DETINJSTVO U DISKURSU POLITIKE JEDNAKOG PRIZNANJA

Mile Nenadić 1 Pedagoški fakultet u Somboru Univerzitet u Novom Sadu Pregledni naučni članak UDK: 159.922.73:316-053.2 Primljeno: 16. 03. 2010. DOI:10.2298/SOC1003265N DETINJSTVO U DISKURSU POLITIKE JEDNAKOG PRIZNANJA Childhood in the Discourse of the Politics of Equal Recognition ABSTRACT The starting point of the analysis is the claim that the idea of childhood is not derived from immaturity as a biological fact of life but from the facts of culture. Childhood is a historical, social and cultural construct. It was discovered retrospectively, after the moderns began ascribing more significance to everyday life, taking care of the little things in it marriage, family, education. The idea of childhood, it is argued, is intimately connected with bestowing importance to everyday life and mundanity. Arguing in favor of a radical break with the misrecognition of childhood a representation based on an image that is constraining, humiliating, and often contemptuous towards children the author provides a theoretical synthesis of the new paradigm in the sociology of childhood with Charles Taylor s politics of recognition. Coupling the idea of childhood with the politics of recognition results in the awareness that the world is no longer just the world of adults, that it has stopped being a reality inherent only to adult people. KEY WORDS childhood, age, politics of recognition, everyday life, mundanity, complex identity APSTRAKT Autor ističe stav da se ideja detinjstva ne izvodi iz nezrelosti kao biološke činjenice života, nego iz činjenice kulture. Detinjstvo je istorijski, socijalni i kulturni konstrukt. Ono je otkriveno naknadno, nakon što je moderni čovek počeo pridavati veći značaj svakodnevnom životu, brinuti o malim stvarima u njemu, posebno braku, porodici i obrazovanju. Ideju detinjstva autor dovodi u čvrstu vezu sa davanjem značaja svakodnevnici i običnom životu. Ukazujući na potrebu radikalnog raskida s naopakim priznanjem detinjstva predstavom koja počiva na slici koja je ograničavajuća, ponižavajuća i često prezriva prema deci autor nudi originalni teorijski spoj nove paradigme sociologije detinjstva sa politikom priznanja Čarlsa Tejlora. Spoj ideje detinjstva i politike priznanja rezultira svešću da svet više nije samo svet odraslih, da je prestao biti realnost koja je inherentna samo odraslima. KLJUČNE REČI: detinjstvo, starosno doba, uzrast, politika priznanja, svakodnevnica, običan život, složeni identitet 1 nenadicm@sbb.rs

266 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 Ideja detinjstva Detinjstvo je društveno i kulturno utemeljena, vrlo promenljiva i stoga dinamična i nestabilna društvena kategorija, a ne prirodno zadata, statična i univerzalna biološka kategorija. Kao što su rodna istraživanja usmerena na razlike između pola kao biološke kategorije i roda kao društvene kategorije, tako su i starosno dobna istraživanja usmerena na razlike između uzrasta kao biološke kategorije i doba kao društvene kategorije. Između biološkog uzrasta i društvene dobnosti ne mora nužno stajati znak jednakosti. Distinktivna obeležja doba i uzrasta se odnose na starosnu dobnost kao socijalni i kulturni sklop i uzrastnost kao biološko stanje. Uzrastnost je kategorija biološko-genetskog stanja, gotovost određena položajem osobe u procesu njenog razvoja, koja nastaje biološkim postajanjem i koja nije trajno određena, nego je društveno uslovljena, prilagodljiva i promenljiva kategorija. Dobnost je kulturno-društveni proces koji obuhvata uzrasno utemeljenu kategoriju, ali ne kao rođenjem nametnutu stalnost nego kao vlastiti razvojni materijal koji se može doraditi i oblikovati ponašanjem i različitim ulogama koje društvo dodeljuje osobi. Uzrasna obeležja nastaju (doing) i kao takva se nasleđuju, za razliku od dobnih koja postaju (being) i kao takva se stiču. U kontekstu dobnosti detinjstvo je društvena kategorija koja se uvek iznova proizvodi i stiče. Nekadašnju relativnu jednostavnost i postojanost dobnih kategorija, poput detinjstva i starosti, nova sociološka paradigma zamenjuje relativnom složenošću i fluidnošću, a što je u skladu sa Kirkovim pomakom od funkcije ka značenju, odnosno Zadehovom fuzzy logikom. Savremene promene u kognitivno-semantičkim promišljanjima fokusiraju se na proučavanje društvenih kategorija umesto grupa (Crick, 1976), odnosno na kategorije čija se značenja ne mogu tačno i precizno odrediti (Zadeh, 1965). U svim dobnim diskursima o detinjstvu prepoznatljivo je nedeljivo preplitanje uzrasnih bioloških i društvenih obeležja, koje od jedne primarno stečene, zadate i naoko jednostavne a priori utemeljene kategorije prerasta u jednu dinamičnu, promenljivu i a posteriori složenu kategoriju. Dobno obeleženom osobom nastaje se društvenim postojanjem a ne godinama uzrasta. Detinjstvo je dobni habitus dece kao uzrasno obeleženih osoba, a starost je dobni habitus seniora. Klasična teorija na detinjstvo gleda kao na epifenomen društvenog i kulturnog života, kao na nešto što je polje socijalizacije. Kako je veliku važnost pridavala univerzalnim prolazno/prelaznim fiziološkim i psihološkim fazama i životnim ciklusima individue u razvoju, ona je analitički krug dobnog habitusa dece zatvarala upečatljivim elementima kao što su prolaznost, prirodnost, univerzalnost i nezrelost (Jenks, 2005; Tomanović, 2004; Frønes, 1994; Milić, 2001). Ni jedan od tih elemenata nije upućivao na činjenicu da je dete potpuno ljudsko biće, odnosno da je detinjstvo društvena kategorija. Deca su etiketirana kao bića u postajanju ili

