa odozgo". Drugi zakquåak koji se moÿe izvesti iz ove analize, i vaÿi i za naše sadašwe prilike, jeste da se nastavqa politika prvobitne socijalistiåke akumulacije, samo u drugaåijem sistemskom ruhu, jer se i danas putem disproporcije cena poqoprivrednih i industrijskih proizvoda vrši prelivawe viška vrednosti, ali sada prvenstveno u xepove oligarhije i zelene mafije". Razarawe, inaåe velikih i veã ruiniranih gazdinstava nije donelo boqitak u poqoprivredi i poloÿaju seqaštva Rusije. Opet se nameãe paralela sa stawem poqoprivrede i sela u Srbiji, pre svega u Vojvodini. Sasvim je verovatno da naši nomenklaturni i ostali latifundisti neãe unaprediti opšte stawe poqoprivrede i sela kao što ga nisu unapredili ni nomenklaturni farmeri u Rusiji. Umesto toga, po svoj prilici, nastaviãe se i ojaåati proletarizacija najveãeg dela sitnog, pa i sredweg seqaštva. U završnom iskazu ÿelim da naglasim sledeãe: to je, bez dileme, vredna kwiga koja mnogim svojim nalazima ostavqa trag, kwiga koja ima za podlogu doslednu intelektualnu i moralnu, poziciju. Ona nosi i beleg vremena, pojmova i noseãih ideja prethodne epohe, što je i razumqivo. Pojedina pitawa mogu se sagledavati i posredstvom nešto drugaåijih teorijskih osvetqavawa, neka od wih zahtevaju i podrobniju obradu. No, sve to ne dovodi u pitawe opštu ocenu wene nauåne vrednosti. Zoran Vidojeviã

352 356 UDC (049.3) (049.3) MEDIJI SINDROM ILI KVINTESENCIJA NAŠEG DOBA (Miroqub Radojkoviã, (2006) Medium sindrom, Novi Sad: Protokol, str. 136) U novoj kwizi Miroquba Radojkoviãa Medium sindrom uklopqeno je nekoliko eseja i ogleda, nastalih u periodu od do godine. Ono što sadrÿinski povezuje ove ålanke jeste preplitawe autorovih refleksija o ontološkoj dimenziji medija s propitivawem duhovne situacije našeg doba. Tekstovi sabrani u ovoj kwizi u tri poglavqa (Izdvojeni åovek, Plemeniti konflikt i Terpsihora i Klio), doprinose boqem razumevawu fenomenologije masovnih medija. Autor se, veã kroz naslov kwige, filozofski odnosi prema ambivalentnom i sasvim nefilozofskom svetu, onako kako je to na praktiåan naåin jedino i moguãe kroz objašwewe i kritiku. Podsetimo da je intelektualni i radni kurikulum profesora Radojkoviãa odreðen razvojem medija i medijsko-komunikacijskih tehnologija, a wegovo ga je višedecenijsko i dosledno bavqewe ovim pitawima uvrstilo u red medijskih eksperata. Objavqeni opus Radojkoviãa obuhvata dela koja seÿu od recepcije konkretnih medijsko-komunikacionih sistema (on je vrstan poznavalac funkcionisawa radio-televizijskih organizacija), do opštih nauånih i teorijskih razmatrawa o karakteru masovnih medija, wihovom ponašawu i odnošewu prema auditorijumu. Svojim brojnim, vrednim i nagraðivanim izdawima, Radojkoviã je pridodao i ovo, nešto drugaåije štivo. Masovna komunikacija postala je distinktivna karakterna osobina savremenih društava. Razvijenost, sveprisutnost i duÿina kontakta s masovnim medijima uticali su na formirawe novog kulturnog koda, nove društvene klime i senzibiliteta zajednice. U takvom okruÿewu naglasak se, s radnog društva, prenosi na komunikacijsku zajednicu i novi tip politiåke kulture. Iz ovih preliminarnih odreðewa, Radojkoviã izdvaja temu kritiåke javnosti i naåina wenog strukturisawa (Kritiåka javnost i kako je steãi: strategija oslobaðawa), formulisanu kroz pitawe: mogu li masovni mediji da obezbede ostvarewe zrele i odgovorne politiåke javnosti"? Da bi pokazao kako ovo nije tek retoriåko i parcijalno pitawe samo nauke o medijima i