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 267 objekti nesavršene društvenosti, i prihvaćena kao predmeti socijalnog staranja, dakle kao zavisne i podložne osobe. Tradicija društvene teorije stvar oko detinjstva nije dovela do kraja. Nije računala na to da je nezrelost biološka činjenica života, a način na koji se ona shvata i dobija na značaju činjenica kulture (La Fontaine). Detinjstvo se zasniva na činjenici kulture, a ne na biološkoj činjenici kao na spoljašnjem uzrasnom ritmu. Ova distinkcija je bila presudan elemenent za teoriju generacije Karla Manhajma: Neosporno je da se generacija u krajnjoj liniji zasniva na biološkom uzrasnom ritmu, ali ako se nešto zasniva na nekom faktoru, ne znači da se ono obavezno može izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj, ne može postojati bez te druge pojave; međutim, ona poseduje karakteristike specifične za nju samu, karakteristike koje ni u kom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave (Manhajm, 2009:350; Kuljić, 2009). Generacija i detinjstvo su veoma srodni pojmovi (Alanen, 2004). Istraživanja načina na koji se uzrasne kategorije shvataju ili dobijaju na značaju kao činjenice kulture sociologiju čine disciplinom koja generacije, rod i detinjstvo sagledavaju kao društvene institucije. Ideja detinjstva se generiše iznutra, iz socijalnog i kulturnog sklopa. Nezrelost i detinjstvo su dve dimenzije koje se donekle preklapaju, ali se ne uslovljavaju potpuno: ono što evoluira na prirodnoj sceni na društvenoj ne konstruiše. Ideja detinjstva je apstrakcija do koje se realno i istorijski dolazi kroz proces socijalnog i kulturnog razvoja. U diskursu ideje detinjstva na biološke i psihološke činjenice se gleda drugim očima, on uključuje istorijski, socijalni i kulturni kontekst (James and Prout, 1997; Bronfenbrener, 1997; Erikson, 2008). Odnosi na intimnom planu (ljubav, razmišljanje, sećanje ili dijaloško priznavanje) po svojoj su prirodi recipročni odnosi. Takvi su jer njihovi akteri imaju zajedničku osnovu. Odrasli (roditelji, pre svega) i deca imaju nešto što im je suštinski isto, a što se može definisati kao zajednički identitet. Bez tog supstancijalno istog, zajedničkog identiteta, detinjstvo se ne može ni zamisliti. Štaviše, reč dete ne znači ništa ako ne stoji u odnosu sa rečju roditelj (Vederil, 2005:192). Njihova zajednička osnova je nastala, i nije oduvek postojala. Zajednički identitet je istorijski i kulturni konstrukt. Pored toga, ideja detinjstva stoji u dubokoj vezi sa onim unutrašnjim, običnim socijabilnim događanjima poput sitnih i vulgarnih zadovoljstava. Ideja detinjstva je nastala nakon što moderni čovek počinje pridavati veći značaj običnom životu kao intrinsičnoj osobini novog ličnog identiteta, onom iznutra, unutrašnjoj prirodi (refleksivnosti), novom osećanju života koji se od sada živi kao priča sastavljena od niza povezanih i međusobno dopunjenih crtica (Tejlor, 2008:319-353, 437; Tokvil, 2002:379-452). Ideja detinjstva nastaje kao intrinsična potreba da se otkrije šta znači biti ono što svako od nas jeste, da potvrdi potrebu za ličnim identitetom. Identitet je

268 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 ono što jesmo, odakle smo, a kao takav, on je pozadina koja čini smislenim naš habitus (navike), ukuse, želje, mišljenja, aspiracije. Svoj identitet definišemo uvek u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugi žele da vide u nama. I kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na primer, i oni nestanu iz naših života, razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god živimo. Nikada se ne možemo osloboditi u potpunosti onih čija nas je ljubav i briga oblikovala od malih nogu jer se uticaj značajnih drugih nastavlja bezgranično unutrašnjom dijalogičnosti. Ako su neke od stvari koje dete voli njemu pristupačne samo unutar relacije sa značajnim drugim majkom, na primer tada ona postaje deo njegovog identiteta (Tejlor, 2008: 39). Politika priznanja Veza između politike priznanja i identiteta je nesumnjiva. Potrebu za priznanjem ne treba izjednačavati sa zahtevom za istosti (lat. idem, engl. selfhood), identičnosti ili sličnosti različito uzrasno obeleženih grupa. Identitet je zapravo dvoznačna kategorija: osim identiteta-idem (istost), postoji i identitet-ipse (sopstvo) (Riker, 2004). Istost (idem) je relacioni pojam koji govori o dve okolnosti koje ne čine dve različite stvari nego jednu istu stvar: na život dece i odraslih može se gledati kao na jednu istu stvar. Filip Arijes i Norbert Elijas navode niz primera iz kojih se vidi da premoderno doba ne poznaje dobne kategorije. Srednjovekovno doba, koje je bilo slepo za životno dobne razlike, Elijas naziva dobna uravnilovka (Arijes, 1989; Elijas, 2001: 227-231). Nasuprot tome, identitet-ipse ne znači istost. Ipseitet ne implicira nikakvu tvrdnju koja se odnosi na navodno jezgro ličnosti koje se ne menja. Ipseitet ukazuje na potrebu, a ponekad i na zahtev za jednakim poštovanjem, koji polazi od pretpostavke da su izvorni identitet, identitet-generisan-iz-unutrašnjosti, zajedničko sopstvo neutralna osnova na kojoj se deca i odrasli mogu sresti i koegzistirati (Riker, 2004:9, 120-146; Tejlor, 2003). U identitetu-ipse majka postaje deo detetovog identiteta. Detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt ili sklop u okviru kojeg se konstruiše dečji dobni habitus. Kao takvo ono je društvena institucija koja ne pripada pojedincu kao jedinki vrste, već osobi kao društvenoj kategoriji: odnosi se na društvene aspekte ličnosti, na stanje ličnosti, na biti ličnost (engl. personhood, ličnosnost ), a ne na individualne psihološko-razvojne aspekte ličnosti. Detinjstvo ukazuje na ipseitet, kulturno i socijalno stanje ličnosnosti, univerzalni identitet koji je jednako vredan i za decu i za odrasle kao značajne druge. Na čemu počiva jednaka vrednost? U eseju o politici priznanja Čarls Tejlor govori o uzajamnom priznanju razlika kao jednakoj vrednosti različitih identiteta. Sama razlika ne može biti osnov vrednosti. Ako su muškarac i žena (odnosno, odrasli i deca ili generacije, M.N.) jednaki, to nije zato što su različiti, već zato što tu

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 269 različitost nadilaze nekim svojstvima koja su im zajednička ili komplementarna, a koja poseduju vrednost. Ona su bića sposobna za razmišljanje, ljubav, sećanje ili dijaloško priznavanje. Zajedničko dolaženje do uzajamnog priznanja razlike to jest, jednake vrednosti različitih identiteta podrazumeva da delimo nešto više od vere u ovo načelo; moramo deliti i neke standarde vrednosti na kojima se dati identiteti očitavaju kao jednako vredni. Mora postojati neka temeljna saglasnost o vrednosti, inače će formalno načelo jednakosti biti prazno i lažno. Možemo, forme radi, hvaliti jednako priznanje za sve, ali ako ne delimo i nešto više od toga, nećemo imati razumevanje jednakosti koje bi nam bilo zajedničko. Priznanje razlike i samoizbor zahtevaju horizont značaja, i to horizont koji delimo kao nešto zajedničko (Tejlor, 2002:52-53). Sva ljudska bića kao nosioci univerzalne ljudske prirode jezika, na primer, koji pokriva ne samo reči koje izgovaramo, nego i druge moduse izražavanja posredstvom kojih definišemo sebe, uključujući tako jezike umetnosti, pokreta (gest), ljubavi i tome slično (Tejlor, 2003:38; 2002:36) kao osobe su jednake vrednosti i svi ljudi kao osobe zaslužuju jednako poštovanje i jednake mogućnosti za samoostvarenje. Svako dete ima pravo da zahteva jednako priznanje pre svega na osnovu svog univerzalnog ljudskog potencijala, sposobnosti koju svi ljudi dele (Tejlor, 2002:36, 45-46). Naš univerzalni identitet kao ljudskih bića je naš primarni identitet, bez obzira na to da li je u pitanju građanstvo, pol, rasa ili etničko poreklo (Rokefeler, 2003:78). A tako je i sa dobnim grupama: svaka dobna grupa je jedinstvena i svaka poseduje intrinsičnu vrednost poput univerzalnog potencijala. Univerzalni ljudski potencijal, sposobnost koju svi ljudi dele, mora biti jednako poštovan u svakoj osobi, a naročito u detetu. Detinjstvu se mora jamčiti poštovanje kao takvom bez obzira na njegove druge vrednosti. Ukoliko Tejlorovu pretpostavku (presumpciju) o priznanju ljudskih kultura preusmerimo na priznanje dobnog habitusa, onda bi njegova čuvena rečenica iz politike priznanja glasila ovako: Svi oblici detinjstva koji su inspirisali čitave zajednice tokom dužeg vremenskog perioda imaju nešto važno da kažu svim ljudskim bićima (Tejlor, 2003:63; Volf, 2003:71). Teorije razvoja su dobile široku primenu u svim društvenim naukama. Opšte predstave o razvoju su zavodljiva pozadinska slika koja ideji detinjstva nameće konotaciju prirodnosti, univerzalnosti, iracionalnosti, nezrelosti i prolaznosti. Tradicija teorije razvoja se zabavila problemom socijalizacije nezrelog deteta kao biološke činjenice života, a ne detinjstvom kao društvenom kategorijom. Klasična teorija socijalizacije, kao jedna od teorija razvoja, pogrešno tumači društvenu transformaciju deteta u odraslog čoveka, jer detinjstvo nije sagledala kao društvenu kategoriju i činjenicu kulture. Samim tim ona nije mogla uočiti koliki metodološki značaj ima kontrastivna analiza deteta kao varijacije ljudske vrste (biološke individue) i dece kao osoba (društvene individue), odnosno deteta kao biološke činjenice života i detinjstva kao društvene institucije. U nedostatku kontrastivne

270 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 analize koja dublje ulazi u složenost materije, klasična teorija socijalizacije pretpostavlja da su deca nedruštvena bića koja treba preobraziti u društvena. Radi se o manjkavosti teorije, a ne o njenoj (ne)funkcionalnosti. Kao dokaz manjakosti može poslužiti i slika u kojoj se susreti odraslih osoba i dece pretvaraju u susrete dve vrste. Kao model koji robuje fundamentalnoj zabludi, klasična teorija socijalizacije se zapravo zabavila problemom alterniteta (drugosti), umesto da se bavila pitanjem identiteta. Svakodnevni život Tradicija društvene teorije se fokusirala prvenstveno na markirane društvene skupine, istorijske događaje, značajne ličnosti, devijantnu praksu, egzotične identitete ili atraktivne marginalne grupe. Detinjstvo kao sićušna stvar je zanemarivano, a eventualno bavljenje njime svodilo se na diskurs o grupi odraslih u dečjem životu. Sociologija porodice je primer takve teorijske redukcije (Brannen and O Brien, 1996). Na dete se gledalo kao na slučaj (jedinku) koji treba proučavati kao skladište poučavanja odraslih. U binarnoj slici odrasli i deca, deca se smatraju nezrelima, nerazumnima, nesposobnima, nedruštvenim, nekulturnim, dok su odrasli zreli, razumni, sposobni, društveni i autonomni (MacKay). Dete tradicionalno predstavlja dvoznačnu figuru: čisto, nevino i bezbojno preklapa se sa grešnim, kvarnim i moralno pokvarenim koje treba dovesti u red. Doživljava se čas kao žrtva koju treba zaštiti, a čas kao pretnja jer je impulsivnonesocijalizovano stvorenje koje su odrasli dužni korigovati i kontrolisati (Goldson, 2001: 34). Rečju, deca su mizerabilna bića bez dostojanstva, šegrti u školi života ili čekači u životnoj čekaonici (Prout and James, 2005:62; Tomanović, 2004:7-48). Roditelji i nastavnici, kojima je i te kako stalo do uvažavanja, decu etiketiraju kao fragilne osobe sa društvenim statusom koji oscilira između roba i super-ljubimca. S druge strane, dušebriznici veličaju porodicu, školu i druge dečje ustanove kao dečju životnu sredinu ili, kako bi to biolozi definisali, ekološku nišu koja im omogućava nesmetan prelazak u životnu sredinu odraslih. Razni literati o detinjstvu ispisuju idilične crtice: ono je uređen vrt u kome se mala i nejaka deca igraju zaštićena od surovog spoljašnjeg sveta, i u kome mogu ostati dok ne postanu jaka i dovoljno pametna da taj svet savladaju. O detetu se govori kao o zavisnom biću koje sukcesivno prolazi kroz krizne faze, rizične životne cikluse, sve dok ne postane odrasla osoba, a na detinjstvo se gleda kao na opštu istoriju socijalizacije. Socijalizacija se ne sagledava kao proces uzajamnosti i identifikacije odraslih i dece, nego kao na proces u kome se jedna vrsta preobražava u drugu vrstu: nedruštveno dete u društvenog čoveka. Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije, a detinjstvo kao tranzitivno doba u službi reprodukovanja društvenog

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 271 poretka. Da je koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrešan nameće se samo po sebi (Prout and James, 2005:63-64). Nova paradigma za sociologiju detinjstva odbacuje svaku ideju o prirodnosti, iracionalnosti i nekompetentnosti dece. Ona iznalazi svedočanstva o tome da su i deca kompetentni učesnici u društvenom životu (Prout and James, 1990:8; Alanen, 2004:352). Detinjstvo nije dar civilizacijski nego civilizacijsko postignuće koje treba neprestano podupiranje. Premoderna društva su konstituisana na monolitnosti ljudskog života, nediferenciranim strukturama koje su dobno i generacijski deprivirane. Ona su rascepljena i prikraćena ne samo za rodnu nego i za dobnu dimenziju. Jedna od najvećih vrednosti postmodernog doba je njegova potreba za rodnom i dobnom jednakošću, odnosno za jedinstvom ljudskog života duž celog njegovog trajanja. Ideal je da se ne rascepljuje i ne skraćuje ličnost, već da se ljudski život iskupljuje u celosti (Tejlor, 2008:88-89). Ljudski život je jedinstven, i potvrđuje se i razvija kao celina. Nova paradigma za sociologiju detinjstva polazi od pretpostavke da je detinjstvo kao starosno dobna kategorija novi strukturni oblik koji je u neprestalnoj interakciji sa drugim strukturnim oblicima, odnosno da ne može postojati samo za sebe (Quortrup, 1994). Istakli smo da detinjstvo stoji u čvrstoj vezi sa promenom u i prema običnom, svakodnevnom životu. Da obično iskustvo (mundane behavior) ili svakodnevni život nisu postali nešto više od uobičajnog odvijanja života, više od iluzije i trivijalnosti, odnosno da svakodnevica nije postala problematična (Spasić, 2004), detinjstvo kao društvena kategorija ne bi ni postojala. Kao predmet propitivanja, rasprava i, pre svega, narativizacije, svakodnevica se više ne živi na običan način: o njoj se razmišlja kao o temelju sveg ljudskog znanja i delovanja. Običan život sve više postaje pravi život, i toliko je dinamičan da teče po novim, dromološkim normama (Virilio, 2000). Sporo, linearno i sukcesivno vreme zamenjuje isprepletena neponovljivost i uvrnuto uzbuđenje svakodnevne tiranije trenutka (Eriksen, 2003). Od kada je svakodnevnica postala problematična ništa više nije in statu quo ante. Pod običnim životom Čarls Tejlor podrazumeva aspekte ljudskog života koji se tiču produkcije i reprodukcije, to jest rada, pravljenja stvari neophodnih za život, i našeg života kao seksualnih bića, što uključuje brak i porodicu (Tejlor, 2008:319-458). Obični život dobija na ceni nakon što je demokratska revolucija uspela i postala neotklonjiva stvar, protiv koje ne bi bilo ni poželjno ni mudro boriti se (Tokvil, 2002:375). Aristotel običnom životu suprostavlja pravi ljudski život. To je život u kom se donose odluke od opšteg značaja, dok obični život ima niži status. Pravi ljudski život je iznad običnog života : obični život je život, a pravi ljudski život je dobar život, stoji u njegovoj Politici. Po njemu, pravi ljudski život je horizont žestoke borbe, kako u okviru teorijskih kontemplacija, tako i kroz učešće građana u poslovima države. Čak je i rana modernost pravi ljudski život smatrala dobrim životom. Stvari su se postepeno menjale: Počev od imućnijih