pojedinaånih dnevnih zbivawa vezanih s wima, autor unosi širu ekspoziciju u supstancu svog izlagawa, jer ukquåuje sva problematiåna pitawa moderno-postmodernog društva. Dakle, åak ni u nastupajuãoj komunikacijskoj zajednici nisu iscrpqena pitawa o osnovnim principima i praksi graðanstva, civiliteta, drÿave, vlasti i opozicije, demokratije, politiåkog ÿivota i politiåkog procesa. Tragajuãi za odgovorom na pitawe šta åini svojstvenost ÿivota u informacijsko- -komunikacijskom društvu (Natuskop protiv Makluana: ima li poruka vrednost?), autor se prihvatio polemike s ograniåenim i presnim tehnicizmom makluanizma", koga odlikuju dve krajnosti: sumwiåavost u kreativnost qudskog roda i slobodu uma i favorizovawe tehnologije kao predominantnog opštila epohe. Unutar konteksta Makluanovog svetskog sela" i masovnih opštila kao åovekovih produÿetaka" (elektronika, informatiåke mašine, postojeãi i dolazeãi mediji masovnog komunicirawa), stvara se iluzija neideološkog razvoja, kretawa i promena. Nastupajuãi kao natuskop (autorova kovanica od reåi: na tisak, usmereno i kopile), dakle kao neko ko ostaje privrÿen tradicionalnim pisanim medijima", Radojkoviã podseãa da još uvek postoje zabludeli sinovi civilizacije pisane reåi, koja teåe s leva na desno, od gore prema dole" i prosto se åita. Makropristup u analizi medija prirodno je naveo Radojkoviãa da se pozabavi i globalnim implikacijama koja komunikacijska tehnologija proizvodi (Televizijska kontaminacija: utopija o druÿewu u eri tehnike). Autor ovom pitawu pristupa s aspekta (post)modernih oblika otuðewa za koje navodi da korenspondiraju sa sveprisutnim oblicima impersonalizacije, nestankom individualnih identiteta i krizi subjektivizacije. Uzimajuãi u obzir ograniåewa vladajuãeg pozitivizma, izgleda logiåno da se odnosi subjekata kao qudski odnosi i qudske relacije, gotovo iskquåuju. Mediji neprestano i kumulativno deluju na

353 357 svest åoveka, a medijska komunikacija potencira meðusobno otuðivawe meðu qudima. Komunikacijska tehnika i tehniåke naprave za masovno komunicirawe ometaju i zamewuju druÿewe. Mediji govore iz blizine, ostavqaju utisak da se obraãaju nekom bliskom, što proizvodi oseãaj liånog kontakta. Sve je, dakle, predstavqeno, ali ništa nije neposredno doÿivqeno. Koristeãi termine eko-paradigme, Radojkoviã upozorava na åiwenicu da je duh naše generacije kontaminiran televizijama". Za razumevawe komunikacijskih medija i wihovog govora, nuÿno je, istiåe Radojkoviã, utemeqewe obrazovawa za medije (Obrazovawe za masovne komunikacije: koncepcijski pristup). Razumevawe govora medija i tumaåewe medijskih poruka postaje sastavni deo opšteg obrazovawa. Onaj koji koristi masovne medije bez wihovog razumevawa, biãe i sam iskorišãen od wihovih nevidqivih gospodara skrivenih komunikatora". U savremenom društvu medijski i obrazovni sistem utiåu meðusobno, pri åemu nisu u saistorijskom veã u interaktivnom odnosu. U simboliåkom svetu u kome dominiraju komunikacijski mediji, nastaju vrednosti i obrasci ponašawa koje mora da prihvati i škola, a sam proces modernizacije nastave implicitno nalaÿe obrazovawe za medije. Stoga masovne komunikacije treba da postanu predmet školskog uåewa, iako još uvek nisu ustanovqeni kvalitetni nastavni programi za ovu materiju i utvrðen optimalan fond åasova. Poseban problem su sami nastavnici i wihova nespremnost za uvoðewe nastavnih sadrÿaja iz oblasti medijske (i multimedijske) pismenosti. Pozicija nastavnika u društvu i školi zavisiãe uskoro od