272 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 klasa u anglosaksonskim zemljama i Francuskoj u poznom 17. veku, možemo da vidimo sve veću idealizaciju braka zasnovanog na ljubavi, istinskom partnerstvu između muža i žene i posvećenoj brizi za decu. Mislim da ovo treba shvatiti kao jedan aspekt nove dimenzije značaja običnog života kao jednog od glavnih mesta nove orijentacije (Tejlor, 2008:438). Na obeležja života pukog porodičnog čoveka danas niko ne gleda kao na inferioran život. Ne veliča se samo život koji obuhvata učešće u javnim poslovima. Stvari su se promenile: svakodnevni život je postao suštinska osobina modernog identiteta. Do punog prevrednovanja života došlo je nakon pobede demokratske revolucije. Nakon nje se potpuni ljudski život počinje definisati pomoću rada i proizvodnje, s jedne strane, i braka i porodičnog života, s druge. Ono što je nekada bilo žigosano kao stvar nižeg ranga sada se uzdiže kao standard, a ono što se ranije smatralo višim sada se osuđuje kao arogancija i taština (Tejlor, 2008:322-326). Svakodnevni život ne podvrgava žestokoj kritici samo ranije više aktivnosti, nego i svekolike kasnije svete i svetovne ( ideološke i istorijske ) misije. I kao što smo konstatovali, bez potvrđivanja običnog života, bez posvećivanja ljudi sitnim i vulgarnim zadovoljstvima ne bi bilo ideje detinjstva. Kritička lingvistika je pokazala da se društveni poredak, pored ostalog, reprodukuje i govorom, ili, kako bi rekla Lejkofova (R. T. Lakoff): Jezik koristi nas kao što i mi koristimo jezik. Da smo zatočenici jezičke (ne)mogućnosti" svedoči i starosno dobna lingvistika. U latinskom jeziku izrazi dete i detinjstvo imaju izrazito društveno-kulturno-psihološku pozadinu: dete je in-fans, biće koje ne govori, a detinjstvo in-fantia, nerečitost. Reči kao da prijanjaju uz pojam: in-fans je biće koje samo o sebi ne može ništa reći, ne može se identifikovati. Pragmatična koherencija reči in-fans pokazuje da je dete biće depriviranog ličnog identiteta, ili, još preciznije: in-fans je biće bez duše, a to znači in-animus, biće koje ne živi. Kao in-fans dete nema ipseitet, nema sopstvo. Ako je identitet sve ono što neko može reći o sebi, ispričati ili pripovedati o tome ko je i šta je onda je in-fans zakinuto za narativni identitet. Biće koje je deprivirano za narativni identitet, koje je nemo biće, deprivirano je i za svoj identitet. Kako učimo govoriti tako učimo i postajati članom neke kulture. Reč childhood (detinjstvo), u značenju u kome se danas koristi, Englezi nisu koristili pre XII veka (vidi: Merriam-Webster). Njome se nisu koristili jer se još uvek nisu prepoznali u njoj ili identifikovali sa njom. Kao uporediv slučaj može poslužiti Tokvilova američka priča o izrazu peasant (seljak): Amerikanci se uopšte ne služe rečju seljak (peasant); ne upotrebljavaju tu reč jer nemaju pojam; neznanje prvobitnog doba čovečanstva, priprost život poljodelaca, seljačka neotesanost ne postoje više kod njih, i oni ne mogu ni da pojme ni vrline ni poroke, ni prostačke navike ni bezazlenu ljupkost... (Amerikanac) nosi varoška odela, govori kao varošanin; poznaje prošlost, radoznao je u pogledu budućnosti, raspravlja o sadašnjosti; to je veoma civilizovan čovek... (Tokvil, 2002:261).

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 273 Dobna lingvistika otkriva još jednu dimenziju kojom govorna zajednica ukazuje na potrebu za priznanjem dece, odnosno za prepoznavanjem detinjstva kao originalnog načina da se bude ljudsko biće. Politika priznanja je nova ideja koja je već duboko usađena u modernu svest. Deca su, zajedno sa porodicom, brakom, seksualnošću i emocionalnim vezama (ljubavlju), smeštena u polje privatnog i intimnog. Zapretena u minoran prostor svakodnevice, deca su ostala skrivena, nepriznata kao punopravni članovi društva (Mayall, 2002:24; Tomanović, 2004:7-48). Rađanjem ideje detinjstva stvar se promenila iz korena. Ideja detinjstva se prvobitno pojavila kao oponent premodernim stanjima, a danas oponira i samoj postmodernosti: suprotstavlja se svakoj supremaciji, univerzalnoj istini ili nekoj drugoj izvesnosti u kojoj su deca zaboravljena. Ova ideja je dokaz da u refleksivnoj modernosti deluju iste one podzemne društvene sile, sive zone koje su odgovorne za omalovažavajuću sliku o deci. Poput roda, i detinjstvo je društvena kategorija koja ukazuje na princip po kome između prirodne i kulturne sfere postoji društvena pozicija na kojoj deluju podzemne društvene sile kao simbolički mehanizmi moći (Burdije, 2001). Ideja detinjstva je noćna mora postmodernosti, njena savest koja nastupa u ime politike jednakog priznanja. Kao nova paradigma ona nastupa sa stavom da su deca ljudi koje treba proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladište poučavanja odraslih (Hardman, 1973:87). Detinjstvo nije minorna i prolazna generacijska niša u predgrađu društva, banka ljudskih resursa u koju su deca pohranjena dok ne postanu odrasli građani. Istorija detinjstva je evolucijski proces uslovljen pre svega psihodinamikom odnosa roditelja i dece, a ne ekonomskim faktorima (de Mause, 2005:326). Psihodinamika odnosa odrasli-deca odvija se u intimnoj sferi, socijalnom i kulturnom sklopu koji se nalazi u permanentnoj krizi. Izrasla na konceptima autonomije domaćinstva i disciplinovanja dece, savremena porodica se pokazala slabom uporišnom tačkom. Porodica postindustrijskog društva predstavlja okoštalu instituciju, a to znači instituciju koja je neadekvatna onome što treba da predstavlja (Gidens, 2005:44-45). Globalizacija primorava porodicu i brak institucije koje su inertne, a koje se veoma lako održavaju, tj. reprodukuju da se rekonstruišu kako bi mogle da se menjaju i prilagođavaju. Ona od njih traži da budu aktivnije, a brak i porodica potvrđuju da su inertne i da spadaju u institucije koje ne menjaju svet. To je razlog zašto se na porodicu i brak gleda s podozrenjem i dozom malevolentnosti. Porodica se raspada, a brak je u krizi, tako da investicije u njih ne izgledaju kao investicija u budućnost. Detinjstvo je, poput porodice, takođe okoštala institucija. Njegova ga diferencijalna društvena pozicija ne stavlja u ulogu istorijskog aktera, institucije koja menja svet. Ono je jedna od malobrojnih društvenih institucija koje se ne mogu priviknuti na vrtoglavu brzinu promena i nezdravo brzi napredak (Lešek

274 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 Kolakovski) industrijskog i postindustrijskog društva (Eriksen, 2003; Nenadić, 2006). Kao nosilac diferenciranih društvenih pozicija, detinjstvo je novi strukturni oblik, specifična društvena struktura koja pre svega utiče na promenu unutar svakodnevnog života. Detinjstvo ne čini društvenu zajednicu ili društvenu grupu izvan svakodnevnog života jer deca nemaju konkretno znanje jedna o drugima, a niti su blisko fizički povezana. Detinjstvo je društvena institucija nastala kao odgovor na autentični društveni i kulturni splet istorijskih događanja, a ne kao njihov akter (Alanen, 2004:345-360). Kultura je kvalitet koji detinjstvo čini društvenom institucijom. Rizično društvo i potreba za priznanjem Najveća pretnja detinjstvu je institucionalizacija detinjstva: gde je spasonosno, tu je i opasnost. Institucije koje brinu o deci i njihovoj zaštiti (škole, klubovi i institucije za dečje slobodno vreme) i same trpe posledice nezdravo brzog napretka. Stepen institucionalizacije detinjstva stoji u korelativnom odnosu sa ekonomskim i kulturnim resursima porodice i spremnosti roditelja da troše i vreme i novac na dečje aktivnosti (Frønes, 1994:148-49). Jedni već upozoravaju da intenzivna institucionalna kolonizacija detinjstva može dovesti do njegovog nestanka (Postman, 1994). Novi mediji utiču na promenu načina na koji deca usvajaju realni svet. Deca svet usvajaju neposredno kao svet fizičkih predmeta i posredno kao svet subjektivnog iskustva, ali još uvek ne i kao svet stavova po sebi, odnosno objektivnog znanja. Mediji, a pre svih internet, nude sliku sveta iz druge ruke, te dovode do zbrke u načinu usvajanja sveta. Deca tek negde oko sedme godine stiču sposobnost razlikovanja realnog od nerealnog. Prodor medija u privatnu sferu (kao ilustracija neka posluži pojava TV dinner u Sjedinjenim Američkim Državama, večere posebno pripremljene da se jede ispred ekrana) dovodi do toga da deca i svet subjektivnog iskustva percipiraju putem iskustva iz druge ruke. Gubljenjem esencijalnog iskustva, deci njihovu ekspresiju, misao i genuino objektivno saznanje diktira tehnološki konstruisan habitus. Realni svet, s kojim je dete zapravo u rutinskom dodiru, postepeno nestaje iz dečjeg subjektivnog iskustva. Rutinske dodire sve više zamenjuju tehnološki konstruisanim habitusom i kulturno depriviranim subjektivnim iskustvom (Gudjons, 1994:93-119). Kao produkt ljudske misaone delatnosti, medijski svet je nesavršen i promenljiv, a samim tim lažan i problematičan. On nema ništa od savršenosti i istinitosti realnog sveta. Insistiranje na neauteničnom svetu kao realnom, na svetu koji je izrađen kao tehnološki konstruisan habitus, može dovesti do ponovnog izjednačenja sveta subjektivnog iskustva dece i sveta, a to znači do ponovnog nestanka detinjstva.

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 275 Videli smo da Entoni Gidens porodicu, koja je kontingentna institucija, svrstava u okoštale institucije, a to znači da je neadekvatna onome što treba da predstavlja, da se i dalje isto zove ali da joj se priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44). Porodica je i pored toga savršeno mesto za decu. Ona je idealno mesto za dete jer omogućava da mu značajni drugi, majka pre svega, postoje kao deo njegovog identiteta. Institucije koje brinu o zaštiti ili obrazovanju to mu ne omogućavaju. Deca svoj ipseitet mogu da stiču samo u porodici, a roditelji kao značajni drugi su prvi modeli. Ipseitet dece nastaje u dijalogu, a ponekad i sukobu sa značajnim drugim. Kako se proces njegovog usvajanja odvija u intimnoj, privatnoj sferi, svaki roditelj ne mora uvek biti i duhovno odgovarajući partner. Dečji ipseitet je identitet-generisan-iz-unutrašnjosti, a daje se ili se uskraćuje od strane značajnih drugih. Osobenost je ranjivija u intimnoj nego u javnoj sferi, iako je povika na ovu drugu. Složeni identitet stoji nasuprot koncepciji koja nastoji da identitet veže za jednu, najčešće etničku, versku i polnu dimenziju (Said, 2008; Maluf, 2003). I klasična teorija detinjstva je dobni identitet vezivala za nezrelost. Kao jedan od drugih načina postojanja detinjstvo naprosto vapi za širim društvenim i kulturnim priznanjem. Ko god se prepoznaje putem složenog identiteta sačinjenog od koncentričnih krugova različitih pripadnosti koje čine jedinstvenu i celovitu pozadinu koja daje smisao habitusu, ukusu, mišljenju i aspiraciji ima potrebu i iskazuje zahtev za priznanjem. Sa žaljenjem možemo konstatovati da su oni koji zahtevaju složeni identitet, koji su bogati identitetom, u poziciji autsajdera i da su uvek marginalizovani (Maluf, 2003). Društveno okruženje nije ono što određuje uzrast, ali jeste ono koje određuje smisao dobnosti, a to znači i detinjstva kao starosno dobne kategorije. Potreba za priznanjem nije bezidejan i bezvredan politički zahtev. On dolazi do izražaja na mnogo načina, a jedan od njih je i zahtev za priznanjem detinjstva. Klasično industrijsko društvo je iznašlo formulu institucionalizacije detinjstva. Refleksivna modernizacija dovodi u pitanje takav koncept: izgledalo je kao dobar način, a ispostavilo se da predstavlja ujedno i svojevrsnu opasnost. Institucionalizacija detinjstva je naterala decu da žive na socijalnim ostrvima: ostrvu za stanovanje, školovanje, slobodno vreme i posete. Sve se nudi gotovo i isplanirano. Onemogućeno im je da se susreću sa činjenicama koje sami moraju da reše. Kao da se vratila stara predrasuda o tome da deci znanje treba nuditi u obliku u kome se odrasli njime služe. Učitelji se moraju ponovo latiti zadatka za koji su mislili da su ga rešili (Mead, 2003:302; Djui [s.a.]). Deci su mnoge slike i činjenice neodređene, nesistematizovane i konfuzne. Da bi ih stavili na svoje mesto, uzajamno povezali, učinili relevantnim i udahnuli im smisao, moraju se poslužiti imaginacijom (maštom), jer za drugi metod (put) i ne znaju. Oni koji decu uče, roditelji i učitelji, moraju savladati veštinu o prenošenju(?) znanja deci u obliku u kome se ona njima služe. Moraju se osposobiti, tako da kažem, osigurati višim znanjem od znanja koje