vlastite komunikacione kompetencije i prostora koje ostavqa interaktivnom obrazovawu i uåewu, a posredovane upravo medijskim tehnologijama. Ovo posledwe posebno je znaåajno, jer bi kroz predmete o masovnim komunikacijama nastavnici u uåenicima dobili kompetentne, aktivne i ravnopravne sagovornike, koji uåe, ali od kojih uåi i sam nastavnik. Praksa, naime, pokazuje visok nivo interaktivnosti medijskog i obrazovnog sistema, a sama medijska tehnologija postaje veã i obrazovna tehnologija. Današwem uåeniku i studentu najprijemåiviji je naåin uåewa pomoãu digitalnih medija kojima se prenose slobodnija, nesistematizovana znawa, laka za uåewe". Recimo, na kraju, i to da se o medijima mogu izgraditi velike teorije ili åitava filozofija medija, a da se ne daju definitivne koncepcije i precizni odgovori. Medije je teško interpretirati, ali je nuÿno wihovo razumevawe i objektivizacija. Prigodni tekstovi objavqeni u kwizi Medijum sindrom olakšavaju razmevawe ove problematike. Kritika i/ili odbrana medija, a u kwizi ima i jednog i drugog, i postavqena pitawa o ulozi i moãi masovnih medija, navodi åitaoca da autorovo teorijsko stanovište tumaåi u duhu Poperovog pojma verisimilitude (u znaåewu verodostojnosti ili istinikolikosti), dakle, da medije shvatamo pragmatiåki kao deo stvarnosti i kao stvarnost samu. Oni danas ustoliåuju istinu i zato ih treba shvatati ozbiqno. Biqana Ratkoviã-Wegovan

354

355 IN MEMORIAM UDC 34:929 Šuvakoviã Ð. VODEÃI SRPSKI EKONOMSKI TEORETIÅAR ÐORÐE ŠUVAKOVIÃ Diplomirao (1974), magistrirao (1977) i doktorirao (1979) na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Radio na Ekonomskom fakultetu u Beogradu od 1974, a od kao redovni profesor. Predavao Teoriju cena i Teoriju proizvodwe na redovnim studijama, a Mikroekonomsku analizu, Ekonomiju samoupravqawa i Modernu teoriju cena na posledimplomskim. Kao gostujuãi profesor, predavao je poslediplomski kurs Mikroekonomija tranzicije na GREQAM, EHESS, Marsej (Marseille), Gostovao je kao istraÿivaå na Institutu Evropskog univerziteta u Firenci (European University Institute, Florence), 1992, , i 1995, na Univerzitetu Kolumbija (Columbia) 1987, na Jejlu (Yale University), i na Manåesterskom univerzitetu (Manchester University), Oblasti istraÿivawa: mikroekonomska teorija, teorija industrijske organizacije, ekonomija rada, nevalrasijanska ekonomija i istorija ekonomske misli. Veãi meðunarodni projekti: La Privatisation des Entreprise et Certains Mesures de Politique Microeconomique, Francusko ministarstvo obrazovawa i nauke, i (s Alanom Kirmanom) Insider Privatization and the Labor Market Performance under Competitive and Monopsonistic Conditions, CERGE-EI Foundation, Prag Ålan redakcije åasopisa Ekonomska misao i recenzent saradnik meðunarodnog åasopisa Ekonomska analiza. Ðorðe Šuvakoviã je došao kao asistent na Ekonomski fakultet u Beogradu pre 30 godina. Tada smo se upoznali, postali prijateqi i to ostali do kraja. Ðorðe je imao i duÿa prijateqstva, i veoma raznovrsna neverovatan je raspon qudi s kojima je on bio trajno blizak. Verovatno zato što je plenio neobiånošãu po mnogo åemu. Bio je izuzetan sagovornik nepredvidiv, najåešãe sa stavom suprotnim osnovnom toku, interesantan i prijatan neistomišqenik. Razgovori sa Ðorðem su bili stimulativni, mogao se uvek oåekivati drugi neobiåan ugao ako ne i novi stav. Mada su ponekad bili dugi, voleo sam te razgovore, a verujem i wegovi brojni prijateqi åim su se ta duga i raznovrsna prijateqstva odrÿala.