276 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 prenose, umeti da udju u iskustvo deteta, ali tako da ga ne omalovažavaju, ne povređuju, ne lome i ne savijaju. Nasuprot tome, škole su institucije za treniranje dece da probleme rešavaju bez imaginacije. Onesposobljavajući decu da maštaju svoj svet, škola doprinosi tome da se deca kada odrastu opredeljuju protiv svega što je novo i inovativno. Kao i slike i činjenice iz detinjstva, i one im izgledaju neodređeno, nesistematično i konfuzno. Postmodernom detetu nedostaje mašta i od nje zavisna njegova slika sveta. Ono ne pravi igračke za sebe, kupuju ih, ali i sam čin kupovine služi nečem drugom: dresuri za potrošačko ponašanje. Vrtići i škole su u funkciji niše, skloništa koje decu postepeno oslobađa od porodice. Time se postižu dve stvari: da izgleda kao da su pred našim očima, takoreći u našem dvorištu, a u stvari su sklonjena od očiju i van su našeg domašaja. Naziv nuklearna porodica je opasan kao i sama bomba. Savremena porodica gubi moć spajanja, nije zajednica, značajno mesto ili društvo za povezivanje pojedinca sa kolektivnim životom. Postoji potreba za većim brojem ljudi oko sebe: više njih da drži vašu bebu, više njih da se nađe u hitnoj potrebi, veći broj da pomogne kada je dete bolesno, kada je majka bolesna, više dece za drugu decu da se sa njima igraju, veći broj raznoraznih odraslih osoba oko dece, kako bi ova mogla da se ugledaju oko njih, u slučaju da roditelji ne mogu sami da se o njima brinu. Društvene zajednice imaju za cilj ovaj zadatak (Mid, 1996:129). U Bekovom konceptu rizičnog društva dete postaje poslednji, preostali, neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos (Bek, 2001:2006). Modernu viziju detinjstva, onu koja ga transformiše u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posvećen budućnosti, zamenjuje postmoderna vizija, ona u kojoj se dete predočava kao jedan vid nostalgije, žudnje za prošlim vremenima, a ne za budućnošću. Poverenje koje se nekad očekivalo u braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidarnosti i tako dalje, danas se u većini slučajeva investira u dete. Postmoderno dete je supstitucija za partnera, supružnika, prijatelja, kolegu i, na jednom drugom nivou, simbolička reprezentacija samog društva (Dženks, 2004:99,104,106). Globalne promene se odvijaju u svim oblastima života od rada do politike, od države do porodice a ne izostaju ni promene u običnom životu. U prirodi je industrijskog društva da svojim razvojem samo sebe destabilizuje, ili, kako bi Karl Marks rekao: Svi novi odnosi zastare pre no što mogu da očvrsnu, a sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim (Marx, 1949:18). Spram industrijske modernosti stvar se sa ulaskom u refleksivnu modernost povratno (refleksivno) promenila: mora se promeniti osnova promene. Istim putem se ne može ići napred. Promena puta ne znači novu revoluciju, ali znači odlučnost da budućnost moderne ne može biti prosto produžavanje njene istorije. Parafrazirajući Beka, napuštamo mit o apriornosti modernosti i okrećemo se iznalaženju mogućnosti promene društvene forme u moderni, a to znači promeni osnova promene. Sve se ovo događa na način sličan onome kada smo u doba reformacije iz svetovnih ruku crkve pušteni u

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 277 društvo (Bek, 2001:21 i 25). Buržoaski odnosi proizvodnje (Marks), prerasli u odbegli svet (Gidens), nestaju u rizičnom društvu (Bek). Teorija refleksivne modenizacije traga za načinima na koje je moguće upravljati svetom koji se oteo, odbegao. Odbegli svet liči na zmajeve kočije kojima niko ne upravlja, a kada bi njima i upravljao eventualne greške bi bile nepopravljive (Gidens, 1998:145-48). Ulazimo u doba svođenja računa, okončavanja ili kraja. U njemu se realnom suprotstavljamo bez razmišljanja, hic et nunc. Teorija refleksivne modenizacije otkriva da jedini način na koji bismo mogli sa novim živeti i raditi jeste da ga shvatimo na nov način. Teorija refleksivne modernizacije pokazuje da se ljudi oslobađaju neminovnosti i načina življenja industrijske epohe moderne, da se oslobađaju načina mišljenja moderne, odbacujući istrošenu sliku o njenoj apriornosti i istinitosti. Nova paradigma sociologije detinjstva takođe pokazuje da je promenljiva društvena analiza detinjstva neodvojiva i nerazdvojiva od drugih promenljivih komparativnih i interkulturalnih analiza. Njen osnovni stav je da decu treba proučavati po njihovom vlastitom pravu, nezavisno od perspektive i interesovanja odraslih; da su deca akteri koje treba doživljavati kao takve kao aktere u konstruisanju i određivanju njihovog vlastitog društvenog života, života ljudi oko njih i društva u kome žive (Prout and James, 1990:8). Među demokratskim idejama koje nam omogućavaju da novo shvatimo na nov način, politika priznanja je najaktualnija. Zahtev za priznanjem detinjstva je poziv svima koji igraju ulogu značajnih drugih da se prepoznaju kao deo identiteta svoga deteta. Od porodice, predškolskih ustanova, škole i drugih ustanova se očekuje da priznaju detinjstvo, razviju kulturu slušanja dece, a ne samo da budu institucija koje služe zadovoljavanju potreba iz paketa protektivnih prava (socijalno pravo, prvo na obrazovanje, pravo na zaštitu od zloupotrebe i zanemarivanja, pravo na zdravstvenu zaštitu i slično) (Gatman, 2003:15-32; Lensdaun, 2004:185-198; Janjić-Komar i Obretković 1996). Nasilje nad decom Van istorije školstva, zakonske regulative dečjeg rada, suzbijanja maloletničke delinkvencije, kretanja nataliteta i kontrole začeća i rađanja sociologija se nije posebno interesovala za problem detinjstva. Istorija detinjstva je istorija demonizacije, diskriminacije, potčinjavanja, fizičkog i simboličkog nasilja nad decom (De Mause, 1974), a takođe simboličkog nasilja, onog koje je blago, neosetno i nevidljivo, pa i za njegove žrtve, a svojstveno mu je da se vrši jedino simboličkim putevima komunikacije i znanja, ili tačnije, neznanja, zahvalnosti, ili, na kraju, ljubavi (Burdje, 2001:6, 49-61). U psihogenom pristupu istoriji detinjstva Lojd Demoz ukazuje na mnogobrojne psihičke mehanizme zloupotrebe dece.

278 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 Istorija detinjstva je košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da se budimo. Što dublje ideš u istoriju, sve je niži nivo brige o deci, sve češće decu ubijaju, bacaju, terorišu, tuku i siluju (De Mause, 1974:3). Njegova metafora o detetu kao kutiji za otrov (eng. poison containers) zaslužuje posebnu pažnju: dete je kutija (container) u koje odrasli odlažu one delove svoje psihe kojih se odriču, a to čine da svoja osećanja mogu kontrolisati u telu drugog, i to bez opasnosti po sebe. Postajući žrtve, deca plaćaju psihogene dugove odraslih, dugove koje oni neće ili ne smeju ispraviti ni u sebi ni u svojoj okolini (De Mause, 1998). Nasilje nad decom ima oblik parafernalnog nasilja: doživljava se kao lična stvar. Lako je uočiti da intimni primeri nemaju samo intimno značenje: odrasli decu koriste kao spremišta za detoksikaciju vlastitih strahova i gneva. Školski sistemi bivših jugoslovenskih republika primer su parafernalnog nasilja nad decom. Njima se sprovodi opšta detoksikacija etničkih strahova, mržnje i gneva. Viđenje rata je narativno uobličeno po modelu masovnopsihološke detoksikacije društva. Školski sistemi decu koriste kao spremište za odlaganje onih nacionalističkih fantazija kojih se samo društvo želi odreći. Oni potvrđuju iznesenu tezu da se deca prosuđuju ne po njihovom vlastitom pravu nego kao skladišta prosuđivanja odraslih. Narativno uobličeni i emotivno obojeni sadržaji ideologizacije od učenika traže da se ponašaju kao pravo dete, da budu deca na svom mestu (eng. proper children), a pri tome se zaboravlja da ne postoji način na koji se deca ponašaju, nego način ponašanja dece. Zadatak sociologije detinjstva je da konačno pokaže da dete nije nevina figura, i da detinjstvo nije vrednosno neutralan pojam. Kao što u Zidovima azila Gintis kaže da nije stvar u tome da ludaka treba dovesti spoznaji istine društva, već da društvo treba dovesti spoznaji istine ludila, tako isto nije stvar u tome da se procesom socijalizacije deca izjednače sa odraslima, već je stvar u tome da društvo prizna jednakost dece. U engleskom jeziku reči racism (mržnja prema pripadnicima drugih rasa), misogyny (mržnja prema ženama) te ageism (predrasude protiv starih osoba) često su u upotrebi, ali uzalud ćemo tražiti izraz kojim bi se označile predrasude protiv dece. Znači li to da one ne postoje? Predrasude o deci kao izvoru ograničenja i uvreda postoje. Za tu pojavu bi izraz mizopedia bio prikladan. Njime se flagrantno izražavaju omalovažavanja interesa dece. Nepriznavanje dobne jednakosti i insistiranje na uzrasnoj inferiornosti proizvode posledice slične onima koje proizvode rasne, rodne, verske ili jezičke nejednakosti. Demokratija za decu Sociologija detinjstva je veoma zainteresovana za političku praksu jednakog priznanja. Puko uzimanje-na-znanje da je dečja egzistencija nedolična demokratiji više nema smisla. Zahtevom za njegovim priznanjem odbacuju se stari standardi o

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 279 valjanosti i vrednosti dece, na isti način na koji se dovode u pitanje sudovi o inferiornosti žene. Radi se o kulturnom pročišćenju potcenjivačkog samopredstavljanja značaja detinjstva, što predstavlja pomak od funkcije ka značenju. Na tom se putu politika priznanja različito oblikovala, najviše zahtevom za jednakim statusom kultura i polova. Sa politikom priznanja je tako da jedna grupa problema doprinosi perspektivi druge grupe problema (Tejlor, 2003:33-68). Na red je moralo doći i priznanje detinjstva. Multikulturalizam i feminizam su od izuzetne važnosti za politiku jednakog priznanja dece. Priznanje dobne jednakosti omogućava da na svet više ne gledamo kao na svet odraslih. To je isto kao što priznanje rodne jednakosti pomaže da na svet više ne gledamo kao na vladavinu muškaraca (Burdije, 2001). Svet nije realnost koja je inherentna samo odraslima i samo muškarcima. Ako treba da se progone autokratija, eksploatacija i nejednakost u svetu, treba prvo da se shvati da je prva nejednakost u životu nejednakost između deteta i odraslog (Erikson, 2008:116). Demokratija, a pre nje religija, na moralno zabrinjavajući način je izneverila decu. Njen polazni princip je da su deca jednako priznata čim je uspostavljena institucionalna briga o njihovom obrazovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Ona je učinila mnogo na njihovoj punoj institucionalizaciji, ali nedovoljno na priznanju složenog identiteta dece. Prava dece na obrazovanje i zaštitu garantuju slobodu i jednakost, ali ne pružaju poštovanje i priznanje. One nastupaju kao neutralne i bezlične institucije koje ne poštuju njihovu različitost (Dibe, 2002:92-98). Svoju demokratsku praksu one pravdaju dokazima da ona baš uvek ne mogu biti recognized. Mogu li sasvim mlade osobe, neko ko je in-fans (nem, nejak), koga obeležava in-fantia (nerečitost, detinjstvo), ili sasvim stare osobe, neko ko je senex (star, ostario), ko je već mitere senionem (bacio kocke tako da sve pokazuju šestice), neko ko je duboko zagazio u treće doba, mogu li, dakle, takve skupine biti recognized? Zar uzimanje dece ozbiljno i bezuslovno, zar permisivnost, empatija i dečja prava neće uticati na dekulpabilizaciju roditelja, odnosno zar neće ugroziti autoritet nastavnika (Lipovecki, 1987:174-179)? Politika priznanja nas uvodi u novi doživljaj detinjstva, doživljaj odgovornosti prema budućim pokolenjima, svima koji žive nizvodno od nas. Ali kako se moderni čovek ne upravlja sentimentalnošću, uvažavanjem ili uljudnošću nego racionalnošću, interesom i poverenjem, na politiku priznanja ne treba gledati kao na još jedan permisivni ustupak deci, dodatak ustupcima koje čine porodica, obrazovni sistem i pokret dečjih prava. Moramo napustiti zapadnocentrični antropološki koncept po kome biti različit znači biti drugačiji, a to u tradicionalnom kulturnoantropološkom smislu zapravo znači biti primitivan, divlji, necivilizovan (Said, 2008). Nije reč samo o tome da se slika o divljaku, preneta na decu, promeni na način na koji divljake u našem dvorištu i našem domu treba isterati iz naše kulture, već da priznamo da deca jesu različita od odraslih, ali da nisu sasvim drugačija, da je ipseitet, a ne istost, da je supstancijalna postojanost, a ne samostalnost ono što ih

280 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 povezuje. Moderni čovek se lakše miri sa idejom o izjednačavanju razlika, nego sa idejom da ne postoje potpuno drugačiji. I najveći civilizacijski korak je mali korak za decu; ono što je od značaja za odrasle ne mora uvek biti od značaja i za decu; društvene karte se još uvek ne dele u korist dece. Moderni svet nije učinio odlučni korak: na decu i dalje gledamo kao na potpuno drugačija bića. Ali, šta je to drugačije? Za očekivati je da je drugačije samo ono što je udaljeno i nepoznato. Spoljašnje drugačije je bliže od unutrašnjeg drugačijeg, daleko i nepoznato je bliže od drugačijeg u našem dvorištu ili u našem domu. Neophodno je uočiti razliku između neposredno drugačijeg, odnosno drugačijeg u našoj blizini, i drugačijeg koje je udaljeno od nas, tj. unutrašnjeg i spoljašnjeg drugačijeg (Fabijeti, Maligati i Matera). Pol je unutrašnje drugačije, drugačije u našem domu, u svakodnevici. I deca su unutrašnje drugačije, drugačije koje počinje u našoj neposrednoj blizini, tu u našem dvorištu, kako bi to rekao Ože. Unutrašnje drugačije je skrivenije i nepriznatije od spoljašnjeg drugačijeg. Odsustvo priznanja detinjstva, a delimično i njegovo naopako priznanje (engl. misrecognition), obeležilo je ovu razliku. Zahtev za priznanje uzvraća udarac negativnoj slici o deci, onoj koja ima ograničavajuće, ponižavajuće, pogrdno ili prezrivo društveno značenje. I deca su negativna bića, bića sa negativnim simboličkim koeficijentom (Burdje, 2001). I na kraju, ukazaću na opasnost od deprivacije detinjstva i metastaze nasilja nad decom. Složićemo se sa Arentovom da moralne stvari svoju visoku poziciju u hijerarhiji vrednosti duguju svom religijskom poreklu: Pravila su apsolutna zato što su božanskog porekla, a sankcionisana su budućim nagradama i kaznama. Više je nego sumnjivo da li ta pravila ponašanja, čiji su koreni u religiji, mogu da opstanu i kad se izgubi vera u njihovo poreklo i, naročito, kad nestanu transcendentne sankcije. (Džon Adams je gotovo proročki predvideo da će usled tog gubitka, ubistvo postati beznačajno poput gađanja divljih patki, a istrebljenje čitavog jednog naroda nevino kao kad sa zalogajem sira pojedemo i crvića ). Koliko mi se čini, danas osećamo da nas obavezuju samo dve od Deset zapovesti, i to zapovesti Ne ubij i Ne svedoči lažno, a i te dve zapovesti su nedavno Hitler, a zatim i Staljin, dosta uspešno doveli u pitanje (Arent, 1970:23). Gubitak vere u prirodna pravila božjeg porekla i nestanak transcendentne sankcije otvaraju prostor u kome je sve dozvoljeno. Nije reč o nesigurnosti usled društvene anomije, nego o mešavini društvene izvesnosti i neizvesnosti koja u dugoj sadašnjici refleksivne moderne kraj prošlog i početak ovog veka vodi deprivaciji dece i metastazi nasilja. Socijalnu istoriju epohe krize i tranzicije možemo zamisliti kao neravnopravnu borbu između dece i odraslih, onu u kojoj David izvesno pobeđuje Golijata. Jedna Davidova pobeda obezvređuje sve Golijatove dobijene bitke: Ako želimo da obezbedimo svetu demokratiju, moramo prvo da obezbedimo demokratiju za

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 281 decu (Erik H. Erikson). Da trebamo ići u tom pravcu dokaz je i ova plodonosna i inspirativna veza između Tejlorove politike priznanja kao političke teorije i nove paradigme za sociologiju detinjstva. Literatura Alanen, L. (2004): Istraživanja u generacijskoj analizi u Tomanović, S., Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Arendt, H. (1970): On Violence, Brace and World, New York Arijes, F. (1989): Vekovi detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Bek, U. (2001): Rizično društvo u susret novoj moderni, Filip Višnjić, Beograd Brannen, J. and O Brien, M., eds. (1996): Children in Families Research and Policy, The Falmer Press, London Bronfenbrener, J. (1997): Ekologija ljudskog razvoja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Bourdieu, J. and Passeron, J. (1974): Reproduction in Education, Society and Culture, SAGE, Lonodon Burdje, P. (2001): Vladavina muškaraca, CID, Podgorica Crick, M. (1976) Explorations in Language and Meaning London: Malaby Press. DeMause, Ll. (1998): The History of Child Abuse, The Journal of Psychohistory 25 (3) Winter, http://www.nospank.net/demause1.htm (sajt posećen 03.06. 2008) DeMause, Ll. (1988): On Writing Chaildhood History, The Journal of Psychohistory, 16/19-88, br. 2. http://www.psychohistory.com/childhood/writech1.htm, (sajt posećen 03.06.2008.) DeMause, Ll. (ed.) (2005): The Evolution of Chilhood u Jenks, Ch. (ed.), Childhood Critical Concepts in Sociology, Routledge, New York, 326-331 Dibe, F. (2002): Srednjoškolci, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Djui, Dž. [s.a.]: Vaspitanje i demokratija. Uvod u filosofiju vaspitanja, Obod, Cetinje Dženks, K. (2004): Postmoderno dete u Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Elijas, N. (2001): Proces civilizacije sociogenetička i psihogenetička istraživanja, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad Eriksen, T. H. (2003): Tiranija trenutka brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Biblioteka XX vek, Beograd Erikson, E. H. (2008): Identitet i životni ciklusi, Zavod za udžbenike, Beograd Frønes, I. (1994): Dimension of Childhood in Quortrup, J. et al. eds. Childhood Matters: Social Theory, Practice and Politics, Aldershot, Avebury. Gidens, E. (1998): Posledice modernosti, Filip Višnjić, Beograd

282 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3 Goldson, B. (2001): The demonization of children: from the symbolic to the institutional in Foley, P., Roche, J. And Tucker, S. (eds), Children in Society Contemporary Theory, Policy and Practice, Palgrave Macmillan Press Gudjons, H. (1994): Pedagogija temeljna znanja, Eduka, Zagreb Hardman, Ch. (1973): Can there be an Anthropology of Children, Journal of the Anthropology Society of Oxford, 4, 1, 85-99. Hameršak, M. (2004): Desetljeća Arièsove povijesti djetinjstva, Časopis za suvremenu povijest 3, Zagreb Harden, Dž. (2004): Kod kuće je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti u Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd James, A. and Prout, A. (eds.)(1997): Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociological Study of Childhood, Routledge, New York Janjić-Komar, M. i Obretković, M. (1996): Prava deteta i prava čoveka, Dosije, Beograd Jenks, Ch. (ed.) (2005): Childhood Critical Concepts in Sociology, Taylor&Francis Kuljić, T. (2009): Sociologija generacije, Čigoja štampa, Beograd Lensdaun, G. (2004): Dečja prava u Tomanović, S.: Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Lipovecki, Ž., (1987): Doba praznine.ogledi o savremenom individualizmu, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad Maluf, A. (2003): Ubilački identitet, Paideia, Beograd Manhajm, K. (2009): Eseji o sociologiji znanja, Mediteran, Novi Sad Marx, K. (1949): Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd Mayall, B. (2002): Towards a Sociology for Childhood, Open University Press, Buckingham Mead, G. H.(2003): Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb Milić, A. (2001): Sociologija porodice, Čigoja, Beograd Mid, Margret (1996): Porodica budućnosti, govor studentima Barnard univerziteta i njihovim roditeljima 1970., u Đorđević, D. B., Sociologija forever, Učenička zadruga Gimnazije Svetozar Marković, Niš Nenadić, M. (2006): Obrazovanje, tiranija trenutka i promene Pedagogija, Beograd besnom brzinom, Pijaže, Ž. i Inhelder, B. (1996): Intelektualni razvoj deteta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, Random House, New York Prout A. and James, A. (2005): A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems u Jenks, Ch. (ed.), Childhood Critical Concepts in Sociology, Taylor&Francis, New York

Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 283 Qvortrup, J. et al., eds. (1994): Childhood Matters: Social Theory, Practice and Policics, Aldertshot, Avebury Riker, P. (2004): Sopstvo kao drugi, Jasen, Beograd Rokefeler, S. (2003): Komentar eseja Čarlsa Tejlora Politika priznanja u Gatman, E., ed., Multikulturalizam ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Said, E. (2008): Orijentalizam, Biblioteka XX vek, Beograd Spasić, I., (2004): Sociologije svakodnevnog života, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Tejlor, Č. (2008): Izvori sopstva stvaranje modernog identiteta, Akademska knjiga, Novi Sad Tejlor, Č. (2002): Bolest modernog doba, Beogradski krug & Čigoja štampa, Beograd Tejlor, Č. (2000): Prizivanje građanskog društva, Beogradski krug, Beograd Tejlor, Č. (2003): Politika priznanja u Gatman, E., Multikulturalizam Ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Tokvil, A. de, (2002): Demokratija u Americi, Druga knjiga, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad Tomanović, S. (ed.) (2004): Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Tomanović, S. (2004): Sociologija o detinjstvu i sociologija detinjstva u Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Volf, S., (2003): Komentar eseja Čarlsa Tejlora Politika priznanja u Gatman, E., (ed.), Multikulturalizam ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Volzer, M., (2003): Komentar eseja Čarlsa Tejlora Politika priznanja u Gatman, E., (ed.), Multikulturalizam ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Zadeh, A. L. (1965): Fuzzy sets, Information and Control (3): 228-353, http://www.worldscibooks.com/etextbook/2895/2895_chap01.pdf